Због радова је ауто-пут Е-75 на деоници Београд-Ниш сужен код петље Мали Пожаревац у оба смера.

Ауто-пут Е-75 је због радова сужен и на деоници од Баточине до Јагодине, код Алексиначког Бујмира, као и на деоници Ниш-Врање, близу насеља Џеп.

Саобраћај је са ауто-пута Е-75 преусмерен на споредне путеве код Грделице, затим на деоници Владичин Хан-Врање између Полома и Превалца, и код места Грамађе.

Због клизишта на државном путу I-Б реда број 21, сужена је деоница Петроварадин-Ириг. На путу II-175 Боговађа-Мионица обустављен је саобраћај јер се срушио мост на реци Топлици. Саобраћај се у месту Наномир усмерава на заобилазни пут.

На магистралном путу I-Б реда, Краљево-Рашка, возила због клизишта код места Богутовац пролазе наизменично.

Због клизишта на државном путу  Првог-Б реда број 21, деоница Косјерић-Пожега, возила у месту Песак пролазе наизменично.

Пут Првог-Б реда број 28 Дуб-Рогачица затворен је за саобраћај због клизишта у Костојевићима.

Због клизишта возила наизменично пролазе на државном путу Првог-Б реда број 35, деоница Сврљиг-Малча, преко превоја Грамада.

Возила пролазе наизменично и на деоници државног пута Другог-А реда број 231, Босилеград-Рибарци-државна граница с Македонијом.

Дивовска компанија са сто већином широкотрупних авиона, осим у "Ер Србија" има сад сличан "стратешки" удио у "Алиталији", "Ер Берлину", "Ер Лингусу", индијском "Џет ервејсу" и двије аустралијске велике авиопријевозничке твртке.

"Дил" са Србима био је једноставан - влада је препустила 49% власништва и, фактично, менаџмент компаније. "Етихад" (то на арапском значи: Јунајтед) довео је затим управу састављену од аустралијских и других стручњака, а за директора поставио Дану Кондића, Аустралијанца српских коријена треће исељеничке генерације.

Затим су подузеће опскрбили новим авионима - пребацили су им осам Ербасева А319 и два А320, а још их 10 наручили од произвођача. Старе, амортизиране Боинг 737-300 које је куповала још Југославија, пребацили су у посебну чартер-компанију "Авиолет" која ће љети летјети на медитеранске туристичке дестинације, а затим гдје већ нађу посла.

Осим авиона, уласком у прометну мрежу "Етихада", "Ер Србија" је отварањем нових дестинација добила милијун нових путника на међународним линијама и након годину дана остварила пораст од - 70 одсто промета! Сад има око 2,5 милијуна путника годишње.

На београдском аеродорому "Никола Тесла" влада гужва - очекује се пет милијуна путника и тек дограђену зрачну луку ускоро ће опет требати проширивати. По подацима еуропске асоцијације, аеродром "Тесла" други је по расту на континенту - 2014. године број путника повећао се за 32 одсто.

Зашто се то све догодило? Па "Етихад" је бивши ЈАТ претворио у јужноеуропску подружницу, "фидер" оператера на краћим рутама за интерконтиненталне путнике, а београдска зрачна лука постала је тако један од његових "хабова" - уз Цирих, Рим, Берлин... Тиме је смањио оперативне трошкове јер му је јефтиније ако путнике превозе Срби преко Београда, док је овима то одмах донијело велики приљев на аеродорому од наплате пристојбе, те повећање накнаде за прелет преко подручја београдске контроле летења.

За то вријеме у Загребу... "Кроација ерлајнс" имала је у задње двије године пад прихода од 10 одсто годишње, кулумативно више од 20 одсто, те седампостотно смањење путничког промета у прошлој години. Те двије године, откако фирму води ново руководство, нису биле успјешне, али су пад компензирали рачуноводственим смањењем амортизације зракоплова у 2013. (што им је омогућила Влада), односно продајом два мотора и једног авиона који нису били под хипотеком.

Претходна управа успијевала је остварити годишњи раст прихода од 10 - 14 посто, па је компанија 2012. достигла рекорд с 1,951.501 превезеним путником. Тада је "Кроација" била регионални лидер, стајала је пуно боља од "Адрије", да се и не говори о ЈАТ-у који се распадао, или о безизгледном "Ер Монтенегро".

Уосталом, Хрватска је управо била ушла у Еуропску унију. Но, чудесним обратом, "Кроација" сад је међу регионалним авиопријевозницима трагични случај. За те двије године остварила је реални губитак од 187 милијуна куна (компензиран рачуноводственим "триком" и продајом основних средстава) па се говори о пуно мањем укупном губитку - око 40 милијуна куна, односно, "прошлогодишњој оперативној добити". У стварности пословања - то је фикција.

Највећа слабост фирме ионако су били прескупо плаћени авиони, набављани по цијенама 60 посто већим од тржишних, иако је над тим уговорима бдјео сам шеф Туђманова кабинета, непоткупљиви инжењер Шаринић. А сад се тај прескупо купљен авион продан по цијени нижој од књиговодствене, што рефлектира нужду у којој се фирма нашла откако њом управља Крешимир Кучко, протеже садашње Милановићеве администрације.

Никоме није јасно зашто се на то мјесто у пресудном тренутку постављен човјек без икаквих референци осим унутаркомпнијских (у "Кроацији" је запослен већ 22 година). Појавила се стога прича да је његова мајка најбоља пријатељица мајке премијера Милановића. "Кроацију" је, дакле, преузела нова управа, а истодобно су направљена још два повезана, фатална потеза, од којих се хрватски авиопријевозник, хрватски авио-промет и туристичка привредна грана неће годинама опоравити.

Смртоносни потез број два: сав онај "мртви капитал" прескупо набављене флоте финанциран државним гаранцијама, пребачен је у пасиву подузећа, а половица је отписана на трошак пореских обвезника. Зашто је дуг који је направила држава и за њ издала гаранције, то сад пребцила на терет компаније? То није учињено с мртвим и полумртвим бродоградилиштима, али је учињено осјетљивој компанији у хрватском виталном туристичком сектору, која послује на суровом свјетском тржишту гдје се оперира с минималним профитима, изложена катаклизмама - ерупцијама вулкана или обарањем авиона које затим покрвари економију зрачних коридора... Зашто су то учинили?

Линић се, наводно, одупирао, али, насртао је брахијално министар за којега се јединога може са сигурношћу рећи да је још "откаченији" од свог премијера. Идеју о "консолидацији дуга" заговарао је и форсирао Хајдаш Дончић, министар промета, који је докторирао из туризма радом о загорским "винским цестама" (и то код потпредсједника владе Грчића), а подржавао га је и сам Милановић, тврдећи да би остављање гаранција изван биланце било неприхватљиво за Еуропску комисију.

Но, као и готово увијек кад он нешто закључи о томе што мисли у Комисији или у Унији, показало се да није у праву. Словенска "Адрија" направила је исти такав план реструктурирања по којем држава преузима гаранције, а Комисија га је прије неколико дана одобрила и усвојила. То је био, заправо, план старе, смијењене управе "Кроације" који су Љубљанчани преузели од исте конзултантске канцеларије!

Трећа фатална и доиста непоправљива штета учињена је приликом преговора о градњи новог Загребачког аеродрома. Натјечај за пројект провела је још легендарна Санадерова влада.

Свима добро познати Јуре Радић, побиједио је Заху Хадид, Сир Нормана Фостера и Ренца Пиана, три највећа архитекта данашњице. Одабрани пројект неизмјерно је и непотребно скуп. Јасна економска рачуница - промет помножен с аеродромском пристојбом и увећан стопом раста зрачног промета у Еуропи - показује да је цијена више него двострука у односу на реалну исплативост. Санадеровски махери чак су хтјели зграду измјестити на приватно земљиште, али то је у задњи час спријечио поштени директор Тончи Пеовић, који се неком грешком у прави час нашао на одговорној функцији.

На натјечају за градњу аеродорома, побиједила је француска државна компанија која већ држи истарски Ипсилон. Та им је цеста препуштена у концесију с тим да изграде пун профил ауто-цесте кад се достигне уговорени промет. Како се уговорени промет никако не остварује, по уговору над којим је такођер бдјео непорочни Шаринић, умјесто да компанија плаћа Хрватској, Хрватска плаћа компанији. Нешто слично догодит ће се вјеројатно и с аеродромом Загреб.

Суочени с превисоком цијеном градње и нереалним очекивањима, француски су представници одлучили одустати од уговора о градњи нове загребачке зрачне луке. То би узроковало скандал јер Милановићева влада послије прве године мандата не би могла показати ни једну страну инвестицију. Тада је Дончић извео своју представу...

Уз асистенцију "Јутрњег листа" демонстрирао је позу тврдог и несаломивог преговарача, који не одустаје ни од једне ставке, а приљежни новинари описвали су фрнцуске службенике који, црвени у лицу и знојни, одлазе погружени из његова кабинета... Притом је Дончић добивао стопостотну Милановићеву подршку.

И онда, драматични преокрет, тријумф. Французи кротко пристају на све, али се притом потписују и два анекса. Јесу ли то "тајни анекси"? У сваком случају нитко их јавности није приказао. Логична је претпоставка да је у анексима прецизиран таргет - број путника који ваља постићи да би концесионар почео с плаћањем концесијске накнаде. Но, Међународна зрачна лука Загреб (МЗЛЗ д. д.) на мој упит демантира да је ријеч о "пет милијуна путника". Но, не спомињу неку другу бројку. Нити појашњавају што пише у анексима.

