Суд није прихватио иницијативе за оцену уставности одредаба Закона о заштити становништва од заразних болести, уз образложење да заштита здравља деце и становништва представља легитиман циљ због којег законодавац може да пропише обавезну вакцинацију.

Приликом одлучивања узети су у обзир низак обухват деце имунизацијом у Црној Гори и ризик од ширења заразних болести. Суд је оценио да услов за боравак у вртићу не задире у право на образовање у мери која би била несразмерна циљу заштите здравља.

Наглашено је и да закон не предвиђа принудну вакцинацију, већ да неиспуњавање те обавезе има законом прописане последице. Изузетак је предвиђен за децу код које постоји трајна медицинска контраиндикација за одређену имунизацију.

Одлука је донета са пет гласова за и два против. Председница Уставног суда Снежана Арменко и судија Фарук Ресулбеговић издвојили су мишљење, сматрајући да је спорном одредбом нарушено јединство правног поретка и ограничена једнака доступност предшколског образовања свој деци.

"И ми ћемо у сваком случају наставити напоре ради развоја нашег пријатељства. Између осталог, и политички дијалог и наше напоре и рад у оквиру УН-а, остваривање узајамних економских иницијатива, али и свакако традиционално суштинске везе и контакте у култури и хуманитарној области", поручио је Путин.

Додик: Ми тражимо уговор

Милорад Додик је изјавио да ће основа политике Републике Српске бити да тражи оно што је написано у уговору.

"Они никада нису навијали и, и то је сам предсједник рекао 'Ја знам да ви Срби не тражите ништа од нас, а да ми навијамо за вас. Ви само тражите оно што је написано у уговору'. Да, тачно. То ће бити основа наше политике да тражимо оно што је написано у уговору", нагласио је Додик.

Босна и Херцеговина је, истакао је, уговорена земља, уговорена између три народа, два ентитета и уз гаранцију великих сила.

"Ми тражимо уговор. Ако нема уговора, онда је бесмислено да ту врсту приче одржавамо", закључио је Додик.

Мајор Милан Тепић са само 10 младих војника бранио је војно складиште које се налазило у мјесту Беденик недалеко од Бјеловара.

Били су у окружењу много бројнијих хрватских параваојних формација, под сталним гранатирањем, прекинутим везама, исеченом струјом и водом. Мајор Тепић био је одлучан да наоружање неће предати. Када је почео напад у ваздух је дигао складиште са 170 тона експлозива. И сам је страдао. Мајор Милан Тепић једини је у протеклом рату који је одликован орденом народног хероја.

Виктор Нуждић из Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина истиче да је Тепић показао шта значи част, шта значи војнички живот и шта значи жртвовати се за свој народ.

Милован Гагић, предсједник Предсједништва борачке организације Републике Српске, поручује да се морају поново рађати и Синђелићи и Обилићи и Тепићи јер другачије опстати нећемо.

Војници који су били уз мајора Тепића с поносом се сећају Стојадина Мирковића. Био је војник од само 19 година али саборци памте да је мајору Тепићу када је војницима наредио повлачење и рекао да он остаје одговорио да је то једино наређење које неће да изврши. Погинуо је на транспортеру бранећи војно складиште.

Како га се сећају саборци и другови

Мајка Стојадина Мирковића, Аника, каже да је поносна и да захваљује свима што га нису заборавили.

“Било је тешко, испрва је било много тешко”, каже Аника Мирковић.

Ратни другови који су са њим били у Бјеловару кажу био је права момчина а у његовом родном селу Горње Лесковице код Ваљева да је Цоле како су га звали био понос овог краја.

Слађан Кулинчевић из Горњих Лесковаца код Ваљева каже да су били школски другови и заједно отишли у војску.

“Он на ратишту, ја на ратишту. Много ме је погодило”, каже Кулинчевић.

На питање какав је био, одговорио је да је био "много добар и као друг и као војник.”

Стојадин Мирковић одрастао је на падинама Повлена уз јуначке приче о породичној лози из претходних ратова. Био је честит, вредан, памте да је волео село.

Мајор Милан Тепић одрастао је у Поткозарју, херојском и страдалачком крају који је у Другом светском рату претрпио страшне губитке. Зато сигурно о двојици хероја најбоље говоре посљедње речи мајора Тепића: “Једном људи дају ријеч, је се држе или је погазе.”

Од стандардног броја од 300 аутобуса и 200 трамваја који дневно излази на улице Загреба, становнике главног града Хрватске превозила су два трамваја и један аутобус.

У поподневној смени само је један радник дошао да ради, па је саобраћао само један трамвај, преноси ХРТ.

Отежано је и одвожење смећа, пошто је 11 камиона градске чистоће опслуживало искључиво приоритетне институције попут болница, школа и старачких домова.

Разлог штрајка је сукоб око неадекватних плата, због чега су синдикати покренули штрајк и смањили обим комуналних услуга пре завршетка арбитраже, што градоначелник чврсто одбацује као неодговоран ултиматум.

Упркос озбиљним поремећајима, болнице и школе настављају нормално да функционишу.

Министарство просвете је потврдило да ће кашњења ученика на наставу због проблема са превозом бити оправдана.

