ДРУГИ ДЕО

Био је поседнут. Сви су они, слични њему, величанствени духови у оклопима људи. Онима који гледају, а то раде погрешно – а ништа не греши више од алијансе мрежњаче и неухрањеног кранијума – он и они делују смешно, тупаво и смотано, баш као Бодлеров албатрос.

Али он није био смешан, тупав или смотан. Ив Клајн, као и сви уметници, подједнако обележени Каиновим белегом и музиним угризом, био је човек који је тражио. Негде на међи модернизма и постмодернизма, највећи од свих припадника новог реализма (Nouveau Réalisme), тражио је ништавило. Франсоа Дуфрен је правио деколаже (јединствена техника стварања уништавањем), Ники де Сан Фан је правила слике пуцањем, Жан Тенгли је правио кинетичке скулптуре и скулптуре које се самоуништавају, Арман је креирао статуе од ђубрета (Poubelle), Данијел Споери слике од насумичног садржаја фиока или површине стола после довршеног оброка.

Апропријација света око њих била је поклич ове групе окупљене око манифеста који је написао Пјер Рестани, а чији је други и последњи исказ казивао Nouveau Réalisme = нове перцепције стварности. Поетско рециклирање стварности, говорили су и говорило се.

Али Ив Клајн је желео више. Или мање, зависи како се посматра. Он је жудео за нематеријалношћу, јер само је она бескрајна. Када нешто постане „нешто", престаје да буде све остало. Само је ништа – све.

Клајн је цртао монохромне слике у плавој боји коју је сам осмислио (International Klein Blue је њено име). Свака боја носи неку асоцијацију на конкретност. Плаво, тврдио је, евентуално једино подсећа на небо или море, већ најапстрактније ствари у видљивом свету. Створио је бескрај на платну, али није стао...

Отворио је изложбу коју је назвао „Празнина", а која се састојала од потпуно празне галерије и једног креденца. Празног. Тврдио је да може да левитира, а свој лет је демонстрирао кроз фотомонтажу „Скок у ништавило". Потом је на париским киосцима делио лажне вести о свом подвигу.

Његово дело „Зоне нематеријалног сликовног сензибилитета" (Zone de Sensibilité Picturale Immatérielle) нека је врста клице концептуалне уметности. Клајн је за злато продавао папир који је био доказ власништва над празним простором. Као испуњење или употпуњење дела, власник је потом могао да запали папир, предајући се заједно са аутором потпуној нематеријалности.

Напослетку, Клајн је сликао ватром, јединим нематеријалним материјалом.

Припадници Фудбалске асоцијације, отприлике сто година раније, радили су управо супротно. Они су отимали од џо-лока губице ништавила. Фудбал је био расплинут, рашчлањен вековима и навикама, несагледив, скоро метафоричан, ближи Платоновом идеалу него сенци у пећини.

Али Артур Пембер и Ебенизер Коб Морли су морали да сачекају своју прилику. Зигмунд Фројд је сматрао да људско биће сазри када принцип задовољства – захтевања тантрумом да се свака жеља испуни онда када се и појави – замени принцип реалности, односно прихватање спољашњег света и његове независности од наших хтења. Остварење жеље се мора одложити како би се створили објективни услови за њено испуњење. Пембер и Морли су морали да сачекају. Били су зрели...

Морали су да припреме терен како би, ипак напослетку, фудбалски терен био онакав какав они желе. И управо то су и урадили.

Пети састанак Фудбалске асоцијације одржан је 1. децембра. Почео је читањем писама, међу којима су били и она од господе Тапхолма и Еша, представника Лаута и Ричмонда. Писмо је послао и Вилијам Честерман из Шефилда, који је додао и копију правила свог клуба.

Али важнија од тога била је демографија окупљених. Нови члан ФА постала је Форест школа, која је послала два делегата на састанак. Бројни емисари клубови који су играли фудбал базиран на оном који се играо у Рагби школи нису послали представнике. Дошло је време за напад.

Карл вон Клаузевиц, пруски војсковођа и један од највећих теоретичара ратовања, тврдио је да у сукобу офанзива и дефанзива нису симетрични и да је потпуно погрешно претпостављати њихову изједначеност. Да су та стања стварно равноправна, тврдио је он, рат би био непрестана битка, уместо што је углавном припремање за војевање испресецано тек понеким и спорадичним обрачуном. Тако је зато што су они који нападају или освајају у подређеном положају и морају да се спремају, да смишљају, да се довијају.

Као младић, Клаузевиц се придружио Наполеоновој армији у њиховој величанственој катастрофалној инвазији Русије. Видео је, тако, како непобедива grande armée улази на територију непријатеља са 700.000 војника, да би се само шест месеци касније повлачила, понижена и поражена, са тек једва више од 20.000 људи са оружјем.

Руси – а ово је есенцијално – практично нису морали да ураде ништа. Само су се повлачили и повлачили, допустивши маршалу Зими да докусури Французе. Клаузевиц је тада спознао колику предност имају они који се бране. Дакле и дакле, нападач мора да се спреми, да смишља, да се довија.

Опет, управо су то урадили Морли, Пембер и њихови конспиратори.

Алкок је предложио да се правила која дозвољавају трчање са лоптом у руци и хекинг обришу. И баш тако, донета је кјароскурна одлука да се са лоптом не може трчати, а и хекинг је експлицитно забрањен. Coup d'état је комплетиран. Рагби је истеран из Фудбалске асоцијације, а све је одрађено уз прасак цепања хартије и тек понеког уздаха пригушеног длановима.

На четвртом састанку, сећамо се, 19 делагата гласало је, истина у односу десет напрема девет, да ФА задржи хекинг и трчање са лоптом у руци. Али делегати који су подржавали насушне елементе Рагби фудбала сада нису били ту.

Блекхит и Блекхит Пропрајатери школа су били на оба састанка и подржавали су рагби аспекте. Идентичну инклинацију су имали и Кенсингтон школа, Персевал хаус и Вор офис, али њих није било на петом састанку.

Вимблдон школа је имала два представника на четвртом састанку, господу имена Крукшенк и Долтри, који су гласали различито. Међутим, само се овај други појавио на петом састанку, а он је био анти-рагби настројен.

На крају нова, и сада дефинитивна и коначна правила, изгласана су са 11 гласова наспрам само четири успротивљених.

Осмог децембра, око седам сати увече, правила су формално потврђена на шестом састанку Фудбалске асоцијације и дата је дозвола Џону Лиливајту да их штампа и објави.

Прва правила Фудбалске асоцијације:

1.) Максимална дужина терена ће бити 200 јарди (180 метара), максимална ширина ће бити 100 јарди (90 метара), дужина и ширина ће бити обележени заставицама; голови ће бити означени са две усправе стативе, удаљене осам јарди (мало преко седам метара), без траке или пречке.

2.) Победник подбацивања новчића добија прилику да бира гол. Меч почиње ударцем са земље тима који је изгубио подбацивање; противника екипа неће прићи на мање од десет јарди (око девет метара) од лопте пре него што се изведе почетни ударац.

3.) Након гола, тим који је примио гол добија посед а тимови мењају стране.

4.) Гол је када лопта пређе између статива (на било којој висини), а не сме да буде бачена, ударена руком (knock on) или ношена руком.

5.) Када лопта оде у аут (touch), први играч који је додирне мора да је баци са места где је напустила игралиште, под правим углом са замишљеном граничном линијом.

6.) Када играч шутне лопту, било који саиграч који је ближи противничком голу је ван игре и не сме да додирне лопту нити да на било који начин спречи било ког играча да то уради све док се лопта не шутне поново.

7.) У случају када лопта пређе гол-аут линију, ако играч екипе којој гол припада први додирне лопту, један од његових саиграча има право да изведе слободни ударац са гол-линије са супротне стране од оне на којој је лопта додирнута по напуштању игралишта. Ако играч противничке стране први додире лопту, његов саиграч добија прилику да изведе слободни ударац (али само у гол) са 15 јарди удаљености од гол-аут линије супротно од места где је она изашла и после освојена. Играчи тима који се брани морају да стоје иза свог гола док се ударац не изведе.

8.) Ако играч оствари фер хватање добија право на слободни ударац, али само ако га најави тако што ће направити знак петом у тлу. Како би извео шут може да се повуче колико жели, а ниједан противнички играч не сме да пређе даље од знака док овај не шутне лопту.

9.) Ниједан играч неће носити лопту.

10.) Саплитање и хекинг нису дозвољени и играчи не смеју да користе руке да дрће или гурају ривала.

11.) Играч не сме да баци лопту или да је руком дода саиграчу.

12.) Ниједан играч не сме да подигне лопту са тла док је ова у игри, ни под једним изговором.

13.) Играчи не смеју да носе ескере или гвоздену оплату на ђоновима или пети својих ципела.

Први пут један меч по правилима лондонске Фудбалске асоцијације одигран је 19. децембра, а меч између Барнса и Ричмонда окончан је без постигнутог гола.

Френсис Мол Кембел је још једном брундао због правила, сматрајући да је фудбал који су она описивала постао ушкопљен.

„Ако изоставите хекинг, изоставићете дрчност и храброст из игре и ја ћу морати да доведем групу Француза који ће вас победити након недељу дана тренинга". Спорт, веровао је он и њему налик, нешто је што се тицало и што је дотицало снагу, силу, бол, мушкост схваћену стандардима времена када је мач био и фразема и фонема.

Званично је повукао свој Блекхит из Асоцијације, чиме је отпочео велику шизму између асосијејшн фудбала и рагби фудбала, која ће бити комплетирана осам година касније.

Истина, договорено је да ће се питање правила поново покренути на наредном састанку Фудбалске асоцијације, у септембру наредне године, а да ће до тада правила бити прописно испробана и емпиријски испитана. Али ово се никада није догодило...

Тешко је измаћи се од закључка да је могло да дође до компромиса. Другачије срочено, раздвајање и рачвање фудбала није било неизбежно.

Многи рагби клубови су били спремни да се одрекну хекинга (или су то већ урадили). Исто тако, Ројал Енџенирс су били везани за ФА, али су трчали са лоптом у рукама, што су сматрали „неопходним делом игре".

Ричмонд, екипа сачињена углавном од бивших ученика Рагбија, крајем 1863. године и почетком 1864. године играо је мечеве користећи три сета правила – Кембриџа, Фудбалске асоцијације и напослетку рагби правила.

Да Пембер и Морли нису деловали унилатерално, дипломатско-силеџијски чак, могуће су биле две евентуалности. Једна је настајање неке врсте легуре, у којој би фудбал био спорт у којем је хекинг забрањен, али ношење лопте у рукама и у специјалним околностима могуће. Штавише, 2. јануара 1864. године, у мечу који су организовали Пембер и Морли, било је „доста ношења лопте". Међутим, до тада су играчи рагби фудбала већ напустили ФА и није било никога ко би се овоме превише обрадовао.

Друго хипотетичко решење било би да Фудбалска асоцијација прихвати рагби фудбал као равноправан, односно да преузме на себе надгледање оба варијетета и да их третира као једнаке ентитете.

Напослетку, уместо да уједини фудбал, што је свакако била идеја, Фудбалска асоцијација га је само још више рашчланила и фрагментисала.

Године које су долазиле донеће неизвесност опстанка Асоцијације, њено и маргинализовање њене мисије од већине релевантних фудбалских аспеката, сила и чинилаца.

Једна битка је добијена, али и Наполен је прошао Њемен неопструиран. Фудбал, огољен као живац и рањив као гладни и промрзли пешадинац, ушао је у територију на којој никада није био.

Авантура је тек почела. Фудбал је поринут, али вода је била хладна. Фудбал је ступао, али снег је шкрипао под стопалима...

Трећи састанак Фудбалске асоцијације одржан је 17. новембра без нових имена, али су уочи састанка прочитана писма Тринга, који је желео да учлани своју школу Апингем – испоставиће се без знања свог брата и директора Едварда Тринга, што је довело до свађе између њих двојице – представника Линколна, извесног господина Грејема, који је послао правила свог клуба, као и потпуковника Клифорда, намереног да у Олдершоту оснује клуб који ће играти фудбал по правилима које Асоцијација сачини.

Лица су се мрштила, сашивених обрва и стегнутих зуба. Речи су праскале као кокице, предлози су прихватани и одбијани, гласови су се подизали и спуштали, сударали једни о друге као таласи који се са свих страна ломе о једну једину стену. Чак су и предаси, тишине током којих су се мешине пуниле новом енергијом, имале неку узвичну ноту. Читав простор је брујао чак и онда када није. Нервоза и надраженост су били свуда, очигледни, иако их нико није декламовао речима. Као што, како је једном писао Дејвид Херберт Лоренс, нико не прича како дише, иако ваздух непрестано улази и излази из његових плућа.

Лако, дакле, није било, али прелиминарна правила јесу договорена, 23 укупно.

Терен није смео да буде дужи од 200 јарди и смео је да буде дупло мање широк. Гол су чиниле две стативе, без пречке, удаљене осам јарди. Екипе би мењале страну после сваког постигнутог гола. Играч је био „ван игре", дакле у офсајду, чим би се нашао испред лопте и „морао је да се врати иза ње чим пре".

А онда постаје занимљиво... Правило 11 је казивало да, када лопта пређе гол-аут линију, креће јурњава. Ако лопту први дохвати играч тима коме припада гол, обезбедио је посед за свој тим. Међутим, ако лопту дохвати фудбалер нападачког тима, донео је својој екипи слободни ударац са 15 јарди удаљености, који се изводио са супротне стране у односу на ону на којој је лопта напустила игралиште. Шут је могао да буде са земље, али је лопта такође могла да буде избачена и из руке, већ према вољи шутера.

Када смо код руку, правило 12 је дозвољавало да се трчи са лоптом у рукама ако се она ухвати пре него што падне, односно ако се ухвати након једног одскока (on the first bound). Када би играч трчао са лоптом у рукама ка голу противника, овај је имао право да га шутне у ногу испод колена (да, чувени хекинг је био дозвољен).

Фер хватање је обезбеђивао играч који ухвати лопту и „одмах направи знак петом у тлу". Имао је, потом, могућност да се повуче колико жели да изведе слободни ударац, док противник није смео да пређе преко ознаке коју је овај начинио.

Напослетку, лопта се могла бацити руком, а дозвољен је био и такозвани „нок он" (knock on), односно ударање лопте шаком.

Договорено је да правила и званично буду верификована на наредном састанку, заказаном за пола седам, 24. новембра.

На толико чеканом четвртом састанку појавили су се и представници Вимблдона, а писао је Стјуард, представник Шрузбери школе, као и Ејџ Си Мур из Ројал Енџенирса, екипе која ће имати непорецив и ни са чим упоредив значај за развој начина на који се фудбал игра.

Правила са претходног састанка су, са 23, сажета на 14, лапидарности ради. Све је било спремно, казаљке судбине (за оне који верују у казаљке и у судбине) су се поклопиле, нови фудбал је био спреман.

Али била је то црвена харинга, лепа девојка која одвлачи пажњу и пуни око док мађионичар спрема свој трик. Нови фудбал је био приправан, да, али су његове регулативе написане на Кембриџу, у октобру. Ова правила, по којима је први пут играно 20. новембра, обелодањена су у листу „Филд" дан касније. Кодекс је коришћен за мечеве међу различитим колеџима на Кембриџу, као што је меч између Крајстс колеџа и Тринити колеџа.

Правила су написали Роберт Бурн (Шрузбери, који је био и председавајући), Роберт Харви Блејк-Хамфри и Вилијам Томас Тренч (Итон), Џон Темплар Прајор и Хенри Луис Вилијамс (Хароу), Вилијам Роберт Колијер и Вилијам Тревелјан Мартин (Рагби), Вилијам Пари Кроли (Марлборо), Вилијам Шо Рајт (Вестминстер).

Два правила су била посебно важна, тринаесто и четрнаесто. Ово прво је дозвољавало да се лопта заустави било којим делом тела, али је било забрањено да се она удари раменом, руком или шаком. Прохибиција хватања или трчања са лоптом у руци се подразумевала.

Такође, shinning, што је један од израза за хекинг, односно шутирање у цеваницу, био је забрањен.

Али зашто је фудбал на Кембриџу био баш овакав? Одговор на ови питање је истовремено једноставан и комплексан.

Писац Реј Бредбери је у свом „Звуку грома" писао о Екелсу, кукавичком ловцу који у блиској будућности, у којој је путовање кроз време реалност колико и данас чешаљ или венецијанер, одлази у прошлост да убије Тираносаурус рекса. Међутим, овај је, суочен са звери, побегао са прописане путање и, у процесима своје панике, нагазио је и усмртио лептира. Када се вратио у своје време, схватио је да је његов, наизглед баналан и ефемеран чин, покренуо суптилни низ каузалитета који је допринео да на изборима, уместо умереног кандидата, победи фашиста нимало суптилно назван Дојчер (пре него што је одлазио у прошлост резултат избора је био обрнут). Ово је зачетак феномена који се у спекулативној науци и популарној култури назива „ефекат лептира".

Исто то има и фудбал.

Итоњани су поседовали највећи утицај на Кембриџу. Итон је основао Хенри Шести, а одмах затим је основао и Кингс колеџ на Кембриџу, који је служио као наредни животни чекпоинт дечака са Итона. Ова јавна школа се, иначе, налази поред Виндзора, регалне резиденције коју је подигао још Вилијам Освајач у 11. веку.

Везе, јаке, пупчане, између Итона и Кембриџа настављене су на Тринити колеџу, на који су масовно одлазили ученици ове једнакије од осталих јавних школа. Управо су студенти са Тринитија чинили већину сачинитеља свих компромисних фудбалских правила на Кембриџу. Од 26 делегата присутних приликом састављења пет сетова правила на универзитету, 17 њих је било повезано са Тринитијем. Њихов број, подржан њиховим плавим пореклом као тахтиреваном, учинио их је најутицајнијим фудбалерима. Они су играли игру у којој се лопта готово искључиво шутирала и такву игру су пропагирали, напослетку и створили на Кембриџу.

Одлука једног краља у 15. веку обликовала је фудбал какав се игра у 21. веку.

Током четвтог састанка Фудбалске асоцијације Морли је замолио окупљене да се пажња усмери ка правилима Кембриџа. Чарлс Алкок и Џејмс Тарнер, представници Фореста и Кристал Паласа, предложили су да се оснује комитет који ће преговарати са универзитетом и разговарати о фудбалским правилима. Онда су Морли и Т. Грегори (такође из Барнса) предложили амандман којим Асоцијација проглашава да Кембриџ правила „обухватају истинске принципе игре са највећом једноставношћу".

Борба је почела, пре него што је то друга страна уопште и приметила. Рагби фудбалери су ипак схватили на крају да је њихова визија спорта угрожена и опкољена. Френсис Мол Кембел из Блекхита је успео да предложи амандман који је захтевао да, током разговора са Кембриџом, „комитет инсистира на хекингу док противник трчи са лоптом". Амандман је усвојен са десет гласова наспрам девет оних који су били против.

Али ово није био крај. Заправо, није био крај дебате. Али свакако је био зачетак краја јединственог фудбала, једног, иако деморалишуће конфузног, ипак монолитног ентитета.

Наредни, пети састанак Фудбалске асоцијације, био је заказан за 1. децембар. Биће то моменат пуча, шамара без рукавице, измицања столице. Биће то моменат финалног пуцања нечега што је вековима стајало заједно.

Нико то није боље објаснио него америчко-руски писац и универзитетски професор Исак Асимов (или Ајзак Асимов или Исак Озимов – транскрипција и транслитерација његовог имена утолико је компликованија јер се њоме не баве само лингвисти и лектори већ и политичари, клерици разних усмерења и пасионирани бројачи крвних зрнаца).

Његова приповетка „Последње питање" почиње 2061. године, када су људи „ушли у светлост", захваљујући џиновском компјутеру чије се кликћуће и светлуцајуће метално лице протезало миљама изнад и испод земље. Објашњено им је како да складиште, конвертују и онда користе енергију Сунца, неограничено дарежљиву. Ископавања угља и физије уранијума престале су и људи су почели да шпартају нашим звезданим системом са лакоћом и нехајношћу јутарњег протезања.

Два техничара и оператера великог рачунара – чији унутрашњи мозаик релеја и кола је већ тада био превише компликован за било ког човека, чинећи Мултивек, како је било име овог компјутера који је одавно превазишао своју механичку врсту, самоодрживим – су, током расправе уз пиће, приметили да ово ипак не решава проблеме човечанства. Ентропија, неизбежна тежња свих ствари ка нереду и потпуном уништењу и нестанку, стићи ће чак и Сунце. Милијарде и милијарде година ће проћи, али оно ће се угасити, експлодирати или имплодирати.

Пијани таман толико да у себи садрже храброст, а и таман толико да су и даље способни да је употребе, упитали су Мултивек да ли се смер ентропије може обрнути, да ли се може подмладити или оживети мртва звезда. „Недовољно података за смислен одговор", саопштио им је компјутер.

Хиљаде година су пролазиле, стотине хиљада, милијарде, трилиони... Људи су савладали интерстеларна путовања и хиперсвемир, колонизовали су галаксије, превазишли су старење и смрт, еволуирали су толико да су њихови умови плутали космосом док су њихова бесмртна и савршено формирана тела остајала на планетама. На крају су се сви умови спојили у једно, од људи стварајући Човека. Компјутер који им је то омогућавао такође је еволуирао, постајући планетарни Еј-Си (AC – Automatic Computer на античком енглеском), галактички Еј-Си, космички Еј-Си, да би на крају потпуно прешао у хиперпростор, сачињен од нечега што није ни материја ни енергија, садржећи у себи сазнања читавог свемира и све што је икада постојало.

Али једно питање се понављало кроз прашкастост звезда и незамисливо растегнуће генерација – може ли ентропија да се преокрене? „Нема довољно података за смислен одговор", слушали су људи изнова и изнова.

Они су одлагали свој крај, правећи нове звезде од звездане прашине, али напослетку се свемир угасио, материја и енергија су нестали а са њима простор и време. Остао је само Еј-Си, а и он није отпустио своју свест само зарад последњег питања, јер сва друга питања су била разрешена. Сва осим тог једног, први пут постављеног у припитој шали на првој људској планети.

Еј-Си је коначно сакупио све податке, а онда их је саставио у свим потенцијалним односима. Ентропија се може зауставити и преусмерити, научио је после времена које нико не би могао да изброји, али више није било никога коме би могао да саопшти одговор. Али не мари, јер одговор ће се побринути и за то...

Оно што је некада био универзум сада је било у целости садржано у Еј-Сију, који је бдио над оним што је сада био Хаос као млада квочка над својим првим породом. Морао је да поступи полако, поступно.

„Нека буде светлост", рекао је. И би светлост...

Фудбал је мање компликован од универзума.

Незнатно. 

Тек једва, али ипак је мање компликован.

Стога, можда, и није толико необично што је и његово креирање било градацијски етапирано, конфузно и тескобно. Почетак последњег стадијума његовог формирања, прва порођајна контракција, догодио се 5. октобра 1863. године.

Тада је у листу „Тајмс", аутор потписан као Еtonensis (дакле, Итоњанин), покренуо преписку и дебату о стварању заједничких фудбалских правила, жалећи што се фудбал његове школе толико разликује од игара у Хароу школи, на Вестминстеру, Рагбију, да је другачији у односу на игру већине клубова у Лондону... Да би се омогућило играње мечева, овај фудбалски предузетник је понудио стварање комитета од представника јавних школа, неколико лондонских клубова и оба универзитета који би креирали правила која би своју сврху имала у интершколским и интерклупским мечевима.

Наредног дана стигао је одговор момка који се представио као Harroviensis (представник Хароу школе), односно Carthusianus (из Чартерхауса), који су понудили своје ставове о овом питању. Три дана касније, 9. октобра, Еtonensis се поново јавио, наглашавајући да „не желимо да иједна школа израђује правила за другу школу".

„Нека се створи нова игра која ће бити признати фудбал", рекао је он. Истог дана се дискусији придодао „Вилијам од Викама" (представник Винчестера), сматрајући да је потребно спојити сва постојећа фудбалска правила и да би од те седиментне гомиле ваљало начинити почетну тачку свих даљих стремљења.

Напослетку, Rugbaeensis (из Рагби школе) је 10. октобра писао да би најбоље било да фудбалери науче правила свих школа, како би онда без потешкоћа могли да играју на њиховом терену.

У физичком свету моделирана парафраза његовог предлога била би, хипотетички, ако Хароу дође у Рагби да игра са том школом, играло би се по Рагби правилима, а исто би важило и у обрнутом случају и у случају осталих школа. Овај систем је, наравно, већ постојао и није био превише омиљен јер је компромотивао компетитивност, давајући превелику предност домаћину меча. На страну што је потпуно дезавуисао уједињење правила, чак и додатно очврснувши њихову подвојеност.

Из овога се види колико су непоуздане јавне школе биле у процедури усаглашавање фудбалских правила. Нефлексибилност њихових карактера, која је практично утувљена у дечаке подједнако од стране родитеља и професора, истренирана ноншалантност према свему што не долази из дубина огледала, спречавала је некакве жешће напоре који би довели до компромиса.

Један Итоњанин је писао, 15. октобра под насловом „Фудбалска контроверза" , да је фудбал, како га они схватају, „игра шутирања лопте".

„То није игра у којој се лопта носи или у којој се шутира противник, као на неким местима. Да је тако, претпостављамо, звала би се 'kick-fellow' или 'shin-mate' (шутирање другара)", објаснио је он алудирајући, сакупивши сву заједљивост и сарказам које је пронашао по шупљинама, жлебовима и удубинама свог ума, на фудбал који се играо на недостојном Рагбију.

Ипак, али ипак, подстицај је дат. Дувајући једни на друге као вук у циглени зид, докачили су и једра чунка једине групације која је заправо била способна да уједини фудбал. Средња класа, небременита бригама сиромаштва и сујетама богатства, братство сачињено од људи који нису били образовани у јавним школама али јесу били образовани и утицајни. То су били путници фудбалског Мејфлауера.