Иначе, изворни уговор на енглеском с француском твртком потписао је помоћник министра који не зна енглески. Хајдаш Дончић касније је изјавио да је уговор "најкомплициранији икад потписан уговор о концесији за једну зрачну луку". Што он о томе зна? Гдје је он и када видио још неки такав уговор? И зашто је уговор комплициран, кад би могао бити сасвим једноставан? Ако је комплициран, знамо тко је ту кога превеслао, јер нам је добро познат досег оба ова хрватска потписника...

"Кроација" пада и пропада, а она је главни генератор прихода док нитко други неће доћи на Плесо, ако не постоји локална мрежа за развожење путника. Француска фирма није витално заинтересирана да се број путника повећава, него пристојбе, тако да максимира свој профит на постојећој инфраструктури. Пристојбе заиста расту. А нова зграда? Па градит ће се, али јаааако полако. Можда чак буде завршена у неко недогледно или догледно вријеме...

Будући да је концесионар аеродома заинтересиран за високе, а не за ниске пристојбе, ту се неће спуштати ни "лоу-кост керијери", јефтине авиокомпаније, и оне већ бирају алтернтивне аеродроме, прије свега на обали, а затим, бит ће им занимљива и зрачна лука у Љубљани (то је ипак само сат и пол аутом, што улази у тзв. "catchmant area", "ловно подручје" путника једног аеродрома).

Штовише, хрватске туристичке заједнице и локална власт потицат ће лоу-костере да иду на њихове аеродромске дестинације. Не смију их директно спонзорирати, али им могу давати новац на посредан начин - рецимо објавиш оглас у компанијском магазину по цијени пет пута већој од оне која се плаћа "Фајненшел тајмсу" и тко ти што може приговорити? То је, као, "нишно оглашавње" и ево, видите, доноси резултат - у сваком Дневнику водитељи свршавају због пораста промета на јадранским аеродромима.

Тиме се узима посао пропалој "Кроацији" и загребачком аеродорому, те убијају зракопловна индустрија и туризам. Али људи који те ствари прате у медијима, превише су неупућени и чим се упале студијска свјетла, укоче се као зечеви освјетљени фаровима, а затим стану верглати о гужвама на цестама и на аеродромима...

Да се оживи "Кроација", наравно, потребан је стратешки партнер. То је свакоме јасно, чак и Хајдашу Дончићу. Зато је сам сјео у авион и прије годину дана одлетио у Индонезију да ондје разговара с националном компнијом "Гаруда".

"Гаруда" до прије двије године уопће није смјела слијетати на аеродроме у ЕУ, јер нема одговарјуће сигурносне цертификате. Осим тога, тамо је на власти партија која и данас као државни празник слави дан кад су побили милијун до милијун и пол комуниста, што ветерани евоцирају водећи новинаре на "killing fields" гдје су обављали масовна смакнућа. Очито, промакло им је да је Хајдаш Дончић посткомунист, јер је иначе питање би ли се вратио дома у једном комаду, или би њиме несуђени партнери нахранили рибе.

Стратешког партнера сад ће бити практично немогуће наћи - зашто да дође на Загреб, у национални "хаб", гдје ће му Французи наметнути француске цијене? Па цијели је штос у томе да се смањи трошак испод највишег еуропског, иначе би сви напросто летјели у Минхен, или пак у Будимпешту, гдје су људи ипак разумни и можеш се договорити око мањих пристојби или цијене горива повољније код МОЛ-а, него код ИНА-е.

С падом "Кроацијина" промета, који је неминован, покварит ће се економија локалних аеродрома у вансезонским мјесецима, а тих је пет пута више него љетних. И сад се руте зими субвенционирају, да се зрачне луке, авионски пријевоз и туризам уопће одрже. Према томе, дивовска инвестиција у дубровачки аеродром с потпором еуропских структурних фондова, имат ће, заправо, непожељан учинак одвлачења и оно мало промета из Загреба, који се сад претвара у секундарни национални аеродром, иако једино та зрачна лука не овиси о сезонским осцилацијама!

Катстрофа, трагедија, тријумф идиотизма... Невјеже који су све ово замијесили нису се чак ни опарили, јер су превише неспособни да организирају нормалну корупцијску шему, у којој дигнеш с врха, умјесто да све упропастиш па онда вичеш - Ја сам поштен! Ја сам поштен! Што ми имамо од вашег поштења? Не може човјек дочекати да се та сумњива популција опет врати у своје мишје рупе, винске клети, смрдљиве биртије и опскурне комитете, гдје један другоме продају јефтину демагогију.

Како спасити ствар? Је ли послије свега уопће могуће замислити неку сувислу стратегију? Не знам. Треба све промислити фундаментално и кренути од нуле, односно, из великог минуса.

На нове дестинције дотле ћемо опет летјети преко Београда. Они сад готово свакога дана слијећу на Пулу, Сплит и Дубровник. Сплит - Беч? Може се једино преко Београда. Сплит - Београд, повратна? Сто и тридесет еура. Париз из Дубровника и натраг? Сто и осамдесет. Тирана - Београд? Сто еура, повратна. Идуће године, "Ер Србија" отвара директне линије широкотрупним авионима за сјеверну Америку и Кину. Отворе ли и линију за Загреб, можемо одмах затворити дућан.

Подсећа се да у избору садашњих највиших органа правосудне власти нису учествовале судије и тужиоци који су бирани на период од три године (пробни рад), као ни неизабране судије и заменици тужилаца у правосудној реформи од 2009. године, јер су у време избора још водили спорове који су завршени враћањем свих судија на рад. Ово значи да у избору Високог савета судства више од 600 судија није имало ни активно ни пасивно бирачко право, а у избору Државног већа тужилаца има око 220 таквих тужилаца.

Савет сматра да чињеница да оволики број судија и тужилаца није учествовао у изборима јасно указује да органи највише правосудне власти нису изабрани од стране свих судија и тужилаца, и зато доводи у сумњу легитимитет оба органа, истичући да поступак кандидовања није био транспарентан јер нису објављивани подаци о кандидатима.

У извештају се критикује и чињеница да председници судова нису благовремено бирани. Вршиоци функција председника судова су лица која немају сигуран положај и зато су зависни од извршне власти, па се дешава да постају послушна рука те власти.

Савет тврди да је извршна и законодавна власт "уграђена" у изборе носилаца правосудне власти и да носиоци правосудних функција немају гаранције против спољних притисака од извршне и законодавне власти, као ни против унутрашњих притисака од стране председника судова, јавних тужилаца и странака, те да се представници власти мешају у рад судова уз кршење претпоставке невиности. Као пример се наводи то што представници власти коментаришу суђења у конкретним предметима.

Судије, каже се у извештају, немају никакве гаранције да ће мирно и без икаквих притисака обављати своју функцију. Политичари прете судијама ако им се не свиђају суђења и одлуке, тврди Савет за борбу против корупције, позивајући се на наводне захтеве министра правде да се изврши надзор над радом судија у одређеним предметима (Кертес, Контраст, Червенко), али и подстицањем грађана да учествују у побунама против неправоснажних одлука суда испред судских зграда и врше застрашивање судија.

Савет тврди да се често чују гласови из Министарства правде да је потпуно погрешан тренд независности правосуђа који се код нас форсира, и као пример наводи став једног помоћника министра правде на састанку радне групе за израду Стратегије од 27. 2. 2013. године. У писменом подсетнику са тог састанка помоћник министра је изјавио да је реч о "погубном тренду независности судства", односно да је неопходно да се успостави систем контроле и равнотеже између правосудне и извршне власти, јер ће се, у супротном, "група од 2.000 неодговорних људи (мисли се на судије) одметнути у хајдуке", као и да се не може наметати такав модел независности када у свету добро функционишу системи где су сва "права дата у руке министарства правде", као што је то у Немачкој.

Закоником о кривичном поступку уведена је тужилачка истрага, што значи да су тужиоци добили досадашњи део судске надлежности (истрага), и то са широм аутономијом поступања него што је то постојало у ранијем судском истражном поступку.

Савет сматра да се морају мењати одредбе о независности тужилаца зарад јачања гаранција носилаца тужилачке функције, јер је новим Закоником о кривичном поступку тужилац добио двоструку функцију, и то функцију истражног судије у истрази и функцију странке у главном поступку.

Савет наглашава "практично војну хијерархију тужилаштва" јер републички јавни тужилац има могућност да практично води све истраге".

Због недовољног броја судница и поступци трају дуже. Није редак случај да двоје судија деле кабинет и судницу, па се тиме преполовљава број расположивих судећих дана. Чак је незавиднија ситуација у јавним тужилаштвима, где неколико заменика дели кабинете.

Као пример, наведен је и Прекршајни суд у Београду, који је због недостатка простора смештен у чак петнаест зграда на територији града Београда.

Када је реч о распореду и броју предмета, Савет наводи као пример разлику у броју предмета у раду судија истражних одељења Другог основног суда у Београду (1.624 предмета у раду годишње по судији) и Основног суда у Пријепољу (11 предмета у раду годишње по судији) на дан 31. децембар 2012. године.

Документ који се односи на БиХ, а који је део знатно веће збирке материјала од сада доступног на сајту Клинтонове библиотеке, упућивао је шефа Беле куће на то да Американци треба да пронађу неког другог Европљанина за то место, а међу предлаганим именима била је чак и бивша британска премијерка Маргарет Тачер.

У материјалу послатом у децембру 1995, у тренутку када је рат завршен и договорен Дејтонски споразум, а међународна заједница тражи свог представника у Сарајеву, амерички експерти подсећају Клинтона да се Билт као медијатор ЕУ у рату није понашао како се од њега очекивало и да неће одиграти своју улогу у хватању и испоручивању ратних злочинаца.

"Постоји разлог да се верује да Билт неће агресивно прогонити ратне злочинце. Ово ће фрустрирати америчку политику снажног гоњења за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине", стоји у документу.