Грађани су морали да се ослоне на алтернативне методе превоза, што је изазвало довело до преоптерећења система апликација за превоз, а тешко се долазило и до таксија.

Хрватске железнице су интервенисале како би смањиле притисак и забележиле су значајан прилив путника у приградским возовима, који саобраћају по реду вожње без кашњења.

Градоначелник Загреба Томислав Томашевић захвалио се грађанима што су се придржавали препорука и тиме, како је рекао, спречили саобраћајни колапс.

Томашевић: Штрајк почео пре завршетка арбитраже о обављању минималних послова

Томашевић је рекао да је штрајк почео пре завршетка арбитраже којом би требало да се утврде нужни послови који се морају обављати и током штрајка.

"Јутрос је готово у потпуности обустављен јавни пријевоз и одвоз отпада. То се догодило унаточ томе што није завршена арбитража о такозваним нужним минималним пословима, а што се по закону треба завршити ако се послодавац и синдикат не могу договорити колико се послова мора одрађивати за вријеме штрајка. Арбитража није завршена због одговорности синдиката који цијело вријеме одуговлаче", рекао је Томашевић.

Пленковић: ХДЗ нема ништа са штрајком

Премијер Хрватске и председник ХДЗ-а Андреј Пленковић је рекао да је одговорност за штрајк на загребачким властима, градоначелнику Томиславу Томашевићу, Загребачком холдингу и одбацио инсинуације да иза штрајка стоји ХДЗ.

"Што се тиче ниских оптужби да иза штрајка ЗЕТ-а и комуналних служби у Загребу стоји ХДЗ, треба отворено рећи да је одговорност на Граду, градоначелнику, загребачком Холдингу и свима онима који су надлежни за комуналне теме. Занимљиво је да се у року од пар сати одмах настоји пребацити одговорност на ХДЗ, но, наравно ми с тим штрајком немамо ништа", рекао је Пленковић.

Према најавама, наставак штрајка очекује се и сутра.

"Узимајући у обзир и бројну српску заједницу која живи овде, али и сам Чикаго у оквиру Сједињених Америчких Држава, као један од највећих светских центара", додаје Бојић.

Међу онима који су пажљиво гледали приказивање сведочења јесте и Рајко Драганић, који је 2024. године сведочио у Уједињеним нацијама.

"Много је лепо што су дошли да прикажу како смо и ми страдали у овом отаџбинском рату", рекао је Драганић.

Информације су посебно привукле пажњу млађих чланова тамошње српске заједнице.

"Ја сам рођена овде у Чикагу, моја мама је из Власенице у Републици Српској, а тата из Аранђеловца", каже Василија Радовановић.

Упитана да ли је погледала изложбу, каже да јесте.

"Мислим да је баш важно да наша деца из дијаспоре, али и остали људи знају о страдању Срба, поготово има много Американаца и људи у Америци који уопште не знају где је Србија и шта је наш народ. Оно кроз шта, кроз које страдање је наш народ прошао", истакла је Радовановићева.

Свештеник који више од двадесет година службује у Чикагу упознао је много људи-жртава које су прошле кроз логоре, мучења, које су изгубиле многе чланове породице.

"Знам да њима много значи да се неко тога сећа и отима забораву", наводи старешина Саборног храма у Чикагу, отац Дарко Спасојевић.

Један од присутних сматра да је то дуг који имамо према страдалницима и њиховим породицама.

"Генерални конзулат Републике Србије ће ове информације и ову платформу, брошуру и све што ћемо овде данас прикупити проследити свим својим партнерима", каже Марко Николић, генерални конзул Србије у Чикагу.

Денис Бојић преноси да представници Информативног центра Републике Српске планирају поново да посете Чикаго у децембру.

У првој књизи, “A short anihistory of populism" (Kратка антиисторија популизма) (2018), Јегер је поставио терминолошки оквир “анти”, “пост” и хиперполитике. У новој, управо изашлој књизи је даље разрадио услове хиперполитике као друштвеног ефекта сличног хипервентилацији код индивидуе.

Осим у књизи, која је посебно популарна на левици, Јегер је појам хиперполитике операционализовао у низу чланака, последњи пут у лондонском политичком магазину New Left Review, у броју за мај и јуни ове године.

Реполитизација без реинституционализације

Полазно стање, уопште услов да хиперполитика постане термин за описивање актуелних процеса на политичкој сцени је констатација о опадању чланства политичких партија.

Политичке партије се скупљају као вуна после прања. Чланова је све мање, број чланских књижица у опадању.

Независно од тога, политика се и даље води, странке излазе на изборе, електорати гласају, чак с више ентузијазма и у већим бројевима него раније.

Kаква је веза између та два развојна процеса, постоји ли корелација, чак директан узрочно-последични однос?

Аутор ту није сасвим одређен. То је оно што му критичари највише и замерају, да му је емпиријска база мала, да уместо статистике прибегава аналогијама, па антиполитику персонализује кроз Уелбека, постполитику кроз фотографа Волфганга Тилманса, а хиперполитику кроз ликове у романима ирске књижевнице Сaли Руни.

Kвалитативна социологија то схвата као формирање идеалних типова и одмах посматра одступања у пракси.

