Ипак, радост због проласка брзо је заменила брига због онога што следи - дуел са једним од домаћина турнира на култном стадиону "Астека" у Мексико Ситију, пред 87.000 гледалаца.

Поред ватрене атмосфере, Енглезе чека и борба са условима на које нису навикли, а који представљају један од најтежих физичких тестова у модерном фудбалу.

Тухел: Не можемо да се прилагодимо, то је огроман хендикеп

Селектор Енглеске Томас Тухел био је изузетно директан у вези са изазовом који чека његов тим, истакавши да је кратак период између утакмица највећи проблем.

"Играти против Мексика на 'Астеки' је једна од најлепших утакмица које можете имати, али и једна од најтежих. Моје схватање је да не можемо да се прилагодимо надморској висини", рекао је Тухел након победе над Конгом.

Немачки стручњак је због тога забринут.

"То је огромна предност коју ће Мексико имати. Имамо три дана између утакмица и не можемо да се адаптирамо. Знали смо то и раније. То је једноставно хендикеп са којим ћемо морати да се носимо", закључио је Тухел.

Физички утицај и неосвојива тврђава "Астека"

Стадион "Астека" се налази на преко 2.200 метара надморске висине. Ређи ваздух смањује доток кисеоника, што доводи до бржег замора, а утиче и на кретање лопте, што је велика препрека за тимове који нису навикли на такве услове.

Са Тухеловом оценом слажу се и бивши репрезентативци.

"Да се ова утакмица игра било где другде, Енглеска би победила. Ниједан играч Мексика не би ушао у тим Енглеске, далеко смо бољи. Али надморска висина од преко 2.000 метара? То је запањујуће", изјавио је Пол Мерсон за Скај спортс.

Бивши дефанзивац Сол Кембел нагласио је да је за аклиматизацију потребно знатно више времена.

"Потребно је неколико недеља да се навикнете. Енглеска ту не може ништа. То је највећа, највећа препрека за Енглеску", истакао је Кембел.

Додатни проблем је историјат "Астеке", где је Мексико готово непобедив. У такмичарским мечевима су изгубили само два пута, непоражени су на Светским првенствима, а на овом турниру су већ одиграли три утакмице на свом терену.

Индивидуални квалитет и Кејн као једина нада

Енглески медији пишу да њихова селекција има лоша искуства са великих надморских висина, укључујући и чувени пораз од Аргентине на Астеки 1986. године, као и неуспехе на Мундијалу 2010. у Јужној Африци.

Свестан немогућности адаптације на надморску висину, Тухел се нада да ће ранији долазак у Америку и тренинзи по високим температурама помоћи његовим играчима.

"Дошли смо рано у земљу и у САД, ускладиштили смо добар тренинг по врућини у своја тела. То је била идеја. Врућина и влажност нису проблем, навикли смо на то", објаснио је Тухел.

Без времена за аклиматизацију, Енглеска ће морати да се ослони на индивидуални квалитет својих играча и инспирацију капитена Харија Кејна.

"Мексико у Мексику је највећи могући изазов на Светском првенству. Атмосфера ће бити невероватна и биће тешко из много различитих разлога", рекао је Кејн после меча са Конгом.

"Ако желите да будете светски шампиони, морате да прођете кроз тешке утакмице", закључио је капитен Енглеске.

Утакмица осмине финала Светског првенства између Мексика и Енглеске игра се у понедељак, 6. јула од 2.00 по средњеевропском времену.

Нападач "змајева" Един Џеко није успео да се упише међу стрелце на овогодишњем Мундијалу, али оборио је један рекорд - постао је најстарији играч у историји који је наступио у нокаут фазизи Светског првенства.

Треба још једном нагласити - играч, тачније играч у пољу, пошто су испред њега на листи најстаријих актера елиминационе утакмице још увек двојица голмана - легендарни Енглез Питер Шилтон, који је на мечу за треће место 1990. бранио са 40 година и 292 дана, као и Италијан Дино Зоф, учесник великог финала против Западне Немачке 1982, када је постао и најстарији освајач Светског првенства.

Џеко је на терен у Сан Франциску изашао са 40 година и 106 дана, али рекорд ће бити у његовом власништву мање од 24 сата.

Вечерас од 1.00 иза поноћи по средњоевропском времену састаће се у Торонту Хрватска и Португалија и за очекивати је да ће у стартним поставама бити Лука Модрић и Кристијано Роналдо, обојица старија од нападача Шалкеа.

Модрић има 40 година и 296 дана, а Роналдо 41 годину и 147 дана, па ће вероватно Португалац преузети "титулу" од Џека, након што је недавно већ постао најстарији играч у пољу који је био стартер на мундијалској утакмици.

Ако му се посрећи, један од поменутих могао би постати и најстарији стрелац у нокаут фази Мундијала. Тај рекорд још увек држи португалски дефанзивац Пепе јер је у Катару 2022, са 39 година и 283 дана, постигао гол против Швајцарске у осмини финала.

Посматрајући ширу слику, убедљиво најстарији учесник Мундијала још увек је египатски голман Есам ел Хадари. Он је на Светском првенству у Русији 2018. наступио против Саудијске Арабије када је имао 45 година и 161 дан. На тој утакмици је чак успео и да одбрани пенал, али Египћани нису стигли до нокаут фазе.

Хуан Хосе Еското Вера једно је од имена људи чији се живот завршио управо на овом игралишту. Вера је убијен 2019. године. У јануару 2026, 11 људи је убијено, а 12 рањено када су "сикариоси", односно војници нарко-картела, запуцали на масу људи која се окупила на терену после меча локалне лиге. Средином јуна, у овом насељу убијено је још пет особа.

У последњих осам година, на овим теренима убијено је најмање 48 људи, док је исто толико рањено. У истом периоду, у Мексику је убијено најмање 70 играча аматерских фудбалских клубова.

До сада, због ових убистава ухапшено је шест особа.

Споменици жртвама насиља

Минијатурни споменици, импровизовани крстови и цвеће положено уз терене производ је сложеног интереса картела за аматерски фудбал, који је – како се испоставило – идеалан терен за илегалне кладионичаре, мафију свих врста и насилне менаџере локалних фудбалских легенди.

Новине у Саламанки, у претходних неколико година, препуне су текстова о претњама, изнудама, нападима на навијаче и судије, убиствима и отмицама играча.

Главни интерес картела за овај део Мексика представља чињеница да се Саламанка налази у близини једног од главних нафтовода, из којих картели краду нафту и продају је на црном тржишту у подухвату чија се вредност процењује на неколико милијарди долара.

