Осам деценија од ослобођења Маутхаузена – симбол суровости и уништења кроз рад

Један од педесет великих логора за ратне заробљенике је Маутхаузен на Дунаву, у Горњој Аустрији. Иако је један од симбола суровости Другог светског рата, основан је још 1914. Од ослобођења је прошло 80 година, а тачан број жртава ни данас није познат. Извори наводе да број страдалих премашује 120.000.

Маутхаузен, 22. септембар 1914. године – у почетку само ледина ограђена бодљикавом жицом, а касније је изграђено 80 дрвених барака.

Једна од барака саграђених у периоду од 1939. до 1940. године, служила је за затворенике који су одбијали послушност. Многи су кроз та врата последњи пут изашли како би били погубљени.

Бодљикава жица још је ту, али свега неколико барака, углавном празних.

"Сада не могу видети услове у којима су они реално и живели, пошто су уклоњени и кревети и разнородни још садржаји који су служили за мучење, уништавање", прича Драган Илић, потомак заточеника.

Циљ је био само један – уништење кроз рад. Први заточеници српског порекла у тај нацистички логор стигли су у октобру 1940. Друга велика група Срба стигла је две године касније, а последња почетком новембра 1944.

Мање од половине заточених Срба доживело ослобођење

Више од 7.000 Срба било је ту заточено, а мање од половине доживело је ослобођење, 5. маја 1945.

"Према неким проценама, животни век заточеника (по доласку у логор) трајао је између шест и седам месеци, услед извођења ин виво експеримената и тешког физичког рада. Такође, један део експеримената да се испитају неке људске могућности кроз минимални унос калорија и максимално оптерећење физичко, да издрже до оног тренутка док не буду потпуно исцрпљени и онда су били елиминисани на разне начине", објашњава Илић.

Комеморацији поводом 80 година од ослобођења присуствовали су светски државни званичници. У име Србије, пошту страдалим Србима одали су делегација Владе Србије, студенти и кадети Војне академије и Криминалистичко-полицијског универзитета.

"Ово место сведочи о неизрецивој патњи и храбрости оних који су овде страдали. За мене, као представника земље чији су грађани међу жртвама, ово је тренутак дубоког поштовања и сећања", поручује кадет Војне академије Огњен Пејчић.

"Степенице смрти"

Кадеткиња Војне академије Анђа Живковић истиче да присуство на церемонији у Маутхаузену указује на важност историјског памћења и колективне одговорности, да се такве трагедије више не би поновиле.

"Машинерија смрти" ишла је и изнад граница логора, ка такозваним "степеницама смрти". Заточеници су морали током читавог дана да носе камење тешко 50 килограма.

"Мој отац је био у логору Маутхаузен заробљеник две и по године, заробљенички број 30427. Две и по године. Данас сам јако потресен и узбуђен што ми се пружила прилика да први пут будем на овом месту и видео те голготе кроз које је он прошао. Управо ми је причао о тим степеницама где су његови суграђани и колеге трагично завршили у некој рупи доле, јами, кад су падали. Носили су камење, морали су, чини ми се, осам пута да изађу и да сиђу у току дана уз те степенице", каже Живорад Бојчић, син једног од заточеника.

Тачно 186 степеника. И када би се уз њих попели, то не би значило да су преживели.

Читај ми!