Политичка теорија је, међутим, нешто друго. Она је у високој мери нормативна и не прихвата описне категорије без статистичке подлоге. То је већ довољно контроверзе да се од младог истраживача направи академска звезда, а Јегер то тренутно јесте.

Хиперполитика означава стање у ком се све више становништва бави политиком, дневно размишља о политици, и афектуално стоји у спору са официјелном политичком сценом.

“Официјелна сцена" су за Јегера пре партије него владе, јер њега занима издржљивост партијских структура, пре свега оних великих и традиционалних, као што су социјалистичке/социјалдемократске партије и конзервативне/народне/партије центра.

Људи се интензивно занимају за политику, али истовремено не учлањују у странке, синдикате и остале форме које структурно чине демократију.

На основу тога, Јегер изводи закључак да је политичког интереса колико хоћеш, али да он остаје без политичких последица. С једне стране бучно, с друге празно.

Аутор констатује да је реполитизација у политичкој култури Запада у последњих петнаест година у порасту. Она, међутим, није праћена реинституционализацијом. Људи се не учлањују партије у истој мери, сигурно не у истој брзини којом доносе одлуке за кога ће гласати на изборима.

А да је излазност на изборе свуда у порасту, за то је довољно погледати изборну статистику у Европи последњих година.

Људи су повратили веру у политику и изгубили веру у политичке партије. С једне стране су разочарани страначком демократијом, с друге немају ни воље ни времена да се учлањују у странке и враћају их на прави пут. А прави пут је за Јегера активна левица одрешених руку.

"У последње три године било је експеримената у којима је десница покушала да што више реинституционализује, а не само реполитизује", каже Јегер у интервјуу за аустријски Пресе. Преведено, делила је десница и чланске књижице, не само апеловала за гласове.

"Релевичарење и редесничарење"

У интервјуу за аустријски дневник, Јегер тестира своју теорију на успесима десне Алтернативе за Немачку (АфД) на недавним регионалним изборима у Саксонији и Мекленбургу.

Питања упућена аутору тезе о хиперполитици била су: “Kако они могу, а Левица не?" и “Да ли институционализација слаби само код традиционалних партија, а не на политичким рубовима?"

Јегер у одговору уводи једну век и по стару теорију, ону коју су формулисали Лењин у делу "Шта да се ради?" (1902) и његов саборац Георгије Плеханов у књизи “Улога личности у светској историји" (1898). Индивидуа је ништа, све је колектив, тврдила је револуционара левица.

Напротив, каже Јегер, странке пуни и празни однос потенцијалних гласача према шефу/шефици странке.

Ту подсећа на пример вође британских Лабуриста Џеремија Kорбина (2015–2020). Толико наде је у старту полагано у њега, да је број чланова странке порастао на скоро 600.000, да би се после вратио на мршаве године Тони Блера. Људи нису отишли за Kорбином, каже Јегер. Они су једноставно отишли.

Чланство у партијама је постало непоуздани индикатор, зато што је то сад персонално, а не идеолошко чланство. Људи гледају у особу, не у идеологију, закључује Јегер.

Има ли алтернативе за Алтернативу?

Kад губи од Алтернативе за Немачку, канцелар Фридрих Мерц се среће са “хиперполитичким ставом гласача", каже Јегер у интервјуу.

Јегер: "Гласачи су оставили иза себе партије као масовне феномене и сада АфД мисли да је постала нова народна партија. Због хиперполитичког става електората, Мерц више нема лојалну базу. Kанцелар би морао да понуди алтернативу за Алтернативу, али он то не може."

У једном сегменту теза "све пуно политике, а нема резултата" заиста поседује снагу да објасни актуелне процесе.

На примеру Немачке, али и Холандије, види се да све више људи излази на изборе, и да пораст углавном иде у корист странака деснице. Десница побеђује у релативним бројевима, али не може да састави владу.

Шта се дакле догађа са хиперполитизованим гласачима, кад њихове партије побеђују, али не могу да владају? Шта се уопште догађа са хиперполитизованим срединама, где политичка мобилизација прогута политичке странке?

На то Јегер нема одговора, осим што примећује да је идеолошка дезоријентисаност део хиперполитике.

По њему, дигитална култура није ни створила, ни убрзала рађање хиперполитике. Теорија је нова, али проблеми којима се она бави су старији од социјалних мрежа, "дигитализација није нова јавност, само нови медиј".

Највећа замерка која се може упутити Јегеру је његова полазна тачка.

Варијабла чланских књижица је варљива. Претпоставка да их је некад било много, данас мало, не уважава чињеницу да масовно чланство у владајућим комунистичким партијама често није било израз добровољности, већ резигнације и страха.

Или с друге стране у Америци, две странке које се традиционално смењују на власти, Демократска и Републиканска, одувек су биле "празне" странке, чији успех не зависи од броја чланских књижица, већ од социјалних, породичних, пословних и културних веза.

Те две странке се пробуде пред изборе, премда данас у доба хиперполитике више и не одлазе на спавање, што опет нема везе са чланским књижицама.

Дилема коју описује теорија хиперполитике делује и у Србији: како институционализовати политику, а истовремено институције извући из политике?