Повратак Бетмена

Аматерске лиге су замишљене као средство одвраћања од погубног утицаја мафијашких организација, које су, међутим, убрзо пронашле интерес и организовале берзу играча и мреже нелегалних кладионица.

Самим тим, свеопште весеље које прати утакмице Светског првенства, у неколико насеља Саламанке некако је потонуло у страх и безнађе. У таквим условима, тренери и навијачи скоро никада не знају ко ће се од играча уопште појавити на утакмицама.

Нејасно је, такође, да ли ће тимови уопште моћи да истрче на терене, јер им мафијаши траже око 2.500 долара за "коришћење игралишта". Тимови су о томе упозорили власти, које су – забављене другим проблемима – некако заборавиле да реагују.

Глас је, међутим, стигао до лидера подружница картела, који су на терене послали наоружане "сикариосе". Епилог – 11 мртвих, 12 рањених и поруке на којима пише да употреба терена и даље кошта 50.000 пезоса.

Полиција је, бар током Мундијала, распоредила додатне снаге, и то тек пошто су неколико јутара заредом, везани лепљивом траком за бандере, осванули припадници картела на чијим је челима било исписано "лопови".

Ово дело приписано је осветнику названом "Бетмен из Лагоса де Мортена".

Непуне две године касније, 11. јуна 2026, Мексико је славио. Кињонес је постигао први гол за домаћина на Светском првенству, поставши национални херој. У мечу против Еквадора, Кињонес је поново био стрелац, повевши Мексико ка осмини финала.

Недавно се вратио на исти стадион где је вређан, али је овог пута био дочекан скандирањем: "Кињонес, брате, сада си Мексиканац". Како наводи Гардијан, та два тренутка најбоље осликавају контрадикторности модерног Мексика у преиспитивању идентитета.

Пут од Колумбије до мексичког дреса

Хулијан Кињонес (29) рођен је у Колумбији, у регији Нарињо, погођеној честим сукобима, а фудбал му је био излаз. У Мексико је стигао 2015. и ту је изградио каријеру, освајајући титуле са Атласом и Клубом Америка.

Грађанин Мексика постао је 2023. године, а позив да заигра за ту земљу прихватио је из захвалности, одбивши родну Колумбију. Његова прича отвара питање које је Мексико дуго избегавао: ко има право да буде Мексиканац?

Одговор лежи у националном миту о "местизахе" - идеји да је Мексико настао спајањем аутохтоног и европског становништва, формирајући једну, измешану расу.

Тај наратив је деценијама служио да се негирају расне разлике, али и да се прикрије системски расизам.

"Изненађење које је изазвао Кињонесов успех говори о очекивањима која људи и даље имају о томе како Мексиканац треба да изгледа. Знате да је играч те националности, али нисте замишљали да ће изгледати тако", објашњава Карма Фрирсон, професорка црначких студија на Универзитету у Рочестеру.

Кињонес није први тамнопути играч који се суочио са увредама у мексичкој Лиги Ем-Екс. Слична искуства имали су и други, али званичне истраге ретко су доносиле резултате.

Након инцидента у Гвадалахари, који је истраживао и Конкакаф, Кињонес је на друштвеним мрежама поручио да је "ментално довољно јак да се носи са било каквом увредом" о боји своје коже, али је захтевао да се његова породица остави на миру.

Многи у Мексику такве инциденте и даље одбацују као шале.

Огледало нације: Разноликост селекције Мексика

Фудбал често служи као огледало нације, а данашњи мексички тим одражава демографске промене.

У саставу су играчи рођени у Шпанији (Алваро Фидалго), Аргентини (Сантјаго Хименес) и Колумбији (Кињонес). Пре њих, ту су били браћа Дос Сантос, афро-бразилског порекла, или Мелвин Браун, који порекло вуче са Јамајке.

Такође, нови регрутни центри се отварају у САД, где стасава генерација мексичко-америчких играча. Кињонесово присуство, стога, не мења Мексико, већ чини видљивом разноликост која је одувек била део његовог идентитета.

Кињонес је у својој новој земљи постао нешто више од фудбалера – постао је симбол Мексика који се суочава са самим собом.

Потом су "панцери" у финалу надиграли Аргентину голом Марија Гецеа у другом продужетку.

Нико није могао ни да наслути да ће победа вредна титуле првака света и 12 година касније бити последња победа немачког националног тима у нокаут фази на најважнијем репрезентативном такмичењу.

Најпре су фудбалери Немачке завршили своје такмичење у групној фази на Мундијалу у Русији као четвртопласирани са само три освојена бода, иза Шведске, Мексика и Јужне Кореје.

У Катару 2022. поновила се катастрофа за четвороструког освајача Светског првенства. Немци су поново испали већ у групној фази, овог пута као трећепласирани. Испред њих су били Шпанија и Јапан.

На овогодишњем Мундијалу изабраници селектора Јулијана Нагелсмана изборили су пласман у нокаут фазу, али их је Парагвај зауставио на првом кораку - у шеснаестини финала.

Пост Немаца траје већ 12 година и право је питање када ће се ова репрезентација вратити на стазе старе славе.

Изгубили су Холанђани на Европском првенству 1992. године од Данске, потом 1996. од Француске, а онда и 2000. од Италије.

Што се тиче светских првенстава, 1998. елиминисали су их Бразилци, два пута су у пенал серијама бољи били Аргентинци (2014. и 2022), а негативан низ наставили су и на овогодишњем Мундијалу јер су поражени од Марока.

На све ово треба додати и да су 2025. године у четвртфиналу Лиге нација испали од Шпаније, на исти начин.

Једине две победе на пенале у новијој историји забележили су 2004. против Шведске на Евру и 2014. када су били бољи од Костарике на Мундијалу у Бразилу.

Након тога смо хронолошки анализирали све парове, с изузетком Канаде и Јужне Африке, који су већ одиграли свој дуел. Канађани су прошли даље, иако нису одиграли сјајну партију, а изнели смо и главни разлог због чега их то није коштало.

Реља не види промил шансе да рањени Јапан изненади захуктали Бразил, који делује све боље како турнир одмиче. Нисмо имали сумње ни у тријумф Немачке против Парагваја.

Због чега ће пак меч између Холандије и Марока бити најбољи у шеснаестини финала и колики је жал што ће једна од те две екипе морати да испадне веома рано?

Такође, зашто би свако ко иоле воли фудбал требало да у уторак од 19.00 часова прикује очи за екран и не пропусти ни делић сусрета између Обале Слоноваче и Норвешке.