Тако је у Лондону, у понедељак 26. октобра 1863. године, у Фримејсонс таверну, у Грејт Квин стриту, у Линколнс ин филдсу (Freemason's Tavern, Great Queen Street, Lincoln's Inn Fields), одржан „састанак капитена са сврхом регулисања фудбалске игре".

Ебенизер Коб Морли, лондонски адвокат и оснивач Фудбалског клуба Барнс 1862. године, писао је листу „Белс лајф ин Лондон" (Bell's Life in London) наводећи да би фудбал требало да има универзална правила на исти начин на који их има и крикет. Доста је било семиотских расправа, онтолошких убеђивања. Један фудбал – ничији, тиме свачији.

Они који су се одазвали звуку његовог рога су себе прогласили Фудбалском асоцијацијом и дали су се у справљање тог толико жељеног и чеканог мешпајза.

Тринаест представника 11 клубова присуствовало је састанку, оснивачком заседању фудбалских машталаца. Артур Пембер је изабран за председника, а био је емисар Ноу Нејмс Килбурна. Био је то човек који као да је настао уљаним уобличавањем мисли Каспара Давида Фридриха. Осим свог фудбалског прегалништва, успео је да се попне на Мон Блан, а један је и од првих, радећи у Њујорку, који се бавио чистокрвним истраживачким новинарством, касније познатим и као muckraking (грабуљање ђубрета).

Морли је скупа са Пи Ди Грегоријем представљао Барнс, И. Лон је долазио из Вор Офиса, а ту су још били и Ејџ Ти Стјуард (Крусејдерс), Џеј Еф Алкок и А. В. Макензи (Форест Лејтонстоун), Г. В. Шилингфорд (Персевал Хаус, Блекхит), Еф Деј (Кристал Палас), Еф Ејџ Мур и Ф. В. Кембел (Блекхит), В. Ј. Мекинтош (Кенсингтон школа), Ејџ Бел (Сурбитон) и В. Х. Гордон (Блекхит Пропрајатери школа).

Бертрам Фалк Хартшорн из Чартерхауса је био једини представник јавних школа, због чега се и снебивао да се упусти у рад организације и одлучио је да се сведе само на посматрача састанка. У истом својству седео је и Хари Вотерс Чемберс из Шефилда.

Одлучено је да се пише јавним школама, али су до другог састанка, одржаног са закашњењем 10. новембра, на писма која је послао Морли стигла само четири одговора, од чега два са Хароу школе. Итон, Рагби и Винчестер су игнорисали Фудбалску асоцијацију, а представник Вестминстера В. В. С. Лејн је указао на предстојећи састанак капитена фудбалских тимова јавних школа. Чартерхаус и Хароу су одбили да буду чланови, али су ови други, преко свог представника Чарлса Гордона Брауна, макар понудили да пошаљу копију својих правила.

Другом састанку присуствовао је, као једини нови протагониста у односу на прво окупљање, и представник Њу Крос Краљевске поморске школе. Било је то, дакле, и даље друштванце чије је грандиозно самоименовање „Фудбалском асоцијацијом" у том моменту деловало прикладно подједнако као када би, како је то једном написао Виктор Иго, трагове пачјих стопала у блату називали звездама.

Необесхрабрени, упустили су се у одлучивања у вези са општим правилима игре, као што су дужина терена, ширина голова, њихова висина, коришћење пречке или траке између статива, начину постизања голова. Онда су већали о начину отпочињања мечева – place kick (шут са земље) са половине терена, place kick са три четвртине терена удаљености од противничког гола, подбацивање лопте, котрљање лопте низ центар игралишта...

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА 

Прво познато спомињање фудбала на Оксфорду збило се 1555. године, када су власти Сент Џонс колеџа (Оксбриџ универзитети су, практично, федерације бројних и аутономних колеџа) забраниле фудбал. Фудбал се на Кембриџу спомиње први пут 1574. године. Поново је у питању била забрана. Казне су биле строге, односно савршено примерене систему вредности времена у којем су биле изречене. На колеџу Сент Мерис на Оксфорду, 1584. године, сваки ученик старији од 18 година, који се огрешио о правила везана за фудбал, био би затворен и новчано кажњен, док би они млађи од 18 година били ишибани.

Но, и поред свега тога у наредним вековима постоје бројна сведочанства о игрању фудбала у овим елитним институцијама. Отприлике у време када се „култ игара" развио у јавним школама, појавио се и на Кембриџу и Оксфорду, где су, прво крикет и веслање а одмах потом и фудбал (отприлике између 1830. и 1840. године), истиснули лов и сличне активности као престижне разоноде.

И тако је Кембриџ стециште и привилегована јазбина првих компромисних фудбалских правила. Едгар Вилијам Монтагју, Стари Салопијан (некада ученик Шрузберија), који је био део Гонвил и Кајус колеџа, заједно са шесторицом колега основао је, око 1840. године (многи сматрају 1838. године, али тврдити то и бити савршено сигуран није могуће), клуб и написао правила фудбала „која су била фер према свим школама". Одмах су одиграни мечеви на „Паркерс Пису" (Parker's Piece), толико важном парчету зелене земље окруженом брестовима на коме ће бити играни сви будући фудбали Кембриџа. Имена која се још спомињу у вези са раним фудбалом и његовим протоформализовањем на Кембриџу су и Луис Денман, Роберт Фејр и Џи Си Аплби.

Улазак рагби фудбала, у својој чистој форми, на Кембриџ заслуга је Алберта Пела, који је на универзитет стигао 1839. године. Упркос покушајима да оформи групу која ће константно и са приљежном конзистентношћу играти рагби, није имао превише успеха.

Други покушај писања заједничких фудбалских правила морао је да сачека 1846. годину. Џон Чарлс (познатији као Џеј Си) Тринг и Хенри де Винтон, поново бивши ученици Шрузберија, окупили су бивше ученике Итона, са којима су играли мечеве. Ова, као ни претходна правила, нису преживела у материјалној форми до данас.

Две године потом начињен је, до тада, најозбиљнији добачај у овом, сада већ, сизифовско-танталовско-донкихотовско-јововски тескобном процесу. Све се догодило у соби Хенрија Чарлса Малдена, одабраног да уз још једног момка (Џорџа Солта, који је ишао на Норич) присуствује састанку управо зато што није био ученик јавне школе (Малден ишао у Виндлшам хаус). Уз њих, по два представника Хароуа, Рагбија, Шрузберија, Винчестера и Итона написали су 1848. године, неколико минута пре поноћи, правила која су просто названа Cambridge Rules.

„Правила су задовољавајуће функционисала, придржавали су их се и нисам чуо да је ико од њих одустао јер му се нису допала", писао је Малден касније. Али да је било баш тако, да ли би студент по имену В.Џ. Бимонт морао да ревидира правила у првој половини педесетих, како би направио одређене уступке према бившим ученицима Рагбија и Хароуа, који су наставили да носе лопту у рукама? Такође, да ли би 1856. године била написана нова правила, у којима су учествовали „стари дечаци" са Итона, Рагбија, Хароуа, Шрузберија, као и два делегата који су забележени само као представници универзитета, пошто нису били део орбите јавних школа и вероватно су били позвани да служе као медијатори?

Ово су, уједно, и прва правила, штампана као Laws of the University Foot Ball Club, чија копија је опстала до данас. Било их је свега 11. Израз за офсајд је био „loitering" (што отприлике значи базгати), а игра руком је била лимитирана на фер хватање и заустављање лопте.

Потписници правила, верификованих ако не стриктно написаних 9. децембра 1856. године, били су Х. Сноу и Џ.С Харкнес (Итон), Џ. Хејлс и И. Смит (Рагби), Г. Пери и Ф. Г. Сајкс (Универзитет), В. Х. Стоун и В. Џ Хоуп-Едвардес (Хароу), И.Л Хорн и Х.М Лакок (Шрузбери). Договорена су на састанку у Сноувој соби.

Разлог њиховог писања може се лако извести из писма које је, тада већ господин Сајкс, написао неких 40 година касније, објаснивши да је фудбал у том периоду на Кембриџу поново дегенерисао у аморфно стање у којем су играчи на терену, махом, играли управо и једино онако како су навикли у школи из које су стигли. Једина константна је био извесни господин Рингвуд, који је имао шатор на Паркерс Пису и који је био задужен да обезбеди лопту фудбалерима.

Ниједан од ових сетова правила није нарастао довољно да би се надвио и над општом популацијом. Другим речима, утицај ових правила на шире друштво није постојао. Штавише, како се број фудбалера са јавних школа повећавао на Кембриџу, потреба за усаглашавањем са другим студентима била је све мања. Завладала је симплификована логика саване – зебра на појило не иде са антилопом него са другом зебром. Бивши ђаци исте школе напросто су се окупљали и играли фудбал на који су навикли. Итоњани су основали свој клуб 1856. године, бивши ученици Рагбија годину дана касније. Хароу је имао свој клуб 1863. године.

У новембру 1862. године ученици Итона и Хароуа су одиграли меч, након што је заједнички комитет сачинио изузетно детаљна правила. Имајући у виду њихов успех, а једини параметар истог јесте потпуно одсуство несугласица и сукоба током меча, многи сматрају изненађујућим што она нису била база за дугорочнији фудбалски кодекс.

Међутим, годину дана касније, на Кембриџу ће ипак бити написана правила фудбала која ће имати, а ово прихватите дословно, пресудан (дакле, још једном, апсолутно пресудан) утицај на развој ове игре.

Фудбал на Оксфорду, на другој страни, био је подоста сегрегован. Студенти су се држали свог миљеа, играјући фудбал на који су навикли у претходној етапи свог образовања. Прва универзитетска правила фудбала на Оксфорду написана су у новембру 1871. године. Веома често су се тимови „старих дечака" враћали у своју некадашњу школу, играјући са ученицима који су их наследили и тако проверавали „релативну снагу или дегенерацију поколења".

Уопште узев, много је мање информација о фудбалу на Оксфорду него на Кембриџу. Једна од њих потиче из романа из 1853. године у којем лик „шутира лопту... док не постане крут као бисквит". Место за игру углавном је био Крајст Черч, иначе терен за крикет. Тим назван Oxford XI играо је са бившим ученицима Винчестера 1858. године, користећи њихова правила. Утакмица између Марлбороа и тима који је био компилација разних школа одигран је 1863. године.

Али, уистину, не постоји превише доказа или навода о фудбалу на Оксфорду, не само у поређењу са Кембриџом, већ и са много мање престижним универзитетом у Единбургу.

Не само да је фудбал у овој шкотској институцији, као што смо уосталом већ и видели, добрано документован, постоје небројана сведочанства о његовим шкакљивим појединостима. У мемоарима Александера Фергусона из четрдесетих година, тако, говори се о непријатној пракси надувавање сирове свињске бешике како би од ње била начињена лопта. Омиљена шала, која се преносила са генерације на генерацију као каква вољена генетска одлика, била је да, када бешика достигне отприлике три четвртине испуњености ваздухом, се свом силином спљеска.

„Ефекат поганог удара из унутрашњости лопте чији садржај би бивао нагуран низ грло несрећника који је дувао у лопту се не може описати", написао је Фергусон.

Рагби школа је давала много студената Оксфорду, због чега је рагби фудбал био вероватно распрострањенији овде него на Кембриџу. Сама та чињеница можда објашњава због чега није било превише кооперације и интеракције међу разнородним студентима фудбалерима на Оксфорду.

Варсити мечеви између Оксфорда и Кембриџа јесу играни у овом периоду, али су увек укључивали ученике само једне школе. Итоњани са Кембриџа и Оксфорда су почели да играју једни против других 1859. године (1857. у неким изворима), а Харовљани су почели са истом праксом 1862. године. Неки аутори сматрају да је први међууниверзитетски меч одигран и раније, односно 1855. године.

Видевши да овај, универзитетски сокак фудбалског развоја нема исправне очи, Џеј Си Тринг, који је сада постао учитељ (assistent master) у Апингем школи, где је његов старији брат Едвард био директор, написао је правила са жељом да „хуманизује игру".

Сматрао је да не треба правити полутанску игру (mongrel game), комбинујући правила јавних школа, већ да треба осмислити нешто сасвим ново (de novo, како је написао). Желео је да та и таква правила буду коришћена, не само спорадично, у међушколским мечевима, већ да би их требало користити увек. Желео је, горећи изнутра као и сваки занесењак, да универзална правила замене сва правила, да буду коришћена у свим слојевима друштва.

Лични неуспех на Кембриџу га није одвратио или спутао. Написао је, дакле, 1862. године, правила која је назвао „Најпростија игра" (The Simplest Game). Било их је десет, међу којима се издвајају захтеви да се лоптом сме играти руком само како би се ова спустила на тло испред стопала, да је забрањено шутнути лопту која је у ваздуху, као и да аут мора да изведе онај играч који је лоптом последњи играо пре него што је ова напустила игралиште.

Чарлс, како су Тринга звали пријатељи, потрошио је много папира пишући чланке о здраворазумском уједињену фудбала. Са једним изузетком. Његова књига „Зимска игра" објашњава његово неслагање – неслагање на исти начин на који се не слажу сунитски муслимани и теравада будисти, факири и Волстрит брокери – са рагби игром. Њено остраковање било је веома блиско његовом срцу. Чак је у поглављу под називом „Савети играчима" објаснио шта треба урадити у случају да претрпе ударац у цеваницу (хекинг је, наравно, био основни елемент рагби форме фудбала).

„Полијте се хладном водом, са раствором арнике, и заборавите шта се догодило што пре можете".

Џон Дајер Картрајт је још један фудбалски мислилац који је својим мастиљавим мислима допринео уобличавању фудбала као јединственог спорта. Писао је о различитим варијететима фудбала и из хаоса њиховог мноштва апстраховао је начине на који се они могу спојити у једно. Био је велики противник такозваног и веома заступљеног „home and home" система, у коме се меч између два тима игра по правилима иначе присутним на игралишту домаћина.

Он, баш као и Тринг, залагао се за игру шутирањем и није био наклоњен рагби елементима. Међутим, био је и против сегрегације. На, испоставиће се пророчки предлог чланка, чији је аутор користио nom de plume (или, чак пре, nom de guerre) „Јавношколац", а који се залагао за креирање два фудбала, једног базираног на ношењу и другог базираног на шутирању, који би били различити један од другог колико је и крикет другачији од оба, одговорио је „како би то решење продужило зло које покушава да искорени".

Нажалост, лошег здравља, приликом посете сестри у Бристолу 1864. године, Картрајт се удавио у базену. Имао је само 25 година и никада није видео остварење своје визије, али и свог страха.

Јер фудбал је, незадрживо као откачена и преналожена локомотива, истовремено ишао као свом уједињену и рачвању. То је објаснио један ученик Рагби школе, класификујући фудбалска правила у две категорије – постојао је једноставан фудбал у коме је ризик од повреда био мали и постојао је комплекснији фудбал у коме је прилика за рањавање било много више.

Наравно, ова дихотомија није била толико стриктна још увек, па је тако најмање један познати фудбалер са Рагби школе, по имену Балок, играо касније у Вимблдону, клубу чија правила су била из асосијејшн феле, никако базирана на рагби игри.

Али ко ће бити тај ко ће бити коначни окидач удруживања? Погрешно питање. Не ко, већ шта. Организација за коју сте можда чули. У последњој четвртини 1863. године основана је Фудбалска асоцијација...

Полако вам постаје јасно. Ноћ стварно промени Праг. Метаморфоза, потпуна скоро као она Кафкина, обухвата град који је, за оне који се у њему нађу у том тренутку, и читав свет. Измени га као што миловање може да омекша и узјапури најтврђе и најмргодније лице.

Сви причају да је Праг град торњева, замкова, златних кровова, интерактивних статуа и мостова који као да постоје како би правили друштво вечној Влтави, да јој буду саговорници и сапутници, уместо да службују људској вољи и њеним потребама. И јесте.

Али он је вековима био град астралног и магичног, град алхемичара, ђавољих библија и речима рабина оживљених голема. Као сан који је, у првом трептају крмељивог ока, остао са погрешне стране капка, овај град је био блистави изузетак, урезан у сивило феудалне Европе које га је окруживало, прогутало али никада сварило.

Тешко је то спазити преко дана, када Праг спава као ноћна животиња док по његовој кори трупкају дошљаци из сваког дела екумене. Али као што маска показује право лице човека, тако и тама показује Праг онакав какав једино и јесте.

Томас Ман каже да простор има особине које се обично приписују времену. Док га гледамо како се ваља иза нас док се крећемо, ми се мењамо. Свако од нас има по једну личност за сваки град у којем се налази. Замислите онда како је моћна та лична трансформација у месту какво је Праг.

Пак, ако се дрзнете и кренете ка истоку, видећете дистрикте Прага дограђиване у време када је Чешка била велика фабрика Совјетског Савеза. Квадратасте и пепељасте зграде нижу се улицама са благим нагибом. Тек понека саксија на тек понеком симсу уместо орнамента, као блистави зуб у иначе лоше очуваној усној дупљи. Ноћ је, слух и вид се повлаче у своје меснате кукуљице и једино чуло које вам преостаје јесте чуло мириса. Свака ноћ мирише, а ноћи у овом делу Прага углавном миришу као лош дан у кухињи. Овде нема магије, овде нема чудеса. Било би чак и помало језиво, есхатолошки туробно, да није превише прозаично, превише познато.

Онда се светла пале. Бљеште рефлектори на скромном стадиону Доличек, на коме своје мечеве игра Бохемијанс, симпатични – и ништа преко тога – прашки клуб са кенгуром на свом грбу. Одједном, схватате, све се понавља, само у обрнутом смеру. Трансформација светлом. Ви сте изненађени, али нико око вас није. Старији господин линијастог, скоро арабескног чела, показује вам, осмехујући се благо, као што се старији људи обично осмехују лудостима и незнању деце, према стадиону. „Фудбал, фудбал", викао би када би могао. Он је срећан, напрасно а самим тим и потпуно, а и ви са њим.

Фудбал има ову преображујућу моћ и свако ко је икада прилазио стадиону уочи утакмице осетио ју је. Узбуђење вас хвата под руку и води вас кроз ноћ као шерпас. Карлов мост и Ленонов зид су величанствени, али и неми. Фудбалски стадион је жива сусптанца, његова арома увек је у ковитлацу, увек спремна да пружи узбудљиво, тужно, бучно, узвишено, блесаво...

Али и увек идентично.

Ово проистиче из тога што свако ко долази на стадион очекује да види исто, радује се истом. Фудбал је најраспрострањенији културни феномен на планети, и то у њеној историји. Свугде је исти и униформан, баш као што је и тама која мења Праг свугде иста и униформна. Офсајд је офсајд, гол је гол и у Бразилу и у Ираку, на Кипру и на Јави, на јави и у сну.

Међутим, тај најважнији фрагмент сопствености фудбала није дошао спонтано и био је неопходан велики труд немалог броја људи да се он постигне. Уједињене фудбала био је мукотрпан – од Кафке нема бежања – процес.

Период покушавања да се конституише једнообразан модел играња фудбала подудара се са политичким и друштвеним тенденцијама у читавом западном свету, који своје исходиште има још у 18. веку. Модерни спорт и модерне нације настале су практично на исти начин.

Цивилизација какву данас познајемо заснива се на удруживању и креирању заједница индивидуалаца сличних система вредности и интересовања, уместо да се друштвена повезаност веже искључиво за традиционалне социјалне лепкове – породицу, религију, локализам. Желимо исто, верујемо у исто, хајде да то исто радимо скупа.

У периоду од 1860. до 1863. године у Енглеској су постојале три категорије тимова, које су играле фудбал на, а ово је веома груба категоризација јер искључује небројане нијансе и фине прелазе мраморасте фудбалске структуре, три основна начина.

Постојали су тимови при школама, што је био и најчешћи модел, постојали су фудбалски клубови и постојали су војни тимови. За разлику од прве половине века, екипа базираних на професионалној или географској припадности практично више није било.

Вимблдон школа, Кенсингтон Гремер и Форест школа у Лондону, Квинсвуд колеџ у Хемпширу и Мистер Роџерс школа у Линколширу су имали тимове који су били директни представници својих институција. Ту су били и тимови састављени од бивших ученика школа, какав је био Ворлабај Хаус, скоро потпуно сачињен од алумнија школе Батис.

Онда се догодио занимљив еволутивни корак. Хомогени тимови само једне институције полако су постајали инклузивни до мере да су примани и бивши ученици разних других школа. Тако су неформални „pick up" тимови сачињени од Старих Итоњана, Клизбијевих 11 и Томпсонових 11 (Cleasby's XI и Thompson's XI), присутни у Лондону почетком шездесетих, постали, кроз напоре господе Клизбија, Малкена и Беренса, формално структуриран тим Крусејдерс, чији су чланови били и ученици осталих јавних школа. Овај прелаз ка разноврсним екипама разнородног чланства представља и коначни и драстични прелазак школских тимова у клубове.

Најутицајнији клуб, недвосмислено, био је Дингли Дел, сачињен, опет, од ученика многих јавних школа. Важни клубови су били и Кристал Палас (неповезан са данашњим клубом), као и Барнс.

Нотингем је имао јаку фудбалску сцену. Покретачи Фудбалског клуба Нотингем 1862. године били су В. Аркрајт и Чез Дикин. Нотингемска правила или никада нису записана или ниједна копија није сачувана, али је извесно да је коришћен руж, што имплицира или утицај Итона или утицај оближњег Шефилда. Свакако је игран асосијејшн стил фудбала.

Војни колеџ у Ричмонду је био место где је фудбал био посебно популаран, а њега су похађали углавном бивши ученици Рагби школе, што даје назнаку и какав су фудбал играли. На дан Светог Патрика на Краљевском војном колеџу у Сендхерсту енглески тим је играо против комбинованог ирско-шкотског састава.

Тимови су играли чиста правила, базирана и можда благо модификована правила елитних образовних институција (Хароу правила, Итон правила, Кембриџ правила...). Други варијетет су била мешана правила, која су могла бити привремена и креирана само за поједину утакмицу, или су била дугорочног карактера. На овај начин су играли Дингли Дел и Крусејдерс.

Напослетку, постојала су правила која су била пресек и унија екстрема онога што ће ускоро постати асосијејшн и рагби фудбал. Њу Свиндон, Лаут (у коме је лопту било могуће ухватити и бацити било где, осим у сам гол) и Линколн су играли на овај начин. У питању су били провинцијски клубови, са малим избором противника и без превеликих веза са јавним школама. Због тога су до миле воље и без гриже савести могли да цепкају и присвајају разне фрагменте правила и да их слажу по сопственој вољи.

Али ови бесконачни аватари фудбала нису могли да опстану заувек. Дискусије и форуми о обједињавању правила имала су два покретача, постављена симетрично на половима друштвене хијерархије.

Крајем педесетих година основан је Добровољачки покрет (Volunteer Movement), који је био окупиран оснивањем милиција ради одбране земље од француске инвазије, о којој се тада непрестано говорило. Страх је убрзо рашчлањен, али не и покрет, пошто је посматран као прилика да се неконтролисана разбибрига нижих слојева дисциплинује и уреди. Многи су сматрали и да може допринети социјалној хармонији, „пријатном мешању класа", како су говорили учењаци ненаучени да прикрију охолост чак и у својим најчистијим намерама. Фудбал би био идеалан за тако нешто, то је било јасно, али недостатак јединственог кодекса играња онемогућавао је ово.

Тежило се и ка уједињену правила јавних школа, али оне, оптерећене својим статусом, нису желеле да се прилагођавају другима. Штавише, многи су сматрали да је што мање фудбалског контакта међу школама заправо добро, јер би у супротном њихове несугласице и ривалства постали израженији и оштрији.

Неки агитатори су предлагали да Дингли Дел, који је већ спојио правила јавних школа за сопствене потребе, иста и одштампа и тако на неки начин премости сујетни јендек и коначно „кикстартује" процес фудбалског усаглашавања. Њихова правила су генерално поштована у широј заједници, иако им се, како се наводи у неким тадашњим сведочанствима, спочитава „дозвољавање превише шуњања" (преблаго офсајд правило). Дингли Дел, ипак и наравно, никада није одштампао и јавности прокламовао своја правила.

Предлози нису престајали... Стварање кода који би био коришћен само у мечевима међу јавним школама, а који не би заменио правила нити једне од школа, деловало је као разумна и изводљива идеја. Импулс за ово постао је посебно јак након потпуног краха компромисних правила која су коришћена у мечевима између Вестминстера и Итона 1861. и 1862. године.

Управо је 1861. године писано са Вестминстер школе у сврху ургирања капитена школских тимова да пристану на састанак на којем би била успостављена општа правила фудбала. Черчил, Ајзенхауер и Стаљин су се састали и договорили на Јалти, патуљци, виловњаци, хобити, људи и чаробњаци су се састали у Елрондовом дому у Ривендалу и договорили шта ће са прстеном моћи. Али састанак о јединственим фудбалским правилима – капа мрке боје...

Фред Лиливајт је одштампао у свом „Водичу за играче крикета" фудбалска правила Итона, Хароуа и Рагбија, тиме их ставивши на изволите широј публици. Проблем је опет био тај што су она писана за интерну употребу, као и да су записана коришћењем израза и фразеологизама разумљививих само ученицима.

Уредних листа „Филд" је 1861. године почео да штампа правила разних јавних школа, како би олакшао њихово разумевање. Ипак, и сам је прихватио да су нека правила напросто превише опскурна. Како је сам признао, и након пола сата чкиљења и буљења у правила Итона, она су "остала потпуна мистерија за њега".

Рагби школа је начинила велики корак ка популаризацији и омасовљењу свог фудбала када су издали правила 1862. године, која су била писана за ширу публику и коначно разумљива и за оне који нису ученици ове јавне школе. То је свакако помогло оснивању бројних клубова (Ричмонд и Сејл су само неки од њих) у овом периоду који су практиковали управо рагби тип фудбала.