"Службеници Регионалног центра граничне полиције 'Југ' и Одсјека за сузбијање прекограничног криминала Сектора граничне полиције су, у сарадњи са службеницима Групе за сузбијање кривичних дјела високотехнолошког криминала и службеницима Агенције за националну безбједност, као и службеницима Специјалног полицијског одјељења, сходно иницираној наредби за претрес која је прибављена од Основног суда у Котору, 25.09.2026. године извршили претрес наведеног стана и том приликом су пронашли и одузели већу количину различите ИТ опреме и средстава за комуникацију, један полиграф и новац у осам различитих валута, од којих је једна еуро а друге су званичне валуте још седам држава – Русије, Србије, Израела, Турске, УАЕ, САД и Киргистана, укупне противвриједности око милион еура", наводи се у соапштењу.

Такође, пронађен је и новац за који се сумња да је фалсификован, у износу од 1.120 еура. Сви пронађени предмети ће бити предмет даљих вештачења.

Подсећамо да су службеници Станице граничне полиције II Тиват, 23. септембра, на Граничном прелазу „Аеродром Тиват“, у сарадњи са службеницима Управе царина, извршили контролу А.К. и А.К, који су са собом имали 19 кофера у одвојеном пртљагу.

"Полицијски и царински службеници су, извршеном детаљном контролом, код ових лица наведеног дана, у одвојеном пртљагу, пронашли новац у износу од 26.210 еура и 1.150 Израелских секела, као и већу количина непријављене електронске опреме (ИТ) и лјекова. Од лица су привремено одузети наведене ствари и предмети", наводи се у саопштењу полиције. 

Такође је одузето више средства комуникације која су користили.

"О догађају је упознат државни тужилац у Основном државном тужилаштву у Котору, који се изјаснио да се у радњама А.К. и А.К. стичу битни елементи кривичних дјела кријумчарење и прање новца, те наложио да се лица лише слободе због сумње да су извршила наведена кривична дјела. Лица лишена слободе, А.К. и А.К, су уз кривичну пријаву, у законском року, приведена надлежном државном тужиоцу", подсећају из полиције. 

Службеници Управе полиције, у координацији са надлежним тужилаштвима и у и блиској сарадњи са Агенцијом за националну безбедност и другим субјектима из система безбедности и међународне обавештајне заједнице, настављају даље активности у циљу утврђивања свих околности везаних за горе осумњичена лица.

Према досадашњим информацијама, последње две пронађене жртве највероватније су двоје америчких држављана од четворо колико их је боравило у стану на првом спрату зграде.

На другом спрату живели су старија Гркиња и њен супруг, британски држављанин. Њихова тела раније су пронађена у рушевинама.

Спасилачке екипе настављају радове на уклањању рушевина и провери преосталих делова објекта. У акцији је учествовало око 30 ватрогасаца и три пса грчке Јединице за специјалне спасилачке операције (ЕМАК), а коришћени су и геофони и специјалне камере за потрагу испод рушевина.

Узроци експлозије још нису утврђени. Надлежне службе испитују више могућих сценарија, међу којима је и евентуално присуство пропана у стану старијег пара, као и могућност квара на инсталацији природног гаса и цурења гаса из објекта или суседне зграде.

Истражитељи проверавају и наводе грађана да се непосредно пре експлозије у околини осећао мирис гаса.

У експлозији су оштећени и околни објекти и бројна возила. Из суседне зграде спасене су две жене, старија жена и њена неговатељица, које су лакше повређене, док је још један пролазник задобио лакше повреде од крхотина.

Градске службе Атине обавиле су прве прегледе суседних зграда и утврдиле да оне за сада нису погодне за становање и да ће бити потребне поправке. Додатне провере биће спроведене након завршетка радова на месту несреће.

"Преузећемо решење, остајемо при основи одбране коју смо већ представили, очекујемо да ће Високи кривични суд Републике Хрватске уважити нашу жалбу", каже за DW Љубо Павасовић Висковић, један од бранилаца Журављева у Хрватској. Жалбени рок траје три дана од преузимања писане одлуке, убрајајући евентуално и предстојећи викенд.

Украјинац је приведен у Пули у августу, а Немачка га тражи под оптужбом за минирање гасовода Северни ток. Прошле године Пољска је одбила његово изручење, али је Немачка почетком овог месеца издала нову оптужницу – овога пута с најтежом квалификацијом: за ратни злочин уништавања цивилне имовине, а не како је првобитно било за кривично дело саботаже.

Уплив политике на правосуђе

Пољска одлука тумачена је кроз политичке мотиве, а тешко је поверовати да у Хрватској није присутан барем подједнак уплив политике на правосуђе.

Дамир Грубиша, бивши дипломата и пензионисани професор Факултета политичких наука у Загребу и Америчког универзитета у Риму, сматра да правне норме на том нивоу више не играју значајнију улогу.

"Нема то више везе с правом, прешло је у сферу чисте политике. Пољски председник умешао се с оценом да је посреди била ратна одбрана, а зна се ко је непријатељ, па према томе – нема изручења", каже Грубиша за DW.

Он потврђује да Хрватска јесте дужна да у начелу поштује Европски налог за хапшење, али уверен је, каже, да и у овом предмету до изражаја долази немачки економски интерес, којег критично наглашава енергетска криза.

