Копаоник и Сан Кандидо колевке тениских шампиона, корени успеха Ђоковића и Синера

Освајањем Вимблдона (првог у каријери) Синер је затворио један тениски круг, не онај који води само ка Ђоковићу, Надалу, Федереру и осталим лондонским шампионима, већ онај што се протеже уназад: до Алпског снега и вежбања равнотеже.

Синер подсећа на Ђоковића, то је познато, али не по биографији, реторици или гестикулацији, већ у начину игре. Еластично, предвидљиво у смислу читања ситуације, са хладном прецизношћу која је ретка чак и међу великанима.

"Постоје неке сличности. Дао ми је много информација како бих учинио игру сличну његовој, али у свом стилу. Увек покушавам да видим код одређених играча шта могу да узмем и да видим да ли то добро функционише. Он (Ђоковић) је дефинитивно неко на кога се угледам, покушавам да практикујем ствари које он ради", рекао је Синер.

Одрастао је у Сан Кандиду, на северу Италије, где је скијање први избор приликом одабира спорта. А и шта би био други, када постоји двадесет жичара и сто километара скијашких стаза?!

Кажу да је у детињству био одличан скијаш. А скијање, за разлику од већине спортова, не утиче на брзину реакције, већ на способност да се препрека предухитри, јер ако се реагује на време – може бити касно. Важно је наслутити кривину пре него што она дође.

У тенису то зову "читање игре", што код Синера делује као предосећај, који је извесно развијао током дечачких дана. Периферни вид, равнотежа, навика да контролише тело док се све креће чини га у пуној форми несавладивим.

Све ове карактеристике поседује и Ђоковић и први их је показао свету. Без сумње, и он их је развио током дечаштва на Копаонику. Али код њега је тенис био процес, борба, доказивање, док код Синера делује као задато стање.

"Јасно је да имамо сличности у стилу игре. Покушавамо да будемо агресивни, рано ударамо лопту и желимо да доминирамо у разменама с основне линије. Сећам га се кад је имао 13 или 14 година. Срео сам га и имали смо неколико размена. Био је мршав и висок, помало попут мене. Ударао је лопту таквом брзином.... могло се приметити да има добар тајминг и брзину у ударцима", навео је Ђоковић.

Зато је Синер пр(а)ва унапређена верзија (садашњег) Ђоковића. Као да је стигао из исте фабрике, али са новијим софтвером и тихим режимом рада.

Читање игре изнад брзине

У поређењу са највећим ривалом, Карлосом Алкаразом – брзим, гласним и инстинктивним, који јури ка лоптици као да је она једино што постоји, Синер на први поглед делује као супротност.

Публика воли и Алкараза, кога пореде са Рафаелом Надалом, који је више фудбалер у тенису него што је Синер тенисер у времену пред крај Ђоковићеве каријере.

Италијан и Шпанац нису супротности, већ одрази промена. Један игра на волумен, други на тишину. Синер удара лоптицу док је у пењању, док Алкараз прво одмери дистанцу. Један је хаос под контролом, други – контрола без хаоса. 

Све то подсећа на начин игре Ђоковића и Надала. Синер и Алкараз у том погледу делује као одговор на питање које више нико не поставља наглас.

На Вимблдону 2025. године, месту где тишина још има тежину, не само у паузи између поена, победио је онај тихи. Деловало је то као да се подразумева. Без историјских наратива, епских урлика и потребе да шампион каже нешто што ће сутра бити цитирано.

У Синеровом случају, тенис није ту да забави, већ да подсети: шампион се постаје и без сувишних речи и театралности на терену. А ако тенис заиста жели наследника Ђоковића – оног који не тражи аплауз публике, али увек нађе начин да победи – мораће да научи да слуша тишину.