Ипак, један хабитат је посебно био погодан за оваплоћење те, чинило се можда, готово апстрактне идеје о уједињеном фудбалу. Деца из породица високо постављених у друштвеној стратификацији одлазили су на универзитете Кембриџ и Оксфорд. Тамо, у џамболаји некадашњих ученика разних школа и тиме зелота разних фудбала, сарадња је била неопходна.

Или су, пак, људи створили Бога, невољни да се, као Камијев Мерсо, препусте нежној индиферентности света. Како казује еухемеризам, првобитни богови су били људи, можда неки од њих чак и хероји, који су деификовани у сврху објашњења или утехе. Терет постојања лакши је ако неко бди над нама, неко ко нам га је и уделио и ко зна шта ће са њим. Или, опет пак, како је рекао Наполеон, религија има прагматичну сврху спречавања сиромашних да поубијају богате (немате сада, имају ови други који вас тлаче, али само чекајте да видите шта вас све очекује када прођете портал између светова...).

Митови су, стога, или удице које се спуштају са небеса или жичаре које воде преко месечевог хоризонта. Ако је ово друго тачно, митови, иако делују непоуздани као снови пијанца, ипак не губе своју вредност. Ове приче чине историјску грађу, макар и трећег реда.

Алеје сфинги, кенотафа, светионика, библиотека и некропоља казују доста о животу првобитних Египћана. Палеоетноботаничари у фосилизованом измету читају шта су они јели, лингвисти нам преносе о чему су размишљали.

Али митови нам причају зашто су јели, размишљали, чега су се бојали и чему су се надали. А неке од тих прича су напросто невероватне.

У једној од причи о постању, бог Атум се појављује на брду у празнини Ну. Није било неба ни земље те се Атум дао у посао. Створио је, из сопственог бића, мастурбацијом (копулацијом са сопственом руком, казује се у тексту) богињу. Спавајући са њом створио је све остало. У другој верзији, Атум спава са својом сенком, стварајући Шу (ваздух) и Тефнут (влажност), који онда рађају свет и све што му припада. У трећој варијанти, бог Птах мастурбацијом без престанка одржава ред у космосу. И тако у недоглед...

Озирис, или Усир, први је син Гебе (Земље) и Нута (Неба). Њега је, много пре него што је Каин убио Авеља, усмртио брат Сет, али је овај, опет много пре Исуса, Исе или Јешуе, васкрсао. Венефер, или Предивни, како је често ословљаван, потом је заузео место судије преминулих, који су, према веровању Египћана који су својим боговима остали верни закључно са династијом грчких Птоломеја, уместо под земљу напросто одлазили на запад.

Међутим, ова култура није била опседнута смрћу. Била је опседнута животом и његовом афирмацијом, његовим каменим или балзамованим наставком све до краја вечности, тамо где их и чекају њихови сексуално либерални богови.

Египћани су веровали да је властито име (Рен) толико важно да је сачињавало једно од девет делова нечије душе (заједно са, између осталих, сопственим бићем са главом птице, познатим као Ба, који је могао да прелази пут између неба и земље). Право име сваког Египћанина чувано је као тајна и људи су били познати само по надимцима. Познавање нечијег имена омогућавало је магичне моћи над том особом.

Али, мимо ове предострожне стидљивости, Египат је био отворена култура. Да није, не би толико фасцинирао своје комшије и савременике. Његова слава је толика да су, миленијумима касније, пустолови, романтици и опортунисти, са пијуком и пљоском долазили у пустиње како би, међу оазама и караванима, комарцима и клетвама, чепркали за фрагментима златне величине Египта.

А како је онда могуће, и колико је само тужно, да су први дани фудбала у Шефилду, првој великој фудбалској култури у Британији, а тиме и у свету, непознати, подаци о њима контрадикторни као сведочења посвађаних кумова.

Шефилд и Нортон су одиграли меч 1793. године, са шест играча у тиму, који је, по свој прилици, окончан масовном тучом. Прва, сасвим поуздано одиграна утакмица у Шефилду, догодила се 1831. године. Читав овај крај, дакле Јоркшир, набубрео је од фудбалске активности током четрдесетих година 19. века, када су играли Билкерстон, Денби, Фулстоун, Хепворт, Турстонленд... Јоркширски тим Холмфирт играо је 1852. године у Шефилду против Ендербија, тима из Лестершира, за улог од 20 фунти.

Али када је настао Фудбалски клуб Шефилд? Онај чије се ницање подудара, заправо га најављује и проузрокује, са самим фудбалом. Е, то већ зависи од тога кога питате.

Једна тврдња, са стварном вредношћу хипотезе, истиче да се то догодило 1855. године. И свакако, у овом периоду спортисти из овог града су почели да се окупљају спорадично како би практиковали неколико спортова, међу којима је био и неформални фудбал.

Међутим, танконогост ових навода аутоматски предност даје онима који истичу да је клуб, најважнији у историји овог спорта, а тиме и спорта генерално, основан 24. октобра 1857. године у делу града знаном као Хајфилд. Пуно име овог одојчета било је Sheffield Foot Ball Club, што се, у време када се асосијејшн и рагби фудбал још увек нису раздвојили – чак нису ни постојали – мора сматрати индикативним, јер алудира на клуб посвећен игрању игре ногом. Седиште му је било у стакленој башти.

Први мечеви су били интерни, у којима су тимови били подељени на прву и другу половину алфабета, на ожењене и неожењене, по врстама позива и професија. У првој сезони играло се са неограниченим бројем играча и мечеви су трајали неограничено времена. Најчешће се играло до мрака.

„Снага бика" била је неопходна како би се играло у Шефилду, наводе нека рана сведочења. Посматрачи би гледали мечеве током којих је лопта мировала са стране, док је пола туцета играча ударало једно на друге на неколико метара удаљености. Идеја је била, говорило се, ако можеш да налетиш на ривала, био он близу лопте или не, то би и требало да урадиш.

Правила су, наравно, постојала, али су изливена у писану форму први пут 21. октобра 1858. године.

Првобитно, клуб је имао 57 чланова, од којих је велики део (њих 17) ишао у Шефилд Колиџијет школу, водећу образовну установу у окружењу. Првобитно се сматрало да су их професори, који су сами долазили са Итона или Хароуа, научили фудбалу. Али постоји доказ да је само Џи Сендфорд, од свих професора у школи, био ученик јавне школе (Шрузберија). Али не постоји доказ да је он, који је у Шефилду провео средину четрдесетих година, на било који начин био умешан или заинтересован у играње фудбала.

Много забуне је изазвао професор Алфред Ејнџер, који је предавао на Шефилд Колиџијету, а сам је некада тобоже био део Итона. Међутим, испоставило се да су хроничари и историчари, увек тако жељни да свет обоје чињеницама и да споје све тачке у једну линеарну ниску, помешали овог господина са Артуром Кембелом Ејнџером са Итона, који није имао везе са школом у Шефилду.

Штавише, Шефилд Колиџијет школа није давала формалну пажњу спортским активностима својих ученика све до 1847. године, када је за то задужен постао извесни господин Траун. Тешко је тврдити, стога, да је игра Фудбалског клуба Шефилд била условљена или под утицајем било чега што се збивало у Шефилд Колиџијет школи.

Даље, од првих чланова клуба, само је Томас Сејл био „стари дечак", а ишао је на Рагби. Као што ћемо ускоро видети, Шефилд је играо фудбал који је био антитеза рагби фудбалу, тако да ни са ове стране није могуће произвести везу са фудбалом јавних школа.

Фредерик Ворд је био председник Шефилда, Томас Остин Сорби потпредседник, али су оснивачи клуба били Натанијел Кресвик и Вилијам Прест. Први је био почасни секретар и благајник, други члан комитета. Не дозволите да вас на погрешан траг наведе дискрепанција титула и њиховог значаја.

Обојица су били добростојећа господа. Кресвикови су били стара шефилдска породица, која је у граду живела од 14. века и бавила се посребривањем. Натанијел, рођен 1831. године, био је ученик Шефилд Колиџијет школе, а постао је адвокат (солиситор, тачније, с обзиром да британско право разликује два типа бављења адвокатском праксом). Кресвик је био истакнути "пешак", термин који је коришћен за такмичаре у тркама у брзом ходању.

Вилијам Прест је рођен у Јорку, али је стигао у Шефилд када је његов отац Џон одлучио да се пресели и посвети послу са винима, који је и сам Вилијам водио у једном тренутку, после смрти свог брата Џона Бивора Преста. Он је, са своје стране, био посебно добар играч крикета.

Кресвик и Прест су, у доцнијим порцијама својих живота, били истакнути конзервативни политичари.

Прест је посебно био популаран у овим крајевима. Када је преминуо, његовој сахрани је присуствовало више хиљада људи. Заправо, толико је било ожалошћеног света да је у локалним новинама освануло протестно писмо због оштећења које је маса направила на осталим гробовима.

Њих двојица јесу писали разним јавним школама у нади да ће добити увид у њихова правила, али, утисак је, нису били превише задовољни оним на шта су наишли. Сам Кресвик се посебно насмејао када је видео правило које забрањује да истовремено држите играча и да га шутирате у цеваницу. Напослетку, нека од правила нису ни разумели, јер је језик којим су писана заправо био линго дечака, пиџин скарабуџене групе адолесцената који су само они схватали.

Ипак вреди истаћи да је старији брат Вилијама Преста, Едвард Прест, ишао на Апингем и Кембриџ. Управо се на универзитету сусрео са фудбалом који је имао све карактеристике будуће асосијејшн игре. Али фудбал у Шефилду је био посебан јер није имао офсајд правило. Такође, у првој верзији правила постојао је важан елемент кажњавања прекршаја слободним ударцем, што је било нечувено у било којој елитној институцији.

Постоје јасне индиције да је на фудбал Фудбалског клуба Шефилд утицало шире друштво, односно ужа околина. Локални фудбали Пенистона и Турлстона били су веома стриктне игре са шутирањем лопте. Познати фудбалер из овог периода, Џон Марш, познат као „Мало Чудо", долазио је управо из Турлстона. Џон Шо, веома утицајан члан Шефилда, рођен је у Пенистону 1830. године.

Фер хватање је у почетку важило само у случају да лопту шутне ривал. То је убрзо промењено и обухватало је све играче на терену, а фер хватање је омогућавало слободни ударац. Гурање рукама је било дозвољено, али не и саплитање и шутирање испод колена (хекинг). Аут се звао touch (додир), зато што је, када би лопта напустила игралиште, припадала ономе ко је први додирне (пре свега руком). Он би потом добијао право да је убаци назад, а морао је да баци лопту најмање пет јарди.

У првој верзији правила је стајало да је лопту која поскакује могуће зауставити руком, али да се котрљајућа лопта смела зауставити само ногом. То је брзо преиначено, па је дозвољено да се лопта дода или удари руком, али, осим у случају фер хватања, није смела у рукама и да се држи.

Гол није могао да се постигне ударцем после фер хватања, што је правило за које не постоји преседан или ранији прототип.

Сваки члан је био дужан да донесе црвену и тамно плаву фланелну капу, у сврху разликовања тимова током игре.

Фудбал, иако очито већ веома развијен, био је, заправо, још увек минорна активност у овом периоду. У марту 1858. године 5.000 људи се окупило да посматра нур енд спел такмичење (у питању је игра која је, есенцијално, јоркширска верзија игре клиса и машке – за даље појашњање упутити се ка најближој баки или деки, посебно ако се налазе у Шумадији). Прво помињање Фудбалског клуба Шефилд у локалној или било којој штампи збило се због атлетског такмичења које је овај организовао. Шутирање фудбалске лопте удаљ, бацање крикет лопте удаљ, рвање, бацање чекића, бацање камена, трка "зечјих скокова", биле су неке од дисциплина.

Атлетска такмичења дуго времена су остала најпопуларнији део програма фудбалских клубова, генеришући публику која је, са своје стране, генерисала долив новца. Делом су дисциплине имале фарсичан карактер (трке у колицима или на магарцима, трке са кофама воде на глави, трке уназад, трке у врећама, али и такмичење за најупадљивију кошуљу).

Наравно, организована су и веома озбиљна такмичења. Убрзо је новац од улазница, које су плаћале све веће масе, постао главни, чак и једини извор прихода клубова.

Шефилд је био друштвено елитна институција, окупљалиште хирурга, архитеката и трговаца. Процес иницијације нових чланова је био компликован и захтевао је темељиту проверу сваког апликанта. Због тога је, деценијама, надимак Шефилда био „Џентлмени".

Поступно, али скоро ритмично, као капљање неисправне славине, Шефилд се развијао. Одигран је и први меч, а противник је био локални војни тим, 58th Regiment. Шефилд је лагано славио, а уз то су његови играчи успели да поломе ребра двојици војника.

Међутим, у Кресвиковом личном дневнику, са 12. мајом 1859. године као датумом уноса, спомињу се две утакмице са локалним гарнизоном, одигране у истом дану. Војници су победили у првој, док је у другој било нерешено.

Свакако, отварање Бремал Лејна 1855. године, који је постао отворен за све спортове осим за пуцање на голубове и трке хртова, раскрчило је предео који је омогућавао даљи напредак Шефилда, иако клуб није пречесто играо тамо.

Почело се са модулацијама правила, па је тако, отприлике у овом периоду, уведен руж као метод постизања поена, позајмљен са Итона, вероватно посредством војне екипе са којом су играли. А онда, на Боксинг деј 1860. године, Шефилд је одиграо оно што се сматра првом правом, са свим предусловним ставкама штиклираном, међуклупском утакмицом. Халам енд Стамперлоу је поражен са 2:0. Први су носили скарлетно-беле дресове, други су играли у плавој опреми. Играло се по снегу али је, како наводи извештај у „Шефилд Дејли телеграфу", „велики број гледалаца био веома слободан у изражавању похвала и подједнако нештедљив у сарказму".

Халам је основан 1860. године (мечеве је играо на Сендигејт стадиону, који многи сматрају првим фудбалским објектом на свету), до 1861. године Шефилд је имао осам тимова, а 11 их је било наредне године. Као саће препуно меда које се прелива под запремином свог товара, тако је изгледао регион и његов фудбал у раним шездесетим. Карактеристична је била и појава у којој су многи играчи наступали за по неколико клубова истовремено.

Шефилд је био толико јак – или толико бољи од осталих, јер снага је увек и једино релативна категорија – да је редовно дозвољавао својим ривалима да играју са више играча у пољу. Ова пракса, честа у овом крају, у којој слабији тим добија ову снисходљиву компензацију, називала се "giving of odds".

Противници су некад злоупотребљавали ово, па је тако, у мечу који је Шефилд играо у војничким баракама, противник изашао на терен са 36 играча, иако је договорено да их буде 20. Тек након захтева Кресвика да чланови противника одмарширају пред њим, њихов прави број је установљен.

Халам, који су покренули Томас Викерс и Џон Шо, наравно бивши чланови Шефилда, први је клуб који је драстичније напредовао. Зашто и не би, када се наслањао, као лоза око стуба, на Халам крикет клуб, основан 1805. године, који је до 1859. године имао три стотине чланова. Убрзо је играо са Шефилдом на равној нози, која се испоставила и као боља нога, јер су победили. Новији клубови са квалитетним саставима и пропратним резултатима били су Питсмур (посебно успешан и моћан – у сезони 1862/1863 играли су против Шефилда три пута и толико пута их победили), Норфок и Мекензи.

Тимови су тренирали, а неки, као Брумхол, су имали и веома стриктан режим тренинга који је садржавао и подразумевао рад јасно одређеним данима у седмици. Клуб који није тренирао, Велингтон, трпео је због тога и стигму најгоре екипе у окружењу. Једном приликом је губио са 4:0 унутар 20 минута меча са Норфоком, након чега су се собом индигнирани играчи само повукли са терена.

Међутим, утицај Шефилда, неосетан и присутан као облак, био је и даље огроман. До 1862. године локални клубови су вероватно користили сопствена правила, али је онда Фудбалски клуб Шефилд, након серије састанака, издао нова, много софистициранија правила. Објавио је да ће The Sheffield Rules бити једина правила по којима ће играти. Остали клубови, због моћи Шефилда и социјалне позиционираности њиховог чланства, морали су да прихвате комформизам. Тако је у региону створена униформност фудбала каква није постојала нигде у Британији.

Рафинирана правила су последица и бољег разумевања правила јавних школа, од којих су чланови Шефилда, ослобођени бандоглаве лојалности институцијама за које нису били везани, узимали правила по прагматичном принципу, адаптирајући и апсорбујући оно што им се допадало.

Руж је формализован као средство постизања поена, а до њега се долазило тако што би тим који напада дотакао лопту која је прошла између стативе и руж заставице. Гол, широк 12 стопа (мало више од три и по метра) и висок девет стопа, имао је већу вредност од било ког броја ружева, који су имали само диференцијалну функцију (већи број ружева у случају нерешеног исхода доносио је победу). Руж заставице су такође биле удаљене 12 стопа од статива.

Годину дана касније, Шефилд је коначно почео да користи офсајд правило. Било који играч који се налазио између противничког гола и голмана био је у офсајду. Голман није био, иначе, перманентно одређен, већ је то увек био последњи играч у одбрани у датом тренутку. Дакле, један фудбалер је увек морао да буде између нападача и гола да би овај могао да учествује у игри.

Трајање мечева и даље није стандардизовано (углавном се играло између сат времена и три сата), а исто је важило и за број фудбалера.

Фудбал је, тако, у раним шездесетим годинама века који је претходио протеклом, добио своје седиште и своје средиште. Али (један племенит, подједнако мудар и наиван фиктивни лик из непостојећег света, господар замка јужно од зида од леда и северно од свега другог, умео је да каже да је све што се каже пре речи „али" потпуно ср..е) то није било довољно (фиктивни лик је био у праву). Мало ко је, у овом тренутку, гледао шта се дешава у Шефилду. Сви унаоколо, махом, наставили су јогунасто по своме. Шефилд није успео да искамчи довољно пажње солипсизмом вођених фудбалера у осталим крајевима Британије.

Сада је ваљало ујединити разједињене махале у једно велико фудбалско братство, у један режим и један поредак. Шта мислите, колико глатко је то ишло?

За време његове власти, на римском новцу биле су исписане лепе речи Humanitas, Felicitas, Libertas (хуманост, срећа, слобода). Припадале би свакоме, чак и онима који не држе у рукама или сламарицама тај новац.

Селеукидско царство, Омејадски калифат, Канат Златне хорде, Могулско царство... Грандиозне империје које су се успињале пре и после Рима нису, чак ни збирно, имале његов историјски домашај. То је зато што је идеја – а Хадријан је у то претворио троми и големи Рим – лишена тежине и трења. Можете је добацити и допремити где год.

Тако је Рим избегао страшну скамењену судбину, некада грандиозних и светих, али тада већ поодавно ирелевантних градова какви су били Вавилон или Теба. Уместо на седам брежуљака, Рим ће се простирати на седам континената.

Сваки град биће Рим, сваки човек Римљанин. Хадријан је први човек који је Рим назвао Вечним градом. Биће вечан као што је и непомични цвет вечан, јер пре него што струк и круница увену, ветрови ће већ развејати нова семена.

Али ти ветрови, барем не тада, неће дувати ка северу. Каледонце, ишаране Пикте, непокорне као прамен оштре косе, није могао да пацификује. Њима није била намењена помирљива рука просвећеног апсолутисте. Да би заштитио своје дело од њих, Хадријан је направио најчувенији римски лимес у историји, Хадријанов зид, који је преко трбуха Британије спајао Северно и Ирско море.

Међутим, Хадријан је умро и потом су уследили, као и код сваког великог човека, векови славе а одмах за њима хиљаде година заборава. Али, са или без Senatus Populusque Romanus инсигнија или барјака, са познавањем Вергилија, Августа и Цицерона или без њега, свет јесте постао Рим. Или је Рим постао углађена навлака света. Како год, потомци варвара постали су нови цивилизатори.

Телевизија, телефон, пеницилин, клонирана овца... Дела Каледонаца, сада већ Шкота. А ту је, наравно, и прво познато удружење грађана које је себе називало фудбалским клубом.

Џон Хоуп је био седамнаестогодишњак, намерен да постане адвокат. Имао је једну љубав због које његово име (Hope - Нада) има карикатурну форму имена која се дају цртаним ликовима, у складу са њиховим особинама и навикама која ће тек стећи и која на рођењу свакако нису могла да буду евидентна (тако имамо Обеликса чији је задатак, да преноси стећке, базиран на његовој обелискној грађи). Волео је фудбал, толико да је 1824. године основао Foot-Ball Club of Edinburgh. Чланови, адвокати, рачуновође и лекари којих је у једном тренутку било 78, састајали су се суботама и играли игру у којој је, према наводима који постоје, некада учествовало 39 играча са обе стране (ваљда нико није хтео да преседи једно поподне).

Шутирање испод колена је било дозвољено, као и подизање рукама лопте са тла између голова сачињених од пободених штапова. Саплитање је било забрањено, али не и држање и одгуривање противника.

Од чланарине је плаћано одржавање терена и услуге дечака који је надувавао лопте. Након фебруара 1841. године, чини се, клуб престаје да постоји.

Единбург, иако у сваком смислу секундаран фудбалски град у односу на Глазгов, овде се не зауставља. На Универзитету у овом граду основан је фудбалски клуб 1828. године, који је постојао осам година.

Касније су се ствари залауфале. Од 1830. до 1860. године постојало је, а ово је најнижа апроксимација, око сто екипа разних структура и форми. Највише их је било у Јоркширу и Ланкаширу (током четрдесетих више од 50 одсто свих екипа у Британији налазило се овде). Одмах потом је ишла Шкотска, па Хемпшир и напослетку Лондон. На другој страни, подједнако фигуративно и буквално, југозапад Енглеске није имао фудбалских тимова.

Овде смо суочени са посебним парадоксом. Јоркшир и Ланкашир су на северу Енглеске, који је био наглашено индустријализован – економија југа је била више меркантилна и агрикултурна. Посебно током периода познатог као „гладне четрдесете", радници су били изнурени и демотивисани. А опет телесне и, још важније, духовне енергије за фудбал увек је било...

Током тридесетих година Алверстон, град у Камбрији, имао је два тима – Ulverstone Leathermen и Ulverstone other trades (екипа кожара и екипа разних занатлија). Дадли, град у Западном Мидлендсу, имао је такође два тима, Вајт Лајон и Барли Моу. У Шкотској су играли Динстон Котон Мил и Блердрамонд Естејт, Дерби је играо у Дербиширу а Лестер у Лестерширу.

Четрдесете су виделе Бирмингем Атиник Институшн, Единбург Џентлменс Сервентс, Единбург Вејтерс, Единбург Чермен, Манчестер Атенијум (Џимнастик Сосајети)... У Ланкаширу су играли Кингс Гардс, Бодигардс клуб, Фир-Нотс клуб и Кронкишем Чемпионс Сосајети. Ерли Рајзерс су били стационирани у Њукаслу, Тотис су били један од најстаријих тимова у Јоркширу, а Лајт Драгунс из Сарија су један од најстаријих тимова који су чинили војници.

У педесетим имамо тимове познатих имена (али само имена), Фудбалски клуб Саутемптон и Фудбалски клуб Винчестер. Ту су и Глазгов Селтик Сосајети, Блеби Јут, Ендерби...

Екипе су склапане на пет начина. Највише је било тимова који су били базирани на географским и административним поделама, односно местима где фудбалери живе. Најчешће су у питању биле грађанске парохије (civil parish), али су понекад играли једни против других и делови самих парохија, што је био случај у Ешбурну (Ashbourne Upwards и Ashbourne Downwards) и Ајзлију (East Isley и West Isley). Само у једној инстанци, у Лестерширу, два села су играла једно против другог.

Разлог распрострањености овог типа тимова вероватно се може пронаћи у чињеници да је фолк фудбал из ранијих периода био базиран на овом принципу – у многим играма је циљ био да се са лоптом пређе граница парохије. Мишљење је да ово има везе са старим beating the bounds обичајем.

На Асеншн деј (у нашим крајевима познатом као Спасовдан или Вазнесење Христово) је постојала пракса да старији чланови заједнице воде у шетњу омладину, обилазећи границе парохије како би ове остале запамћене и утиснуте и у будућности.

Ови тимови су своје патроне у великој мери имали у локалним власницима пабова, чији интерес спортске активности у њиховој близини није неопходно објашњавати. Често су сами спонзорисали и организовали мечеве, а међу наградама за победнике нашле би се сваковрсне ствари (и не само ствари, јер је у макар једном познатом случају награда било прасе). Многе екипе су своја седишта управо имала у тавернама.

Мање школе су играле фудбал у великој мери, посебно у Шкотској и Лондону. Бремам Колеџ, Форест школа и Ричмонд Гремер су играли фудбал у асосијејшн форми, док је Сент Питерс школа у Јорку играла игру базирану на ономе што ће касније постати рагби.

Следећи по заступљености типа организације били су сами фудбалски клубови, чије порекло је било троструко. Први су били они чији су се чланови окупљали искључиво да играју фудбал. Ту имамо два одвојена таксона. Ту су клубови фудбалера нижих друштвених сталежа, који су се, опет, окупљали око пабова и који су вероватно били прилично ефемерни у важности и трајању, као и клубови које су оснивали „стари дечаци" (old boys), односно бивши ученици јавних школа. Тако су некадашњи полазници Рагби школе основали фудбалски клуб Ливерпул крајем педесетих, а у исто време је настао и Форест, лондонски тим за који су играли некадашњи ученици Хароу школе.

Други тип су клубови ширег деловања, активности и интересовања, међу којима је био и фудбал. Тако је Бирмингем Атиник Институшн нудио часове читања, писања, говорништва, аритметике... Ерли рајзерс (Early Risers – Ранораниоци) су екипа која је била активна 1848. године. Сваког дана у шест ујутру окупљали су се на градском вресишту у Њукаслу како би играли фудбал, али и слушали предаваче.