Глобални енергетски и геополитички хаос

"Све се преокренуло кад је Русија напала Украјину, али потребе су остале исте, док економија попушта", оцењује Грубиша. Мишљења је да Хрватска у свему томе само настоји да се прилагоди најјачима у ЕУ, с тим да питању изручења украјинског рониоца не даје велики значај у укупном контексту. Он проблем види у томе што свет запада у глобални енергетски хаос и геополитичко стање у којем европске политичке и економске слабости долазе до изражаја крајње драматично.

"На снази је међународна завера медиокритета, дипломате су одстрањене из међународних односа. Чак су се и Хенри Кисинџер или Џон Миршајмер, да не набрајам даље, залагали за много више напора за дипломатско решење у Украјини, али одлуке се доносе подаље од икакве спољнополитичке памети. То неће испасти добро ни за Хрватску, ни за Немачку, ни за ЕУ", закључује Дамир Грубиша.

Оспоравања изручења

И политички аналитичар Давор Ђенеро сматра да Хрватска овога пута није требало да уважи Европски налог за хапшење расписан у Берлину – напомињући уједно да је свестан колико Хрватска зависи од Немачке у економском и политичком погледу.

"Али тај наш заједнички Европски налог за хапшење ипак је сумњив због својих sub judice ограничења, а за нешто као што је ратни злочин. Тврди се да је реч о цивилној инфраструктури – али она није само цивилна, јер је грађена и за то да се омогући руска агресија на Украјину кроз коју је до тада пролазио главни европско-руски гасовод", мишљења је Ђенеро.

"Овакво решење о изручењу, ако се одржи, врло је ризично – иако су се неугодне последице могле да се избегну. Понављам, ми смо мала, сиромашна и неутицајна чланица ЕУ, док је Пољска једна од водећих сила. А постоји тај пољски преседан, у случају истог Украјинца, који се може искористити", указао је Ђенеро.

Колико год се чинило да је Хрватска већ заузела став, мишљења око тога несумњиво се оштро разилазе. А на коначни одговор не би требало да чекамо дуже од неколико дана по истеку рока за жалбу.

Власти су саопштиле да је повређен пролазник, док су две жене које су остале заробљене у суседној згради спасене и превезене у болницу на лечење.

Зграда у којој је дошло до експлозије готово је потпуно уништена, а на месту догађаја остали су искривљени метални делови, поломљени балкони и висеће бетонске плоче.

Ватрогасци и екипе Хитне помоћи стигли су на место експлозије у раним јутарњим сатима, док се дим надвијао изнад античких споменика.

Од силине експлозије камење и разбијено стакло одлетели су и до три блока даље.

Узрок експлозије у двоспратној згради у Плаки, у близини неких од најпознатијих атинских знаменитости, укључујући Акропољ и Зевсов храм, за сада није познат.

Један полицијски званичник рекао је да је део зграде био издат туристима, наводи британска агенција.

У том делу града налази се велики број хотела и објеката за краткорочни најам, а уским улицама, дуж којих се налазе кафићи и продавнице сувенира, свакодневно пролазе бројни туристи.

Иако је до данас била актуелна директорка најмоћније безбедносне институције у земљи, премијер Еди Рама ју је данас разрешио дужности директно из Вашингтона, где борави у званичној посети, одмах након што је Специјални суд донео одлуку о мерама.

У тренутку доношења одлуке Хисени се налазила на службеном путу у Бакуу, у Азербејџану.

Од отказа код Куртија до шефице ШИШ

Хисени је каријеру градила у тајну службу власти у Приштини (АКИ), где је од 2019. била заменица директора.

Отпуштена је 2021. године за време Владе Аљбина Куртија, одлуком председнице Вјосе Османи.

На чело албанске тајне службе доводи је лично Еди Рама 17. марта 2023. године. Декретом ту одлуку потврђује председник Бајрам Бегај 3. априла исте године, упркос упозорењима опозиције.

После више од три године на челу Службе за националну безбедност, ухапшена је у оквиру највеће антикорупцијске афере у Албанији, где је СПАК већ блокирао преко 40 милиона евра имовине.

Због тога Вашингтон није само још једна адреса међународне кампање, већ место на којем српска историја долази пред публику непосредно повезану са америчким политичким и институционалним животом, саопштено је из Меморијалног центра Републике Српске.

Изложба доноси причу о страдању српског народа током 20. века, од великих страдања у Првом и Другом светском рату до ратова деведесетих година. Њена намера је да у америчком јавном простору отвори питања о којима се о Србима говорило недовољно, а често и кроз поједностављене политичке интерпретације ратова на простору бивше Југославије, истиче се у саопштењу.  

"Важан корак за РС и за национално питање српског народа"

За директора Меморијалног центра Републике Српске Дениса Бојића, представљање изложбе у Конгресу представља важан корак у настојању да тема српског страдања добије простор у америчком политичком и институционалном окружењу.  

"Изузетно важан корак за Републику Српску и за национално питање српског народа. Успоставили смо веома важне контакте са битним људима из америчке администрације и добили чврсто обећање да ће тема српског страдања у наредном периоду бити високо позиционирана, презентована и показана на местима гђе наша страдања то и заслужују“, истакао је Бојић.  