Сагласили смо се да Шведска не може да угрози Француску, али да ће зато изостанак неизвесности надокнадити Еквадор и Мексико. Пролазак Енглеске против Конга нисмо доводили у питање.

Разишли смо се код Белгије и Сенегала, а поново нашли покрај раскрснице САД - БиХ. Због чега је Чеда дао веће Шансе "змајевима" против Сједињних Држава?

Упркос игрању у леру, верујемо Шпанији против Аустрије, али се поново сукобљавамо код дуела између Хрватске и Португалије. Зашто Хрватска нема шансе да изненади неког фаворита као на претходним турнирима?

Швајцарска и Египат су наши пикови против Алжира и Аустралије, а највећу бесмислицу изговорио је Чеда, дајући предност Зеленортским Острвима на мегдану са Аргентином. Има ли икакве шансе да дође до сензације?

На крају остаје само да видите ко ће даље - Колумбија или Гана. Уживајте!

Конфедерација афричког фудбала (ЦАФ) је искористила своју шансу на најбољи могући начин. Од десет представника, само је Тунис елиминисан у групној фази, што представља огроман успех и потврду постојећег квалитета.

С друге стране, Азијска фудбалска конфедерација (АФЦ), која је имала девет места, доживела је велико разочарање. Даље су прошли само Јапан и Аустралија, која је географски и културолошки ван азијског континента, што додатно наглашава неуспех Азије.

Афричке селекције су у групној фази одиграле 30 утакмица и забележиле учинак од 10 победа, 10 нерешених и 10 пораза, уз гол-разлику 40:43. Са друге стране стране, представници Азије су у 27 мечева уписали три победе, девет нерешених и 15 пораза, уз гол-разлику 23:57.

Европска школа јача темеље афричких успеха

Један од битних разлога за доминацију афричких тимова лежи у њиховом ослањању на играче који су фудбалски стасали у Европи.

Репрезентације попут Марока, Сенегала, Обале Слоноваче и Гане у својим редовима имају фудбалере који су носиоци игре у неким од најјачих европских клубова. Ово искуство им доноси непроцењиву зрелост, дисциплину и квалитет који је потребан да би могли да се носе са најбољим светским селекцијама.

Модел Марока, који је на Мундијалу у Катару 2022. стигао до историјског четвртог места са тимом у којем је већина играча рођена и одрасла у Европи, постао је пример за многе.

Африка је искористила глобализацију као пречицу, ефективно користећи предности најразвијенијих европских академија без потребе да имплементира идентичне, скупе системе на свом континенту.

Евидентно је да афричке земље не поседују националне фудбалске системе као неколицина земаља у Азији, али Африка има нешто што Азија нема – огромну дијаспору на западу и северу Европе, где њихова деца стасавају у богатим земљама са изузетно развијеним фудбалским структурама.

Када се то укрсти са стратешким окретањем афричких фудбалских савеза ка привлачењу младића одраслих у Европи да играју за земљу њихових родитеља, онда се деси да Мароко овог лета наступа са 19 од 26 играча рођених ван њихових граница.

ДР Конго је испред са чак 20 таквих играча, међу којима су и они рођени у Енглеској, попут Арона Ван-Бисаке, или Артура Масуакуа и Седрика Бакамбуа рођених у Француској. Алжир има 16 играча рођених ван своје територије, Тунис и Зеленортска Острва по 14, а Сенегал 12.

Уосталом, афрички фудбалери неретко се истичу већ у млађем добу, па и не чуди да клубови из свих делова Европе, укључујући ту и Србију, имају раширену скаутинг мрежу широм Африке уз чију помоћ доводе младе афричке фудбалере на Стари континент. Тако нешто није случај са талентима из Азије.

Најбоље селекције Азије показују контраст – Саудијска Арабија нема ниједног играча рођеног ван те земље, док Јапан, Јужна Кореја и Узбекистан имају по једног. Јордан и Иран имају по два, а једини изузетак је Катар са 13, односно тачно половином тима. Но, и то је резултат њихове натурализације великог броја играча која је претходила Мундијалу из 2022. када су били домаћини.

Афричко ослањање на велики број играча пониклих у Европи, који и наступају у најбољим светским клубовима, донело је резултате овог лета. Обала Слоноваче се равноправно носила са Немачком, Мароко је у деловима меча против Бразила чак и доминирао, док је ДР Конго одиграла нерешено с Португалијом. 

Уосталом, и директни окршаји афричких и азијских селекција откривају доста тога: Сенегал је победио Ирак 5:0, Алжир је био бољи од Јордана 2:1, Јужна Африка је против Јужне Кореје славила 1:0, ДР Конго је савладала Узбекистан 3:1.

Ако је Мундијал 2026. нешто показао, то је да афричке селекције у далеко мањој мери долазе на турнир са менталитетом аутсајдера. Сада показују самопоуздање да могу да се носе и са традиционално јачим селекцијама из Европе и Јужне Америке, а проширење турнира им је дало више простора да то и докажу.

Мањак дубине и квалитета у Азији

Насупрот афричкој шареноликости—чак 14 различитих селекција учесника на Мундијалима у 21. веку—азијски континент не поседује такву дубину и овог лета су упркос добром старту показали забрињавајућ тренд.

Почело је победом Јужне Кореје против Чешке, одличном игром Јапана против Холандије и храбрим наступом Саудијске Арабије против Уругваја. Али уследио је колапс у другом и трећем колу.

Једноставан недостатак квалитета да ураде више показали су Катар катастрофалним поразом 0:6 против Канаде и Узбекистан са три пораза у својој групи.

Ни Јордан није показивао знаке да би могао да неког изненади, Ирак је био у тешкој групи, док су највише разочарали Саудијци (јер нису победили Зеленортска Острва и тако прошли даље) и Јужна Кореја (јер су елиминисани из једне од најслабијих група).

Једино се може симпатисати Иран – турнир на ком нису били добродошли, окончали су непоражени на америчком тлу, и на крају испали као девета најбоља трећепласирана екипа, прва "испод црте".

Историја и база талената праве разлику

Гледано из шире перспективе, Африка има дужу и богатију фудбалску традицију на светској сцени.

Иако је Азија прва имала четвртфиналисту Мундијала још 1966. године, тај подвиг Северне Кореје био је аберација, изузетак који је био на снази до 2002. године. Руку на срце, није се баш ни од севернокорејског фудбала могло очекивати да настави да буде вођа Азије.

Африка—од Камеруна 1990, преко Сенегала 2002, до Гане 2010. и Марока 2022—редовно је производила генерације које су биле ближе том највишем нивоу.