Последњи тип чине тимови настали из крикет клубова, односно клубова посвећених другом спорту. Такав је био Фудбалски клуб Сари, настао 1849. године.

Вилијам Денисон је оснивач клуба, познат као писац књига о крикету. Он није ишао у јавну школу, те утицај тог фудбала на онај који је играо Сари не постоји.

Садашњост није обликовала овај клуб, али јесте прошлост. Верује се да је овај клуб желео да настави традицију Џимнастик Сосајетија, што потврђује и чињеница да су оба клуба играла фудбал са тимовима од 22 играча. Правила Сари фудбала је било само шест, од чега су се само три тицала саме игре (једно је од играча захтевало заједничку вечеру на крају сезоне).

Шутирање противника није било дозвољено, али то је једина децидирана забрана насиља. Лопта се на почетку меча подбацивала на центру, а победник је био тим који би први постигао гол, односно шутнуо лопту преко конопца (goal ropes). Ограда је опкољавала терен. Ако би је лопта прешла, поново је подбацивана на средини терена, у равни са местом њеног изласка са игралишта.

Војници су формирали сопствене тимове, највише у Хемпширу. Играли су у три различита модела, односно суделовали су у три варијетета мечева. Противници би им били локални цивили, враћали би се у школе које су похађали и играли против ученика или би играли међусобно, користећи углавном правила базирана на оним са Итона или Рагбија. Током Кримског рата војници, који су се опорављали на Острву Вајт у Ламаншу, играли су фудбал. Grenadiers 3rd Battalion, 1st Battalion Rifles или Edinburgh 93rd Highlanders су неке од јединица са тимовима, а ту можемо да додамо и тимове Parkhurst Barracks и Winchester Garrison Officers. Фудбалска активност забележена је и у Санбери војном колеџу и у Краљевској војној академији.

Последњи тип тимова био је онај базиран на занимању фудбалера. Највише их је било у Шкотској, а играчи су углавном били таковани skilled workers (радници са посебним вештинама), као кројачи у Рагбију или штампари у Дербију.

Уопште узев, фудбалу је почело да иде добро. Узимао је себи све већу културну и друштвену важност. Томас Вебстер је 1839. године насликао "Фудбалску игру", уље на платну које приказује дечаке у потери за лоптом и омаленог голманчића који стоји пред њима, очекујући скори тренутак када ће се наћи под њима и њиховим ђоновима. Ово је једно од првих уметничких дела које представља визуелни дитирамб у част фудбала.

Медији су све чешће писали о фудбалу, често описујући неке са њим везане бизарерије.

Локалне новине су 1838. године писале о специфичном случају сомнабулизма у Лидсу. Младић је устао у сну, прошетао се неколико пута дужином своје собе, а онда пао низ степенице и повредио врат. Тај призор је толико уплашио његову мајку да је индуковао прерани порођај. Објашњавајући касније овај случај, момак је рекао да је сањао да јури за фудбалском лоптом.

У августу 1840. године забележен је меч, са четири играча на обе стране, којима су ноге биле увезане у размаку од 15 инча, а руке потпуно свезане. Тадашњи листови су пренели да је победник меча као награду добио сир.

У октобру 1857. године магазин "Ноутс енд Кверис" писао је о необичном свадбеном обичају. Фудбалска лопта је стављана пред младу по изласку из цркве. Потом би јој супруг наредио да је шутне, чиме је симболично отпочињала њена послушност и сервилност. Рекли смо да је обичај необичан, не и прогресиван, па ни симпатичан.

Исте године у Бервику је приведена група дечака која је играла фудбал људском лобањом. Истрага је довела до младе девојке, која је признала да је нашла људске кости на улици. Сакрила их је у нади да ће их продати, али су лобању пронашли дечаци, а затим јој пронашли и намену.

Фудбал је постајао толико присутан, да му је статус драгог обичаја доносио пажњу посетитеља и пролазника кроз Британију. Тако је, ваљда, и најављено опијајуће својство фудбала које ће га, у правом fin de siècle духу, и расплинути светом, као људске честице одапете јаким кијањем.

Војници у пратњи маварског емисара из Марока, који је био у посети 1860. године, играли су фудбал. Међутим, нису имали адекватну обућу, због чега је међу њима, али и онима који су их посматрали, много смеха изазвао сваки јачи шут, јер би заједно са лоптом ваздухом летела и папуча са ноге која је тај шут остварила.

Штампа је често коришћена за организовање самих фудбалских мечева. Тимови би слали писма новинама, изазивајући одређену или било коју екипу на дуел.

Када би позив био прихваћен, наредна фаза је била састанак тимова на којима би били договорени општи услови меча – датум и време утакмице, место, број играча, број голова потребних за победу или временски лимит меча и сам његов улог. Постојали су и веома специфични захтеви, као када би екипа тражила да ниједан играч противничког тима нема телесну масу изнад њима прихватљиве. Договор је потврђиван вербално, али неретко и у званичној форми, потписивањем уговора.

Најважнији елемент у организивању утакмици био је улог (stakes), који је могао да буде све, од златних медаља до буради вина. Некада је имао друшвени карактер, као када би поражени тим плаћао вечеру победнику. Наравно, најчешће је то био новац.

Тимови су могли да имају од једног до 30 играча. За победу је најчешће било довољно постизање два гола ("best out of three/best of three" форма), мада је и тај број варирао од једног до 11 погодака. Осим овог модела одређивања победника, као и наравно уобичајене временске међе, постојала је и мешавина. Тако је у дуелу између тима Универзитета у Единбургу и локалних војника победник био тим који први постигне три гола или који постигне више голова до пет часова поподне.

Постојале су четири врсте голова у овом периоду, који су често генерички називани и game. Први су били објекти, односно грађевине или брда, тачније ма какве Земљине избочине. Далеко најчешћи тип голова били су bounds, како су из звали у Енглеској, односно the hailing point у Шкотској. Беху то имагинарне линије повучене између два штапа пободена у земљу, дуж целе ширине терена. Циљ играча је да шутну лопту преко ове линије.

Постојао је и модерној зеници уобичајенији гол, означен стативама или одећом играча, разноразних ширина (неки су били широки једва две стопе). Последњи тип су голови код којих је погодак бивао постигнут шутирањем лопте преко пречке.

Постојао је и секундарни метод постизања поена, познат као bye или by-goal. Није најјасније како се до њега долазило – тако ће вероватно остати довека – али постоји претпоставка да је у питању тачдаун иза гол линије противника, са стране самих голова.

Постојао је чест термин у овом фудбалу обичног света чије значење, отприлике, знамо. Headland је био израз за крајње границе терена, а потиче из пољопривреде, јер је такође у 19. веку означавао крајеве њиве, просторе необрађене и недирнуте ралом.
Крајеви терени могли су да буду удаљени и до 620 јарди, али су игралишта углавном била краћа (око двестотинак јарди се чини као нека прећутна норма). Ширина терена је готово искључиво завидила од хирова природе или навика људства (жбуње, живице, утабане стазе...). Једино је у Шкотској, у периодима осеке, у песку цртана граница терена.

Осим четири врсте голова, имали смо и четири врсте отпочињања самих мечева. Place kick (шут са земље) који иде ка противнику, уместо као данас где се лопта враћа свом тиму. Други метод је био постављање лопте на центар и накнадно удаљавање два тима. На знак, они би јурнули ка лопти и борили се за посед. Постојало је подбацивање лопте између тимова, поново подједнако од ње удаљених. Последњи начин отпочињања утакмица, посебно популаран у Ирској и северноисточној Енглеској, био је упаривање противничких играча, који би чекали убацивање лопте како би почели да се рву. Они који остану на ногама крећу у напад.

Врсте играног фудбала су варирале, са разликама отприлике онолико очигледним колико и између божићнег јутра и јулског сутона. Постојале су веома грубе игре са обилатим коришћењем руку. Међутим, као на пример у Шкотској, на Глазгов колеџу или Универзитету у Единбургу, игра је могла да буде веома питома, са стриктним шутирањем лопте и правилом о фер хватању. Тек у другој половини педесетих година у овим крајевима (посебно у Единбургу) игра слична рагбију постаје популарнија, а њу су играли Академикал клуб и Мерчистон Кесл школа.

Први судија у фудбалу у јавним школама појавио се на Итону 1845. године, али то је било четири године касније него што се судија спомиње на мечу у Рочдејлу, у коме је Бодигардс клуб играо против Фирнотс клуба (Fear-noughts Club или Клуб неустрашивих).

Судија је био присутан и на једној од првих интернационалних утакмица икада одиграних, на мечу између енглеских и шкотских студената на Универзитету у Единбургу, одиграном 1851. године. Кажемо једном од првих, јер је 1850. године посада британског брода Хералд наишла на Арктику на групу припадника домицилног становништва, по свој прилици Инуипат Ескима. Дуван је мењан за месо ирваса и чизме од коже фока. Онда су новодинстани пријатељи одиграли фудбалски меч, у коме су Енглези поражени без већих тескоба.

Али све ово био је прелудијум. Свака велика цивилизација – велика не због простирања већ због силине остварених дела и хитрине умова које је дала – наслањала се на реку. Нил, Еуфрат, Тигар, Ганг, Јангце... Шиф. Египат, Сумер и Акад, Индија, Кина... Шефилд.

Прва велика, недвосмислено најзначајнија фудбалска култура, створена је средином 19. века у индустријском граду у Јоркширу.

А недовољно људи то зна (ако и једна особа то не зна, то је већ превише). Недовољан је број оних који му одају почасти коју захтева и заслужује. Шефилд је краљ, али један који, без престола и тропара, седи на хоклици.

Све дотле и довде, фудбал је хватао залет. Вековима, миљама, лигама, кубитима, да би коначно стигао ту. У Шефилду фудбал, онај који сте јуче гледали, о коме ћете данас причати а који ћете сутра играти, коначно је почео...

Као што морнар који путује међу острвима архипелага прво наслути, начује па тек онда види обалу своје коначне дестинације, тако се и фудбал помаљао веома постепено. Али бивао је све ближе. Само што се уместо крика галебова чула рика срећних дечака.

Интересне групе блиске школама, родитељи и бивши ученици, промовисали су фудбал дечака заједно са дечацима, подједнако колико и они сами. Учитељи су, испрва, били апатични, па и осионо непријатељски усмерени према спорту. 

С почетка, фудбал је био екстензија префект-фегинг односа. У Шрузберију, име фудбала је било даулинг. Иста реч користила се за фегинг систем, а реч вероватно потиче од грчке речи за роба.

Екипе састављане ад хок, без имена или формалне структуре, конструисане су тако како би старији и јачи ђаци демонстрирали своју надмоћ. Fagging out је био израз за обавезу фегова (млађих и слабијих) да играју фудбал. Увек су имали неку дефанзивну, мање атрактивну или напросто непожељну улогу (keeping goal), слично као и у боксу или популарној игри „hare and hounds" (врста јурке са комадићима папира). У Вестминстеру, у раном 19. веку, каже се да су „мали дечаци и дафери (сленг за притупу особу) били голмани", њих 12 или 15 са обе стране.

Међутим, ако би се показали храбрим или довољно јаким (plucky је био најчешћи термин...) могли су да буду унапређени. А било је грубо. Опет у Вестминстеру, шутирање, саплитање, ударање раменом, бацање на тло па чак и седење читавом тежином на ривала који је на земљи било је дозвољено.

Управо овде, на овој тачки историјске линије, почиње да се помаља основ система вредности енглеског фудбала који, ево и након векова, постоји и даље. Буди јак, буди храбар, трчи као да је то једино што умеш да радиш, бори се као да је то једино што желиш да радиш...

Дечаци су 14 седмица, у просеку, проводили у школама. Јутро, подне, после подне, предвече, вече, ноћ, јутро...Слободног времена је било пуно. У ту празнину наточен је фудбал.

Још увек нису постојала писана правила, већ само усмена предања која су млађим ученицима преносиле старије колеге, или која су ови напросто учили у ходу. Свака школа је развила своју јединствену врсту фудбала у складу са простором и типом површине за игру коју су имали на располагању. Форма фудбала зависила је од карактеристика окружења. Најобичнији географски детерминизам – исти принцип по коме је главни извор протеина у Јапану риба, а у деловима Азије су то инсекти. Навике у складу са оним што је око нас, што је приступачно, ништа необично.

Модели играња, односно саме фудбалске игре, даље су наставили да се развијају тако што су ученици, они утицајнији међу својим друговима, па и умешнији играчи од других, разматрали и прихватали различите амандмане правила који су сматрани унапређењима игре. Промене су биле инкрименталне, свака генерација би набацила нешто своје на гомилу или са ње нешто узела.

Онда...

Готово спонтано, како и приличи деци...

Али колико само важно...

Фудбалска правила су записана!

Први, у историји Сунчевог система, Алфа Кентаурија, Алфа Херкулиса или било ког мултипланетарног или мултизвезданог система, то су урадили Вилијам Делафилд Арнолд, В.В. Ширли и Фредерик Хачинс у Рагбију 1845. године. Одмах после њих, а по уверењу неких учењака баш изазвани њима, правила су написана на Итону 1847. године. Шрузбери је правила написао 1855. године, Апингем 1857. године, Хароу годину дана касније. Вестминстер је имао писана правила 1860. године, Чартерхаус 1862. године, а Винчестер 1863. године.

Међутим, управо су прве две школе, макар иницијално, допринеле највише развитку фудбала. Чак и његовој деоби, развитку два одвојена ентитета, две сродне али потпуно различите јединке.

Рагби школа

У раном 19. веку два спорта су била популарна у Рагбију – пецање и трчање. Фудбал постаје релевантан касније, с обзиром да 1816. године дечаци добијају терен за игру.

Првобитно није било дозвољено трчати са лоптом у рукама. Она се могла ухватити ако је била у лету, а у том случају онај који ју је држао морао је да стоји мирно, баш као и остали играчи.

Фудбалер са лоптом у рукама је онда могао да се повуче са места на коме је ухватио лопту, а потом да је шутне где год жели или, алтернативно, да је спусти на земљу и покуша да пребаци пречку, што је био метод постизања голова. Док није прошао место на коме је првобитно ухватио лопту, нико није смео да се помери.

Када је Рагби фудбал постао ембрионска верзија онога што је данас рагби фудбал није најјасније.

Каже се да је ученик Вилијам Веб Елис 1823. године ухватио лопту и, уместо да се повуче, почео да трчи са њом ка голу противника.Његов наводни чин сам по себи није револуционаран, јер у практично свим формама фолк фудбала лопта је имала контакт са руком. Тако ирски националнисти верују да је Елис праксу трчања са лоптом под мишком видео гледајући игре у овој земљи, где је боравио јер је тамо био са оцем који је службовао у армији.

Овај младић се сматра митолошким праоцем рагби фудбала захваљујући тврдњама Метјуа Блоксама из 1876. године, који је напустио Рагби школу неколико година пре него што се овај догађај наводно догодио. Међутим, ова прича је готово извесно апокрифна. Вилијам Веб Елис је Краљ Артур рагби фудбала, неопходни, утешни и афирмативни херој. Постојао је свакако, али његово дело готово извесно није.

Уосталом, смрт играча који трчи са лоптом у рукама у то време била би сматрана „оправданим убиством", каже макар један извор из 19. века.

Али полако је трчање са лоптом у рукама (running in) заиста постајало прихватљиво. Веома популарно, заправо, 1838. и 1839. године, захваљујући играма и умешности Џема Макија. На самом почетку четрдесетих (1841. и 1842. година) трчање је коначно уведено у сферу правила, с тим да су постављена јасна ограничења – лопта нипошто није смела да се подигне са тла, већ је морала да буде ухваћена on the bound (након првог одскока), онај који хвата лопту није смео да буде off his side (дакле, у офсајду, односно испред својих саиграча) и лопту није смео да преда било коме, већ је сам морао да покуша да дође до тачдауна.

Крајем тридесетих (1839. или 1840. године) утаначено је играње са једнаким бројем играча у оба тима – између 15 и 20 – али су мечеви тимова неједнаког нумеричког стања и даље остали доминантни.

На кампусу Рагбија, који је основао Лоренс Шериф, богати пиљар Елизабете Прве, постојала су три популарна места. Простор иза капеле је било место за туче, јер су тамо учитељи најређе залазили. Два су била поља за игру – littleside и bigside, где су играни важни и велики мечеви.

Игра је била доста груба, па су коришћена дрвена „мртвачка колица" за одвожење повређених играча са терена. Било је јасно да то мора да се промени, да игра мора да се обложи правилима која ће је учинити безбеднијом.

У Рагбију, првој реформисаној јавној школи, установљени су неформални састанци ђака, названи „луви", по узору на навику Луја XIV који је држао састанке док је устајао из кревета. На једном од ових састанака донета је одлука о писању правила, не малим делом како би се смањило неконтролисано насиље и заувек избациле веома често коришћене ципеле са гвозденим врхом (navvies), које су наносиле посебно велику штету коштаној конструкцији играча.

Расправе о правилима стално су вођене на „Острву" (травнатом брдашцету окруженом водом), да би читава ствар добила формални карактер тог 28. августа 1845. године, када је Sixth Form Levee (састанак најстаријих дечака) спојио идеје са папиром.

Правила су изискивала да се седмично максимално игра два меча (од чега један увек суботом), установљен је knock on, ударање лопте шаком или руком, а дозвољен је био и „хекинг", односно шутирање играча у цеваницу (што ипак није смело да се чини петом).

Правила су дечаци писали искључиво за себе, ни са каквом намером да их шире даље у заједницу или шире друштво. Вероватни циљ је био да игра не дегенерише током времена.

Међутим, постоји теорија да је јединствени рагби фудбал настао како би се ова школа издвојила од осталих, са својом овалном лоптом (почела да се користи најкасније почетком педесетих), головима у специфичном облику (H) и обавезним белим панталонама.

Рагби школа је сазвала комитет 1895. године како би верификовала тврдњу о Веб Елисовом изуму, који ју је и потврдио, иако није пронашао нити једну особу која је видела овај чин (или која зна некога ко је видео овај чин).

Фудбал у овој школи је посебно просперирао када је директор био Арчибалд Тејт (1842. до 1852. године). У овом периоду су почели да се играју мечеви између кућа, који су били основ целокупног фудбала у јавним школама (нешто слично као дуели Грифиндора и Слитерина на Хогвортсу). Вреди истаћи да је фудбал у Рагбију наставио да се развија и грана и док је хедмастер био Мејрик Голбурн, Тејтов наследник.

Итон колеџ

Јавне школе су елитне институције. Придев „елитни" немогуће је градирати, али када би то било могуће, када би могло да постоји „најелитније" – онда би то био Итон колеџ, лоциран поред Виндзора. Основао га је краљ Хенри Шести 1440. године. Његови ученици су долазили из оних друштвених висоравни у којима људи верују чак и да дишу бољи ваздух од осталих припадника своје врсте (своје подврсте, можда чак).

Стога, верују неки, на Итону нису могли да дозволе да један обичан Рагби, који је полако постајао школа од гласа захваљујући Арнолдовим реформама а, можда већ тада, и због веома специфичног фудбала који су играли, буде испред њих. Неко ко ће – побогу, можете ли то и да замислите без згроженог грчења фацијалних мишића – постављати стандарде? Не, то може само једна школа и та школа ће играти фудбал (Eton Field Game) дихотомски супротан оном у Рагбију.

Напослетку, веровало се да је фудбал на Рагби и дошао преко директора Томаса Џејмса, бившег Итоњанина (Old Etonian је израз за бивше ученике ове школе), који је Рагби водио од 1778. до 1798. године.

Читав 19. век обележила је борба средње класе растуће моћи да се изједначи, по правима али и манеризмима, са аристократијом. Као одговор, они најповлашћенији и најбогатији су започели неку врсту друштвене демаркације, тако што су додатно подигли захтеве и норме понашања и самоконтроле.

Руке су основни орган људског деловања, а стављајући готово потпуну забрану на њихово коришћење у својој игри, Итоњани су захтевали самоконтролу највишег реда. Чак се каже да је, када су ђаци јавних школа у једном тренутку почели да демонстрирају свој фудбал у ширем друштву, тражили да сваки нови играч држи новчић (шилинг) у шаци. Ако издржи да не додирне лопту руком, новчић би постајао његов.

Наравно, сасвим је могуће да су правила фудбала на Итону написана потпуно без повезаности са дешавањима на Рагбију. Немогуће је бити потпуно сигуран, али могуће је бити сигуран у то да је Eton Field Game најдиректнија могућа претеча онога што данас зовемо association football.

Постоји индиција да се игра лоптом играла на Итону 1519. године, због текста који каже „We will play with a bagful of wynde". Наравно, коментар ове врсте може да се односи на игру лоптом, али и на свирање музичког инструмента, највероватније гајди.

Прво релевантно спомињање фудбала на Итону збило се 1747. године (индикативно или не, исте године одржан је последњи Ram Hunt – традиција потере за овном, који је потом касапљен).

Доктор Хотри, директор Итона у тридесетим, жалио се на притисак родитеља који су инсистирали на спорту коме он није био превише наклоњен. Пак, већ у сезони 1841-1842, фудбал је добио званичну подршку, превасходно јер је чинио да ђаци без надзора и контроле не напуштају територију школе.

Све до двадесетих година 19. века популарнији од "филд гејма", и то подоста, био је Eton Wall Game. Тешко ћете наћи бизарнију – а и бољи израз од речи „бизарно" – игру од ове међу претечама фудбала.

Терен за игру „вол гејма", први пут званично играног 1766. године, широк је тек пет или шест јарди, оивичен на једној страни зидом дугачким мало више од 100 јарди. Игра је била толико груба да би многи заденули корице књига како би заштитили ноге.

Није најјасније када је Eton Wall Game заправо почео да се игра, али то није могло бити пре 1717. године, када је зид од цигле и саграђен. У прве две деценије 19. века ово је била убедљиво најпопуларнија игра на Итону. Главни играчи били су део онога што се звало „upper club", а реч је наравно било о старијим ђацима који су играли међу собом. Главни меч био је онај између „колеџера" и „опидана", гротескно бројчано неизбалансиран (ових првих било око 70, ових других преко 200). Било је толико жестоко, да је велика туча 1827. године довела до забране дуела на неколико година.

Дуго је био дозвољен knuckling, који је значио ставити (дакле, без ударања) песницу на лице противника, било где осим на део око очију, и онда је заротирати. Шака је била у рукавици, са скорелим блатом, па је ефекат био сличан ексфолиацији шмирглом.

Правила за Eton Wall Game написана су 1849. године. Лопта не сме да носи руком, играчи само шакама и стопалима смеју да додирну тло. Лопта не сме да се дода напред. Штавише, забрањено је да играч са обе ноге уопште буде испред лопте. Лопту је забрањено додати чак и уназад (прекршај знан као furking). Лопту је забрањено подићи изнад чланака.

Дакле, читав меч је један велики скрам у коме два састава покушавају да се домогну противничког гола. На крајевима терена се налазе простори које називају calx (латински за „креду"). Постоје, а ово су званична имена, „добри калкс" и „лоши калкс".

У овом делу игралишта се постижу поени. Лопта се подиже од тла и уз зид. Онда се додирне руком, уз повик „Имам је!" (Got it!). Ово је такозвани „шај" и вреди један поен, а доноси и прилику да се постигне гол, који носи десет поена. Ривал може да спречи постизање „шаја" и то док траје процес подизања лопте са земље, тако што ће је „извиљушкати" (to fork) назад свом саиграчу, који ће је шутнути ван територије калкса.

Баштенска врата (добри калкс) и дрво (лоши калкс) чине голове, које треба погодити бацањем лопте. Ниједан гол није постигнут у главној утакмици, која се игра на дан Сент Ендрјуза, још од 1909. године. Угао под којим се гађају врата је оштар, а дрво је изузетно танко. Оправдање, уколико је такво уопште и потребно...

У сваком тиму три играча играју на позицији „зида" (walls). Они су задужени за највећи део штуре прогресије лопте уз, је ли, зид, и највећи део физичких недаћа припада управо њима. Постоје два играча са титулом seconds, чији задатак је да буду потпора првој тројици. До њих, у истој линији, су „спољњи играчи" (outsides), којих има тројица и који се зову, редом, „трећи" (third), „четврти" (fourth) и „линијаш" (line). Они, са своје стране, трче унаоколо и јуришају на противничке играче, а истовремено спречавају противничке outsides да ураде то исто.

На крају имамо behinds, који се састоје од „летећег човека" (flying man), који се налази на око три јарда иза прве линије играча, long behind је осам јарди иза њега док је, у подједнако удаљеној позадини, играч који се зове goal.

С друге стране, тимови у „филд гејму" су били сачињени од осам нападача и три дефанзивца (forwards и behinds). Итон почео да игра мечеве са 11 играча од 1841. године.

Циљ је био лопту, која је била упола мања него модерна фудбалска лопта, допремити до било ког дела противничке гол линије. Три поена је завређивао гол (односно, убацивање лопте у простор омеђан штаповима – goal sticks – удаљеним 11 стопа и високим седам стопа, са танком пречком). Један поен додељиван је за руж, који је постизан тако што би лопта била додирнута након што је прешла линију са било које стране статива.

Израз за офсајд, sneaking (шуњање), показује опробријум ових дечака према стицању непоштене предности на терену. Eton Field Game је захтевао да најмање четири противничка играча буду између нападача и гола.

Иако је овим, теоријски, пас унапред био могућ, није коришћен, па су се напади одвијали у фалангама, чији циљ је био изгурати ривала и тако освојити простор. Израз за скрам на Итону био је були.

Најважније од свега, лопта је могла само да се заустави руком, нипошто да се ухвати (не дај Боже баци, удари или ухвати), због чега се сматра да је управо ово тренутак иницијалног рачвања два фудбала, па макар то биле и њихове бета верзије.

Нека од интересантнијих правила „филд гејма" су и да је меч увек морао да почне у пола један и да се заврши у пола два. Није било дозвољено пузање на рукама и коленима са лоптом међу ногама. Ако играч падне током булија и „тражи ваздух", були се прекидао и отпочињао изнова.

