Зашто деца беже од куће и колико је важно брзо пријавити нестанак

Христина Пискулидис изјавила је гостујући у Јутарњем програму РТС-а да званичну статистику која се тиче само деце немамо. "Број несталих лица на годишњем нивоу је између две и две и по хиљаде. Астра од 2012. води број за несталу децу. И за тих 10 година смо мапирали 143 случаја нестале деце, од тога је 83 девојчице и 60 дечака", каже Пискулидисова.

Према њеним речима, колико год те бројке да звуче страшно, у највећем броју случајеви су позитивно решени, сазна се где су та деца и она се врате кућама или у установе одакле су побегли.

"Најчешће родитељи пријављују нестанак или одговорно лице. Битно је да се тај позив обави што раније и у потрагу крене што пре. Када су у питању отмице, то је три одсто нестанака деце, али је веома битно да се брзо реагује и да се деца нађу у периоду од 48 до 72 сата", напомиње Пискулидисова.

Имали су, каже, случај девојчице која је услед притисака које је трпела, напустила кућу.

"И то јесте ужасан стрес за родитеље. Али, деца не беже тек тако. Она живе у ситуацијама које подразумевају породично насиље или менталне проблеме у кући и онда дете самостално реши да оде из те ситуације. Препорука је да пазимо када се деца врате", указује Пискулидисова.

Наводи да деца када побегну од куће могу да постану мета оних који желе да их експлоатишу.

"Када деца оду од куће изложена су разним утицајима споља и тада могу да налете на особу која им не мисли добро. Може да се деси да бежањем желе да скрену пажњу родитеља. Најчешће је позадина много озбиљнија", каже Пискулидисова.

Љутња и занемаривање проблема, истиче, ничему не води.

"Битно је указати пажњу детету и разговарати са њим", наводи Пискулидисова.

Врло често се деси, наводи, да родитељи зову АСТРУ, па онда полицију.

"Ми смо ту све време. И због огромног притиска који родитељи трпе и зато што се не зна шта је са дететом. Ми поштујемо принцип приватности детета, јер оног тренутка када се нађе у јавности, да након завршетка читаве приче, оно може да постане изложено некој врсти секундарне дискриминације", каже Пискулидисова.

Указује да на нивоу ЕУ 21 земља има уведен систем брзог алармирања.

"Наш закон је довољно добар и лако је спровести легислативу што се тиче Амбер алерта. Требало би знати да је превенција веома битна. Битно је оснажити људе који су у првом контакту са дететом, социјалне службе, просвету... Требало би спровести озбиљне едукације људи у систему. Сваки нестанак детета би требало пријавити што пре, у року од 48 сати најкасније", закључује Пискулидисова.