База тимова који могу да направе изненађење је далеко шира – афричке селекције често "избаце" неку нову земљу у први план са великом звездом као предводником: Камерун са Самјуелом Етоом, Того 2006. са Емануелом Адебајором, Египат и Сенегал 2018. са Мохамедом Салахом и Садиом Манеом.

У Азији такве звезде су далеко ређе и квалитет је углавном концентрисан на Јапан, Јужну Кореју, донекле Иран и Саудијску Арабију. Ван тог круга, евидентан је огроман пад.

Гиганти по броју становника, Кина и Индија, који заједно броје око две и по милијарде људи, и даље су небитан фактор у светском фудбалу и како ствари стоје, биће још дуго. Уосталом, разлози за фудбалске неуспехе Кине леже и у културолошким, друштвеним и економским аспектима.

Не треба заборавити ни да је системски развој у Азији почео релативно касно па је тако јапанска Џеј-лига, на пример, основана тек 1993. године.

Иако су богате заливске земље попут Саудијске Арабије и Катара последњих година уложиле огроман новац, то се још увек није преточило у константан квалитет на репрезентативном нивоу.

Светско првенство 2026. је сурово показало да је Африка, упркос својим инфраструктурним проблемима, тренутно фудбалски зрелији и конкурентнији континент.

Следећи корак за њих је да добре партије против великих сила коначно почну да претварају у победе и борбу за највиши пласман.

Мароко им је пре четири године показао да је то могуће.

"Ватрени" су успешно прошли групну фазу, али их већ на првом кораку нокаут дела очекује један од најтежих могућих противника. Португалија је међу фаворитима за освајање трофеја, па ће изабраници Златка Далића морати да одиграју готово без грешке уколико желе пласман међу 16 најбољих.

Посао за Хрватску додатно отежава и чињеница да би у случају проласка у наредној рунди могла да игра против победника дуела између Шпаније и Аустрије.

То значи да је пут до завршнице изузетно захтеван, али су "ватрени" и на претходним великим такмичењима показали да умеју да буду најопаснији управо када их многи отпишу. У њиховом делу костура налазе се још Холандија и Немачка.

Са друге стране, уколико фаворити оправдају своје улоге, то значи и да би већ у осмини финала могли да гледамо и прави европски класик између Шпаније и Португалије.

Актуелни светски шампион Аргентина добио је, барем на папиру, најлакшег ривала међу фаворитима, а делује и најлакши пут до полуфинала.

Лионел Меси и саиграчи ће у Мајамију (4. јул) играти против селекције Зеленортских Острва, дебитанта у нокаут фази Мундијала. Уколико оправдају улогу фаворита, у наставку их очекује победник дуела између Колумбије и Гане.

Други представник региона у нокаут фази биће Босна и Херцеговина, која у шеснаестини финала игра против једног од домаћина Мундијала, селекције САД.

Ако "змајеви" успеју да изненаде Америку, а нису без шансе, у борби за четврфинале могли би да играју са Белгијом, која се није нарочито показала до сада на првенству.

Потпуно невероватан сценарио био би дуел Босне и Херцеговине и Хрватске у утакмици за полуфинале Мундијала.

Вечити фаворит, екипа Бразила ће већ на старту елиминационе фазе имати озбиљан изазов против Јапана, који их је недавно победио у пријатељској утакмици, док ће Немачка играти против Парагваја.

Незгодни ривали за Холандију и Француску

Један од најзанимљивијих сусрета прве рунде биће окршај Холандије и Марока, две репрезентације које су оставиле веома добар утисак током групне фазе.

Француска ће за пласман међу 16 најбољих играти против Шведске, а већ у даљим рундама може да је сачека Немачка и Холандија. Иако циљају титулу, Французи ће морати да прођу кроз тежак део жреба, пошто их у полуфиналу потенцијално чека Шпанија.

Белгију очекује дуел са Сенегалом у утакмици у којој нису изразити фаворити судећи по приказаним играма до сада на Мундијалу.

Швајцарска ће играти против незгодног Алжира, који је до нокаут фазе стигао после спектакуларног ремија против Аустрије у последњем колу.

Преостале парове чине Мексико и Еквадор, Енглеска и ДР Конго, Обала Слоноваче и Норвешка, Аустралија и Египат, као и Колумбија и Гана.

Енглези би могли да налете на Бразил у четвртфиналу, а онда и на Аргентину у полуфиналу, али пре тога би морали да елиминишу Конго и вероватно Колумбију.

Посебну пажњу привлачи управо Колумбија, која је одличним партијама у групној фази обезбедила повољнији распоред и важи за једног од могућих изненађења за висок пласман.

Први меч нокаут фазе игра се 28. јуна између Јужне Африке и Канаде, док ће последњи дуел шеснаестине финала бити одигран 4. јула, када ће снаге одмерити Колумбија и Гана.

Већ сада је јасно да би се у каснијим фазама могли гледати велики европски и јужноамерички дербији, а посебно ће занимљиво бити пратити може ли Хрватска још једном да изненади фаворите, а Босна и Херцеговина да настави да пише фудбалску исотрију.

Гол Шоје Халилзадеа је био поништен јер је полуаутоматизовани систем мерења офсајда утврдио да је играч Ирана био у недозвољеној позицији.

И одмах, на друштвеним мрежама пронели су се бројни коментари да је Иран био жестоко оштећен, а било је и оних који су истакли да се то десило баш на турниру који се одржава у Сједињеним Државама, земљом са којом се тренутно налази у рату.

Зашто је овај офсајд многе збунио

Многи су истицали да је ВАР том приликом упоређивао позицију Халилзадеа са играчем који му је био ближи – где је офсајд позиција наоко неизвесна – потпуно заборавивши другог играча Египта који је био видно ближи голу (у горњем делу горње фотографије).

Но, тај играч није ни био релевантан за ову ситуацију, јер према фудбалским правилима нападач мора да има два играча између себе и гола у тренутку када је његов саиграч играо лоптом.

Како је голман Египта Мостафа Шобеир у том тренутку био истрчао даље од Халилзадеа, он се није рачунао као један од та два играча. Зато је уз играча Египта који је био видно најближи голу, још један играч морао да буде ближи голу у односу на Халилзадеа.

Шта су Анри и Ибрахимовић рекли о спорној ситуацији

ВАР снимак је показао да се радило о минималном офсајду, где су центиметри одлучивали.

После сусрета и легендарни фудбалери, а данас аналитичари, Тјери Анри и Златан Ибрахимовић критиковали су ВАР систем истакавши да је само створио нове контроверзе.