Клинтона подсећају и да је Билт дао инструкције због којих није било ваздушних удара НАТО-а током пада Сребренице као и да је Билт, после заробљавања 6.000 мушкараца у Сребреници, казао да и даље мора да се преговара, односно да је инсистирао на политичком решењу, подсећајући да војне интервенције не уклањају корен сукоба. Такође му се замера и што је 16. јула после састанка са Слободаном Милошевићем у Београду нагласио: "Мислим да нема војног решења овог конфликта."

Познаваоци прилика истичу пред Клинтоном да Билт није јасно осудио злочине у Сребреници, док је одмах осудио хрватског председника Фрању Туђмана после хрватског напада на Крајину због чега, током августа, Хрвати и Бошњаци нису желели да разговарају са шведским политичарем.

Као још један разлог зашто Билту треба рећи "не", помиње се и то што је српском лидеру Слободану Милошевићу пребрзо обећао да ће Србији бити укинуте санкције ако Београд призна БиХ у међународно признатим границама.

Клинтон је тај предлог о укидању ембарга, иначе, одбио, рекавши да је "исувише великодушан за Србију".

Занимљиво је и како се Клинтону представљају разлике између Билта и америчког преговарача током босанског рата Ричарда Холбрука.

Цитирајући Њујорк тајмс, документ подвлачи да су разлике између Карла Билта, бившег шведског премијера и емисара ЕУ за Босну, и Холбрука, разлике између добрих намера и моћи: Билт је усамљен, шета Сарајевом са ташном и тражи телефонску говорницу да би звао Западну Европу, док је Холбрук окружен генералима чије титуле могу да импресионирају балканске саговорнике, а још има и најбољу опрему коју америчка моћ може да пружи.

Уместо Билта, предлажу се Макс ван дер Стоел, бивши холандски министар спољних послова, посебно јер су САД већ одбиле једног Холанђанина за место генералног секретара НАТО-а, Хосе Марија Мендилусе из УНХЦР-а, али и некадашња председница владе у Лондону Маргарет Тачер.

Билт, данашњи шведски министар спољних послова, јесте на крају постао први високи представник у БиХ, а Америци је било важно да до тога не дође због, како се закључује на основу материјала, чињенице да ће то бити "најмоћнији цивил у БиХ" који може да одлучи о враћању санкција Србији и да изнесе суд о томе да ли СРЈ и босански Срби испуњавају обавезе према Хагу када је реч о испоручивању оптужених за ратне злочине.

"Правилан избор за високог представника је најбоља прилика за САД да осигурају успех трибунала."

У сваком случају, предлаже се да заменик високог представника, који ће бити Европљанин, буде неки Американац како би САД могле да раде "иза сцене", као и у другим случајевима када Американац не може да добије најважније место у некој организацији.

"Да ли Европска унија мора да решава овакве детаље, питање је о коме заиста може да се расправља", сматра коментатор надрегионалног листа Франкфуртер алгемајне цајтунга. "Али, она то никако не чини само због регулаторних аспирација Брисела. За то су је овластили Европски парламент и државе-чланице. Смернице о еколошком дизајну које су Парламент и Савет министaра последњи пут дотерали 2009. године, налажу Комисији да разради прописе о потрошњи енергије како приватних апарата тако и индустријских машина. Тако је Комисија практично забранила производе који не испуњавају њене захтеве - што је довело и до забране класичне сијалице са ужареним влакном".

"То што су сада погођени апарати за кафу, није изненађење. Листа производа чију потрошњу струје треба да регулише ЕУ већ је одавно позната. На њој су усисивачи за прашину и апарати за кафу, тушеви у купатилима, пумпе, али и електричне алатке и шпорети, било да су приватни или индустријски. За велики део тих производа Европска комисија је издала правила о дозвољеној потрошњи енергије. Ни листа производа, ни правила, нису самостално дело Комисије. У свему учествују државе и произвођачи апарата. У случају апарата за кафу, и сами произвођачи су се сложили са новом мером", пише лист.

У коментару листа Рајн-Некар цајтунг (Дизелдорф) скреће се пажња на један други проблем: "ЕУ ограничава потрошњу струје усисивача, кухињских аспиратора или апарата за кафу. То су мали кораци који имају огромно дејство. Додуше, то дејство је друкчије од оног које прижељкују бриселске бирократе. Јер, битан ефекат тих мера није уштеда енергије, иако се она несумњиво постиже. Последица је пре свега да грађани осећају да их Европска унија постројава како хоће..."

Слично на ову појаву гледа и лист Нордвест цајтунг (Олденбург): "После сијалица, рерни и усисивача, Европска унија поново жели да присилно васпитава своје грађане. Манија регулисања ЕУ-бирократа очигледно не зна за границе. Држава зна шта је добро и истерује своје замисли доношењем одговарајућих закона. Запањује што велики број грађана једноставно допушта да се тако нешто ради - тако се људи суочавају са све више одлука које би требало да доносе сами".

Још оштрији је коментатор Мителбајерише цајтунга (Регенсбург): "Крајње је време да се тим преплаћеним професионалним регулаторима у Бриселу покаже црвени картон. Као да забрана одређених врста усисивача за прашину није била довољна, сада нас ЕУ напада и забраном одржавања топлоте кафе. Ономе ко користи неекономичне апарате за кафу, апарат ће бити искључен у року од пет минута (...) 25. маја се одржавају избори за Европски парламент. Можда бисмо сви ми могли да допринесемо штедњи струје у Бриселу и Стразбуру и тамо погасимо светло у неким канцеларијама..."

Поменути објекат "Космет -пута",чији би темељи данас требало да буду уклоњени, саграђен је непосредно после НАТО агресије на СР Југославију, што указује на покушај прикривања злочина. Чињеница да су приликом изградње зграде копани темељи на самој гробници говори да је извесно да су и градитељи морали знати, или бар посумњати, у њено постојање. 

Према неким проценама, на овој локацији могло би да се налази између 250 и 400 тела косовских Албанаца, али Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица са простора бивше Југославије Владе Србије за "Политику" каже да се за сада не зна ни на којем простору може да се простире гробница, а још мање да ли се и колико ту посмртних остатака налази.

- Од шест до сада пронађених тела, два су идентификована. Реч је о косовским Албанцима чији је нестанак пријављен у току НАТО бомбардовања 1999. године. Њихова имена не можемо изнети у јавност док њихове породице не буду обавештене, а поступак води Виши суд у Београду - објашњава Одаловић.

На локацији Рудница копано је око шест метара у дубину, а тела су нађена око 50-60 центиметара испод површине земље, што указује да је ово можда само ивица могуће гробнице. У тиму који ради на истраживању, осим чланова Комисије за нестале налазе се и форензичари и археолог. Полиција обезбеђује терен, али и присуствује откопавању због криминалистичко-техничке обраде и документације која се формира.

- Биће нам потребно 60 радних дана да претражимо целу локацију, а затим уколико нађемо тела, поступак идентификације може да траје и до годину дана. За прва два пронађена тела било је процењено да ће утврђивање идентитета трајати између четири и шест недеља, и баш тако је и било - каже Одаловић.

Поред ове локације на којој ће се интензивно радити наредних недеља, постоји сумња да се у близини, на косини брда, где су видљиви трагови насипања земље, налази још једна могућа гробница, што ће се у наредном периоду истражити.

У овом тренутку испитује се и информација добијена од сведока који се обратио Еулексу у вези са локацијама на којој се можда налазе тела убијених косовских Албанаца у Бору. Реч је о топионици, а по речима сведока из околине овог града, тела убијених су наводно спаљивана, али и сахрањивана у том подручју.

- Истражни судија ради на провери те информације и уколико се покаже као тачна и ми ћемо се прикључити. Иначе, ми проверавамо сваку информацију коју добијемо о месту на којем могу да се налазе посмртни остаци убијених током ратова деведесетих - каже Одаловић.  

Комисија за нестале у својој евиденцији има још 1.716 нерешених случаја несталих на простору Косова и Метохије, а од овог броја 527 су Срби. Истраживање крајева за које се претпоставља да крију тела киднапованих и убијених Срба и неалбанаца одвија се споро, а за истрагу је задужен Еулекс који сарађује са нашим Тужилаштвом за ратне злочине.

- Постоји више места на којима се, по нашим информацијама, могу налазити гробнице са телима Срба и неалбанаца. Једно од њих је планина Бајгора, између Косовске Митровице и Подујева, која је некада била једна од јачих упоришта такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК). Ту је и планина Чичавица на којој такође постоје места која треба испитати, као и локације у близини Ђаковице и Клине - наводи наш саговорник.

И даље се чека одговор на питање шта је било са шест несталих припадника Војске Југославије у рејону карауле Кошаре на граници према Албанији, где су 1999. године вођене жестоке борбе. Тај крај је миниран и до данас није претражен.

- Ми имамо јасан захтев да се ово подручје истражи, дали смо карте те области Унмику чије екипе су некада учествовале у чишћењу терена и Еулексу који сада ради на том пројекту. Међутим, до сада је само мали део ове локације разминиран и овим темпом рада за читав посао биће потребно пет, шест година - истиче Одаловић.

Једна од локација за коју се верује да крије тела убијених Срба је Ливочко језеро код Гњилана. Комисија за нестале поново тражи претрагу терена, јер је претходна, како верују, била недовољна.

- Језеро су претражили рониоци, али доле је муљ и веома је слаба видљивост. Ми тражимо нове методе - испуштање воде и претрагу дна, јер имамо информацију да су тела неких Срба који су убијени у близини ове локације бачена у језеро. Сада чекамо одговор надлежних - каже наш саговорник.