Поставку је у Вашингтону посетила и Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ, која је указала на значај чињенице да је изложба представљена управо у америчком Конгресу.  

Говорећи о поставци која обухвата стотину година историје, Цвијановић је посебно указала на страдања српског народа у Првом и Другом светском рату, али и на потребу да се додатно осветле "догађаји из Одбрамбено-отаџбинског рата и огромне жртве које је српски народ поднео".

Подршку раду Меморијалног центра оценила је значајном управо зато што се кроз овакве поставке историја посматра у ширем временском и историјском контексту, а не само кроз појединачне догађаје и године.  

О статусу, идентитетским споровима и геополитичкој перспективи Северне Македоније за Радио Београд говорио је др Душан Илић са Института за европске студије, који објашњава дубље слојеве актуелне кризе.

Грчко-македонски спор: идентитетске матрице и улога патрона

Осврћући се на почетак македонских евроинтеграција и доскорашњи спор са Атином, Илић истиче да су представе о томе често погрешне и да је суштина проблема идентитетске природе, при чему на почетку "нико није у праву, ни Грци ни Македонци".

"Оснивачки мит савремене грчке државе из 19. века је заснован на вези између савремених Грка и античких Хелена, која је врло упитна и проблематична. Енглески патрон те државе, који се ни дан-данас није променио, поставио је матрицу у читавој европској култури да је заправо античка хеленска култура темељ модерне европске културе. Упркос томе што су Грци из 19. века заправо били фанариоти, који себе нису видели као античке Грке, Енглеска их је тако устројила и ставила под своју шапу", каже Илић.

У таквом односу снага, како наводи Илић, Северна Македонија није имала никакве шансе да сачува име државе, које је такође "неприродно".

"Садашња Република Северна Македонија је природно, историјски, настала на територији старе Србије, а географска Македонија је заправо подручје Солуна и шире околине. Ни Грци који се позивају на античке Хелене, а који су античку Македонију, Филипа и Александра сматрали варварима као ни садашњи Македонци, нису у суштини баштиници, односно нису имали јаке доказе да баштине ту античку баштину", објашњава Илић.

Спор је номинално решен Преспанским споразумом, чиме је Грчка пројектовала своју моћ на јужном Балкану и ескивирала евентуалне претензије Скопља према Солуну.

Међутим, Илић упозорава да сукоб и даље латентно постоји на црквеном плану, будући да ниједна хеленофона црква (Цариградска, Атинска и друге) није признала нову цркву у Македонији под македонским именом.

НАТО као награда и сврставање у антируски савез

На питање чиме је Скопље награђено за прихватање компромиса и уставне промене које је, како подсећа, на референдуму подржало мање од трећине бирачког тела, Илић одговара:

"Скопље је награђено чланством у НАТО савезу. То је омогућило да постане члан клуба у којем се већ налазе Албанија, Грчка и Бугарска, и да касније ескивира политичке притиске из ове три државе. Са друге стране, омогућило је да офанзивно наступа према Србима, према српском фактору у целини, и сврстало је практично Северну Македонију у антируски савез, где је дала свој допринос шаљући тенкове, муницију и друго наоружање Украјини."

Додаје да земља тиме није распарчана, како се у јавности погрешно веровало, већ је продужила себи живот као пројекат и добила сигурност граница које су, нарочито на западу и северозападу, веома релативизоване.

"Треба да знамо да је Република Северна Македонија чланица савеза који нас је бомбардовао 1999. године и који признаје независност Косова, чисто да људи немају неке илузије о братству и јединству", указује Илић.

Бугарска као "прокси" Брисела за вечито предворје

Тек што је окончан спор са Грчком, појавили су се проблеми са Бугарском који, према Илићевим речима, датирају од самог почетка, јер су обе државе и нације настале на готово истоветан начин, с тим што Бугарска има хронолошку предност из 19. века.

Паралелу проналази у односима у региону: "У овом случају, Бугарска на неки начин игра улогу Хрватске када је Северна Македонија у питању, где видимо блокирање Црне Горе".

У суштини овог спора су језик, историја и статус мањина. Иако је 2017. године потписан Споразум о добросуседским односима и формирана мешовита комисија историчара, Илић сматра да су ова питања само средство за геополитичке игре.

"Прича о идентитету, језику и статусу бугарске мањине је погодан инструмент уцене преко кога практично Брисел, на један елегантан начин, не радећи то директно него преко своје чланице Бугарске, отежава пут Северној Македонији. Брисел нема намеру да прими Северну Македонију у пуноправно чланство, као што нема намеру да прими ни Црну Гору. Потребан им је изговор како би Скопље вечито држали у предворју и покушали да манифестују остатке своје моћи која је озбиљно урушена протеклих година на овом подручју", сматра Илић.

Уверен је да би се, чак и у случају испуњења овог захтева, појавио неки нови услов, попут питања држављанства.

Са друге стране, Бугарска је тренутно веома важна Бриселу "у контексту ратнохушкачке атмосфере која се ствара у Европи за потенцијални директни сукоб са Русијом", због чега ЕУ повлађује бугарским елитама.