"Заиста се осећам лоше због играча Ирана. Не можете тражити од играча да дају све од себе 90 минута и онда дозволите да оваква одлука дефинише њихов Мундијал. Ако ВАР преокреће голове овог калибра, мора да буде апсолутно беспрекоран, да не буде простора за сумњу", рекао је Анри у студију Фокс спортса.

Ни Ибрахимовић није нужно рекао да је ВАР очигледно погрешио, већ да није 100 одсто очигледно да је донео исправну одлуку, имајући у виду о колико малом офсајду је била реч.

"Управо ово је разлог зашто људи губе веру у ВАР. Говоре нам да је ту да елиминише очигледне грешке, али наставља да ствара још веће контроверзе на највећој сцени. То је недопустиво", истакао је Ибрахимовић.

Због овог непризнатог поготка, Египат се са другог места у групи пласирао у нокаут фазу, док ће трећепласирани Иран морати да чека исход преосталих мечева да сазна да ли је међу осам најбољих који ће се такође наћи у шеснаестини финала.

Сада су ствари мало јасније, али и даље је пред последњи дан групне фазе, који је на програму у суботу (и суботу на недељу), остало још неколико комбинација ко би могао даље, а ко би могао да "пакује кофере".

За сада су пласман међу осам најбољих трећепласираних тимова потврдиле следећих пет селекција: Босна и Херцеговина из групе Б, Парагвај из групе Д, Еквадор из групе Е, Шведска из групе Ф и Сенегал из групе И.

Како тренутно изгледа табела трећепласираних тимова

После завршних мечева групе Х, јасно је да је трећепласирани из те групе, Уругвај, већ елиминисан са само два бода.

Иран из групе Г је још увек у игри јер после три ремија имају "нулу" за гол разлику, што их ставља испред Јужне Кореје (три бода и "минус један" гол разлика) и Шкотске (три бода и "минус три").

Тако би могло да се деси да Иран настави такмичење а Шкотска не, иако је Шкотска уписала једну победу на турниру (против Хаитија), а Иран ниједну.

Хрватска и Гана – директно одлучују ко је други, а ко трећи

За сада се међу осам најбољих трећепласираних селекција налази и Хрватска, додуше, "ватрени" тек треба да играју у суботу против Гане у оквиру групе Л.

Уколико би Хрватска победила, Гана би прошла даље као трећепласирана екипа јер већ имају четири бода.

Хрватима је бод довољан за то треће место, а уколико би претрпели пораз, онда би се гледала гол разлика.

Са поразом од једног гола разлике, и даље би на табели трећепласираних били испред Шкотске, али би зависили и од резултата у другим групама.

Алжир и Аустрија би да не победе

Чека се и расплет у групи Ј где је Алжир тренутно трећепласирани тим са три бода и гол разликом "минус два".

Но, Алжир игра против Аустрије која такође има три бода и сва је прилика да би овде могло да дође до ремија који би чак и више одговарао Алжиру.

Другопласирани из групе Ј, у којој су још и првопласирана Аргентина и елиминисани Јордан, играће у шеснаестини финала против Шпаније, па би Алжиру бод против Аустрије одговарао да прође даље, а да избегне меч против првака Европе.

ДР Конго победом пролази даље

Што се тиче групе К, тамо је ДР Конго трећепласирана екипа са једним бодом, али победа против Узбекистана би их сигурно водила у наредну фазу.

Због тога је тренутно Јужна Кореја најугроженија – ова азијска селекција је тренутно осма на табели трећепласираних селекција и само бод Алжира или победа ДР Конго би били довољни да они заврше такмичење после групне фазе.

Није још безбедан ни Иран, док Хрватска држи ствари у својим рукама и победом над Ганом не би чак ни била међу трећепласираним селекцијама, већ би у својој групи завршила на другој позицији, иза Енглеске.

Чекамо коначан расплет

Управо од тога из којих осам група ће доћи најбоље трећепласиране селекције и зависи против кога ће играти у шеснаестини финала.

Уочи турнира је постојало 495 комбинација из којих осам од 12 група ће трећепласирани проћи даљи, а сада је тај број значајно мањи.

Ипак, у недељу рано ујутро по средњеевропском времену све ће бити потпуно јасно. И већ у недељу од 21.00, моћи ће да почне нокаут фаза, утакмицом Јужна Африка - Канада.

Да ли је излазак БиХ из групе очекиван, или је ипак реч о одређеној врсти изненађења? Колико је састав групе утицао на расплет, а колико су заправо "змајеви" квалитетан тим?

Много се полемика водило и о изборима Сергеја Барбареза, које је Реља похвалио, мисливши превасходно на одабир крилних играча. Понашање Едина Џека приликом измене против Катара му пак није био јасан и прихватљив.

Ко је био кључни играч БиХ на путу до великог успеха и зашто Реља инсистира на томе да је то Ермедин Демировић, иако је нападач Штутгарта претрпео много критика на друштвеним мрежама?

Осврнули смо се и на шансе Босне и Херцеговине у шеснаестини финала, где ће се највероватније састати са селекцијом Сједињених Америчких Држава. Чеда верује да пролаз БиХ није немогућ, колико год то на први поглед делује неоствариво.

Шта све Барбарезови изабраници треба да ураде како би успорили Сједињене Државе и увели меч у ритам који би им повећао шансе за осмину финала?

Причали смо и о осталим тимовима који су прошли даље, потенцијалним сударима у нокаут фази и лошим издањима европских селекција које су дошле из баража.

Поменули смо поново и Кристијана Роналда, односно његове мале шансе да се приближи водећим стрелцима на турниру. Може ли пад Кристијано да направи чудо и изненади многе?

Какви су изгледи да ће Аргентина одбранити титулу и зашто је Чеда стао на браник испред Лаутара Мартинеза, на ког је бачено дрвље и камење?

Реља је затим (пре)дуго говорио о квалитетима Жеремија Докуа и могућности Белгије да упркос бледим издањима елиминише неког од фаворита у другој фази такмичења?

На крају смо одржали и поприлично опсежан квизса гледаоцима, на ком је заиста могло много да се научи. Уживајте!

Просто је невероватно да Меси и данас игра. Сећам се меча са горким укусом. Нисмо се славно приказали, била су велика очекивања. Меси је искористио шансу, а од њега се већ тада, као младог и перспективног играча очекивало да замени Марадону. Он је тада мењао тада јако доброг играча - Рикелмеа и да не заборавимо, Меси тада није носио број 10", навео је Гавранчић у Јутарњем програму РТС-а.

Гавранчић је изнео низ похвала на рачун аргентинског аса.