Ако се лопта одбије од гледаоца или неког другог објекта, ван линије штапова који су означавали границе игралишта (side sticks), игра се одмах настављала. Гол је вредео више него било који број ружева. Руж је био значајан, пресудан заправо, само у случају истог броја постигнутих голова.

Потписници овог сета правила, из октобра 1847. године, били су Ејџ Ејџ Тремејн и Еј Ар Томпсон.

Такмичење између кућа на Итону, које је, рекли смо, било фундаментални вид организованог надметања у школама, звало се Вејт Куп и почело је да се игра 1860. године.

Од 1851. године гости почињу да стижу на Итон да играју фудбал, посебно Итоњани са Оксфорд универзитета. Од 1852. године тимови официра, опет, наравно, некадашњи ученици школе, такође су се враћали како би играли фудбал.

Али Итон и Рагби су само супротни крајеви једног широког спектра, ни близу читав спектар. Друге јавне школе су играле своје идиосинкратичне фудбале, који су, у већој или мањој мери, на овај или онај тамо начин, такође допринели конституисању и формирању игре коју данас гледамо.

Само, не може овако. In medias res можда и није најбољи приступ за сјужет ове приче. Може да буде збуњујуће Јер, видите, протагонисти ових насилних излива пркоса, који подсећају на зачетак какве социјалне револуције, заправо су дечаци. Адолесценти. Ученици Винчестер колеџа.

Нису били једини. Једног дана је доктор Инглс, директор Рагби школе, чуо пуцањ. Нашао је изгредника, дечака по имену Естли, и захтевао да му овај открије где је пронашао барут. Овај га је упутио на локалног трговца, који је порекао ноншалантно целу ствар. У своје књиге продају барута уписао је као трансакцију шећера. Дечак је кажњен и изударан штапом, а онда је са друговима кренуо у осветнички поход – разбили су прозоре трговчеве трговине. Директор је потом захтевао да сви старији ученици плате штету, али су ови то одбили. Још једна „два јарца на деблу" ситуација.

Директорова врата су изваљена из шарки експлозивом, а боље нису прошли ни његови прозори. Школска звона су одјекивала као објава рата. Запаљена је ломача од клупа и столица, а директорове књиге су бачене на врх ватреног беса ових пубертетлија. Ред је враћен тек када су се појавили војници, стационирани у близини, са исуканим мачевима. Вође побуне су избачене из школе, а међу њима је био и будући генерал британске војске и будући бискуп.

Ученици су се бунили због следовања пива, дужине божићног распуста, права старијих ученика да кажњавају млађе колеге, избора нових директора (headmasters), радних празника...

На ученике су, макар и делимично, утицали и догађаји у Француској. Тако су се током маршева протеста могли чути слогани „liberté, égalité, fraternité", уз махање француске триколорке, а барем једна буна је почела „у име правде" и против „шпијунских метода" директора.

Итон је прву ученичку буну имао 1728. године, а до 1832. године најмање их је било седам. Исто толико их је било у Винчестеру. Посебно су занимљиве биле 1808. и 1818. година, када су се побуне догодиле у три школе (Чартерхаус, Хароу, Винчестер, односно Итон, Шрузбери и опет тај Винчестер).

Поглавља неких побуна укључивала су праве талачке кризе, јер су ученици држали директора закључаног у његовој соби, стражарећи са секирама у рукама.

Како је уопште овако нешто било могуће? Енглеске јавне школе су престижне, елитне институције, установе у којима се обликују поноси и дике аристократских породица и изданци nouveau riche пребогатих индустријалаца. Откуд овај варваризам?

Јавне школе су основане и њих су финансирали богати добротвори са намером образовања сиромашне деце, односно деце која долазе са нижих друштвених пространстава. Курикулум се базирао на латинском и грчком, а све са жељом да се отвори вертикални канал којим би ови дечаци могли да постану свештеници или административни чиновници у служби круне.

Звале су се „јавне школе" јер њихови директори нису били власници школа, већ запослени које је постављао борд повереника или заступника.

Школе су прихватале дечаке из имућних породица, из врхушке друштва, али су они своје школовање морали да плаћају. Они су, у различитим школама, називани „опиданс", „таунбојс", „бордерс", „комонерс" и „форинерс", док су сиромашни ученици ишли под именима „гаунбојс", „колеџерс" и „фаундејшнерс". У почетку је ових других било кудикамо више, али све се променило на почетку 18. века.

Схватајући да је стари систем туторства и учења у топлом окриљу дома (замка) застарео, аристократе су своје синове почели све више да шаљу у водеће јавне школе, све док њихов број није драстично надмашио нумерички удео дечака без Ag кашика.

Узурпација виших сталежа дестабилизовала је јавне школе до темеља. Чак ни то није довољно тачно, јер ни од тих темеља више није остало ништа до шута и шљунка.

Учитељи (masters) су били припадници средње класе и разлика у друштвеној висини учинила је њихов ауторитет патетично невалидним.

Једноставно, дечацима они нису били потребни. Знање које су ови могли да им пренесу њима није било неопходно. У школу су слани да би се навикли на интеракцију са својим вршњацима и друштвеним парњацима, да би се припремили за чувену лондонску „сезону", живот у затвореним клубовима, павиљонима и парламенту.

А и све да су наставници некако могли да упристоје своје ученике, сам њихов број је то учинио немогућим. Учитељи су коштали, а директори су вишак новца који уштеде увек могли да сместе у сопствену сламарицу (коју су и сасвим лако могли да обложе викуњином вуном). Један ученик са Итона са почетка 19. века присећао се да је Џон Кит, његов учитељ, подучавао 190 дечака истовремено. Да, звучи изводљиво...

Смањивање трошкова је довело и до тога да су услови живота били грозоморни. У Хароу школи, директор Џозеф Друри је био апсолутни шампион зачепљења дотока новца на, за установу, важна места. Његов метод је био да прими што је више могао ученика - јер је сваки значио додатни приход њему лично – а онда трошио што је мање могао на квалитет смештаја. Током 20 година колико је провео као хедмастер, зарадио је количину новца која би, у модерној конверзији, износила осам и по милиона фунти.

Било је, дакле, ако не оправдања а онда барем објашњења за насилне испаде. Међутим, дечаци из јавних школа су носили тенденцију ка насиљу. Окрутности, заправо. Тузлинг (toozling) jе био израз у Хароу школи за убијање малих птица певачица. Говорило се да понији остају без очију ако морају да вуку запрегу својих господара близу школе. А, наравно, туче међу ученицима су биле редовне колико и поднева и сумраци.

Деловало је да ништа није могло да се уради са овим лајт претечама Алекса Деларџа. Као оне кинеске замке за прсте - што се више борите са тим, то сте више заглављени.

Сам квалитет образовања је био далеко испод оптималног. Заправо, био је напросто лош. Градиво је било застарело и неупотребљиво, не превише измењено у односу на време када је основана прва јавна школа (Винчестер колеџ 1382. године). Слаб квалитет наставе и архаични и суштински непотребни предмети значили су да су родитељи у једном моменту престали да шаљу своје синове у јавне школе. Премијер Вилијам Пит Старији, који је похађао Итон, рекао је да „скоро не постоји дечак коме није сломљен дух у овој школи". Свог сина, Пита Млађег, школовао је код куће.

„Ништа није могло да буде горе за развој мог ума, јер се није изучавало ништа корисно. Школа као пут ка образовању за мене напросто није постојала", причао је Чарлс Дарвин о свом времену у Шрузбери школи.

„Не могу да кажем да се присећам свог живота у јавној школи са било каквим осећајем задовољства. Ништа на земљи ме не би намамило да поново проживим те године", рекао је Луис Керол, који је често био жртва насилника у Рагби школи.

Борба за контролу наставника и ученика довела је до система двоструке контроле. Власт учитеља имала је какав-такав легитимитет у учионици, али су реципрочно они морали да прихвате апсолутну доминацију старијих ученика (који су се називали префекти, у неким школама припостери) у свим ваннаставним сферама.

А то што наставници нису могли да контролишу најстарије дечаке значило је и да нису могли да надгледају и усмеравају њихов однос са млађим и неизоставно слабијим колегама. Тако се развио prefect-fagging system (префект-фегинг однос). Фегови (fags) су били млађи ученици у служби старијих, практично њихове слуге, јер су их ови често приморавали да обављају бесмислене задатке и извршавају понижавајуће наредбе. Ови малишани чешће су кијали него дисали – никада није наодмет парафразирати Милорада Павића – у присуству старијих и јачих колега, у страху јер је од њиховог расположења зависио њихов живот.

Нешто (све!) је морало да се промени. На срећу деце, фудбала, родитеља, фудбала, Британије, фудбала – и јесте.

Реформе јавних школа су покушане у бројним институцијама. Чарлс Лонгли из Хароуа и Џорџ Моберли са Винчестера су били део клике која је покушала да модернизује и уљуди јавне школе, али онај ко је у томе успео, и то на начин који се могао пројектовати и имплементирати и у другим школама, био је Томас Арнолд.

Син цариника са Острва Вајт постао је директор Рагбија 1828. године, а то је остао до смрти 1842. године. Арнолд је схватио да образовање није једино стицање знања, већ и формирање карактера. Желео је да претвори Рагби у школу за „хришћанске џентлмене".

У томе је успео тако што је успео да реконструише и исполира префект-фегинг однос унутар и ван школских зидова, и то тако да је повратио контролу коју су професори изгубили, али је задржао ниво аутономије дечака. Систем двоструке контроле постао је систем индиректне владавине, пошто је сам бирао префекте према академским и моралним параметрима, који су одговарали директно њему. Они су сада постали заштитници реда и мира, уместо његови кршитељи и скрнавитељи.

Зашто су реформе успеле овде а не у некој другој институцији? Свакако великим делом и због тога што Рагби, основан 1567. године, није стекао статус јавне школе све до 1778. године. Био је то флексибилнији микрокосмос, мање склон елитистичком аутизму него друге, више „пош" школе.

Рагби је био модла и модел које су испратиле и остале школе. У курикулум су уведени модерни језици, историја, географија, сликање, научне дисциплине, али је морални (интерни) и етички (екстерни) кодекс постао примаран.

За Арнолда спорт (фудбал) није био централна компонента у остваривању унапређења личности. Штавише, он је забранио field спортове (лов, риболов, пуцање...), али његови савременици и поштоваоци су схватали вредност тимских игара. Фудбал је помогао наставницима да се углаве у постојећу интерну ђачку хијерархију. Школско особље је, промовишући фудбал, каналисало вишак енергије и хормоналне трансформације које са собом неизоставно носи затворени простор и гомила пубертетлија у њему.

Постава њиховог промовисања игара био је и латентни страх од зла хомосексуалности и мастурбације, за шта је фудбал требало да буде профилактик.

Арнолдов ађутант у Рагбију, Џи И Ел Котон, постао је директор Марлборо колеџа и тамо донео „култ игара", како се ова идеја назива. Многи директори су били подједнаки ентузијасти, као Еј Џи Батлер на Хејлибурију, који је и сам знао да се заигра. Ту су били и Чарлс Вон у Хароу школи, Едвард Тринг на Апингему и Хели Хачинсон Алмонд у Лорето школи у Единбургу.

Викторијанско друштво у целини, његов етос, било је потпуно конгруентно са овим процесом. У 19. веку медицина и биологија су напредовале брже него у ма ком другом историјском тренутку осим садашњег. Сазнање да постоји каузалитет између физичког, менталног и моралног здравља постало је евидентно. Одједном, основне и најважније карактеристике мушкости и мужевности нису биле интелектуалне, већ физичке и моралне – комбинација која ће постати идеал познат као „мишићаво хришћанство" (muscular Christianity). Фудбал и „мишићаво хришћанство" су били као клавир и виолина. Сјајно су ишли заједно.

Фудбал је постао начин привлачења, практично регрутовања нових ученика. С тим у виду су константно грађени и надограђивани терени за игру. Хароу је са осам хектара терена за игру 1845. године стигао до 146 хектара до 1900. године. Чартерхаус се потпуно изместио на отворена поља Сарија 1872. године.

Тимски спортови (опет, фудбал) су били средство селекције, одбацујући оне који нису били спремни да преузму дизгине империјалне владавине. Спорт је јачао младиће, много више него што су књиге и канцеларијско базгање икако могли. Учио их је неопходностима сарадње и компетитивности. На крају, спојио је и асимиловао стару аристократију и нову имућну буржоазију у један функционални, за остатак планете страшни и горопадни организам.

Све је постало званично када је Кларендонска комисија, владина истрага из 1861. године која се тицала јавних школа, утврдила неопозиво важност игара у изградњи карактера.

Дакле, фудбал. То је то. Важан. Најважнији. Али какав су то фудбал играли ти мали господари света?

Ово је шроув фудбал. Зове се тако јер се игра на шроув уторак (Shrove Tuesday, у Француској знан као Марди Гра, односно дебели уторак) дан је пре Еш Венздеја (Ash Wednesday, односно пепелнице како је зову римокатолици на Балкану), првог дана поста уочи Ускрса (Lent je енглески израз).

Ова масивна игра неограниченог броја играча се раније сматрала остатком паганских обичаја, али је истина да је шроув фудбал много скорашњији изум. Прво помињање шроув фудбала – или било ког празничног фудбала, пошто се играло још и на Божић и првог дана нове године, као и приликом обележавања посебних догађаја, као у случају меча између Галашилса и Селкирка у Шкотској, играног у част победе над Наполеоном – потиче тек из 16. века. Фудбал је много старији од тога. Више од 200 година раније мечеви су играни са тимовима сачињеним од једнаког броја играча, којих је често било мање од десет, са макар неким смерницама и нормама понашања.

Тако, шроув фудбал није допринео превише (или уопште) развитку фудбала или еволуцији његових правила. Он је ћорсокак породичног стабла, пуначка, ненашминкана али свакако симпатична сестра игре која ће се развити у ово што данас гледамо са тако балавом чежњом.

Најстарији шроув фудбал јесте онај у Честеру игран 1533. године. Глазгов шроув меч игран је у 16. и на самом почетку 17. века. Најстарија шроув утакмица са континуитетом јесте она у Корф Кеслу у Дорсету, која је почела да се игра 1551. године, да би нестала 1887. године. Меч у Ешбурну се игра од 1683. године.

Од игара у 19. веку, којих је укупно било 46 широм овог подручја, само њих две имају лозу заиста старију од 100 година. Не постоји нити један доказ који би потврдио да је игра у Сеџфилду (Sedgefield Ball Game) уведена повељом локалне цркве 1027. године, како се охоло тврди.

Многе игре немају ових псеудоантичких претензија и сасвим су комотне са тим што су у питању спонтани догађаји без културолошке или митско-симболичке позадине. Тако су у Јужном Дараму две чете локалне милиције играле меч на залеђеној реци Тиз 1855. године, док су два шроув фудбалера играла 1830. године у Бриџенду.

Посебно су познате игре биле оне у Дербију (знана као hugball), Кингстону на Темзи и Алнику (Scoring the Hales).

Шроув фудбал је егзистирао – још једном, то ради и даље на неким местима – подједнако на трима равнима. Коришћен је као прилика да дуго завађене или макар антагонистички усмерене групе каналишу и физички манифестују своју мрж.. Добро, не мржњу неопходно увек, али свакако нетрпељивост и нездрави ривалитет. Тако је меч у Вајтхејвену игран између рудара и радника у бродоградилишту, у реци и са головима који су били докови и зид ван територије града, а правила је било колико и у неком салуну на Дивљем западу након што би било откривено варање на картама. У Шкотској је сукоб на мечевима између Етрика и Јароуа готово одмах метастазирао у неколико засебних туча, које би престале када би нека хладна глава исекла лопту.

Неке игре, на другој страни овог невероватног спектрума, личиле су на фестивале и пратиле су их параде. У Велсу је направљен компромис, с обзиром да су туче периодично прекидане зарад освежења за играче.

Две су игре које су, чак и у овој папазјанији у којој би се вероватно и Пи Ти Барнам нашао збуњен и смућен, које су посебно интересантне.

Халатон и Медбурн шутирање боце и јагма за питом од кунића. Да, тако се зове (Hallaton and Medbourne bottle kicking and hare pie scramble). Сваког Ускрса у Лестерширу пита се баца у ваздух. Играчи се боре, користећи сваки зглавак на телу (колено, лакат, не мари...) како би одагнали супарнике, како би стигли до парчета и појели га. Онда почиње игра.

Ботл је буре пива које сваки тим покушава да пренесе преко граница парохија на своју територију. Халатон увек побеђује јер је њихово месташце удаљено тек пола миље низ падину. Медбурн је удаљен неколико миља поља, живица, вегетације и оштро сечених брда. Отуд и није шокантно што Медбурн није постигао гол од 18. века.

С обзиром да је резултат унапред познат, поента је уваљати се у блату и добро се забавити. Борба за буре не престаје и њена жестина не јењава ни ако оно заврши међу посматрачима. Повређених је много и неки историчари и антрополози сматрају да су управо овакви обичаји социолошка подлога из које је настао фудбалски хулиганизам.

Хекси худ (Haxey hood), у северном Линколнширу, је игра која се играла и игра на Богојављање. Некада је градска луда љуљана на дрвету и то док се „димио" изнад ватре од сена. Када би показао прве знаке нелагоде, па чак и гушења, луду су спуштали у ватру одакле је морао да се искобеља како год уме. Данас је, наравно, овај ритуал избачен, али оно што је подједнако наглашено као и у старини јесте насиље које прати ову игру.

Худ је заправо кожна цев или цилиндар, који се баца у такозвани „свеј", што је нешто као четворострани рагби скрам. Свака засебна фракција покушава да одгура супарничку масу како би однела худ у локални паб. Игра почиње поподне, може да траје и неколико сати али, најчешће, траје и до дубоко у ноћ. Рушење имовине, ломови, повреде? Ваљда и не вреди наглашавати колико је тога...

Наводно, порекло Хекси худа је каваљерско. У 14. веку Лејди од Маубрија, жена локалног земљопоседника, изгубила је своју капуљачу за јахање на ветру. Група локалних сељака је потрчала за њом и успела је да јој је врати. Као награду им је доделила земљу, уз услов да се сваке године одржава трка за „худ".

Ова игра је вероватно преживела искључиво зато што је Хекси лоциран у Ајл оф Ексхолм подручју, које је некада било одсечено од остатка Енглеске, све док околне мочваре нису исушене.

Оно што је занимљиво за шроув варијетет фудбала, а посебно у односу на атрофирање организованог фудбала у првим деценијама 19. века, јесте да је његова учесталост порасла. Од првог помињања до 1800. године шроув фудбал је игран на двадесет локација. Како су векови радили оно што векови углавном и раде, дакле пролазили, тако је и шроув фудбала било све више. Четири пута више игара било је у 18. веку него у 16. Играно је на седам локација у 17. веку, на читавих 14 у веку до њега.

Ово не значи, јасно, да шроув фудбал није нападан као и регуларни фудбал. У 19. веку, 11 игара (што је отприлике свака четврта утакмица) је укинуто или је напросто морало да се премести на другу локацију. Први је „пао" Беверли, 1825. године. Постоје и фудбалски шроув догађаји који су престали без икаквог екстерног притиска. На овај начин су нестале 22 игре.

Отпор забранама је варирао, ваљда у зависности од везаности заједница за свој празнични фудбал. У Источном Маузлију игра је 1857. угашена само зато јер је један једини играч кажњен шилингом. На другој страни, у Нанитону у Ворикширу 1881. године, полиција је наишла на физички отпор стотине радника које је покушала да спречи да играју на улицама на шроув уторак. Игру нису успели да зауставе или спрече.

За опстанак празничног фудбала важно је било имати утицајног заштитника. Игра у Алнику, у којој су играле парохије Сент Полс и Сент Мајклс, спроводила се на улицама до 1828. године. Власти су тада схватиле да је читав насилни спектакл прекардашио и да немир мора да престане. Али, уместо да га забране, због подршке Војводе од Нортамберленда, игра је само померена на оближње поље. Војвода такође обезбеђује награде и освежења за играче, а преузео је на себе и да плати сваку евентуалну штету која настане током борбе.

У почетку је све функционисало јако добро, све док се 1878, године један играч није удавио у потоку, што је нагнало власти да наредне године забране фудбал. Ипак, још један споразум 1881. године спасао је алнички Scoring the Hales.

Преживеле су оне игре које су се прилагодиле урбанизацији која се разлила Британијом као просута чорба од челика, дима и бетона. Такође и тамо где се подударала са меркантилним интересима, односно где су трговци успели да је искористе како би укрупнили свој профит. Тако је 1864. године шроув меч враћен у Лондон, где су стотине играле у Батерси парку. Претходно је у Лондону играно 1642. године.

Разне су методе коришћене да се заустави шроув фудбал. Тако су религијске организације покушале да подрију годишњи меч између јоркширских села Престон и Хедон, тако што су на оближњем брду понудиле кроткију и богоугоднију алтернативу – молитву, проповеди, испијање чаја и певање.

На другој страни је чувени меч у Дербију, који се прилагодио развитку града тако што је уместо фудбала постао хагбол. Међутим, са покушајима забрана се почело још у 18. веку, да би градоначелник коначно успео да заустави официјелно фудбал 1845. године. Наредне године, међутим, фудбалери су се ипак окупили, жељни да наставе са игром коју је један Француз у посети 1829. године описао овако: „Ако ово зову фудбал, како зову тучу?".

Овога пута заиста је дошло до туче, они чија је обавеза да чувају ред су прочитали riot act (енглески статут из 1715. године који је забрањивао окупљање на јавном простору 12 или више људи, ако се претпоставља да то раде противзаконито или са криминогеним намерама), а у нередима је градоначелник погођен комадом цигле.

Фудбал у овом крају свакако није нестао. Једном годишње парохије Литловер и Микловер су играле kick-ball, са двадесет играча на обе стране.

Иначе, многе игре су преживеле све до 20. века, као оне у Скиптону, Јетхолму, Вулеру, Сеџфилду, Китлију, Вајтхејвену, када су спонтано, органски нестале...

Шроув фудбал су, видели смо, обично играли тимови сачињени на основу географске или професионалне поделе. У Воркингтону су играли морнари против радника у рудницима угља, где је један гол био Карвен хол (позната утврда у Камбрији), а други се налазио у луци која је била на супротном крају града. У Сеџфилду су трговци били противници сељака. Некада су тимови били издељени по висини или брачном статусу. Голови су, видели смо, у овим играма углавном биле локалне знаменитости, али је у Падзију у Јоркширу циљ два тима био да лопту убаце у одређене делове потока који је протицао кроз село.

У свим шроув фудбал играма играло се и рукама и ногама, те је неки здружени израз за њено покретање било сажето у глаголу bunching.

И није увек све било нерегулисано, конфузно и болно. У децембру 1835. године два тима од 50 играча, који су представљали Скоун и Перт, прво су тренирали, а онда и одиграли меч на терену јасно означених димензија, са судијом и два помоћника.

Празничном фудбалу посвећене су и песме, па је тако Џон Скинер у Шкотској написао „Christmas Bawing (Balling) of Monymusk" (1739. године), а меч о коме је реч био је онај у Абердинширу.

Фудбал ове врсте посебну популарност је имао у Шкотском низоземљу (Scottish Lowlands). Игран је током Fastern's E'en (шкотски назив за шроув уторак) дана. Због безбедности, до 1800. године, фудбал практично потпуно постао handball игра. У Бервикширу фудбал је био везан за борбе петлова. Власник најјаче живине би имао част да отпочне меч подбацивањем лопте. Инвереск у Мидлотијану  је имао дуел између ожењених и неожењених продавачица рибе. Жене, оне храбрије очевидно, придружиле би се мушкарцима у игри у Ланаркширу, у Ванделу.

У велшком Кередигиону игран је Y bêl ddu (игра црне лопте), у којој су на супротним странама били Брда (Bros) и Долина (Blaenaus). Ове прве су звали Педи Брос јер је сматрано да потичу од Ираца, док су становници доњих крајева били, сматра се, потомци Брита. Меч је почињао у подне, када су се сви окупљали на путу који раздваја два краја насеобине. Bros су имали задатак да се са лоптом успну уз планину, док су Blaenaus били успешни ако са њом стигну у свој део парохије. Меч се углавном завршавао са мраком. Голови и победе прослављани су пуцњевима из пиштоља.

Занимљив (или барем другачији од осталих) обичај шроув фудбал меча постојао је у већ спомињаном Корф Кеслу, где су играли каменоресци. Шегрти који су се оженили претходне године плаћали су гозбу (донација знана као „свадбени шилинг", који је био осигурање да ће његова удовица бити збринута ако овај премине). Последњи који се оженио, међутим, није морао да плаћа, али је имао обавезу да обезбеди фудбалску лопту. Утакмица је играна наредног дана, дакле на Еш Венздеј, али да би се дошло до терена обезбеђеног за ову прилику, морало се обезбедити право преласка преко земље локалног племића. У ту сврху је предавана путарина у форми пола килограма бибера, а тек онда би била одиграна утакмица.

Шроув фудбал постоји и данас. Реликвија без патине, прашине и паучине. У Алнику се игра на пољу у Северном Пету, на терену дугачком отприлике један фурлонг (јединица за дужину мало већа од 200 метара). Голови, украшени са доста зеленила, широки су један и по метар. Меч почиње у два поподне, након церемонијалног изношења лопте из замка у поворци коју предводи гајдаш.

У Ешбурну, Up'ards играју против Down'ards са лоптом испуњеном плутом већом од регуларне фудбалске лопте. Циљ је тапнути лопту три пута у жрвањ једног од два млина удаљена пет километара. Меч је добио покровитељство круне 1928. године, када је Принц од Велса отпочео утакмицу. Пре плебисцитарног одобравања, јасно, и у Ешбурну је игру пратила стигма. Тако је 1891. године лопта прокријумчарена до места одигравања меча испод хаљине једне госпође или госпођице, с обзиром да је полиција желела да спречи било какву активност.