Преко трибунала за ОВК до гробница на северу Албаније

Информације да се на северу Албаније налазе масовне гробнице Срба и неалбанаца морају да се провере и истрага у вези тога мора да се оконча, а правни основ за то је формирање суда за ратне злочине које је чинила ОВК, сматра Вељко Одаловић. Бивша хашка тужитељка Карла дел Понте је у књизи "Лов, ја и ратни злочинци" навела да је тужилаштво дошло до сазнања да су Србима који су нестали 1999. године на Косову вађени органи који су кријумчарени и продавани страним клиникама, а према неким информацијама више од 300 Срба отето је и пребачено у нелегалне логоре на северу Албаније где су мучени и убијани.

- Ако је тачна информација Карле дел Понте највећи део наших несталих пронаћи ћемо тамо. Међународна истрага помоћи ће да се реши ово питање, али и да се отворе нова, као што је на пример архив ОВК, у којем могу да се крију важне информације о судбини отетих и несталих - каже Одаловић.

Резерве угља су процењене на око десет милијарди тона. Област око града Доњецка чини само пет одсто територије Украјине, ту живи десет одсто становништва - али се ствара 20 одсто бруто домаћег производа и око четвртине извоза Украјине. У остатку земље доминира пољопривреда.

Угаљ из Донбаса није конкурентан

Немири у источним деловима Украјине су то, по површини безначајно, подручје одједном сместили у жижу светске пажње.

Ако је веровати гувернеру региона Доњецк Серхију Тарути, тај регион нема ни економског значаја: "Некада се говорило да Украјина храни цео Совјетски Савез. Данас се слично каже да Донбас храни Украјину. Али, ако погледамо статистике, можемо видети да је Донбас субвенционисана област."

Евалд Белке, директор Центра "Бертолд Бајц" у Берлину, слаже се са гувернером када је реч о угљенокопу Донбас. "Од осамдесетих је непрофитабилан, скуп и вештачки се одржава у животу, само из социјалних разлога."

Ипак, постоји оправдана забринутост да би Русија могла да има за циљ да анектира источну Украјину, као Крим.

За разлику од Кримског полуострва, овде велика већина људи не осећа припадност Русији - и само око четвртине су етнички Руси. "У суштини, то је веома мешовито становништво", каже Болке.

"И до почетка ове године једва да је неко размишљао о томе, да се оријентише према Русији. Сада, међутим, Кијев и Москва воде прави пропагандни рат. Људима је тешко да дођу до непристрасних информација, многи су упућени на гласине и све више сумњају у централне власти Кијева", рекао је Белке.

Мит о земљи Козака

Али зашто је уопште Москва заинтересована за источну Украјину, имајући у виду то нејасно расположење?

Чисто економски, анексија баш и није исплатива. "Русија би требало да буде срећна што не мора она уместо Украјине да субвенционише регион", каже Белке.

Много важније од прагматичне користи јесте нешто сасвим друго: У Москви је поново оживела жеља да се успостави руска империја.

Донбас, некада центар совјетске тешке индустрије, има притом симболичну улогу: "То су древне козачке области које су вековима биле аграрне и које су индустријализоване тек под Стаљином."

Ипак, има и опипљивих разлога: Бројне фирме у источној Украјини извозе важне сировине и производе у Русију - нарочито за руске свемирску и одбрамбену индустрију. Због тога је вест, која на Западу није имала великог одјека, заправо била веома експлозивна: крајем марта, прелазна влада у Кијеву је саопштила да ће прекинути војну сарадњу са Русијом!

Заменик руског премијера Дмитриј Рогозин одмах је реаговао: Русија мора постати много независнија од спољне технологије и залиха.

Али то можда неће бити тако лако: Дванаест врста руских интерконтиненталних балистичких ракета производи се у источном украјинском Дњепропетровску, укључујући резервне делове и одржавање.

У Донбасу се производи специјални челик за руске тенкове, а већина руских борбених хеликоптера лети са моторима из Запорожја.

Ко зависи од кога?

Много више, међутим, источноукрајинске фирме зависе од потражње из Русије јер су производи - системи и опрема - специјално направљени за руско тржиште, и не могу да се тако лако продају на друга тржишта.

Чак и ако делови индустрије зависе од субвенција, извоз из источне Украјине је важан извор прихода за Кијев, тим пре што је земља на рубу банкрота.

"Ако се тамо развије сепаратистички покрет, Кијев ће због превеликог ризика на тржиштима капитала тотално пропасти", каже експерт за Украјину Евалд Белке.

Он, међутим, не верује у идеју да се источној Украјини, да би се смирила, одобри већа аутономија.

У тренутној нестабилној ситуацији Украјина може да опстане само уз јаку централну владу. "Било која врста федерализације поцепала би земљу - у екстремном случају цела Украјина би могла да се распадне."

Дачић би, наводно, желео неко "веће" министарство, али, како сада ствари стоје, највероватније ће ипак руководити спољним пословима.

Мркић, извесно, како сазнаје Политика, неће ићи на неко амбасадорско место. Ових дана спекулисало се да ће прећи у кабинет код председника Томислава Николића, па је врло могуће да ће тај позив на крају и прихватити.

Према истраживањима WDR-овог ТВ-магазина Монитор, мало је вероватно да су пуцњи дошли из правца где су се налазиле снаге некадашњег украјинског руководства са Јануковичем на челу.

Државно тужилаштво Украјине и прелазна влада у Кијеву огласили су се протекле седмице по том питању. Дванаест припадника, сада већ распуштене, специјалне јединице "Беркут" због тога је ухапшено и представљени су као главни кривци.

Сумња у верзију Државног тужилаштва

Високо-позиционирани члан истражног тима украјинске владе који је учествовао у истрази и жели да остане аниниман, сумња у тврдње Државног тужилаштва.

"Моји закључци истраге не поклапају се са подацима које је саопштило Државно тужилаштво", рекао је он Монитору.

Немачким новинарима предочен је исечак комуникације између снајпериста који су припадали табору бившег председника Јануковича, а који су очигледно тог 20. фебруара били стационирани на више кровова у центру Кијева.

Новинари Монитора су те снимке добили од једног украјинског радио-аматера. На снимцима је могуће чути како један снајпериста пита свог колегу: "Ко је запуцао? Наши људи не пуцају на ненаоружане."

Мало касније се чује други глас који каже: "Њега је неко убио. Али, то нисмо били ми". Потом је додао: "Има ли још снајпериста? Где се налазе?"

Пуцало се и из хотела "Украјина"

На видео-снимцима такође може да се види да се на присталице опозиције у Институтској улици није пуцало само из правца зграда владе, већ и из хотела "Украјина" који им је био иза леђа.

У интервјуу за Монитор један очевидац, који се тог дана налазио између тог хотела и зграда владе и био снимљен на више видео-снимака, потврдио је следеће: "На нас се пуцало и спреда и од позади, отприлике са осмог или деветог спрата хотела 'Украјина'. И то су у сваком случају били професионалци".

Оно што је занимљиво јесте то да је у хотелу било више представника различитих медија и да је зграда тог дана била под контролом опозиције.

Двадесетог фебруара ујутро, уведена је контрола уласка, тако да су у хотел могли да уђу само они који су имали кључ од собе или су пак морали да покажу лична документа.

Адвокати не добијају информације

И адвокати који заступају породице убијених, али и рањене, упућују озбиљне оптужбе на украјинско Државно тужилаштво.

Досадашњи резултати истраге су им скоро у потпуности ускраћени. "Нама није ништа речено - ни који тип оружја је употребљен, нисмо добили ни приступ стручним мишљењима, ни план акције, а ни друге документе истраге. Ми такође не можемо да кажемо ни шта се, према мишљењу Државног тужилаштва, заправо догодило".

Један од адвоката прави поређење са Совјетским Савезом или ером Јануковича: "Државно тужилаштво ништа не саопштава како треба. Они штите своје људе, обојени су партијски исто као раније".

Али, драме се дешавају и када нико не гледа. Колико људи погине на путу ка Европи у неком од претрпаних избегличких бродова на Средоземном мору или при покушају да савлада једну од граничних ограда које су постављене да би шпанске енклаве у Африци изоловале од избеглица? Информација о томе до сада скоро да није било, а наравно ни поузданих података.

Зато је једна група новинара из различитих европских земаља преузела тежак задатак да све случајеве документује.

"Подаци не чуде"

Информације потичу пре свега из такозваног УНИТЕДА, мреже од преко 560 невладиних организација из целог света. "Најпре смо мислили да би требало да проверимо постојеће податке", каже француски новинар Николас Кајсер-Брил.

Испоставило се међутим да се на пример у једној документацији многи случајеви помињу, у другој их уопште нема, али се зато помињу неки други. "На тај начин констатовали смо да је стварни број страдалих много већи него што се мисли. Почели смо да прикупљамо и анализирамо извештаје из новина и других јавних извора информација."

Биланс тог рада је поражавајући: од 2000. године смртно је страдало преко 23.000 људи - чак 5.000 више него што се до сада мислило. Те бројке нису нове, наводи Европска комисија. "Не видим да се то разликује од наших процена", каже Микеле Церцоне, портпарол комесарке ЕУ за унутрашња питања Цецилије Малмстрем.

Новинар Николас Кајсер-Брилу у то међутим сумња. "Разговарали смо са низом људи у званичним институцијама на нивоу Европске уније, али и на националним нивоима, и убеђени смо да нико нема појма о томе колико миграната умре на путу до Европе".

Стварни број страдалих је можда и већи јер сви случајеви нису забележени. "Знамо да наши подаци нису тачни, али то је најбоље истраживање које тренутно постоји", каже тај новинар за Дојче веле.