"О Месију причати данас је излишно у погледу да ли је добар или није. Он је један од најбољих фудбалера. Тада ми је било интересантно ерупција аплауза, очекивања аргентинских навијача. Свакако, он је изнео притисак. То није лако са 19 година. Он је оправдао очекивања", додао је некадашњи репрезентативац.

Олисе је фудбалска уметност

Гавранчић је говори о организацији и утакмицама на овогодишњем Светском првенство, и том приликом рекао да је у време када је био активан играч акценат био на одбрани.

"Овакав начин организовања првенства, играња на једном високом нивоу, чак ево да организатори су оправдали очекивања. Уживам заиста гледајући Светско првенство и, да кажем, некако ми је жао што нисам то доживео, јер у неко наше време, доста је био акценат на на одбрани", додао је Гавранчић.

Некадашњи репрезентативац Србије рекао је да су Енглеска и Француска биле најконкретније екипе у досадашњем делу турнира.

"Енглеска и Француска, то су јако квалитетне репрезентације, можда и кандидати за освајање Светског првенства. Лепо је гледати. Иако сам играо као био одбрамбени играч, Олисе, да не претерујем, мени је то фудбалска уметност, креација покрета. Ето, то је мени оно што се свиђа", навео је Гавранчић.

Разговор са Гораном Гавранчићем погледајте на почетку текста.

Затекао је фудбалску нацију без вере и самопоуздања. Пет година касније, оставио је иза себе револуцију која је поставила темеље за све будуће успехе, укључујући и овај највећи.

У срцу Јужне Америке, тамо где се фудбал живи са страшћу религије, једна нација је деценијама била фудбалски патуљак. Еквадор, земља богате културе, дуго је био лака мета за континенталне гиганте попут Бразила и Аргентине. Порази су били тешки, често понижавајући, попут оног од 12:0 против Аргентине 1942. године, а вера у национални тим била је танка као ваздух на обронцима Анда. А онда је, петог марта 1988, на тло Еквадора крочио човек са Балкана, са мало знања шпанског, али са визијом која ће заувек променити судбину фудбала у овој земљи. Његово име је Душан Драшковић. Када је на аеродрому видео масу новинара и навијача, анксиозност га је савладала и није могао да пронађе цедуљу са припремљеним говором. Импровизовао је, не слутећи да ће наредних пет година импровизовати решења за читав један фудбалски систем.

Затекао је потпуну неорганизованост, лошу инфраструктуру и тим чији је морал био на дну. Фудбалери су били технички талентовани, али физички инфериорни и, што је најважније, ментално сломљени. Драшковић је схватио да проблем није у недостатку талента, већ у недостатку вере, дисциплине и модерног приступа.

"Много је помогло то што долазим са Балкана. Не верујем да би, на пример, немачки тренер пронашао храброст да се ухвати у коштац са тим потешкоћама и види наду", рекао је Драшковић годинама касније.

Његове методе биле су истинска револуција. Увео је научни приступ физичкој спреми, прекинувши стару праксу бескрајног трчања узбрдо. Лопта је постала центар сваког тренинга, а рад на снази, брзини и издржљивости спојен је са тактичким финесама. Увео је модерну формацију 3-5-2 и охрабривао играче да размишљају на терену. Ипак, његова највећа промена догодила се у главама играча.

"Професор Душан нам је променио чип. Успео је да нас натера да се не плашимо великих репрезентација", објаснио је бивши репрезентативац Едуардо Хуртадо.

Драшковић је радио на њиховом темпераменту, интелигенцији и карактеру, убеђујући их да нису ништа мање вредни од својих славних противника. Његова посвећеност није познавала границе. Пропутовао је целу земљу, од обале Пацифика до амазонске џунгле, у потрази за талентима. Није га занимао статус клуба, већ само глад за успехом. Управо је он разбио расне баријере, отишавши у сиромашну долину Чота, дом афро-еквадорске заједнице, и пронашао играче које су до тада сви игнорисали.

"Пре њега, они су били 'црнци' (negros), а након успеха које је донео, постали су миљеници нације, 'црнчићи' (negritos)", како је то сликовито описао легендарни Улисес де ла Круз.

Круна Драшковићеве ере дошла је 1993. године, када је Еквадор био домаћин Копа Америка. Нација је, охрабрена напретком под вођством "Професора", са нестрпљењем ишчекивала турнир. Еквадор је играо као препорођен. У групној фази, пред 45.000 навијача у Киту, декласирали су Венецуелу са 6:1 и победили Сједињене Америчке Државе са 2:0. Земља је била у трансу. Тим који је некада служио за поправљање гол-разлике сада је био у полуфиналу најпрестижнијег континенталног такмичења. Иако су на крају завршили као четврти,захваљујући поразу од Колумбије 1:0, то је био највећи успех у историји еквадорског фудбала и јасан знак да су Драшковићеви темељи чврсто постављени.

Иако их није одвео на Светско првенство, посадио је семе из којег су израсли сви каснији успеси. Генерација коју је створио и инспирисао чинила је окосницу тима који је 2002. године остварио историјски, први пласман на Мундијал.

"Постоји потпуни консензус у Еквадору да је Душан револуционар. Створио је национални тим који је инспирисао многе младиће да заволе фудбал и постану професионалци, посебно оне из сиромашних средина", рекла је истакнута еквадорска новинарка Марија Белен Аројо.

Данас, Душан Драшковић има 87 година и живи у Гвајакилу, граду који га је прихватио као свог. Људи га и даље заустављају на улици, тражећи фотографију са "Професором" или "архитектом модерног еквадорског фудбала".

Његова прича је романтични подсетник на то како визија, страст и балкански инат једног човека могу променити судбину читаве нације. Док данашње звезде Еквадора храбро стоје на светској позорници, не сме се заборавити пут који је пређен. Пут који је почео доласком једног тренера са простора бивше Југославије, који је у очима фудбалских аутсајдера видео шампионе и научио их да се више никада никога не плаше.

Узбуђење није спласло ни након тешког пораза од Холандије, а поред суза најмлађих, на друштвеним мрежама многи су се нашалили како су две утакмице заредом завршили убедљивим резултатом 5:1.

Групна праћења утакмица организована су широм Шведске, а највише навијача било је на Олимпијском стадиону у Стокхолму, који ни упркос киши и лошем резултату нису одустали од гледања меча против Холандије. Утакмица је праћена и у другим шведским градовима.

Ипак, без икакве сумње, еуфорија била на врхунцу након сјајног отварања овогодишњег Мундијала победом над Тунисом, чему је допринело и то што репрезентација Шведске није играла на првенству у Катару 2022. године.