Трећи меч присутан и данас је онај у Џедбургу. Игра се на Fastern's E'en, али локалци инсистирају да се заправо не игра због празника, већ да је меч заказан за први уторак после новог (младог) месеца након празника познатог као Кендлмас (2. фебруар). С обзиром да се тај дан готово увек поклапа са шроув уторком, ово све делује као урођено, скоро патолошко цепидлачење Шкота и потреба да се разликују у односу на Енглезе.

У Џедбургу играју Guppies и Downs, односно они рођени северно и јужно од имагинарне линије која сече оно што у Шкотској зову mercat cross (декоративну структуру на централном тргу, која, узгред, не мора да буде крст).

Guppies дају гол када пребаце лоптом градске зидине, Downs када лопту убаце у подземни поток.

И овде је било неколико безуспешних покушаја укидања игре, први 1704. године, али су градски оци попустили јер је живаљ осмислио мању лопту, направљену од коже, напуњену сеном и украшену тракама. А, и уосталом, ко би заиста прекинуо традицију за коју се сматра да је почела игром одсеченим главама енглеских пљачкаша...

Нико није могао да предвиди да ће, одмах иза метафизичког ћошка, али и сасвим опипљивог покоља Вотерлоа, наступити Pax Brittanica, стогодишњи период хегемоније током којег је Британија била кајзер, цезар, шах, калиф, цар земље, ваздуха и воде. Њена култура постаће култура света, њен језик постаће језик света, њен спорт постаће спорт света. Али чак и да је неко могао све ово да предвиди, сигурно је да би само снисходљиво издигао крајичак усне при помисли да ће управо фудбал бити тај спорт. Ха, свашта стари момче...

Фудбал (фудбалица, фуца, fitba – ти Шкоти и њихов сленг...) је био притиснут. Занемарен са врха, одбациван са дна. Згњечен у преси онижих порива и морализаторства, деловао је као обичај на умору. Тамо и где би неко шутнуо лопту у организованој фудбалској утакмици у првој трећини 19. века лопта није тупкала већ јечала. Сваки шут одјекивао је као ропац. Не гол, већ упомоћ!

При крају џорџијанске ере у Енглеској, постојали су спортови у којима су започети иницијални процеси професионализације, са дефинисаним правилима и централизованом организацијом која је надгледала такмичења, што су и предуслови модерног спорта. Фудбал? Ха, свашта стари момче... Били су то спортови много милији аристократама, опседнутим клађењем.

Још почетком 18. века бокс почиње да се помаља као борилачки спорт другачији од осталих. Борбе, у којима су учествовале и жене, готово одмах су имале монетарну подлогу. Дешавало се да се воде мечеви у којима такмаци држе новац у шакама, да би губитником бивао проглашен онај који би током песничења испустио кованице.

Први велики шампион био је Џејмс Фиг, који је 1719. године основао академију, чувени „Фигов амфитеатар".

Џон Бротон је други титанолики карактер развоја бокса, који се појавио неких двадесетак година касније. Он је био штићеник војводе од Камберленда, брата Принца од Велса, који је и сам својим иметком и статусом давао потпору боксу. Боксери су подржавани у тренингу, а често им је додељивано звање – синекура, пре – личних слугу или бодигардова. Важније од свега, аристократе су улагале огромне своте новца у исходе борби својих љубимаца.

Бротон је 1743. године написао правила бокса, који је до тада био тек песничење које је трајало док један од ратника није изгубио могућност да стоји на ногама. Од тог тренутка уведене су рунде и судије, недуго затим и рукавице (првобитно назване mufflers).

Бокс је постао толико друштвено релевантан да су посебно одабрани борци, одевени у скарлетно-златну одору, шетали у поворци током крунисања краља Џорџа Четвртог 1820. године.

Овај спорт је успео чак и да промену читаву природу социјалне интеракције – некада су свађе међу господом решаване дуелима, дакле пиштољима или мачевима. Међутим, размирице између чланова неравноправних друштвених слојева од тада су, сматрано је прикладним, решаване оружјем доступним и богатима и сиромашнима – песницама.

Други спорт чије пупење се напајало жељом за клађењем биле су трке коња. Џоки Клаб (Jockey Club) основан је око 1750. године и убрзо је постао основни ауторитет одређивање календара трка и форми у којој ће се обављати клађење. Усвојена су и правила самих трка, која су постала стандард широм земље. Долазак чистокрвних арабљанских атова увело је потребу за педантно вођеним селективним укрштањем и одгојем грла. Хиподроми разних форми и облика ницали су као плесни.

Најразвијенији спорт од свих био је крикет. Марлебен Крикет Клуб (MCC) основан је 1787. године. Настао је сублимирањем изнервираности и финансијске моћи аристократа, којима је дојадило да обичан свет гледа њихове мечеве. Томас Лорд је замољен да направи приватно, затворено игралиште. Прва правила крикета написао је војвода од Ричмонда 1727. године, али правила Марлебен Крикет Клуба, који је и данас старатељ крикетских законата и аката, написана су 1788. године.

Вреди ли наглашавати да је клађење и овде било најважнија детерминанта популарности крикета, а исто се може (шта може – мора) рећи и за веслање. Много пловних река у Британији, као и култура скелеџијског занимања још из времена када су мостови били ретки и/или непоуздани, овај спорт су учинили посебно популарним. Хиљаде би се начичкале на обале Тајне и Темзе како би пратили трке.

Са друге, доње стране друштвене хијерархије, фудбал је глодао и увек моћни религијски лоби. Јеванђелски покрети, веома утицајни широм англосаксонског света, бавили су се грехом и искушењем, односно њиховим избегавањем. Фудбал је виђен као очигледан испуст за путена искушења, подилажење човековим изопаченостима (можете мислити...), и стога је сматран „опасним воћем". Чак су и неке секуларне иницијативе, попут реформе закона о помоћи сиромашнима, имале идентичну моралну поруку и поуку.

Чађаво пуританско наслеђе и даље је обликовало назоре људи. И даље су резоновале опомене Филипа Стабса, написане у његовој The Anatomie of Abuses, у којима је овај мислилац писао о залама и злима који се налазе у позоришту, моди, алкохолу па и, спремите се добро, фудбалу, тој „ђаволској разбибриги".

Ова секуларно-клерикална алијанса створила је 1802. године Друштво за сузбијање греха, да би 1824. године настало и Друштво за спречавање окрутности према животињама.

Методисти, првобитно покрет унутар Цркве Енглеске који је потом постао засебан религиозни ентитет, био је део истих социјалних сила које су се противиле, а онда активно радиле на укидању бруталних животињских спортова, свакако веома вољених међу популацијом која је живела у селима и варошима.

Прво су забрањене борбе паса, борбе петлова, bear-baiting, bull-baiting (мучење медведа и бикова, некада и борбе ових животиња са псима), а 1840. године укинута је и чувена трка са биковима у Стамфорду.

Какве ово има везе са фудбалом? Није дуго требало да се овај миље окрене против свих врста друштвених немира и нерегулисаног насиља традиционалних спортова, фудбала пре и изнад свих.

Нападнута је и наизглед бенигна (иако свакако банална) традиција позната као skimmity-riding. Овај обичај имао је вид травестиране параде, у којој су учесници користили буку коју су правили ударањем у шерпе и лонце, а све како би се изразило незадовољство и неодобравање „неприродних" бракова, као што су заједнице старијег удовца и много млађе жене. Комшилук се овим борио и против неудатих мајки и сличних моралних аберација.

Ово није ништа ново. Увек је било оних који су у фудбалу видели само сметњу и непријатност. Тако је Сер Томас Ељо, чувени аутор, дипломата и лексикограф из 16. века, фудбал описао као „ништа друго до зверско беснило и екстремно насиље". Сматрао је да фудбал треба ставити у стање „перманентне тишине". А сада су се социјалне силе поравнале тако да је напокон било могуће долијати фудбалу.

Локални моћници (gentry је енглески израз за ову класу) повукли су спонзорство спортова и игара популуса. То су урадили делом због критика и неодобравања религијских сектора.

Делом, већим делом, то су урадили јер је њихов статус доминантне друштвене класе био угрожен. Почетком века буржоазија је била подређена средња класа, али је њихова моћ потицала на динамичном ресурсу индустријске производње. Највиши сталежи су били земљопоседници, а контрола и управљање земљиштем даје релативно статичан економски аутпут. Моћ буржоазије је драстично расла како су ефекти индустријске револуције постајали већи.

Сама држава је зависила од њих. Технике и технологије ратовања постале су индустријализоване и буржоазија је напрасно постала јако важан чинилац у вођењу спољне политике. Моћ и богатство припадника некадашње средње класе предузетника почела је да превазилази моћ и богатство припадника највиших стратума, који су почели да се осећају угроженим.

Највиши слојеви су се повукли у своје кућице (аналогија коју треба разјаснити – мисли се на сопствени, узани социјални круг, не величину непокретности које су поседовали). Чак су и у мумлању све нестрпљивијег нижег сталежа видели притајену претњу, а догађаји у Француској само су додатно повећали њихов страх (или су повећали очи у том страху, како желите).

Урбанизација, са својим предграђима и сиротињским квартовима, допринела је даљем, дакле сада и физичком, раздвајању класа.

Утицајнији трговци су се изборили да изместе или укину фудбал из своје непосредне околине, жалећи се да посао трпи због халабуке коју је игра доносила.

А крајем двадесетих година Енглеска је коначно добила средство друштвене контроле којим је могла да спроводи све те силне забране фудбала. Сер Роберт Пил је основао прву модерну полицију (полицајци у почетку патролирали улицама под именом „Пилерси"), што је омогућило практично потпуну обуставу нежељених и нелегалних игара, пре свега фудбала.

Поступци и навике агрикултурног друштва, који су постојали толико дуго да их је бесмислено бројати генерацијама већ се то мора учинити вековима, зависили су од годишњих доба. Слободног времена је било много више, а празници су обележавани на најразличитије начине, од такмичења у орању до фудбала.

Све је то сагорело у пећницама индустријализације. Њени очигледни ефекти створили су неопходност дисциплине радне снаге, која више није смела себи да допусти – којој није смело да буде допуштено – да се упушта у традиционалне дигресије и згубидањења.

Индустрија је била врлина и прогрес, доконост („потрага за задовољствима", фуј) неиспуњавање дужности према друштву. Ту је било, наравно, и питање заштите имовине и иметка индустријалаца.

Време које су радници проводили у фабрикама се драстично повећало, што је онемогућило било кога од њих да игра фудбал. Штавише, животни стандард, у смислу капацитета плата да обезбеди храну и смештај, је опао, тако да није било ни расположивог капитала, па ни здравља и енергије који би били утрошени на играње лоптом.

Радничке организације су критиковале играње фудбала, а то су радила и удружења и друштва трезвености и умерености, која су такође имала пролетеријатски карактер.

Британски парламент је 1835. године изгласао Highways act, којим је покушано да се регулише хаотични саобраћај на јавним путевима. Од тада пешаци и возачи коњских запрега и кочија морају да се држе леве стране пута, како би биле избегнуте гужве које су угрожавале саму виталност свакодневног живота. Уз стварање, испоставиће се, образаца понашања у саобраћају релевантних и данас, овај закон је дозволио забрањивање играња фудбала на и у близини путева. Казна је износила 40 шилинга.

Организовани фудбал се и даље играо, али од 1800. до 1830. године његово помињање у било каквим архивама, мемоарима, списима је минимално. Његов статус можда најбоље описује предложени законски акт из 1844. године – The bill concerning the encouragement of Manly sports, илити "Закон о подршци мужевним спортовима". У њему фудбал није укључен у главне активности, већ је сврстан у тек фриволне и секундарне рекреације.

Неодобравање фудбала стајало је у законику све до 1845. године, а потпадало је под „Закон о одржавању артиљерије и спречавању незаконитих игара".

Дакле, није било добро. Фудбала је било у првих 30 година 19. века, али тек ту и онда тамо, и баш, баш спорадично. Пенигам и Минигаф су заједнице које су одиграле меч у Њутон Стјуарту у Шкотској 1816. године. У Хантингдонширу је 1825. године одржан фестивал на којима је играно неколико спортова, па чак и тај неки фудбал. Годину дана касније знамо за меч у Кобаму, али само због навода о тучи између два играча.

Али један фудбал, једна његова врста, можда пре даљи рођак (пуначка ненашминкана сестра) или можда недиректни предак, аскурђел или ожмикура, не само да није била угрожена, већ је и просперирала.

Јаснија дистинкција, неко коначно разилажење између игара са доминантним шутирањем лопте (association football) или бацањем или ношењем лопте у руци (оба рагбија или амерички гридајрон фудбал), тек је почињала да чкиљи кроз крмељиве очи у овом периоду, а коначно се догодила сасвим и недвосмислено тек у 19. веку. Све до тада, тимске игре лоптом (или у случају кнапана дрвеним диском) биле су махом један велики и сродни, насилни и узбудљиви, бућкуриш.

Три су основне карактеристике које чине ову дисфункционалну породицу. Објекат, дакле не увек лопта, је контролисан рукама, ногама, грудима, главом, некада палицом. Поени су додељивани убацивањем, погађањем или уласком са објектом у „гол" (енг. циљ). Гол, коначни објектив игре, могао је да буде дрво, капија града, брдо, поток, простор специјално исцртан на зиду... У свим овим играма, за разлику од рецимо крикета (где један играч игра сам против целог тима), тимови су истовремено и сарађујући међусобно играли једни против других.

Продрети у саму суштину и форму свих ових игара није превише лако. Један од веома ретких детаљнијих сведочанстава долази нам из раног 17. века из Корнвола, где је игран хурлинг. Постојале су две врсте – hurling to the countrie и hurling to goales.

У првој варијанти голови су били куће, капије, па и читава села и градови, понекад удаљени и до четири миље. Играна је сребрном лоптом, без превише бриге о броју играча са обе стране, нити о њиховом бројчаном паритету. Циљ је био однети лопту до „гола" своје екипе. Била је то игра толико жестока, а утицај њеног поседа толико јак, да је поређена са „пакленим духом".

Иако готово потпуно дерегулисана (неки играчи били на коњима, а посматрачи су могли да се придруже руљи у било ком тренутку, што је читавом спектаклу давало изглед залауфане снежне кугле), постојале су јасно дефиинисане позиције у тиму. Играчи су могли да буду fore-ward, wings, rere-ward, што је, очевидно, аналогно војној терминологији.

Hurling to goales је била развијенија игра, са 15, 20 или 30 играча на обе стране. Овде имамо и први пример одбране „човек-човека", јер су ривали били директно упарени и једни за друге задужени. Није било дозвољено да два играча истовремено нападну носиоца лопте у покушају да му је узму. Неутрална особа би убацила лопту у игру.

Такође су постојале веома стриктне дидаскалије играчких позиција. Stopping hurlers су, тако, били дефанзивци испред голова. Израз за додавање био је dealing. С друге стране, много чешћа вештина је био butting, што је термин за ударање песницом у груди како би се онеспособио или успорио ривал и његово напредовање. Лопта се није смела додати саиграчу који се налази испред носиоца лопте (пример стриктног офсајд правила какво данас постоји и даље у рагбију). Ова врста хурлинга играна је највише током венчања.

Кампбол или кампинг, игран у Источној Англији, игра је чије име носи етимолошку везу са германском речју kämpfen, која, наравно, означава борбу. Мечеви су најављивани у локалној штампи. Голови су били удаљени до 200 јарди, а широки 15 јарди, начињени од одеће самих играча. Лопту опет подбацује неутрални посматрач, а тимови (које чине од 10 до 15 играча) настоје да је ухвате и однесу до сопственог гола. Сва врста гурања, блокирања, физичког опструирања су била прихватљива. Ако играча са лоптом ухвате и тиме зауставе његово надирање, он мора да баци (никако преда) лопту саиграчу, који онда наставља јуриш ка голу како би освојио поен (notch или snotch). Седам или девет сночева доносило би победу, а некада би мечеви били и временски ограничени (играло се најчешће пола сата).

Постојала је и подврста. Кикинг камп је био игра са већом лоптом у којој се ова, иде хипотеза, искључиво или углавном шутирала.

Кнапан, игран у јужном Велсу, прецизније у Пемброкширу, некада би имао и 2.000 учесника. Камење је коришћено да се онеспособи противник, а гледаоци нису постојали, јер би свако ко се појави морао да учествује ако акција дође до њега.

У Ирској је постојао ираз "ag imirt caid" (играти каид). Отац В. Ферис је описао крос-кантри каид, у коме је циљ био пренети лопту преко границе парохије, и пољски каид (field caid), у коме је постојала маркација терена и прецизно одређен број играча. Гол је био лук, сачињен од савијених грана суседног дрвећа. У округу Кери, пре свега, игран је овај први каид. Смернији варијетет ове игре, са по шест играча у тиму, игран је у Даблину у раном 18. веку.

У Шкотској, у Киркволу на Оркнијским острвима, у Дансу, Џедбургу и Роксбургу (као и на још многим местима), Uppies и Doonies, у зависности од географске локације са које потичу играчи, играли су ба игру (ba' game, у Џедбургу позната као hand ba' game).

Правила су била (и данас су, јер игра постоји и даље) једноставна на исти начин на који су минотаури једноставни. Напросто, нису постојала. Узми лопту, постигни гол и окончај меч. Све између је потпуно арбитрарно и препуштено физичким могућностима и моралним ограничењима играча. Сматра се да игра на Оркнијским острвима има везе са фолклором архипелага, односно чувеном Оркнијинга сагом која говори и о Харалду Лепокосом, легендарном првом норвешком краљу и његовом освајању ових крајева.

Ба игра је имала ефекат циклона у градовима и градићима где је игран. Домицил је морао да поставља дрвене даске на прозоре и да се, сасвим дословце, барикадира док ука и бука не прођу.

Међутим, у 16, 17 и 18. веку фудбал и његови рођаци нису увек били оспоравани и, штавише, постајали су све уређенији и (усуђујемо ли се да кажемо?) софистициранији.

У књизи објављеној 1561. године, енглески педагог Ричард Малкастер, директор чувених лондонских школа Мерчант Тејлорс и Сент Полс, залагао се за смањење броја играча, мање грубости и независни ауторитет (trayning maister) на терену који би све то надгледао. Сматрао је фудбал, овај припитомљени фудбал, корисним у едукационе сврхе.

Малкастер се залагао и за стриктнији kicking game (игру у којој се лопта пре свега шутира). Током времена управо је ова форма фудбала постајала све популарнија док, напослетку напослетка, није постала и преовлађујућа у многим крајевима. Посета Лондону Француза по имену Сосјур у 18. веку, видимо кроз кореспонденцију коју је имао са својом породицом у домовини, приказује фудбал као игру шутирања.

Дејвид Ведербурн, учитељ латинског из Абердина, дао је својим ученицима да преведу одељак који описује игру са јасно дефинисаним улогама и тактиком.

Напослетку, сер Томас Мор је упоредио свет са фудбалском лоптом (rounde rollying footeball).

Бери Сент Едмундс школа у Сафоку наводно је играла фудбал још 1550. године. Хорнси, градић на источној обали, место је првог познатог помињања терена за фудбал (17. век), знаног као Footeball grene. У разним катастрима и мапама, нешто касније, можете пронаћи такође и фудбалски "close" и фудбалски "garth" (башта), места сасвим јасно одређена за игру која не би реметила бонацу нормалног живота.

Ово је, наравно, био изузетак и фудбал је и даље превасходно игран на улицама, трговима, пољанама и био је и даље, за неке (или многе), подједнако стихијски организован и варварски мучан као и "спектакли" јавног кажњавања - од готово бенигног пилорија до напросто ужасног квортеровања (черечења) - пре него што је ово уклоњено из јавног простора и коначног развитка концепта затвора.

Опис меча из Хичина у Хартфордширу, игран 1772. године, показује фудбал какав је тада најчешће био – као анархични рејв који би помео све пред собом у радијусу који није било могуће одредити. "Лопта је потонула у језеро Прајори, онда је ношена улицом Ејнџел, преко пијачног трга до пивнице 'Артичока', да би коначно гол био постигнут њеним пролазом кроз улаз Сент Мерис цркве". Звучи, зар не, као активност у којој би се Тасманијски ђаво Ворнер брадерса сјајно снашао.

Уз све ово, ту је био и социјални лубрикант првог реда, неизбежан у свим деловањима у којима је учествовао већи број људи (читај више од једног). Говоримо, јасно, о алкохолу, који је у Енглеској пре индустријализације - Merrie England - био много доступнији. Једна студија је показала да је 1647. године, у селима јужног Ланкашира, постојала једна таверна (ale house) на дванаест домаћинстава, односно једна на 57 становника. Сви су пили, а онда би се упустили у фудбал. На крају, ко може да тврди да су престајали са пићем чак и док су играли... Неког превеликог мира и реда ту није могло да буде.

Све је могло да има и бенигнију форму. Рудари на северу Енглеске су имали обичај да чекају испред цркве излазак младожење како би захтевали новац за фудбал, који су по правилу и снази, говорило се, вековне традиције и добијали.

Ипак, неке друштвене појаве су најавиле цивилизовање, умировљавање и стандардизовање игара. Кметови су временом постали слободни сељаци, а племићким власницима земље придружили су се власници земље којима се боја крви и вена није поклапала. Они су били познати само као „gentlemen". Виши сталежи су почели да организују мечеве заједно са припадницима нижег стратума друштва, али намећући сопствене норме понашања и ублажавање неконтролисаног насиља (дакле, неконтролисаног насиља, нипошто самог насиља, оно је било вољено као и увек).

Социјална хијерархија, тврди се, била је много мање ригидна у Енглеској у 16. и 17. веку него ма где у западној Европи.

Ништа необично, јер Британија није имала апсолутног монарха, као рецимо Француска, и утицај двора није био неограничен. Његово номинално противљење насиљу није било превише убедљиво племићима који су уживали сасвим пристојан ниво аутономије и комоције одлучивања шта ће и на који начин радити.

Арчибалд Кембел, седми гроф од Аргајла, играо је фудбал, што знамо јер је током суђења сер Џону Кембелу од Ардкингласа, због убиства рођака, овај сведочио како је „његов господар играо фудбал". Он није једини племић који је волео лопту, па су тако играли и Емануел Скроуп, гроф од Сандерленда, и Лорд Вилоби од Ерезбија.

Оливер Кромвел је 1628. године, дакле у младости, описан као „један од најважнијих организатора и играча фудбала". Краљ Чарлс Други Стјуарт је 1681. године присуствовао мечу између својих и слугу Кристофера Монка, другог војводе од Албемарла. Меч је почео бацањем војводинине марамице преко лопте, које су у овом периоду често пуњене грашком, што им је давало шкргутави тон.

Све њих престигла је Мери Краљица Шкота, која је 1568. године гледала своје дворјане како играју „вешто, хитро и снажно", како је забележила у свом дневнику начињеном током боравка у замку Карлајл.

Иначе (ако уопште можемо почети наредни параграф овако, као да у себи не носи једну тако важну информацију), најстарија фудбалска лопта је направљена у Стирлингу и откривена је иза зида краљичине одаје у стирлиншком замку, који је декорисан четрдесетих година 16. века. Направљена је од кравље коже и свињске бешике, а дупло је мања од модерне фудбалске лопте. Неки сматрају да је стављена у зидну конструкцију као заштита од враџбина, што је била честа пракса у то време.

Мање важни властодршци такође су знали да буду фудбалске присташе. У граду Пулу, градоначелник, његова жена и остали локални достојници организовали су пикник и гледали младиће „који су уживали у фудбалу". Свештеник у Узбију, малом месту у Камбрији, водио је своје парохијане после поподневне молитве у таверну, а „младу сорту пустио да игра фудбал".

У 17. веку, у Шкотској, фудбал је био посебно моћан у Елгину (постоје докази о његовом интензивном игрању још од 1598. године) и Банфу, а игран је још у Лохтону (1601. године, када су размирице решаване потезањем пиштоља) и Абердину (1605. године). У истом периоду, у Енглеској, развијенији лоптарошки крајеви били су Манчестер, Пенистон и Мејдстон. Хексам (1647. године) нуди вероватно најранији навод о игрању фудбала у Енглеској у овом веку. У овом столеђу фудбал је редовно игран недељом у селима Вилтшира.

Сер Џон Бренстон говори о навици становника Лондона, углавном младих шегрта, да играју фудбал на залеђеним улицама у 17. веку, што је само наставак навике која је уврежена крајем 16. века, а вероватно и раније, у неосветљеним браздама историје.

У истом веку песници су описивали фудбал ратара и пастира, који су лоптом кратили хладне и влажне зимске сате. Слепи ирски песник из округа Лаут, Séamas Dall Mac Cuarta, описао је фудбалски меч одигран поред Слејна крајем 17. века између тимова из области поред река Бојн и Нени.

Иако вероватно најраније помињање фудбала у Енглеској у 18. веку долази из Грејт Неса у Шропширу (1709. године), фудбалски најнапреднији региони у овом периоду су били, недвосмислено, Источна Англија до Линколншира, Ланкашир и Лондон.

У Источној Англији фудбал је игран на вашарима. Мечеве су промовисали власници пабова (мање као мецене, више као монетарни опортунисти), али су их понекад спонзорисали и припадници виших друштвених слојева. Меч у Њумаркету, одигран 1751. године, гледало је 6.000 људи.

Не чуди, стога, што су неки фудбалери стекли огромну славу, попут Хјуа Рајта из Сафока који је био активан између 1767. и 1773. године.

Он, можда, чак и није најранија фудбалска звезда. У тексту из 1711. године, описан је фудбалски меч у коме се „Том Шорт понашао толико добро да се већина људи сложила да је немогуће да остане нежења до наредног сеоског празника".