Политика према избеглицама

"Европска комесарка Малмстрем у бројкама истина не види велику новост, али сматра да су оне потврда њене досадашње политике у којој тражи да се више учини на пољу заштите избеглица", каже Микеле Церцоне. Европска комисија одавно је од земаља-чланица ЕУ затражила да промене неке ствари и да омогуће више легалног усељавања: "Дакле, ради се о дугорочном насељавању избеглица како би се избегло да људи којима је потребна помоћ, доспеју у руке трговаца људима који за њих организују та смртоносна путовања. С друге стране, ми блиско сарађујемо са земљама порекла како би сузбили мреже криминалаца и кријумчара који стоје иза тога", каже Церцоне и наглашава да одлука о дугорочном боравку за избеглице зависи од земље-чланице: „Комисија на то не може да их присили."

Сигурно је да је избегличка политика Европске уније већ годинама изузетно контрадикторна. С једне стране увек се наглашава да се жели да се заштити живот избеглица, а с друге, земље-чланице су пре свега заинтересоване да се што боље заштите од таласа избеглица. Тако се Европска унија на својим спољним границама све више опрема.

Нови систем за надгледање - Еуросур се са својом модерном техником као што су летилице за надгледање, побринуо за то имигрантима уопште не може да пође за руком да се домогну европског тла. Зато многи говоре о "Тврђави Европа".

Спасити избеглице или чекати?

Та контрадикторност огледа се и у томе што европска агенција за надзор граница Фронтекс, с једне стране обалу Европе жели да заштити од имиграната, али истовремено и да им помогне ако се нађу у невољи на мору.

За многе је то несхватљиво: "Фронтекс има задатак да организује одбрану од имиграната", критикује Ска Келер, посланица из странке Зелених у Европском парламенту и додаје: "Ако заиста желимо да спасимо људе, онда морамо да створимо легалне путеве уласка у Европу."

То сматра и Герт Атес из Организације УНИТЕД: "Избеглице ће увек да стижу, без обзира на то којим путем. Питање је само који пут је опасан и колико људи ће на њему да страда." Он међутим не мисли да ће Европска унија ускоро да промени своју политику према избеглицама: "Тамо је само важно да се границе затворе. Ако желимо нешто да променимо, онда то морамо да урадимо на нивоу држава, у земљама-чланицама."

Међутим, и представници земаља-чланица су на протеклом афричко-европском самиту били уздржани када су у питању избеглице. Шефови држава и влада из ЕУ и афричких земаља су истина били сложни у оцени да убудуће желе да спрече избегличке трагедије као што је она испред Лампедузе.

Конкретних обећања о томе колико земље Европске уније желе да прихвате избеглица, није међутим било.

Изнајмљивање радника, односно рад на лизинг, постаје све чешћа пракса запошљавања у Србији, а рецепт је следећи. Радника заправо запошљава агенција, а не фирма у којој проводи свој радни дан. У тој агенцији најчешће има уговор на одређено од шест месеци или годину дана. Агенција исплаћује плату, порезе, доприносе, оверава здравствену књижицу, и изнајмљује га некој фирми онолико дуго колико је потребан. Уз провизију, наравно.

"И када им радник више не треба, фирма то саопшти агенцији. Како су уговори на одређено време, уколико нема интересовање неке друге фирме, онда за дан завршиш на улици", каже наша саговорница.

Тако је и она остала без посла, а како није имала посао „за стално", ни послодавац, ни фирма којој је била изнајмљена нису имали обавезе према њој. У преводу, није било отпремнине.

Њена плата је била 70.000 динара. Колико је агенција добијала од компаније у којој је радила, она никада није дознала. Та се информација сматра пословном тајном између агенције и фирме којој је радник изнајмњен.

Колико тачно људи у Србији ради на лизинг, не зна се. Процене синдиката и удружења послодаваца су да их је око 50.000. За синдикалце је то повратак у робовласништво, јер деградира сва стечена права радника. Послодавци о овоме нерадо говоре, али, ипак, кажу да не чине ништа нелегално. Користе могућност која им се пружа, а то раде многе фирме - од највећих телекомуникационих до енергетских компанија.

Треба одмах рећи да овај начин запошљавања није противзаконит, јер га нико ничим није забранио. Штавише, скупштина је у фебруару 2013. године усвојила Закон о потврђивању конвенције Међународне организације рада о приватним агенцијама за запошљавање. Међутим, ова област није уређена. Агенцијама за лизинг радника требало је да се позабави закон о раду, али је нацрт повучен уочи избора.

Овај начин запошљавања није наш изум. На Западу постоји двадесетак година. Тамо је, истина, стопа незапослених мала, па лизинг радника не боде очи као код нас. У ситуацији када је 25 одсто грађана Србије без посла, постоји опасност да послодавци ово искористе па да лизинг уместо преседана постане правило за запошљавање. Без сталног посла људи немају будућност. Са друге стране, рачуница послодаваца је јасна. Јефтиније је платити провизију агенцији него имати обавезе попут плаћеног боловања, одмора, отпремнине у случају отказа...

Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, сматра да држава мора коначно да каже шта жели да учини са феноменом изнајмљивања радника.

"Или да каже да је то недопустиво, па да их забрани или да их убаци у Закон о раду и постави нека правила. Тренутна ситуација је најгора, јер те агенције постоје, раде потпуно легално, а раднике у њима нико не штити. Често су пријављени на минималце, а агенција од фирме која их изнајмљује добија знатно веће износе", каже Ранка Савић.

Тамара Боровчанин, аналитичар УСАИД-а, пројекта за боље услове пословања, сматра да је најважније обезбедити да радници примају приближно исту плату као и њихове колеге које су запослене код послодавца. И најважније, да имају исти степен безбедности и заштите здравља на радном месту.

"Како би се злоупотребе свеле на минимум, потребно је регулисати статус агенција, споразум о уступању радника, однос између агенције и корисника, уговор запосленог и агенције, обавезе агенције према уступљеном раднику и обавезе корисника", оцењује Боровчанин, додајући да ће све док се то не уреди законом, радници преко агенција за привремено запошљавање и даље често бити ускраћени за та права.

Међутим, у агенцији "Адеко", једној од највећих која се бави овим послом, тврде да је „овакав начин запошљавања позитивно утицао на функционисање тржишта рада, а самим тим и на повећање конкурентности читаве економије земаља у којима се примењује".

"Права запослених су јасно и прецизно дефинисана и оно што је најважније, они који су запослени на овај начин имају потпуно иста права и обавезе као кандидати који се запошљавају директно у компанији. Та права дефинисана су уговором о раду, а односе се на зараду, радно време, социјалну заштиту, безбедност и здравље на раду, материнску заштиту и слободу удруживања и колективног преговарања. У потпуности подржавамо напоре Министарства рада, запошљавања и социјалне политике да се новим законом о раду ова област додатно уреди", к аже за "Политику" Марко Коленц, менаџер у "Адеку".

У "Инфостуду", који на свом порталу има велики број огласа за посао, кажу да до сада нису имали огласе за раднике на лизинг. Разлог је вероватно тај што компаније директно комуницирају са агенцијама за запошљавање.

"Оно што се може закључити јесте да изнајмљивање радне снаге може бити примамљиво компанијама због уштеде, а они који се запосле на овај начин мораће да рачунају да ће им зараде бити мање него да су у сталном радном односу", наводи Елена Ердељановић са "Инфостуда".

Има једна позната руска пословица: "Кокош није птица, а Бугарска није иностранство". Та земља са површином од 111.000 квадратних километара и 7,3 милиона становника, додуше, нема заједничку границу са Русијом, али има дуге и компликоване односе са "великим братом".

Русија - ослободилац или окупатор?

Конфронтација "русофила" и "русофоба", која у Бугарској има дугу историју, управо је добила нови подстицај. У званичној бугарској историји, Русија важи као "ослободилац од турског јарма", јер је бугарска држава успостављена после руско-турског рата 1877/78 године.

Историчар Пламен Цветков у томе види чист пропагандни клише који се у уџбеницима из историје и медијима некритички преноси: "Већина Бугара уопште не зна да Мировни уговор из 1878. није био никакво ослобођење. Напротив: он је запечатио трајну руску војну окупацију Бугарске и послужио спровођењу руских интереса на Босфору."

Ослобођење или окупација? - Око тога је бугарска јавност још увек дубоко подељена. Исто тако су контроверзне и процене најновијих догађаја на Криму, констатује истраживач јавног мњења Парван Симеонов: "Поставили смо питање: које снаге у Украјини подржавате? Проевропске или проруске? Четрдесет три одсто испитаних је било неодлучно, 30 процената је било за окретање Украјине ЕУ, а 27 одсто за окретање Русији".

Подршка разочараних грађана ЕУ Путину

Бугарска је чланица Европске уније и званично је на позицији ЕУ када је реч о Украјини, али је та земља истовремено врло зависна од руских испорука енергената, а у њеној влади доминирају социјалисти који су традиционално у пријатељским односима са Русијом. Била да је тиха или гласна, подршка Путиновој политици нема само историјске или енергетскополитичке корене.

Многи грађани најсиромашније земље ЕУ су разочарани чланством у тој организацији и са одређеним задовољством посматрају ново ледено доба између Кремља и ЕУ.

Антиевропско расположење у Бугарској се напросто удружило са русофилијом, преноси руски политиколог Данијел Смилов: "Осећај близине са Русијом сам по себи није ништа лоше. Додуше, изненађује то што Путинов режим не подржавају само социјалисти, већ и бугарски националпопулисти."

Политички идентитети нису учвршћени

Тренутни односи на бугарској политичкој сцени су заиста необични. Социјалисти, бугарски националисти, али и убеђени антиевропљани и антиамериканци, заједнички се залажу за Владимира Путина и његову политику, иако та политика угрожава безбедност Бугарске и има мало тога са левичарским идејама.

Културолог проф. Ивајло Дичев сматра то доказом да већина Бугара нема учвршћен политички идентитет: "Бугарски русофили виде себе као левичаре, али истовремено подржавају империју која је 200 година разбијала револуције и покрете за национално ослобођење.