Песме подршке као традиција

Убедљива победа подсетила је многе на 1994. када се Светско првенство такође одржавало у Сједињеним Америчким Државама, а на којем је Шведска заузела високо треће место.

Сећању на сјајни резултат допринео је и римејк тадашње званичне песме När vi gräver guld i USA (Када будемо копали злато у САД) који су направила деца чланова групе ГЕС која је отпевала оригинал.

Званичне песме подршке репрезентацији су традиција у Шведској. Међутим, овогодишња песма која је изабрана за званичну, Leva för alltid (Живети заувек) Томаса Стенстрома, није прошла толико запажено колико је римејк старог хита.

На нешто мању запаженост званичне песме је вероватно утицало и то што се чини да су готово сви најпопуларнији певачи и групе направили своју песму подршке жуто-плавој репрезентацији.

Еуфорија се види и на улицама Стокхолма и других градова. Готово сваки локал има обавештење да баш ту можете да пратите утакмице Светског првенства уз повољне цене хране и пића, а због термина преноса, шведске власти су им дозволиле да буду отворени током целе ноћи.

Чак и када Шведска не игра, еуфорија не престаје, нарочито код најмлађих. Сви дечаци који носе дрес шведске репрезентације носе оне на којима пише име голгетера Виктора Ђекереша и вероватно се надају да ће и они једном заиграти за репрезентацију.

Пред Шведском је још једна бесана ноћ, пошто ноћас од 1.00 њихова репрезентација игра против Јапана у последњем мечу групне фазе.

Уколико Швеђани победе, имају велике шансе да се пласирају у елиминациону фазу такмичења, а подршка њихових сународника свакако неће изостати.

Када се зна да је суседна Јужна Кореја практично редовни учесник те спортске феште са 12 наступа, да Јапан, који се појављује по осми пут, последњих година побеђује најјаче светске репрезентације, па чак и да мала, сиромашна и изолована Северна Кореја иза себе има два наступа на највећој фудбалској смотри, поставља се питање како је могуће да НР Кина не може да се пласира међу најбоље ни сада када је оквир проширен на 48 учесница.

Питање о томе зашто њихова репрезентација не може да се пробије кроз квалификације најчешће постављају сами Кинези и оно је ових дана у жижи интересовања можда више него икада пре – управо стога што је број земаља које се такмиче на северномеричком континенту повећан за трећину и досегао историјски максимум од чак 48.

Боли то да су на том такмичењу место избориле и тако мале земље и региони, за које огромни део кинеске популације никада није чуо, као што су Зеленортска Острва и Курасао.

Пуно улагања, мало резултата

Наиме, Кина је прву рунду квалификација за СП 2026. у Канади, Мексику и САД завршила као друга од четири репрезентације иза Републике Кореје, али је у другој рунди, у групи коју је чинило шест националних тимова, заузела тек пето место са само три победе и чак седам пораза – она је заостала не само за у азијском региону традиционално јаким Јапаном, Аустралијом и Саудијском Арабијом већ и слабашном Индонезијом.

Пре десет лета кинеска влада је формулисала план огромног, систематског улагања у фудбал. Иза њега је својим ауторитетом стао лично и председник Си Ђинпинг. Идеја је била да се кроз проширење клупске инфраструктуре, образовне и играчке базе (отварање школа, академија и кампова) најпре остваре пласмани на Светско првенство, затим, изгради мрежа врхунских стадиона и организује тај велики догађај. Коначно, по том амбициозном плану, Кина би, до 2050. требало и да освоји турнир.

Велики новац је убризгаван у кинески фудбал и у њему су се нашли познати светски играчи – неки од њих пред пензију, попут Дидијеа Дрогбе и Николаса Ањелке, а неки, попут Бразилаца Оскара, Хулка и Паулиња, Аргентинца Карлоса Тевеза или Белгијанца Маруана Фелаинија, и даље у пуној снази.

Своје знање и искуство кинеским фудбалерима почеле су да преносе светске тренерске звезде, освајачи највећих трофеја клупског и репрезентативног фудбала и гуруи, попут Фабија Капела, Луиза Фелипеа Сколарија, Марчела Липија, Свена Јерана Ериксона или Мануела Пелегринија. Свој допринос дали су и истакнути тренери са југословенских простора попут Мирослава Ћире Блажевића или Драгана Стојковића Пиксија.

Но, ни те инфузије стратешке мудрости, као ни присуство бразилских и других виртуоза на трави, за сада нису подигли кинески фудбал до те мере да може да преброди азијске квалификације за СП.

То је покренуло низ питања и преиспитивања, која се углавном своде на једно: како то да Кина, која убире прегршт медаља на сваким Летњим олимпијским играма, не само да није у стању да се устали на светским фудбалским првенствима, макар то значило и испадање у групној фази такмичења, него (у последњих четврт века) не може ни колико да се једном нађе на смотри најбољих?

Сложени узроци

Разлози су бројни: културолошки, друштвени и економски.

Најпре, ваља елиминисати онај наводни, политички, који понекад подмећу британски и други западни медији – да Кина не може да се пласира на Светско првенство јер је то једнопартијска недемократска држава у којој се гуше личне слободе и израз људи. Јер, да су политичко уређење и постојање или одсуство вишепартијских избора фактори који одређују успешност у фудбалу, Совјетски Савез и Чехословачка никада не би били шампиони Европе, нити би СФРЈ досегла финале два пута, те узела пет олимпијских медаља.

Као и други, Кинези имају своју традицију, навике и склоности. Они сами за себе кажу да су добри у спортовима у којима постоји мрежа, односно у којима су такмичари одвојени од противника, док им слабо иду оне дисциплине у којима постоји непосредни контакт, као што је, између осталих, и фудбал.

И у томе, заиста, има доста истине, не само зато што они деценијама доминирају у свом националном спорту стоном тенису, већ и зато што су светски лидери у бадминтону и врло солидни у одбојци. Захваљујући Ли На, освајачици два гренд слема раних 2010-их у појединачној конкуренцији и неколико дубл играчица, Кина је остварила успех и у „белом спорту“. Такође, Кинези од давнина негују акробатику, па су успешни и у спортској и ритмичкој гимнастици или скоковима у воду.

Затим, ту су друштвене околности и историја. Кини је седамдесетих претила масовна глад и друштво није било у стању да прехрани растућу популацију, те је, да би се спречили друштвени потреси, на крају те деценије уведена политика једног детета, која је трајала читавих 35 година.

И мада је она породицама на селу допуштала да, у настојању да добију сина како би имали мушку руку за пољске и друге радове, добију и друго дете, они који су били настањени у градовима морали су да се уздрже од већег порода ако нису желели да се суоче с оштрим новчаним казнама или последицама по каријеру.