Нажалост, фудбал је у Источној Англији изгубио усхит раје која је била његова основна јазбина како се век ближио крају. Добрим делом то је и због тога, сматра се, што је у мечу између Норфока и Сафока, услед несагледивих количина насиља, погинуло девет играча.

Нешто северније, у Линколнширу, фудбал је често коришћен као протест против приватизовања земљишта. Неретко је забрањиван у урбаним срединама, као рецимо у Лауту 1745. године. Међутим, фудбал је у овом региону био довољно развијен да у лето 1795. године Озборнби и Билингборо одиграју меч у којем су ови други носили плаво како би се разликовали у односу на противнике.

У Ланкаширу, тачније у Рочдејлу и Берију, организовани су турнири између заједница (у Енглеској их називају цивилним парохијама). У Берију су, такође, власници пабова видели комерцијалну вредност фудбала, па је тако 1755. године организован меч са десет играча на обе стране. Меч је трајао три четвртине часа, а награда је била шешир за сваког од играча победничког тима.

У овом периоду основан је и први фудбалски клуб на свету. У Лондону је настао Џимнастик Сосајети (The Gymnastic Society), који су чинили људи родом из Вестморланда и Камберленда, насељени у престоници. Окупљали су се редовно како би се бавили двема спортовима, фудбалом и рвањем. Када су чланови клуба завршили са пословима у Лондону и вратили се на север, клуб је практично расформиран 1789.године.

Исте године, једне мајске среде и мало северније, одигран је и један истински невероватан меч. Зарад опкладе од 200 гвинеја, један у изворима неименовани млади џентлмен играо је против 11 најбољих играча округа - и победио након четири и по сата игре.

У Ирској, између 1758. и 1766. године, даблиншке новине су извештавале о мечевима у Милтауну, Драмкондри и Фингласу.

Ипак, и поред свега овога, фудбал је, на уласку у 19. век, почео постепено да копни у читавој Британији, изузимајући једино можда Јоркшир (у Хаворту играни мечеви недељом, упркос противљењу локалног викара). До 1831. године забележена су само три фудбалска меча у Источној Англији (од чега два у Рамворту), док је до истог периода ускршњи шампионат најбољих играча у Берију престао да се игра.

У ово доба, у Бромфилду у Камберленду, постојао је интересантан обичај међу школарцима. Интересантан колико и цикцактави, неумитно последњи лет инсекта терминално повређених крила.

Затворили би се у учионици на три дана, док је учитељ покушавао да се пробије кроз барикаде. Ова опсада била је шарада у својој бити. Ако би учитељ у периоду од три дана успео да се инфилтрира или пробије унутра ништа се не би догодило, али уколико, пак, не би био успешан (што је готово увек био случај) сачињен је споразум о капитулацији који су потписивале две стране. Једна ставка уговора је била неизоставна – одобравање играња два фудбалска меча. Циљ игре је био однети лопту у кућу капитена једног од тимова, које су биле удаљене неколико миља.

Културну маргинализацију традиционалног фудбала, како се овај процес назива, озваничио је Џозеф Страт, писац и историчар, у свом делу The Sports and Pastimes of the People of England (Спортови и разоноде народа Енглеске) из 1801. године. Стање и статус фудбала, који је тада, тврдио је он, уместо синтагме game at football много чешће називан goal at football (јер је главни атрибут фудбалског меча умешност његових протагониста да бране и нападају гол) је описао овако:

„Некада је био јако популаран међу обичним светом, али је сада пао у немилост и јако се мало игра".

Откуд то одједном? Шта се догодило?

Краљ Вортигерн је тражио место где ће саградити цитаделу погодну за одбрану од потенцијалних освајача. Дванаест мудраца му је саопштило, када је адекватна локација коначно изнађена, да, ако жели да градња буде успешна, земљу мора попрскати крвљу убијеног дечака зачетог без оца. Емисари су послати широм земље, све док у Монмутширу нису наишли на дечаке који се играју лоптом. Један од њих, начули су, био је дечак чија мајка није легла са мушкарцем.

Напослетку, одвели су га пред краља, али њега је дечак убедио да ће отерати Саксонце са својих земаља, а да му за остварење тог циља није неопходно уморство.

Ово је први писани приказ игре са лоптом у Британији, али се може сматрати релевантним колико и детаљи битке између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије. Историја Брита, напросто, није историја.

Први приказ игре лоптом, о чијој природи се може спекулисати као фудбалској, јесте онај који је написао Вилијам Фицстивен, бележник и секретар Томаса Бекета. Он, средином друге половине 12. века, прича како „млади људи после вечере одлазе у поља да играју добро познату игру". Како наводи, ученици разних школа, као и трговци многих усмерења, имају своје лопте. Старији људи, очеви играча, као и богатији грађани, долазе на коњима како би пратили игру.

Ако је лоптање баш тада почело, или макар почело да бива популарно, то би било лако објаснити. Дванаести век је у Британији био период драстичног развитка градова и њиховог повезивања трговином. Ово је створило локалне идентитете и учесталост интеракције тих локалних идентитета из чега се развио и трибализам и ривалитет. На чему другом почива спорт?

Фудбал је енглеска реч која је, модификована, присутна у скоро свим европским културама. Посветимо се примерима – fussball у Немачкој, voetbal у Холандији, futebol у Португалији, fútbol у Шпанији, fotboll у Шведској. Изузеци су тек калчо у Италији и балкански ногомет (где се, опет, оба термина односе на однос стопала и лопте).

Први пут се фудбал помиње у 14. веку – када је забрањен. Николас де Фарндан, градоначелник Лондона, издао је едикт о забрани играња фудбала 13. априла 1314. године у име краља Едварда Другог Плантагенета. До 1667. године, фудбал су забрањивале централне и локалне власти више од 30 пута.

„Велики метеж у граду, због одређене вреве која потиче од великих фудбала на јавним пољима, због којих многа зла можда могу да се догоде", гласила је прва забрана, чије непоштовање је људе водило у тамницу.

Забрана Едварда Трећег, такође из династије Плантагенет, односила се на жељу да се становништво усмери, односно да нипошто не занемари вежбање стрељаштва, уместо да се бави „узалудним играма без вредности". Посебно је важно истаћи да је ово било време Стогодишњег рата са Француском. Едвард се 1337. године прогласио законитим наследником француског трона и тиме је покренуо сукоб који је окончан тек 1453. године. Едвард и његов син, познат као Црни принц, доминирали су првом фазом војевања и стигли су до импресивних победа у биткама код Кресија и Поатјеа. Ништа од тога не би било могуће без моћи енглеског дугог лука и стрелаца који су га одапињали.

А све ово се догађало у време Црне смрти, па је здрав (да не кажемо исправан) и војно способан мушкарац био веома важан ресурс, због чега и није толико чудно што је фудбал сматран, не само дистракцијом, већ и опструкцијом.

Едвард Трећи је поред ове издао још две забране, а исто је учинио и Ричард Други. У 15. веку, фудбал је три пута забранио и Хенри Четврти, а исто су урадили и Хенри Пети и Седми (две забране), као и Едвард Четврти. Хенри Осми, у паузама развода, обезглављивања и црквених раздора, такође је подржавао забрањивање играња фудбала, иако постоје јасне индиције да га је сам играо у младости. Ланкастер, Јорк, Тјудор – династије и владајуће куће су се смењивале, али фудбал је остао невољен.

Прва забрана локалних власти била је она синода Илаја 1364. године. Фудбал није био дозвољен у Халифаксу и Лестеру (по две забране у 15. веку), у Шрузберију, Бристолу, Оксфорду... Фудбал је забрањиван у Манчестеру у 17. веку готово баналан број пута, а изговор су углавном били разбијени стаклени прозори.

У Еклсу, дистрикту Манчестера, дечаци су изведени пред судију јер су играли фудбал на улици. Млађарија је кажњавана због лоптања и у Колну и Престону.

Прво помињање фудбала у Шкотској збило се 1424. године, када је парламент краља Џејмса Првог донео - о, шока ли? - забрану играња (na man play at the Fute-ball). Џејмс Други је уз фудбал забранио и голф, Џејмс Трећи је у истом веку донео две забране, да би последњу забрану донео Џејмс Четврти 1491. године.

Међутим, овај монарх је у себи носио и зрнце хипокризије, јер је 1497. године, док је забрана још увек трајала, сам играо фудбал. То знамо захваљујући списима регалног благајника, пошто се тамо налази налог за куповину фудбала за краља.

Ковачи су у Перту забранили слугама и шегртима да напуштају посао док ови играју фудбал. Архибискупа Џејмса Лоуа, у време када је био свештеник у Кирклистону, казнио је синод Лотијана јер је играо фудбал на Божји дан.

Прво спомињање велшког израза за фудбал – pêl-droed – имамо 1593. година, у песми Вилијама Мидлтона. Викар Чирка, Роберт Лојд, жалио се 1629. године што људи троше време на игру недељом.

Интересантно, статут ирског града Голвеја 1527. године игру лоптом назива њеним енглеским именом (the great footballe), а чак и промовише његово играње.

У 17. веку расте политички утицај пуританаца, намерених да се боре против фриволних и небогоугодних активности, уверених да је игра, фудбал пре свега, меки еквивалент непоштовања Створитеља. Читане су проповеди и штампани прогласи да ће свакога ко игра фудбал стићи физичка манифестација беса божјег.

Не треба, ипак, бити превише строг према овим фудбалским филистарима. Истина је да се у Британији у овом периоду другачије гледало на наношење бола. Оно јесте било легитимни извор уживања. Познате и признате занимације била су посматрања јавних погубљења, док би они мало предузимљивији били заокупљени паљењем мачака у корпама.

Али фудбал је и у овом бруталном контексту умео да буде баш груб. Немилосрдна и окрутна једна занимација. Сам је био препун насиља. Хенри де Елингтон је 1280. убијен током игре (опет, у овом периоду она се сигурно није називала фудбал) у Нортамберленду. Прва званична фудбалска смрт забележена је 1321. године.

А фудбал је давао и прилику за насиље...

Студенти са Кембриџа су 1579. године играли против становника Честертона. Студенти су, је ли, дошли ненаоружани, али су њихови противници сакрили мотке у оближњој цркви. Њих су после искористили да реше заваду насталу током меча. Да ли су у томе и успели не постоје подаци, али се зато зна „да је поломљено више од једне главе".

Ово је, буквално, дечја игра наспрам онога што се догодило крајем 16. века на граници Шкотске и Енглеске. Извесни господин Ридли је сазнао да дванаест Шкота, који су претходно убили неке његове пријатеље, долазе у Бјукасл у Камбрији како би играли фудбал. Одлучио је да их сачека у заседи, али на његову несрећу препредени Шкоти су то открили и, наводи се у једној кореспонденцији из тог доба, „пререзали су гркљан" несрећном господину Ридлију.

Погранични фудбал – чак и међународни, у неку руку – умео је да буде посебно жесток. Ту је меч поред Килдер замка, у коме је играло 20 играча из Лидисдејла са шкотске стране и 20 играча одабраних из разних крајева око долине реке Тајн. Два тима су имала по две победе у четири меча, да би у петом бољи био енглески састав.

Но, игра је било до те мере насилна да, како се наводи, многи играчи нису могли да ходају до кућа, док су неки, који су убрзо и преминули, као почетак својих обољења означили управо овај фудбалски дуел.

У 17. веку, током енглеског грађанског рата између ројалиста и парламентариста, мечеви у Норичу, Ворвику и Глостеру (у коме су играли „улица против улице" – звучи познато?) сматрани су, вероватно с правом, параваном за организовање следбеника једне од фракција.

Уредбе о забрани фудбала издаване су заједно уз забране борби тољагама (популарни cudgel play) или активности познате као cock throwing, чија сврха је била гађати металним шипкама петла везаног за стуб док овај не умре.

Када су у Јорку у шездесетим годинама 17. века фудбалери оштетили локалну цркву, власти су казниле новчано 11 преступника. Међутим, то је толико разгневило живаљ да се до вечери испред градске куће окупила руља наоружана мачевима и мускетама. Окупила, али не ту и стала, пошто се убрзо пробила унутра, рушећи све пред собом. Овај, вероватно први пример фудбалског хулиганизма, престравио је власти.

Упоредо са свим овим, у Британији је у овом периоду почео период приватизовања јавног земљишта, знан као land enclosures. Простор који је некада био доступан свима одједном је, физички и алегорички, одвојен оградама и живицама од обичног Џоа, Ангуса, Џејкоба, Герета...

Све је било мање погодних локација за играње фудбала у џорџијанској Енглеској. Убрзо је остало и све мање људи који би и играли фудбал, јер су почетни ефекти индустријализације натерали рурално становништво да мигрира у нарастајуће градове. Фудбал се не игра између пушећих димњака, иза фабричких платоа, на пренатрпаним доковима...

А опет, опстао је. Толико се дубоко зарио у колективну свест људи да није имао куд него да остане и опстане. То је ипак била активност о којој је писао и сам Вилијам Шекспир. Оксфордски речник у периоду након 1424. године почиње да спомиње фудбал у његовим разним варијантама. До 19. века спомиње га око 70 пута!

Како је фудбал уопште стигао у Британију? Истина је да нико не зна. Неки сматрају да су га донели Римљани, чији војници су играли харпастум. Легионари су имали активност која се звала arenata pila, а чије име је потицало од чињенице да је играна на терену посутим песком. Индикативно или не, до краја 19. века у деловима Велса песак је сматран најприкладнијом подлогом за играње фудбала.

Опет, ту су они који тврде да је дошао заједно са Норманима 1066. године. Уверљиво делује став оних који истичу да је фудбал игра келтског порекла, чије су културна аутономија и идиосинкратичне унутрашње хијерархије омогућиле једној оваквој активности да се развије мимо мејнстрим норми средњег века. Много мање уверљиво делује веровање да су Британци при конзулату у Ливорну у 18. веку учествовали у италијанском калчу и онда игру, односно њену интерпретацију, донели кући.

У Честеру и Кингстону на Темзи постоји веровање да је фудбал почео да се игра управо тамо по први пут, и то главом пораженог викиншког војсковође која је шутирана у делиријумском слављу. Локална легенда у Дербију каже да је први фудбалски меч одигран у трећем веку (217. године), у склопу прославе тријумфа једва наоружаних Брита са Римљанима.

Антрополози сматрају да је фудбалска генеологија агрикултурна. Често је код паганских народа сферични објекат представљао сунце. Лопта је, тако, била метоним доносиоца и одржаватеља живота, а њена контрола и шутирање по пољу би обезбедило богату летину. Ова хипотеза поткрепљена је чињеницом да је француски la soule реч са истим кореном као и латински sol, односно Сунце.

Друга теорија каже да је лопта представљала главу жртвоване животиње. Циљ је био да тим обезбеди посед над лоптом и однесе је на своју земљу, све зарад успеха жетве. Као поткрепљење ове тезе служи једна форма фудбала у Шкотској, где је циљ био убацити лопту у рупу у земљи.

Највероватније, ипак, јесте да је након обилног меснатог оброка напросто некоме пала на памет намена за бешику управо варене животиње. А онда је забава почела...

Фудбал је име које, заправо, најмање има везе са тиме што се лопта покретала ногом. Сматра се да се име односило на чињеницу да се игра on foot (пешке, што ће рећи), уместо на леђима коња. Међутим, готово извесно јесте да је име потекло од врсте лопте којом се игра играла. То потврђује синтаксичка структура неких од забрана фудбала, у којима се не одобрава „playing with ffotebale" уместо напросто „playing ffotebale".

Лопта о којој је реч јесте надувана свињска или бешика бика (у Велсу су лопте правили и од вуне или увезане ужади), тек понекад облепљена кожом. Овакву лопту много је пријатније било шутирати него бацати или носити рукама.

Фудбал је припадао породици народних игара, преношених усмено као каква гусларска предања, које су имале и другачија имена, али је форма и суштина била идентична. Лопта се шутирала, али и носила рукама барем подједнако.

Осим онога што је називано фудбалом, постојало је још бар пола туцета игара из истог ведра, игара идентичне форме само другачије називане, које су игране широм Британије...

А заправо, најстарија лопта, направљена између 2.500. и 2.000. године п. н. е, потиче баш из Африке, односно старог Египта.

Жонглирање и хватање је углавном било домен жена, често у форми неког перформанса у палатама. На једном од ретких приказа игре, жена носи другу жену на леђима (кркаче, рекли би у неким деловима Србије), док се ова добацује са женом у идентичном положају (дакле, на леђима друге жене.) Такође, велики број лопти пронађен је у дечјим гробницама. Прављене су, махом, од глине или дрвета.

Лухја народ у западној Кенији играо је игру сличну омиљеном прибежишту васпитача у вртићима када је физичка разонода њихових штићеника у питању - "између две ватре", с тим да је лопта углавном шутирана.

Масаи су се такмичили ко најдаље може да шутне лопту (или, можда пре, лоптичаст предмет), а они који су били најуспешнији стицали су статус највећег утицаја по питањима жетве или старања о стоци. Предмет који су користили био је обли камен обмотан сувом трском. Ашанти у Нигерији су играли врсту хокеја на трави пред сезону жетве. Штапови су симболизовали мотике, док би било какав заобљенији корен коришћен као лопта.

Сан народ у Јужној Африци бавио се прављењем лопте од коже врата нилског коња. Њу би потом бацали о равни камен, чекали њен одскок и борили се да је ухвате. Током њеног лета би се ударали и гурали, желећи да дођу у позицију да је се домогну. Постоји и верзија у којој би играчи, током лета лопте и ишчекивања њеног пада, имитирали звуке и покрете дивљих животиња.

У раном 20. веку у Сомалији појављује се игра гонсо, коју су играли у племенима Еса и Гадабурси. Основни елемент игре био је да тим направи два успешна додавања. Када би трећи члан тима имао посед, тапнуо би лопту и то би му донело један поен (десет је било потребно за победу). Ривал је имао право ово да спречи користећи стартове какви се користе у рагби фудбалу.

Међутим, с обзиром да је део Сомалије у ово време био британска колонија (Британски Сомалиленд Протекторат), многи сматрају да њено порекло није старо, већ да је пре реч о локалној адаптацији и интерпретацији колонизаторских игара.

Напослетку, Бербери су у Магребу играли коуру, која је имала додолску функцију, а такође је играна у обредима плодности, у сврху завређивања што успешнијих усева. Такође, амхарски хришћани из Етиопије имали су своју игру коју, са одређеним покрићем, сматрају старом више од једног миленијума.

Међутим, Африканци су ноге углавном користили за плес, а много више од лопте су волели кануе и сплаварење на Великим језерима, бацање копља и, изнад свега, рвање. Гласници су ишли од села до села најављујући мечеве, које су обично пратиле маске, костими и репетативни, а опет никад досадни ритмови бубњева. Од свих, посебно су чувене масовне, неструктуриране борбе у Бамбара народу у Малију.

Лопта је потекла у Африци, свакако, али се није иницијално примила од делте Нила до Рта добре наде или од Златне обале до Рога Африке.

Али смирите се Европљани, ваш континент је у истом периоду био тек једва бољи.

Лопта? Мех...

Европска средњовековна цивилизација је, у односу на арапски свет и Далеки исток пре свих, дуго је била закржљала, као окоштали зглоб и атрофирани мишић некоришћеног дела тела. Ипак, неће дуго проћи пре него што ће Европа постати доминанантни и ентитет прогресивнији од свих других.

Она је, изнад свега, била амалгам. Настала је из крхотина римског царства и хеленистичке културе коју је ово претходно прогутало (али никада сасвим и сварило, рекао би неко). Рим је онда сам био подривен изнутра тек изниклом новом формом монотеизма, дакле хришћанством, а од споља су га разориле хорде номада из евроазијских степа.

Ниједан од ових фрагмената ове нове друшвено-политичке реалности није има изразито наглашену културу лоптања.

Ератостен је са готово језивом прецизношћу измерио обим Земље (и тиме, наравно, доказао њену елипсоидност), питагорејци су спекулисали о хелиоцентричној поставци нашег дела свемира (Земља се врти око Сунца, не обрнуто), Херон из Александрије је осмислио парну машину, а Грци су осмислили и геометрију, демократију...

Лопте, међутим, се нису превише дотицали и она их се није превише тицала. Хомер у Одисеји описује насуканог хероја кога буди галама нагих девојака које се играју лоптом док им се одећа суши.

Грци су играли тимске игре лоптом које су звали епискирос и фаининда (историчари имају велики проблем да дефинишу њихов јасан карактер), док је у Спарти, наводно, играна сфаиромахија током обреда одрастања ефеба. Штавише, у Елади су постојали и сфаиристаи, учитељи вештине играња лоптом.

Међутим, културна релевантност ових игара није била превелика и она је, углавном, перципирана тек као разонода и разбибрига. Никада ниједан победнички венац није додељен у Олимпији за играње лоптом. Никада ниједан херој опеван због вештине са лоптом. С друге стране, потребно је јако дуго времена провести испод камена да се не би знало за Леониду са Родоса, највећег тркача античког света.

Рим је био склонији лопти – или је исправније можда рећи њој подложнији. Римљани су, иначе, користили три врсте лопти. Follis је била велика лопта од надуване животињске бешике. Она је понекад, сумња се, била напуњена перјем. Paganica је лопта која се најређе спомиње у историјским списима, а сматра се да је била средње величине, дакле мања од фолиса а већа од лопте познате као pila trigonalis.

Спорт, уопште у Риму, постојао је на два нивоа - на самом врху важности су биле професионалне игре. Ова подела познаје три подврсте – стриктно римске игре (ludi), као трке двоколица – спортове које су наводно наметнули Етрурци (борбе са дивљим зверима и гладијаторске борбе, познате као venationes и munera) – и игре позајмљене од Грка (трке, пентатлон, панкратион – нешто као антички ММА), познате као certamina.

Ludi pilae, односно игре описаним лоптама, имале су одређени престиж, односно играли су их припадници виших сталежа.

Campus Martius (Марсово поље), простор западно од зидина града поред Тибра, где се некада окупљала војска, коришћен је и као место за вежбање и играње. Ту су биле и палаестре, вежбалишта у оквиру јавних купатила, на којима се као на појилима Серенгетија окупљала римска елита. Многа од тих купатила су имала запослене професионалне лоптаре (pilicrepi), који су обучавали господу или водили рачуна о резултату током њихових игара.

Лопта је бацана и котрљана и на улици, јер постоји сведочење о инциденту у коме је човек убијен на улици током бријања, јер је лопта погодила берберина у руку.

Експулсим лудере је била игра слична модерном сквошу. Лопта се ударала о зид руком (обично заштићеном рукавицом). У тригону су играчи стајали у троуглу и додавали би се лоптом, често направљеном од обојеног стакла. Циљ је био бацити лопту тако да је ваш противник не ухвати.
Пила је изискивала да играчи стоје у кругу, док је један од њих био позициониран у средини. Циљ је да им он одузме лопту, док они додавањем покушавају, наравно, то да спрече. Нешто као модерне "шеве" или чувени шпански рондо.

Једина права тимска игра лоптом био је харпастум. О њему нема превише података, али најчешће се тврди да је подсећао на рагби варијанту фудбала. Играо се на правоугаоном терену који је делила линија. Циљ је био задржати лопту на својој половини. Она се могла бацати и није смела да додирне тло. Обично су је играли легионари, можда чак и у склопу официјелног тренинга.

Наравно, Колосеум, импозантни Circus Maximus, чију архитектонску величанственост неће превазићи ниједан спортски објекат све до 20 века, лопту није видео. Макабра и крв је била омиљена забава и римске елите и њеног лумпенпролетеријата.

Визиготи, Вандали, Хуни, ако су и имали игре лоптом, о њима се ништа не зна. Убрзо пошто су њихови краљеви прихватили хришћанство, њихове навике су асимиловане са европским урођеницима.

У галиматијасу свих пандемонијума који је настао по паду Рима, историјски материјали постају халејевски ретки. У шестом веку постоје наводи историчара Гргура од Тура о игри која је укључивала трчање inter spheristarum ordinem, или "међу организованом групом играча са лоптом". Многи сматрају да је ово харпастум, што значи да је игра можда преживела до времена Меровинга (до седмог или осмог века).

Исидор, бискуп Севиље у раном седмом веку, решен да сачува легате класичне културе западне Европе, писао је понешто о играма лоптом, али ово су били последњи трзаји римског спортског наслеђа. Ропци, заправо. Чак су и латинске речи за лопту нестале. Средњовековни француски esteuf и италијанска palla (која ће касније постати ball) су германског порекла.

Напослетку, од седмог до десетог века доказа о играма са лоптом у Европи практично нема. Изузимајући, једино, утицај Мавра, који су имали игру са лоптом и палицом, а која је имала ритуални карактер прославе повратка пролећа. Њу су понели и на своја освајања, крчећи себи пут до Шпаније, Малте, Сицилије...

Феудална владајућа класа у Европи зависила је - заправо њихов статус, економска добробит, политичка моћ - од организованог насиља много више од племства са других континената. Најмоћнија технологија рата тог доба био је оклопљени витез коњаник, који није имао времена да се бави фриволностима каква је лопта.

Велможе су се бавиле борбама и турнирима, али су се зато друга два чиниоца друштвене средњовековне европске културе (свештеници и кметови) бавила лоптом, чије прво помињање потиче из 12. века.

Припадници разних религијских редова су играли игре лоптом без контакта, док су нижи слојеви играли грубље игре. На северу Француске, у Нормандији, Бретањи и Пикардији, игран је la soule или choule. Само име, верују неки, потиче од речи solea, која означава ђон. Реч, радије, иницијално носи келтско порекло – heaul (soleil) – у којој је оригинално h замењено са s, што је била честа пракса Римљана суочених са варварским гласовима.

Лопта је била од дрвета или коже (често испуњена мекињама), носила се, шутирала или ударала некаквом врстом палице. Могла се чак играти и на леђима коња. Била је то тимска игра у којој је, ипак, само један играч, онај који је лоптом погодио гол, напослетку био победник. Гол је могао да буде поток, дрво, ма какав зидић или зидина.