Дакле, као десно оријентисани у Бугарској важе они који грде Русију, а као лево оријентисани - они који је подржавају. То је идиотски."

И истраживач јавног мњења Парван Симеонов сматра да подела на "левицу" и "десницу" у данашњој Бугарској постаје збуњујућа чим почне да се говори о Русији: "Стара конфронтација Истока и Запад у Бугарској очигледно још није превазиђена..."

Руска политика - опасна за Бугарску

Проевропски гласови који критикују Русију тврде да Москва већ деценијама третира Бугарску као ексклаву, и поново уочавају неке опасне тенденције. Они страхују да би сада могле да оживе старе везе из бившег Источног блока, при чему хиљаде руских грађана поседују некретнине у Бугарској, а руски лобисти су врло активни у бугарској привреди. Према њиховом мишљењу, чланство Бугарске у НАТО и ЕУ је једино поуздано сидриште у тој ситуацији.

Политиколог Данијел Смилов сматра да бугарски социјалисти разговарају различитим језицима са Бриселом и Москвом када је реч о Украјини. А за Пламена Цветкова ствар је јасна: "Социјалисти су само преузели своју стару улогу тројанског коња Русије у Бугарској и ЕУ."

Други пут после политичког заокрета из 1989. и 1990. Бугарска је растрзана између Запада и Истока, између Брисела и Русије. Некада су наде грађана биле усмерене у ЕУ, а данас су многи Бугари разочарани. Да ли би њихова земља поново могла да потпадне под сферу утицаја Москве? Тешко, сматрају посматрачи. Но, антиевропско расположење је осетно и то ће се јасно показати и на изборима за Европски парламент у мају.

Хановерише алгемајне открива "прве знаке смиривања страсти". "Све чланице Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) сложиле су се за слање посматрача у Украјину. Ту одлуку подржала је на крају и Русија, што би могло да значи да је став председника Путина - барем до даљег - да осим територије на Криму, неће бити окупације других делова Украјине."

Ноје оснабрикер цајтунг је скептичан, посебно након оцене немачке министарке одбране: "Урсули фон дер Лајен било би боље да ћути. Јер док се канцеларка Меркел и шеф дипломатије Штајнмајер залажу за дипломатско решавање кризе на Криму, министарка одбране говори о јачању улоге НАТО-а, као да је војна опција уопште у игри. Такав став би могао да наговести двојну стратегију Запада, што би у овом тренутку било изузетно неповољно. Уз то, тек је донета одлука о слању заједничке посматрачке мисије ОЕБС-а у Украјину - уз сагласност Русије. То је први успех на путу деескалације, који би требало да прате и други."

За дневник Велт је привредна структура Русије најрањивија: "Криза у Украјини наговештава прве последице по руску привреду и банковне рачуне олигарха из ове земље. Стиче се утисак да притисак Запада на Русију има утицаја на привреду и пре него што би могло доћи до увозних и извозних рестрикција, инвестиционих ограничења које најављују Европа и САД. То наговештава наду, додуше са великим опрезом, да ће Русија у једном тренутку морати да попусти и да ће самопоуздање Кремља, пре свега засновано на догађајима из прошлости, постати прескупо и бити изоловано. Пословање са Западом, за Путина и његове старе пријатеље на челу више концерна, ипак је много вредније. Уосталом, светска трговина може бити снага која промовише мир, који нам је свима потребан", наводи се у коментару Велта.

Противници евра и даље трагају за својим профилом

"Ово је први прасак", започиње дневник Тагесцајтунг из Берлина коментар о конгресу странке Алтернатива за Немачку (АфД).

"Великом већином страначки делегати се изјашњавају против партијског статута, којег је предложило руководство странке. Први пут је дигнут глас против свемоћног лидера Бернда Лукеа. Међутим, колико је странка АфД од њега и даље зависна, показало се непосредно након тога. Луке је поздрављен овацијама. Јер успеху странке допринео је управо он, иако је шеф у вођењу странке понекад био превише чврст. Тензија у партији, која балансира између бирача разочараних у немачке либерале и конзервативце, у међувремену је постала огромна. Уколико ауторитет руководства странке поново буде нарушен, АфД ће кренути путем са много неизвесности", пише берлински лист.

"Бирачи који подржавају политику партије Алтернатива за Немачку, која је иначе веома критична према евру, више нису сигурни за кога на предстојећим изборима за Парламент ЕУ, 25. маја да гласају. Шта је прави избор? Национал-конзервативци, десничари и популисти или тржишно оријентисани либерали? Аргументи које АфД користи критикујући немачку владу и њену европску и енергетску политику, не могу се тек тако игнорисати. Ни њихово упозорење о стварању једне европске супердржаве, засноване на бриселској бирократији. Ипак, алтернатива коју нуди ова странка није у складу са временом, јер је заснована на поделама, а оне воде ка губитку, а не добитку. Такав приступ води ка националној и државној фрагментацији, а самим тим и ка глобалној политичкој безначајности", анализира Фолксштиме из Магдебурга.

Конгрес партије АфД указује на дезоријентисаност нове странке, која је преко ноћи придобила знатну подршку међу бирачима, пише Тирингише ландесцајтунг из Вајмара: "Алтернатива за Немачку и даље није у стању да одлучи којим путем треба да се крене. У том процесу самооткривања сведоци смо бурних унутарстраначких расправа и мноштву звиждука, али то је у складу са фазом кроз коју ова странка тренутно пролази."

Вратио сам се у Хаг одлучнији него икад да обезбедим да Међународни суд одигра што конструктивнију улогу у бившој Југославији - чак и сада када завршавамо последње првостепене и другостепене поступке и преносимо функције на нови Механизам за међународне кривичне судове (ММКС), који ће преузети надлежност над евентуалним жалбама у последњим предметима МКСЈ и наставити да се брине о дугорочним обавезама, попут заштите сведока. Питање с којим се суочава Међународни суд, као и заједнице у бившој Југославији, јесте шта би та улога требало да буде.

На почетку бих желео да напоменем да одређивање параметара у којима се дискутује о наслеђу Међународног суда или се оно користи представља право разних заједница погођених сукобима започетим почетком деведесетих година XX века.

Међутим, на основу свог дугогодишњег искуства као судије и председника Међународног суда, и имајући у виду мандат Међународног суда, желео бих да изнесем неке ставове о томе у чему све мислим да Међународни суд може помоћи заједницама и појединцима у региону, а у чему не може.

Пре свега, верујем да Међународни суд има одговорност да представи чињенице о свом раду, и да те информације учини свима доступне.

Наш Outreach програм, који је недавно добио важну донацију од Европске уније, на овај циљ је усредсређен у својим бројним активностима, међу којима је продукција документарних филмова, одржавање конференција, организовање посета Међународном суду заинтересованих група с подручја бивше Југославије, као и организација гостовања запослених на Међународном суду у бившој Југославији. Верујем да могућност да Међународни суд помогне успостављање информационих центара у разним градовима на подручју бивше Југославије представља важан корак ка томе да се обезбеди да рад Међународног суда буде у потпуности доступан широј јавности.

Даље, верујем да Међународни суд може имати важну улогу у подршци учвршћивању владавине права у бившој Југославији. С тим у вези, охрабрује ме што се наша судска пракса цитира у разним релевантним јурисдикцијама, и подржавам наше напоре да пружимо информације и обуку студентима права, правницима и судијама у разним државама у региону. Надам се да ће судска пракса Међународног суда створити основу за даљи развој судске праксе на националном нивоу о питањима међу којима су геноцид, злочини против човечности, ратни злочини и кривични поступак.

У потпуности сам свестан да се многи појединци надају да Међународни суд може самостално да реши све проблеме настале због сукоба започетих деведесетих година XX века и да обезбеди помирење, мир и безбедност.

Међутим, јасно је да правосудни механизми, без обзира на то да ли су национални или међународни, не могу сами постићи ове циљеве. Мандат Међународног суда је ограничен на утврђивање индивидуалне одговорности лица оптужених за одређене тешке злочине почињене на подручју бивше Југославије.

Ово је важан задатак и може послужити као почетни корак за дискусију и дебату о будућности, посебно о важности индивидуалне кривичне одговорности и владавине права. МКСЈ, међутим, не може послужити као једини, нити чак најважнији начин за зацељивање рана насталих сукобима који су се догодили деведесетих година XX века.

Уместо тога његов рад може послужити као контекст за шире дискусије и допунити напоре који су непосредно усмерени на помирење, попут комисија за утврђивање истине на регионалном, националном или међународном нивоу, програма за утврђивање заједничких становишта о историји, размена студената и слично.

Свест о границама утицаја Међународног суда нас подсећа на потребу за трезвеношћу и скромношћу. Међутим, када размишљамо о овим питањима, такође је важно не заборавити да суђења вођена пред МКСЈ имају важност која сеже далеко ван бивше Југославије. Наслеђе Међународног суда је знак одлучности међународне заједнице да злочини попут оних почињених у ратовима на подручју бивше Југославије не смеју бити поновљени, ни у региону, нити било где друго.

Много тога у раду МКСЈ директно зависи од помоћи влада, организација и појединаца у бившој Југославији. Изузетна сарадња коју су сви они пружали и настављају да пружају, од сведочења пред Међународним судом, преко достављања доказног материјала и помоћи у објашњавању рада Међународног суда, до пребацивања оптужених лица у Хаг, била је предуслов за успешан завршетак историјских суђења вођених пред МКСЈ. У том погледу, помоћ коју су појединци и заједнице с подручја бивше Југославије пружили МКСЈ није само сведочанство ваше решености да превазиђете наслеђе сукоба, већ и конкретан допринос окончању некажњивости у целом свету.