Пуно родитеља с једним дететом у тим условима, дакле, преферирало је да свог јединца пошаље у школу и од њега тражи академски успех који би водио сигурном запослењу, него да га да на озбиљно бављење фудбалом, где ризикује да због повреде или жестоке конкуренције доживи неуспех и истовремено пропусти школско образовање.

Данас у Кини влада врло оштра конкуренција за упис у жељене школе и факултете, па деца у тој земљи јако пуно времена троше на припрему за пријемне испите. Друштво наглашава потребу за учењем и успехом у образовању, те пуно кинеске деце напушта бављење спортом у 12 или 13 години, у узрасту када се оно другде у свету интензивира, да би се посветила припреми за испите.

Кинеска деца су вредна и радна и, слично другим источноазијским културама, склонија доброј дисциплини него сналажењу и импровизацији, због чега, сматрају поједини културолози, боље савлађују дисциплине које (више) захтевају репетицију, упорност и увежбаност, попут гимнастике, пливања и борилачких вештина, него оне које (више) захтевају креативност и машту, попут тимских, комбинаторних спортова.

Такође, економски гледано, за кинеску децу која прижељкују бављење спортом, извеснији и мање стресан пут од фудбала је тренирање мање познатих и практикованих спортова, јер држава, жељна престижа на међународној (олимпијској) сцени, за такве релативно запостављене дисциплине нуди стипендије и друге стимулусе.

То све, сматрају социолози, објашњава зашто Кина жање медаље на Олимпијским играма, где је редовно међу три најуспешније државе света, док још не постиже одговарајуће успехе у „лепој игри“.

Банкрот који је урушио кинески фудбал

И, коначно, економија није само микроекономија домаћинства или породице, већ и макроекономија државе или читавог индустријског сектора.

Ту долазимо до чињенице да је најкрупнији спонзор кинеског фудбала последњих година била мега компанија „Евергранде“, највеће кинеско предузеће из области грађевинарства и трговине некретнинама, које је након пуцања мехура на тржишту непокретности 2022. доживело катастрофалан банкрот.

"Евергранде" је био спонзорисао најуспешнији фудбалски клуб у земљи Гвангџоу, успоставио највећу академију фудбала на свету у чијем саставу се налази педесет терена и подизао и планирао више велелепних стадиона. 

У банкрот га је отерала сопствена похлепа и преагресивна стратегија развоја и раста. „Евергранде“ је, наиме, непрекидно изнова позајмљивао новац од стотина повереника и њиме финансирао огромна нова градилишта, не чекајући да некретнине на којима је почео рад буду завршене и продате.

Тако, када је влада одлучила да обузда прегревање тржишта некретнина, које је станове учинило недоступним средњој класи и робом за тржишну спекулацију богатих угрозивши саме основе социјалистичког друштва, те цене наједном пале за тридесетак одсто, „Евергранде“ је изненада постао несолвентан, презадужени губиташ.

Стадиони, фудбалска академија и трофејни клуб постали су колатерална жртва тог тешког економског краха од неколико стотина милијарди долара.

Сам ФК Гвангџоу Евергранде, осмоструки кинески и двоструки азијски шампион, због неисплећених дугова искључен је из кинеских професионалних лига, да би се, потом, почетком 2025. у потпуности распао.

Свеприсутна корупција

Ваља поменути још један, врло важан друштвено-економски фактор – корупцију, односно негативну селекцију.

У Кини се често може чути о томе како на испитима у фудбалским школама и пробама у клубовима пролазе они који су „подмазали“ руке тренера и напунили џепове клупских функционера.

Наравно, том утиску доста доприноси велика афера из 2022. године у којој је бивши селектор кинеске репрезентације Ли Тије био оптужен за давање и примање мита док је био на дужности шефа стручног штаба репрезентације од 2019. до 2021.

Ли је злоупотребио своју функцију да наплати улазак играча у национални тим, користио је свој утицај да изнуди од клубова потписивање уговора са одређеним играчима и чак учествовао у намештању резултата утакмица.

Он је, све у свему, незаконито приходовао еквивалент од око седам милиона америчких долара. За те грехе у децембру прошле године у провинцији Хубеј му је изречена двадесетогодишња казна затвора.

Лијев случај потом је покренуо лавину истрага против корупције у кинеском фудбалу. Оштрица правде пала је на више десетина особа – доживотну забрану бављењем тим спортом добиле су још 72 особе, а чак 13 клубова је кажњено одузимањем бодова и новчаним глобама због намештања резултата.

Штавише, и председник Фудбалског савеза Кине Чен Шујуан смештен је иза решетака и то доживотно, јер је нелегално инкасирао укупно око 11 милиона долара.

Корупција у селекцији играча и лоша репутација лиге, вероватно су и неки од крупних разлога зашто Кина још нема довољно фудбалера на каљењу у јаким европским лигама, што је такође један од предуслова за успех у репрезентативним окршајима.

У бољу будућност

Ти потреси и системска негативна селекција несумњиво су удаљили кинеску репрезентацију од Светског првенства у Северној Америци, а, врло могуће, и од неких ранијих.

Поменути културолошки детаљи и друштвене и економске околности створили су у Кини фудбалску чорбу која ври, и у којој је до сада било тешко применити неки одређени рецепт успеха када је у питању пласман у завршницу важних такмичења.

Одлучна акција власти била је неопходна за сузбијање намештања резултата и мита и успостављање праведног система селекције и такмичења.

Мада је главна преокупација кинеског фудбала последњих година била борба с корупцијом, а пласмани на Светско првенство изостали, и фудбалске ловорике ће, вероватно, као и све друго у савременој Кини, доћи с временом.

Уписали су трећу узастопну победу и постали тек шеста селекција у историји Мундијала која је забележила све три победе у групној фази без примљеног гола. 

Мексико је редом побеђивао Јужну Африку (2:0), Јужну Кореју (1:0) и Чешку (3:0), па ће у шеснаестину финала као лидери на табели и са максималних девет бодова.

Пре Мексиканаца, овакав подвиг су на Светском првенству направили само Холандија (1974), Бразил (1986), Италија (1990), Аргентина (1998) и Уругвај (2018).

До краја групне фазе овогодишњег Мундијала Аргентинци ће имати прилику да постану прва селекција чије ће се име два пута наћи на престижном списку. Треба им само победа против Јордана "са нулом".

Изабраници Хавијера Агиреа ће наредних дана сазнати име противника у шеснаестини финала, а наредни ривал биће им нека од трећепласираних селекција. Играће 30. јуна у Мексико Ситију.