Еволуција уставног оквира и питање мањина

Као стручњак за уставно право, Илић је дао оквир развоја македонског Устава. Када је Македонија 1944. године одвојена од матице Србије, формирана је као република македонског конститутивног народа, док су као мањине признати Албанци и Турци. Године 1991. додати су Роми и Цинцари, а након Охридског споразума 2001. године, амандманима су укључени Срби и Бошњаци. Остале заједнице, попут Бугара, Хрвата и Јевреја, још немају тај статус.

Илић открива да је Скопље 2022. године, након француског предлога, намеравало да у пакету унесе неколико мањина (Хрвате, Црногорце, Словенце, Египћане, Јевреје и Бугаре) како би прикрило да је то искључиви уступак Софији. При томе примећује занимљив парадокс:

"Интересантно је да Хрватска или Црна Гора, којима све апсолутно смета када смо ми у питању, никада нису истакле приговор да Хрвати и Црногорци нису признати у Македонији као национална мањина, док Македонци јесу признати код њих. Загребу и Подгорици то уопште не смета", каже Илић.

Међутим, македонска јавност је од својих елита очекивала да за увођење Бугара у Устав захтева реципроцитет односно да Софија призна македонску мањину у Пиринској Македонији, нарочито након што им је порастао его успехом у решавању српско-македонског црквеног спора.

"Наравно, уступке су увек добијали са наше стране, ни од кога више", додаје Илић.

Апатија народа и интерес политичких елита

Анализирајући тренутно расположење, Илић указује на постојање "две македонске јавности". Обичан народ (Македонци и не-Албанци) је уморан од преговора и еврофанатизам више не постоји, док Албанци на све гледају из своје националне перспективе и "интересује их пакет-аранжман са Албанијом и Косовом".

Насупрот апатичном народу, политичким елитама овакав статус кво савршено одговара.

"Политичке елите могу да се представе као бранитељи националних интереса и да на тај начин обезбеђују одређени резервоар гласова и продужавају останак на власти. Са друге стране, они могу јако добро да наплате положај земље која је у предворју ЕУ, где је законска регулатива ближа афричком континенту него европском, па у тој сивој зони много боље таласају и побољшавају своју имовинску карту", напомиње Илић.

Илић закључује да даље одлагање процеса неће драматично променити односе у троуглу Скопље–Софија–Брисел, те да ће будућност овог простора, који су англосаксонски центри моћи дуго посматрали као "рестлове Османског царства", у великој мери зависити од коначног расплета ситуације на источном фронту и украјинском ратишту, будући да ни Бугарска ни Северна Македонија историјски не би постојале без руског фактора.

Припадници ЈНА су, након предаје, били изложени иживљавању да би потом били побијени.

Увече, око 19 часова 21. септембра 1991. два камиона ЈНА који су превозили војнике већином редовног и делом резервног састава од касарне "Мекушје" пут касарне "Логориште" у Карловцу, заустављени су од стране припадника Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде пред Коранским мостом.

Уследили су преговори и, пошто су припадници ЈНА добили обећање хрватске стране да ће након што положе оружје бити пуштени, њих 25, колико се налазило у два возила, послушали су наређење и предали оружје, несумњиво уверени да ће на тај начин избећи сукоб.

Пошто су разоружани, седамнаесторица су одведени, углавном активни припадници ЈНА, у просторије полиције.

Преостали су издвојени и усмерени на мост, где им је наређено да легну на пут, лицем на доле, с рукама на потиљку.

Били су то већином мобилисани резервисти, мештани кордунашког села Крњак или околине.

Затим се појавила група униформисаних особа с фантомкама, како им се не би видело лице. Уследило је иживљавање над заробљеним резервистима, шутирање, гажење, ударци кундацима. У једном тренутку заставник Никола Бабић завапио је да иживљавање престане, пошто је једном од војника поломљена рука.

Бабић је одмах затим заклан, а један војник је избоден камом, да би затим био убијен пушчаним хицима.

Другима је наложено да стану у врсту дуж ограде моста. Тројица од њих, Небојша Јаснић, Душан Мркић и Бранко Маџарац, коме је претходно током иживљавања сломљена рука, скочили су преко ограде у реку Корану.

Над осталима је настављено иживљавање. Прво су им свима пуцали у ноге да би их потом, док су лежали, поклали.

Преживео је тешко рањени Светозар Шарац који се касније, под окриљем ноћи, извукао испод гомиле побијених резервиста ЈНА.

Масакр на Коранском мосту преживела су четворица, тројица који су скочили у реку, Небојша Јаснић, Душан Мркић, Бранко Маџарац и Светозар Шарац.

Убијени су: Небојша Поповић (24), Јован Сипић (25), Слободан Миловановић (25), Божо Козлина (27), Миле Пеурача (27), Зоран Комадина (27), Миленко Лукач (32), Светозар Гојковић (32), Васо Бижић (36), Милић Савић (41), Миле Бабић (42), Никола Бабић (43), Милош Срдић (43).

Од злочинаца, осуђен је у септембру 2012. само Михајло Храстов, одликовани хрватски полицајац кога је Карловачка жупанија прогласила заслужним грађанином.