Неки медији су већ пренели, наводно из извора блиских Александру Вучићу, да у влади неће бити места ни за СПС, ни за НДС-Зелени, уколико Шарић, уз валидне доказе, оптужи Ивицу Дачића или Бориса Тадића, или њихове блиске сараднике.

"Политика" је, подсетимо, већ пренела информацију из поузданог извора у Бироу за координацију служби безбедности да се Шарић током лета за Београд, пред агентима БИА, посебно окомио на двојицу српских политичара, које је, уз гомилу непристојних речи, назвао "лажовима који су га продали". Кога је именовао и шта је испричао о тим политичарима, извор "Политике" није желео да прецизира, али сматра да ће клупко тек сада почети да се одмотава.

Подсећања ради, министар правде Никола Селаковић изјавио је, поводом хапшења Дарка Шарића, да се основано сумња да је постојао контакт између државне структуре, са једне стране, и криминалних организација, са друге.

У СПС, рекло би се, нису забринути. Председник извршног одбора социјалист Бранко Ружић оценио је јуче да ће та странка и даље играти значајну улогу у политичком животу Србије без обзира на то да ли буде у власти или опозицији.

"СПС ће у недељу 23. марта одржати седницу Председништва и анализирати резултате који су постигнути на претходним изборима и који су одлични", казао је Ружић, а преноси Бета. Ружић је навео да ће на тој седници СПС направити пројекцију будућих корака.

Он је додао да очекује да СНС која је, како је истакао, добила импозантан број гасова на изборима, покрене иницијативу за формирање владе, јер има легитимитет за то. Према његовим речима, СНС ће одлучивати о прерасподели политичких утицаја и политичке моћи, али и одговорности у будућој влади и о томе ко ће све утицати на друштвене процесе у Србији.

Зорана Михајловић је јуче рекла, како преноси Танјуг, да још није заказана седница председништва странке, као ни главни одбор, који ће размотрити питање будуће владе, али, напоменула је, то је питање дана. Она је подсетила да још није познат број ресора будуће владе, те нагласила:"Најважније је да нова влада буде функционална и ефикасна. Покушаћемо да на свако место у влади ставимо људе који могу да се носе са проблемима 24 сата дневно." На питање да ли ће ДС бити коалициони партнер СНС, Зорана Михајловић је истакла да о томе није разговарано.

Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић сматра да ће нова влада бити релативно брзо формирана и да су веће шансе да у њу лидер СНС Александар Вучић позове председника НДС Бориса Тадића него досадашњег коалиционог партнера СПС. Како је навео у изјави Танјугу, бирачи би можда због тога "мало гунђали", али, како додаје, сигуран је да би им се то "могло упаковати и објаснити зашто је добро".

"Није искључено да сведочење Дарка Шарића посредно или директно утиче на избор коалиционог партнера. Зато је врло вероватно да ће Вучић ићи на то да узме колико-толико озбиљног партнера", истакао је Вукадиновић.

Бранко Ружић јуче није желео да одговара на то да ли за СПС постоји нека странка с којом не би желела да уђе у евентуалну коалицију у будућој влади, наглашавајући да социјалисти нису у ситуацији да се баве спекулацијама.

„Сматрамо да оне патуљасте странке које сада изражавају антагонизме или незадовољство потенцијалним партнерима, а да их при том нико још није ни позвао да учествују у прерасподели политичке одговорности, показују дозу политичке неодговорности лидера тих странака", казао је Ружић. Лига социјалдемократа Војводине, која је наступила у коалицији с Новом демократском странком, јуче је навела да неће ући у владу ако у њој буду социјалисти.

И Славица Ђукић Дејановић (СПС) и Драган Марковић Палма, лидер Јединствене Србије, потврдили су јуче да није било разговора о новој влади. Министарка здравља је навела да будући министар здравља треба да буде способан човек и да ће, уколико то буде Златибор Лончар, како се спекулише, то бити добро. А Палма је у Јагодини, како преноси Бета, изјавио да о томе кога ће да позову на разговоре о влади одлучују Вучић и СНС, и да ће се коалиција СПС-ПУПС-ЈС одазвати уколико је позову.

Он је, анализирајући резултате парламентарних избора, рекао да су изборни резултати те коалиције добри, мада је очекивао мало више гласова. "Сигуран сам да би резултат био исти као 2008. и 2012. године да су били локални избори", рекао је Марковић, чију је странку у Јагодини на парламентарним изборима победио СНС.

"Долазе нам људи из Кијева, из подручја Донбаса, са Крима... Подједнако са обе стране - и они који се осећају несигурно јер говоре руски, а живе рецимо у Кијеву, и Украјинци који се плаше отцепљења Крима. Сви помињу да беже од потпуног безвлашћа и хаоса на улицама, којима крстаре групе радикалних десничара, легитимишу људе и застрашују их. Језик може лако да буде иницијална каписла за агресију", каже Ђуровић.

Потенцијални азиланти, међу којима има и мушкараца и жена, сведоче да је тешко изаћи из земље, да аеродром не ради. Уплашени су, избезумљени, не могу да поверују да су постали избеглице. Млађи мушкарци се плаше регрутације. Породице се раздвајају према националној и идеолошкој припадности. Центру за помоћ тражиоцима азила обратило се и неколико Украјинаца који живе у нашој земљи и не желе да се врате.

"Украјинци можда пре бирају Србију него неку другу земљу јер код нас могу месец дана да бораве без визе, па добијају бар мало на времену", додаје Ђуровић.

Ове године Србију и иначе чека "поплава" миграната. Само за прва два месеца чак 1.539 особа су затражиле азил (од чега 766 Сиријци), што је огромна бројка ако знамо да их је за целу прошлу годину било 5.065. А смештајни капацитети у центрима за азиланте не прелазе 500. Значи, легалних тражилаца има три пута више!

"Проблем је јер нису направљени помаци у процедури за давање азила. Она је спора, азилантске личне карте се тешко издају и дуго чекају. Зато их много остаје у сивој зони. Сиријаца има веома много. Међу овогодишњим мигрантима они преовлађују, а лане их је било 1.338", наводи Ђуровић.

С обзиром на то да је граница са Мађарском све непропуснија, а да, упркос споразумима о реадмисији, ми тешко враћамо дошљаке који не испуњавају услове за азил у Македонију и Црну Гору, у Србији се ствара нека врста бране или "чепа". Ово би могло да створи велике проблеме, ако се процедуре не убрзају.

Државно веће тужилаца (ДВТ) које је било задужено за избор користило је податке Безбедносноинформативне агенције (БИА) да би утврдило достојност кандидата који су конкурисали на оглас за избор за заменике тужилаца.

То произилази из записника са седнице Државног већа тужилаца које је за Политикудоставило Удружење тужилаца Србије.

Тако се, на трећој страни записника са десете редовне седнице ДВТ, одржане 3. новембра 2009. године, наводи да је члан већа и тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић саопштио да је са тадашњим републичким јавним тужиоцем Слободаном Радовановићем "одржао састанак у БИА, на тему прикупљања података о достојности кандидата".

Да су коришћене информације тајне полиције признала је и Снежана Маловић, тадашња министарка правде, која се по положају налазила на челу Државног већа тужилаца.

Гостујући у емисији на ТВ Б92 рекла је да је "по одређеним захтевима тужилаштво министарству достављало потребне информације о томе где су покренути захтеви за спровођење истраге, оптужнице или истражне радње против кандидата".

"Ми смо то користили у нашем раду", рекла је тада Маловићева.

Недуго пошто је "процурела" информација из записника са поменуте седнице ДВТ, сваку могућност злоупотреба оповргао је заштитник грађана Саша Јанковић.

Он је 3. фебруара 2010. године, после посете БИА и разговора са њеним тадашњим директором Сашом Вукадиновићем, рекао да је од првог човека те службе добио информацију да агенција, "нити једним својим актом, чином, радњом или било којим другим делом из своје надлежности није учествовала у избору тужилаца".

Подржао га је и повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић, који је тврдио да "тема састанка у БИА није имала никакве везе са избором тужилаца, већ се односила на предмет редовних активности БИА и тужилаштва".

У Удружењу тужилаца не сумњају да су Јанковић и Шабић у оквиру својих надлежности брижљиво прегледали документацију и уписнике БИА, али кажу: "Мало је вероватно да ће нека тајна служба, када чини нешто што је противправно, о томе да саставља документацију или да тако нешто евидентира кроз уписнике."

Ево још примера како се радило у ДВТ. Чланови овог тела су на 13. редовној седници, одржаној 2009. године, једногласно прихватили "начелни став да се за јавне тужиоце предлажу кандидати који не потичу из средине у којој се налази тужилаштво, како би се отклонио сваки могући приватни или професионални утицај мањих средина на њихов рад (родбина, полиција и сл.)".

Истовремено је једногласно прихваћено да се овај принцип не односи на веће градове као што су Београд и Нови Сад, као и на "још неке градове где има одређених специфичности".

На седници ДВТ одржаној 1. децембра 2009. године (14. по реду) поново је, како се наводи у записнику, покренуто питање избора за заменике тужилаца оних кандидата чији су брачни другови или родитељи адвокати, на подручју на ком су конкурисали.

Тадашња министарка Снежана Маловић, истакла је да се за избор заменика јавних тужилаца не предлажу кандидати чији су ужи чланови породице адвокати.

Саша Иванић, члан ДВТ, супротставио се оваквом министаркином ставу, наводећи да ће тиме неки кандидати бити знатно оштећени, али је превагнуо став Владимира Вукчевића да би ово вратило поверење у институције. Заговарао је и да Високи савет судства заузме исти став приликом избора судија.

Овај део записника потврђује да је Државно веће тужилаца на недозвољен начин дискриминисало кандидате за тужиоце на основу тога ко су им брачни другови.