Он је осуђен на четири године затвора, чему је претходило више процеса с процедуралним избегавањем кажњавања.

Покушај оживљавања настављен је након доласка добровољног спасиоца Јоаниса Колокитасија, као и здравствених радника грчке Хитне помоћи, који су брзо стигли на место догађаја.

Упркос вишеструким покушајима реанимације, жена (84) није успела да се поврати.

Породица се приликом повратка зауставила на одморишту, одакле се седмогодишње дете удаљило. Убрзо су чланови породице чули његове крике, након чега је отац кренуо за дететом и такође пао у провалију.

Спасиоци су га пронашли у кориту реке Савице, где је од задобијених тешких повреда преминуо.

У кориту реке пронађено је и тешко повређено дете.

Спасиоци су тело страдалог уз помоћ ужади извукли из провалије и предали погребној служби, док је дете хеликоптером превезено у Универзитетски клинички центар у Љубљани.

Полиција наставља да прикупља информације о несрећи.

Како се наводи, мушкарац који је српског држављанина гурнуо у море, према доступним информацијама, након испитивања је пуштен на слободу.

"Ово је један од многих примера двоструких аршина према Србима у Хрватској, јер је нападнути Србин завршио у затвору на 14 дана, док је мушкарац који га је гурнуо у море пуштен на слободу. Како је могуће да нападнути човек заврши у затвору, а онај који га је физички напао буде на слободи? Ношење мајице Црвене звезде није никакав злочин и не може бити оправдање да било ко физички насрће на човека, а камоли да га гура у море", рекао је Линта.

Нагласио је да представништво Европске уније у Загребу не би смело да ћути на овакав случај већ, како је навео, треба да затражи од хрватских власти потпуно и јавно објашњење свих околности инцидента и поступања према српском држављанину.

"Не сме дозволити да се физички напад на човека због спортског обележја које носи гурне у други план, док се нападнути човек шаље у затвор. Јасно је да није проблем у мајици Црвене звезде, већ у мржњи према Србима и свему што је српско која доминира у Хрватској", поручио је Линта.

Возач је саслушан у присуству браниоца поводом саобраћајне незгоде која се догодила у месту Штитаричка Ријека, на магистралном путу Колашин-Мојковац, када је аутобус са ученицима подгоричке основне школе ударио у камену косину, пренеле су Вијести. 

М. Г. који је возио аутобус, ухапшен је раније, а сумњичи се за кривично дело “тешка дела против безбедности јавног саобраћаја”.

Из Управе полиције саопштено је да је М. Г. имао дозволу за привремени боравак и рад у Црној Гори. 

Сумња се да је до несреће дошло када је возач, управљајући аутобусом, ударио у стену са десне стране коловоза, саопштено је из полиције.

Основци се враћали са екскурзије - петоро повређено

Саобраћајна незгода догодила се синоћ у месту Штитаричка ријека, на путу Колашин-Мојковац. У аутобусу су се налазили ученици подгоричке Основне школе "Павле Ровински" који су били на екскурзији.

У несрећи је повеђено пет особа – вођа пута В. Ш. (28), који је задобио тешке телесне повреде, али према информацијама којима располаже полиција није животно угрожен, и четворо ђака, који су задобили лаке телесне повреде.

Вођа пута је задржан на болничком лечењу, док ће ђаци бити отпуштени на кућно лечење, наводи РТЦГ.

Из полиције наводе да су се током ноћи Хитној помоћи јавиле још три особе – једна малолетна и две пунолетне, због стреса и узнемирености.

Истрага о околностима у којима се догодила саобраћајна незгода је у току.

Четворо деце и вођа пута су задобили повреде, према информацијима којима РТЦГ располаже нико од повређених није животно угрожен, у питању су лакше повреде. Возач није био у алкохолисаном стању. 

Остала деца из аутобуса упућена су у Подгорицу. По неке од њих дошли су родитељи, а један део деце превезен је другим аутобусом.

Повређени су збринути у Општој болници у Бијелом Пољу.

"По нашим сазнањима ради се о одрону који се десио на аутобусу извиђачке екскурзије. Возило бјелопољске болнице које је било у повратку из КЦЦГ се задесило на лицу места и довезли су две девојчице узраста 15 година и професора од 43 године, док је возило Хитне помоћи довезло још једну ученицу узраста 15 година и још једну одраслу особу", казао је за РТЦГ директор бјелопољске болнице, др Кенан Еровић.

Он је додао да је у току дијагностика, како би се утврдило здравствено стање повређених.

Начелник Ургентног центра, Милан Маџгаљ, казао је повеђена старија особа може имати тешке телесне повреде, док примљене девојчице не показују симптоме тешких повреда.

Полиција је саопштила да је после инцидента, у којем је због ношења мајице Црвене звезде био гурнут у море у Макарској, провером његовог профила на друштвеној мрежи утврдила да је наводно величао генерала Ратка Младића, кога хрватске власти сматрају ратним злочинцем, а у другој објави је, како наводи Хина, вређао Републику Хрватску и њене грађане.

Мушкарац који га је пре два дана гурнуо у море прекршајно је пријављен због нарушавања јавног реда и мира, а након испитивања пуштен је на слободу.