Једна од најфасцинантнијих личности 20. века - каже за Јосипа Броза Тита амерички дипломата и писац Валтер Робертс, посвећујући му обиман есеј у фебруарском издању Американ дипломатија, публикације посвећене спољнополитичким темама. Радећи од 1960. до 1966. у америчкој амбасади у Београду, Робертс је имао прилику да изблиза прати дешавања у социјалистичкој Југославији и да се више пута сусретне са Титом, о чему износи детаље од којих неки нису били шире познати.

Тако се, на пример, сећа да је 1965. Југославију посетио Аверел Хариман, изасланик америчког председника Линдона Џонсона, са задатком да Броза замоли да посредује у окончању Вијетнамског рата. Тито није био претерано одушевљен том идејом, али је са Хариманом нашао заједнички језик па су се у току наредних година сусрели још неколико пута. Робертс пише да му се Хариманова удовица Памела Черчил (први брак - са сином Винстона Черчила) поверила како су посетили Тита 1979, годину дана пре његове смрти, и да им је рекао како предвиђа да ће се после његове смрти Југославија распасти. Преносећи њене наводе, Робертс се не удубљује у даље анализирање могућих значења Титове изјаве. 

У личним размишљањима о Титу, како је есеј и насловљен, Робертс даје занимљив увид у функционисање високе дипломатије. Сећајући се највеће кризе у америчко-југословенским односима, наводи да је била испровоцирана Титовим говором на Првој конференцији Покрета несврстаних у Београду 1961.

Тадашњи амерички амбасадор у Београду Џорџ Кенан добио је инструкције од државног секретара Дина Раста да пренесе југословенским властима како САД очекују да у Титовом говору на отварању конференције не буде делова који би на било који начин могли да буду интерпретирани као антиамерички. Робертс тврди да су добили уверавања да немају разлога за бригу и да је лично прочитао Титов говор који је био унапред написан, те да у њему није било "спорних" пасуса.

Америчке дипломате су биле запањене када су, слушајући Титов наступ на отварању конференције несврстаних, чуле да Југославија "разуме" зашто су Совјети прекршили договор о забрани нуклеарних тестирања.

"Кенан није био расположен за праштање и месецима је избегавао виђање са Титом, а када би се евентуални сусрети чинили неизбежним, одлазио би из града."

Сликајући Титов портрет, амерички дипломата износи и занимљива запажања о маршаловом познавању страних језика. Премда је говорио руски, баш као и амбасадор Кенан, у званичним приликама је инсистирао да буде присутан преводилац где је он причао на српскохрватском, а Бренан на енглеском.

Занимљива је анегдота када се приликом једног сусрета преводилац није најбоље сналазио па је Робертс прешао на немачки јер је знао да је Тито провео неко време у Аустрији радећи као механичар. "Његов немачки, иако течан, био је на нивоу једног ауто-механичара. Тито је престао да говори и наставили смо да комуницирамо уз помоћ преводиоца. Често сам се питао зашто није желео да прича на немачком. Претпостављам да је то било због тога што је био свестан да таквим језиком не говоре дипломате."

Броз је био последњи шеф неке државе који је видео живог Џона Кенедија пре атентата у Даласу. Само три недеље раније боравио је у САД и амерички председник је на њега оставио јак утисак.

"Иако никада раније није био у америчкој амбасади у Београду, изразио је жељу да лично дође и изјави саучешће. И чак више од тога - пожелео је да са амбасадором поразговара о Кенедијевом убиству."

Робертс дели и једно лично сећање на Броза. После службе у Београду и касније у Женеви посветио се научном раду из чега је 1973. настала књига "Тито, Михаиловић и савезници, 1941-1945." коју је "Форин аферс" прогласио најбољом књигом о тој теми. Тито је био незадовољан, пише Робертс, јер су објављени подаци да су партизани 1943. имали тајни састанак са немачком врховном командом.

"Годинама су Тито и његови савезници оптуживали генерала Михаиловића за 'преговарање' са Немцима и чак су га погубили као издајника 1946. Учињени су велики напори да се прикрије партизанско-немачки сусрет, а због мог открића књига је забрањена у Југославији."

Књига је, међутим, прошле године штампана код нас и нашла је пут до овдашњих читалаца 40 година након оригиналног објављивања.

Заокружујући причу о Титу, Робертс подсећа да је његова сахрана била највећа државничка сахрана до сада. Присуствовала су четири краља, шест принчева, 31 председник, 22 премијера и 47 министара спољних послова. Амерички председник Џими Картер је као специјалног изасланика послао своју мајку.

Као оштар контраст наводи да је прошле године умрла и његова удовица и некадашња југословенска прва дама Јованка Броз - "без пријатеља и без пребијене паре".

Њихови синови данас привлаче пажњу скандалима или сумњивим пословима, пише швајцарски лист Тагесанцајгер.

"Они све поричу, или тачније, они све уништавају... Али, нешто мора и да се изгради", каже лик у роману "Очеви и деца" руског писца Ивана Тургењева.

Критика је усмерена на младу генерацију Русије крајем 19. века која је изругивила и презирала своје родитеље. Похлепна младеж, све нихилисти, одговара: "То није наша ствар."

Нико не зна да ли посланик Уке Ругова у својој ћелији у Приштини чита чувену Тургењевљеву књигу. Времена ће вероватно имати довољно: сину некадашњег председника Косова Ибрахима Ругове прети вишегодишња казна затвора за наводно чланство у криминалној организацији.

Еулекс га је недавно у спектакуларној акцији ухапсио и сатима му претресао кућу. Млади Ругова је осумњичен да је учествовао у продаји Шенгенских виза, за наводно 4.000 швајцарских франака по комаду.

"Bad boy" i "playboy"

Најпознатији "bad boy" од синова бивших председника свакако је Марко Милошевић. Он је током деведесетих година уз помоћ цариника и тајне службе контролисао читаво царство кријумчара који су илегално трговали цигаретама, бензином и алкохолом.

Марко је својевремено био "плејбој" татиног режима: окружен лепим женама, скретао је пажњу луксузним шопингом по европским метрополама, а на тркама је могао серијски да уништава скупе аутомобиле.

У Пожаревцу, родном граду свог оца, млади Милошевић је поседовао "Бамби парк" и дискотеку "Мадона".

"Све што има у животу, мој син је створио својим рукама", хвалио је отац Слободан економске успехе Марка Милошевића.

Својим рукама и песницама Марко је ишао углавном на активисте покрета "Отпор". Једног од њих чак хтео да раскомада - моторном тестером.

Када му је отац свргнут са власти, 5. 10. 2000, Марко је побегао у Москву. Српско правосуђе је за њим расписало потерницу преко Интерпола, осудило га у одсуству и потом га ослободило - због застаревања.

О Марку се годинама ништа није чуло. Руске власти су тек 2008. потврдиле да је Милошевићевом сину признат статус избеглице.

Бакир има значајну политичку каријеру

Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића, један је од три члана Председништва БиХ. Он се сматра одговорним за политичку блокаду и корупцију.

На протеклим демонстрацијама је тражена и његова оставка, а демонстранти су подсетили да је син некадашњег председника набавио "ауди А8" као службено возило. Цена: 120.000 швајцарских франака.

У Сарајеву се може чути како архитекта Бакир Изетбеговић контролише грађевинску браншу и да има везе са организованим криминалом.

У једном извештају УН о несталом новцу за помоћ БиХ (реч је наводно о једној милијарди долара) Изетбеговић "јуниор" се терети за корупцију: Као шеф Одељења за урбанизацију и развој града наводно је послове градње давао својим пријатељима - у замену за новац.

"Све то су обичне лажи", каже овај политичар. Он не мора да страхује од ионако слабих судских институција у тој држави, пише Тагесанцајгер.

У Србији најдуже пензију прима једна пензионерка из Београда - пуних 68 година. Пензију је остварила непосредно по завршетку Другог светског рата, 1946. године као инвалидски пензионер, док њен колега из Ниша инвалидску пензију прима од 1949. године. Дакле, 65 година.

Старосни пензионер из Београда трећи је на листи пензионера коме се посрећило да пензију прима много дуже него што је радио. Он је пензионисан 1950. што значи да пензију ужива већ 64 године.

На списку оних који најдуже користе пензију још је осморо инвалидских пензионера који су пензионисани 1951. године, као и још четрдесетак пензионера, инвалидских и старосних, који су то право стекли и користе га од 1952. године. У Србији има и по 15 пензионера који пензију подижу од 1953, односно 1954. године, дакле дуже од шест деценија - 61 и 62 године.

Најстарији пензионери, који су те среће да и данас примају пензију, рођени су 1919. године, што значи да носе својих 94 и 95 година старости. Двоје њих је из Београда и један из Лесковца. Сви су старосни пензионери, с тим што је први у пензију отишао 1977. године, дакле пре 37 година, други годину дана касније, док је трећи у пензији 23 године од 1991.

Сви они су се пензионисали по законима који су важили у том тренутку, што значи да своју пензију користе правично, а то што дуго живе је, свакако, срећна околност за њих и њихове најрођеније, с обзиром на то да има оних бивших радника који су уплаћивали стаж по 30 и 40 година, а ни дана нису у пензији.

Како се може видети у годишњем статистичком билтену ПИО фонда, просечна старост свих пензионера у Србији је 68 година за старосне и 66 година за инвалидске пензионере. Нешто је већи просек код пољопривредних пензионера - око 73 године.

Просечан стаж корисника пензија за мушкарце је 36, а за жене 30 година. Код инвалидских пензионера то је за мушкарце 25 година, а за жене 21, док је просечна старост корисника пензије код мушкараца 63 година, а код жена 59. Код инвалидских пензионера то је још мање - мушкарци 56, а жене 52 године старости.