Толико је френетичан умео да буде „ла сул", да су се људи давили јурећи лопту која би завршила у мору или језеру.

Постоје индиције и о игри la soule au pied, што је заправо la soule верзија у којој се лопта удара само, или макар превасходно ногом.

Неки сматрају да је la soule сељачка имитација витешких турнира. Одсуство оклопа, коња и оружја само је одраз економских могућности учесника.

Последње место на коме је игран "ла сул" био је град Ван, у Морбијану у северозападној Француској.

Смрт није била реткост у овој игри, а била је, сада обратите посебну пажњу, чак и прећутно дозвољена, све док је ударац „био случајан".

„А ко то нема неког кога би убио?", речено је једном хроничару у овом месту приликом инспекције локалних обичаја.

Играчи су носили тесну, уз себе уско привијену одећу, како би били неухватљиви за шаке својих ривала, а и да би брзина њиховог трчања била већа. Логика која је на снази и данас међу спринтерима или у, ипак неприхваћеној, идеји фудбалске селекције Камеруна на Светском првенству 2002. године.

Након што се услови игре изговоре наглас, играчи се померају на подједнаку удаљеност од лопте и меч би почињао. Први би ка њој кренули слабији играчи, док би они снажнији стајали са стране, гордо прекрштених руку, узвикујући охрабрења или увреде. Мало-помало, када би се довољно зајапурили од уздржавања и када би мирис крви узбуркао и њихове леукоците и еритроците, они би се прикључили.

„Дух крда дивљих јелена буди се у срцима људи", говорило се тада.

Франсоа де Понтиви, познат као „Сулер", био је чувен због своје умешности у овој игри. У његовој кући, окачене и постројене у близини димњака, биле су лопте које је освојио као победничке трофеје. Макабра ништа мања од колекције скалпова неког поносног индијанског ратника.

Ивон Маркер је био његов кочоперни супарник, жељан да му оспори његова звања и престиж. Франсоа је поломио ребро током "ла сула" 1810. године, али је Маркер погинуо. Његов син Франсоа је наследио претензије свог оца, али и његову злу коб. Франсоа га је током "ла сула" оставио без ока. Пјер се зарекао на освету.

Током меча у Стивалу, Франсоа је приметио да му Пјер не прилази у борби. На позив да приђе и „остане и без другог ока", Пјер није реаговао. Али пред крај дана, када се Франсоа нашао на земљи, осетио је јак бол у стомаку који је проузроковао сабот (врста дрвене обуће) опремљен и облепљен гвожђем. Једино што је видео јесте језива и мирна очна шупљина.

Уз помоћ сопствене снаге и неких пријатеља успео је ипак да се извуче, напослетку чак и да освоји лопту и избегне потеру ривала на отвореним пољима. Стао је да се одмори, измучен, уморан и притиснут границама човечности – јединим границама које нико не може да помери и око којих се нико не може спорити.

Али и поред свега је био близу победи. Приближавао се поточићу који је раздвајао Стивал од Понтивија, када је чуо иза себе меко тупкање. Босонога фигура, која му је деловала да би била сенка и у ноћи и у дану, приближавала се.

Старац је покушао да побегне, почео је и да прелази хладну воду, али није успео да дотакне супротну обалу, што би га спасило (обала је била у Понтивију и он је тамо био недодирљив). Пао је, а потом осетио колено на својим грудима. Колено једнооког човека.

Пјер је прво узео лопту, а затим и око свом непријатељу. Потом га је тукао дрвено-гвозденом ципелом по глави док овај није сасвим изгубио свест. Преживео је, али је остатак живота провео као малоумник, краљ пољана који је постао сеоски идиот.

Пјер Маркер ослобођен је на суду, јер се све догодило у Стивалу, а самим тим током меча "ла сула". Игра је потом забрањена на неколико година.

Први навод игре у манастиру се тиче искуства младог монаха који је привремено преминуо и отишао у пакао, где су ђаволи играли "нешто слично игри лоптом" са његовом душом. Игра која је овде настала, у религијским настамбама и богомољама, јесте тенис, односно његова верзија пре употребе рекета (који се појавио тек после 1500. године), позната као jeu de paume. Игра је постала јако популарна, а посебни терени, са или без крова, направљени су у Валенсији крајем 13. и у Паризу почетком 14. века.

Иако настао у манастирима као, макар номинално, изразито пацифистичка игра, неки сматрају да је вокабулар тениса позајмљен из жаргона војевања и да су, последично томе, често мешани. У једном опису артиљеријског напада на Онфлер, наводи се како четири енглеска топа пуцају и погађају мету, исто као што би четири добра хица била довољна за добијање меча (гема).

Далеко најразвијенија игра ренесансе и уопште овог дела света, био је калчо (calcio, "шут, удар који се наноси стопалом"). Игран је у северној Италији, у Венецији између осталих места, али су га само у Фиренци сматрали својим националним спортом.

Познати су мечеви на залеђеној реци Арно 1491. године, као и током опсаде града од стране Медичија 1530. године.

Терен је морао да буде дужи него што је "јак човек могао да баци камен" и дупло ужи. Лопта се могла покретати на било који начин осим бацањем и циљ је био пребацити је преко противничке гол линије.

Ђовани Барди, аристократа, математичар и композитор који се сматра изумитељем уметничке форме познате као опера, написао је 1580. године "Дискорсо сопра ил ђуоко дел калчо фиорентино". Бојао се да ће традиционална игра Фиренце нестати, стога је написао правила, осмислио тактику и форме понашања. Желео је да докаже античко порекло игре, бројећи јој исто онолико годова колико и самом граду који је основао Јулије Цезар.

Омиљено место за игру био је ограђени трг Piazza Santa Croce. Меч је почињао симболичним преговорима два тима, сачињеним од 27 играча. Када би "преговори" пропали, размирице су решаване калчом. Тимови су називани "батаљонима", а њихов распоред пре почетка меча алудирао је на старе римске војне формације. Напред су били "праћкаши", а иза њих су били они које су називали скончатори.

Било је важно показати вредност калча у контексту војне припреме, јер управо су ратничке игре биле есенцијални део живота људи у Италији. Хиљаде су у Перуђи учествовале у ономе што су звали "батаља деи саси", односно борбе камењем.

Батаљоле суи понти, мале битке на мостовима, биле су организоване туче у Венецији. У Сијени је играна (да ли је то уопште адекватан израз?) пуња, што је било ништа више до организовано песничење, током којег би понекад у гомилу убацили чак и лопту. Мацаскудо је била борба дрвеним штитовима и буздованима у Пизи.

Међутим, и поред свег труда ентузијаста, калчо није опстао даље од средине осамнаестог века. Са настанком фудбала има подједнако везе колико и са настанком мотора са унутрашњим сагоревањем.

Па? Откуд онда фудбал? Где год су постојале игре лоптом, нестале су. Негде у фиокама и фасциклама цивилизација које су их заборавиле, негде су напросто ишчезле под копитама освајачких атова.

„Човек умире када мора и када неће", рекао је Добрица Ћосић. Али то не важи за фудбал. Јер фудбал, наш толико вољени, некад и негде чак и омражени, а можда најчешће напросто несхваћени фудбал, је преживео.

Инкубиран је и очуван у Британији. Само тамо, у Албиону, могуће је пратити његов непрекидни линеарни развитак од примитивне активности до модерне игре. Од шутке између два села до кодификованог дуела милионера које гледају и које воле милијарде.

Наравно, било је изузетака. Једно племе у Ајдаху користило је лопту од надуване животињске бешике, док су Хопи Индијанци у Аризони трчали са лоптама (или „лоптама“) готово коцкасте форме.

Трке са лоптом стигле су све до Мексика, где су на комаду земље, познатом као савезна држава Чивава, међусобно војевале области (pueblos) народа Тарахумара.

Много бројније, међутим, биле су игре које су деловале као бета верзија данашњег фудбала. Игране су лоптама од коже срндаћа или, опет, од камена (замислите само та стопала...). Голови су били справљени од пободених или штапова наслоњених један на други, а неретко су напросто били бразда у земљи.

Народи који су припадали Алгонквинима посебно су били ентузијастични (Поватан, Масачусет, Микмак). Једно од имена игре био је, спремите се сада, пасукуакоховог, који се играо само лети, искључиво на плажама Роуд Ајленда.

Ескими су осећали можда и највећу повезаност са шутирањем лопте. То су понекад биле комплексне – еуфемизам за конфузне – игре, у којима је осим ноге за покретање лопте коришћен и бич, који није био неналик средњовековном европском шестоперцу. На Аљасци су играли итигумиухлутин, користећи лопту испуњену маховином. Постојало је веровање да је аурора бореалис заправо појава која потиче од ове игре (у то време мало ко се бавио ефектима магнетног поља и соларних ветрова).

Шошони су игру шутирања звали, дубок удах још једном, танасуквитокоин. Катоба народ у Јужној Каролини фудбалоидну игру знао је као вачипу.

Вероватно је најинтересантнија игра била она која је била изум племена Топинагугим из Калифорније. Умта се играла на терену дугачком 600 јарди, а супростављене стране су заправо били мушкарци и жене. Мушкарци су лопту шутирали, а жене су се додавале и контролисале је користећи посебне корпе које су носиле у рукама.

Постоје и трећа и четврта врста игара, доста ређе забележених. Прве је етнограф Стјуарт Калин назвао, не замајавајући се превише потребом за ингениозношћу имена, hand-and-foot ball. Посебно популаран међу женском популацијом Чејена, чини га шутирање лопте са узицом, која се наравно налази у шаци играчице. Циљ је шутнути лопту што више пута, без промашаја или њеног додира са подлогом.

Друга игра је белом становништву Сједињених Држава позната као foot-cast ball, а њен симплистички циљ се лако назире – шутнути лопту врхом стопала што је даље могуће. Марипосан племена Калифорније то су радили са, вреди ли изнова понављати, каменом лоптом (замислите тек онда та стопала...).

У Јужној Америци, Гварани, који су живели у данашњем Парагвају, играли су мангаи, игру која је, судећи по сведочанствима језуитских свештеника пристиглих у 17. веку, имала много сличности са фудбалом. Играна је лоптом сачињеном од смоле дрвета мангаиси, истом оном која је, због њене лепљивости, коришћена у лову папагаја. Једини начин да неко победи био је да се ривал повуче због исцрпљености, јер голова није било.

Матана-арити, који су играли Пареси у данашњој Боливији, била је игра са циљем пребацивања лопте преко противничке гол линије, што се могло учинити искључиво главом. Била која погоднија пољана, пропланак или висораван би послужили као терен.

Игра лоптом народа Отомак у Венецуели подсећа на калифорнијску Умту. Дванаест играча са обе стране, у тимовима сачињеним од мушкараца и жена, стајала су на супротним странама игралишта, у поставци релативно сличној модерној одбојци. Мушкарци су лопту ударали десним раменом или челом, док су жене користиле дрвени рекетолики предмет.

Такмичарско лоптање је присутно у скоро свим културама старог света, али нигде – нигде! – није било важно као у Мезоамерици. У данашњем Мексику, Гватемали, Белизеу и Хондурасу, игра са лоптом била је једина игра. Олмеци, Толтеци, Запотеци, Маје, Астеци – сви су били опчињени.

Више од 1.500 терена за игру пронађено је и ископано, од грандиозних градова Теотивакана, Теночтитлана и Чичен Ице па све до најмајушнијих и раштрканих села на обалама Мексичког залива. Ископано је још толико керамичких фигурица, статуа, резбарија и глифова који су приказивали играче, игру и њене ритуале. Али њене легенде и митологије су још упечатљивије.

Једна прича каже да је Хуемак, последњи владар империје Толтека, својим понашањем након игре толико разљутио богове да су они уништили читаву земљу. Астечки краљ Моктезума Други и Незахуалпили, владар Тешкока, играли су игру лоптом како би тестирали једно неповољно пророчанство. Незахуалпили је тумачио појављивање комете на истоку као предзнак великих невоља, али је Моктезума одбио да прихвати то као истинито и стога су играли игру лоптом како би утврдили утемељеност тих тврдњи. Киче Маје су настанак Сунца и Месеца, а са њима и сваког дуалитета светла и мрака, живота и смрти, повезале са близанцима херојима, Хунахпуом (Ловцем са дуваљком) и Шбаланкеом (Јагуаром-јеленом), који су у игри лоптом савладали мрачне богове Шибалбе, односно подземља.

Због чега је овим народима лопта била толико важна? Како је она постала симболично и физичко језгро читаве културе? Како је она постала средство за борбу против њихових химера и хидри, против њихових левијатана?

Па, због гуме. У то време, Мезоамерика је једина имала лопте које одскачу, јер је једино она имала гуму. Прве гумене лопте направљене су од Castilla elastica дрвета у време Олмека. Сматра се и да су они измислили игру лоптом (1.800. године п. н. е.).

Разиграна природа тих народа била је толико интензивно стимулисана, а њихов дух толико безрезервно ослобођен њеним орбитама, да је лопта постала света. Постала је портал у неки свет магичнији од њиховог.

Организација игре и њена значења повезивани су са комлексним астрономским системом и календарским мерењем времена око којих су ова друштва била организована. Чак и поражени у рату, пре него што ће бити жртвовани – одсецањем главе или вађењем срца – од света су се опраштали играјући игру са лоптом.

Неколико је верзија саме игре, али су све углавном игране на теренима у облику латиничног слова „И", са каменим декорисаним зидовима са обе стране. У неким епохама и културама додавани су камени обручи, постављени вертикално, кроз које је требало пробацити лопту.

На основу заштитне опреме коју су носили играчи, закључује се да је контакт са лоптом могао да буде остварен надлактицама, цеваницама, раменима и куковима. Маје су игру звале пок-та-пок, док су је Астеци знали под именом тлачтли.

Игра се развила и распрострла као чаршав у рукама веште домаћице и стигла је све до Аризоне и Великог кањона, где су је прихватили Хохокам индијанци. Играна је и на Хиспаниоли и у Порторику, где ју је Таино народ звао батеј.

Али, пазите добро, чак ни ово није било раздануће фудбала.

Шпанци су дошли, и на почетку су можда и били пријатно забезекнути. Свакако довољно да Ернан Кортес поведе играче и опрему назад у домовину, где су ови наступали на двору краља Кастиље. Кристофер Колумбо је пре њега послао лопту у Европу, сматрајући да је магична.

Одлучили су Шпанци, ипак на крају, да им се игра не допада. Њен урођени ритам је био дијаболичан, њена задовољства паганска. Покушали су да је заташкају, али нису морали превише да се труде.

Чињеница је да су Америке колонизоване пре 14.000 година, када су први људи прешли из Сибира у Аљаску. До најјужнијег дела Јужне Америке стигли су две хиљаде година потом. Све друге културе у Европи су у том тренутку иза себе већ имале миленијуме развитка и огромну почетну предност. То им је донело комплекснију политичку организацију и технологију (челични мачеви, пушке, прекоокеански бродови).

Пре или касније, европски освајачи, иако малобројнији, згромили би Индијанце уз сва та преимућства. Али краве и овце су то урадиле уместо њих.

Европа је имала и поприличан број великих сисара који су могли да буду искоришћени, док су у Америкама постојале само ламе, и то једино у малом подручју Анда. Оне су Европљанима донеле извор протеина, вуне и крзна, транспорт људи и добара, најјаче оружје и, кроз вучу рала и обезбеђивање ђубрива, много ефикаснији метод производње хране. Коњи су припитомљени око 4.000 године п. н. е. у степама северно од Црног мора.

Од свих континенталних маса, једино Евроазија почива на оси исток-запад (најдаље тачке су на истоку и западу), док је оса код Америка постављена у правцу север-запад. Стога се велике животињске врсте много лакше шире и мигрирају. Зашто? Подручја на истој латитуди, односно географској ширини, имају идентичне временске услове и дужине дана. Режими падавина и температура су, такође, веома слични. Португалија и Јапан много су климатски сличнији од Чикага и Даласа. Управо је то разлог што је експанзија животињског света била толико лакша у Евроазији него у Америкама.

Из свега тога произилази да је њихово припитомљавање било релативно лак и спонтан процес. То је донело веће количине хране становништву, које су опет условила велика, седелачка и стратификована друштва.

Густо насељена подручја су таква да се у њима могу одржати епидемије, које су, а овим затварамо круг, потицале од болести које су еволуирале и које су се преносиле са припитомљених животиња. Дакле, још једном, краве и коњи су криви...

Ернан Кортес јесте уништио астечко царство, добрим делом јер је цар Монтезума поверовао да је овај бог, али Астеке су сломиле велике богиње, које су стигле у Мексико са једним инфицираним робом који је дошао са шпанске Кубе 1520. године. До 1618. године, популација Мексика од око 20 милиона спала је на 1,6 милиона.

Оне који су преживели Шпанци су поробили и покрстили, а тако и уништили друштва и веровања која су одржавала игру са лоптом.

Све што је остало су сенке. Или сенке сенки. Игра богова и хероја данас се, наравно у модификованој форми, игра у мексичкој држави Синалоа, где је позната као улама.

У Мексику, као и у највећем делу западне хемисфере, данас се игра фудбал, који је настао негде другде.

Цуђу

Кина је једна од првих која је дошла до тога. Њена технолошка зрелост дозволила јој је да прва развије многе и данас релевантне ствари, па тако и прву забележену значајнију игру са лоптом.

Традиционална кинеска физичка култура наметала је некомпетитивност спорта, односно одсуство надметања као примарног, па чак и тамо неког квартарног циља. Спорт је био прилика за самоунапређење и култивисање сваке врсте здравља. Такмичарски спортови, са супротстављеним странама, нису били у складу са постулатима хармоније и мира у конфучијанизму, који је, потребно ли је уопште наглашавати, обликовао сваки јоктометар живота на овим пространствима.

Два су била изузетка. Први је био ђуђију, игра налик ономе што данас знамо као поло, који је стигао из Персије. Други, вреднији нашој причи, био је цуђу.

Каже се да је ту игру, у којој се лопта шутира (цу значи шутирати, ђу означава лопту), осмислио Жути Цар лично, митски кинески владар и херој. Свашта се прича, али истина је да је цуђу први пут заигран у периоду Зараћених држава (од 475. до 221. године п. н. е.), највероватније у Шангдонг провинцији. Формализован је током владавине Хан династије (од 206. године п. н. е. до 220. године н. е.), када је постао део официјелног тренинга војника, али и вид рекреације (веровало се да не постоји бољи начин да се раскраве укочене ноге након дугог јахања). Сам цар Ву Ди био је познати играч. У том периоду, према неким наводима, коришћено је шест голова у облику полумесеца са обе стране.

Током Танг династије (608–907) цуђу је наставио да се развија, али је у периоду Сонг династије (960–1279) његова популарност достигла врхунац. Организације, познате као Јуан Ше, биле су, де факто и де јуре, први професионални цуђу клубови. Чланови су били или ентузијасти или професионални играчи, а ови први су морали да ангажују ове друге како би их подучавали, плаћајући их за те услуге. Професионални цуђу играчи постојали су и на дворовима, где су радили на унапређењу вештина чланова елитног друштвеног стратума.

Постојала су два основна модела или стила цуђу игре. Џу ћиу је подразумевао да тимови никада не дођу у контакт, пошто их је делила мрежа висока десетак метара, са голом пречника око 30 центиметара на врху. Принцип није неопходно елаборирати – постигнеш више голова, победио си.

Баи да није садржао гол већ је био демонстрација умећа. Играчи, којих је могло да буде до десет, жонглирали су лопту, ударајући је свим деловима тела осим рукама, покушавајући да изводе трикове приликом одржавања лопте у ваздуху.

Оно што необично подсећа на модерни фудбалски фристајл заправо има упориште у конфучијанском „Ли“ принципу, у коме су најважнији етичност, самоконтрола и добро владање. Игра је виђена као микрокосмос живота и приказ јин и јанг дихотомије. Чак, током Веј династије, постојало је уверење међу учењацима да терен представља земљу, лопта једно од небеских тела, а играчи знаке зодијака.

Толико је било важно играти тај спорт, да су у Манџурији играли посебан цуђу на клизаљкама.

Међутим, цуђу је током Минг династије (1368–1644) постајао све мање популаран, делом и јер је повезиван са борделима и декаденцијом. Тимови проститутки би играли цуђу у намери да привуку муштерије. Веома брзо цуђу је постао разонода тек јако малог броја људи у Средњем краљевству, док напросто није нестао.

Територијалном експанзијом и крвотоком копнене и поморске трговине, као и толике друге кинеске новотарије, игра лоптом се проширила тим делом света. На Малајском полуострву игран је сепак рага, игра која делује као легура фудбала и одбојке. Нешто слично играно је и на Филипинима и звало се сипа.

У Кореји је игран чук-гук, а током Сила краљевства (једног од три краљевства пре уједињења) као посебно умeшан играч остао је упамћен краљ Таеџонг Мујеол.

Ипак, нигде ван Кине игра лоптом није била толико развијена колико у Јапану.

Кемари

Нико не зна када је кемари (mari значи лопта) почео да се игра (највероватније у седмом веку), али је готово извесно да се није развио аутохтоно већ да је увезен из Кине. Правила кемарија написана су у 13. веку, када је он већ био дубоко етаблиран у јапанском друштву. Цареви и чланови високог племства почели су дотада увелико да посећују кемари догађаје, али и да суделују у њима, у овим случајевима познатим као hare no marikai (формалне игре лоптом).

Игра се брзо разлила и постала популарна и међу нижим сталежима, али је дворска верзија игре (kuge mari) имала већи и далекосежнији утицај. Цареви Го Ширакава и Го Тоба су били познати занесењаци игром. У Камакура шогунату, шогун Минамото но Јорије, постоје јасне индиције, морао је да абдицира након две године јер није сматран ваљаним владаром, не малим делом и због његове опседнутости лоптом.

Терен је био оивичен са четири врсте дрвета – јавором, врбом, трешњом и бором. Отуд се и играње кемарија често називало „стајање испод/између дрвећа". Гране су биле тримоване како би се лопта одбијена од њих увек враћала играчима. Читава појава имала је форму и обрасце понашања модерног флипера.

Циљ је био да лопта, испрва прављена од јелење коже и испуњена пиљевином, не падне на земљу. Најчешће је на игралишту било осам играча, који су посебну пажњу обраћали на три елемента, позната као „три врлине лопте" (mari no santoku): умешност са лоптом, стратегија и поштовање прихватљивог понашања током играња.

Обичај је био да играчи имају три контакта са лоптом – мекани пријем, јачи шут, обично далеко изнад висине чела, и коначно пас ка другом играчу. Први и трећи шут, лакши за контролу, називани су меаши („женски шутеви"), док је други, компликованији шут, био познат под именом воаши („мушки шут").

Пролеће се сматрало најбољом сезоном за кемари, који је игран од раног поподнева па све док се сенке не издуже толико да постану декор повечерја. Уколико би нека посебно важна персона присуствовала игри, церемонија је почињала цујухараијем, током којег је права или метафорична роса трешењем одстрањивана са дрвећа.

Лопте обложене смесом од беланаца биле су, па, беле, док су оне које су се париле над ватром од борових иглица биле жуте. Једне су симболисале месец, друге сунце.

Током игре често су понављане мантре, кратке речи као што су „Ари“ или „Ја“, што су заправо имена духова који обитавају у дрвећу. Кемари је игран и као обред призивања кише приликом посебно сушног периода, али је изнад свега његова сврха била у уживању и забави.

Кемари је завршаван тако што је лопта шутирана високо у ваздух, да би је онда вредношћу социјалног ранга најважнији играч ухватио у рукав свог кимоноа.

Постојале су различите школе кемарија, које су проповедале различите технике и правила понашања, а играчи су носили специјалне чарапе, чије су боје и дезен откривале ниво њиховог знања и поштовања које су тим знањем измамљивали.

Фуџивара Наримичи, познат и као „светац кемарија", био је играч који се сматра најбољим који је икада играо кемари. Према легенди (или можда не легенди?) посветио је 7.000 дана свог живота игрању кемарија.

Сам кемари јесте био дуговечнији од цуђуа, али је услед Меиџи рестаурације (1868. године) и јапанског незадрживог хрљења ка модернизацији и због одбацивања древних феудалних обичаја готово престао да се игра.

Марн Грук (Марн Гук)

Као са много чим, у вези са културом Абориџина у Аустралији немогуће је бити прецизан са временским одредницама. Сматра се, пак, да је Гундитџимара народ из предела који су данас на западу државе Викторија играли марн грук вековима, можда миленијумима.

Према опису европских досељеника са почетка четрдесетих година, игра је подразумевала велику гомилу дечака и мушкараца. Један од њих би пустио лопту на земљу и у исти мах је шутнуо (дроп кик би била модерна одредница овог потеза), док би остали скакали да је ухвате. Замислите сцену са бидермајером и девојкама на свадби, помножите број учесника са десет и отприлике ћете добити јасну слику. Читав поступак шутирања и хватања би се понављао сатима.

Више журка него спортско надметање, победника (ако га је било) одређивао је најдаљи шут или највиши скок. Понекад би се победником сматрала екипа која највише пута шутне лопту. Када смо код ње, она је прављена од коже опосума, а била је увезивана тетивама са кенгуровог репа.

Немачки природњак Вилијам Блондовски описао је у другој половини педесетих година 19. века игру лоптом (прављену од корења рогоза) коју је видео међу Јере Јере народом, а која се искључиво играла ногама. У Новом Јужном Велсу, чланови Вирајџури племена време су проводили играјући Вогабалири, у коме је такође једини екстремитет у употреби била нога.

Малтене на сваком острвцету Полинезије постоји култура бацања увис и хватања лопти или лоптастих предмета (поморанџе су биле посебно популарне). Ово жонглирање, познато под различитим именима (пеи, хико, фуага...), увек су изводиле жене, углавном рецитујући стихове или певајући.

У Микронезији, прецизније на Кирибатију, вековима је игран те боири, у којем је циљ био држати лопту од учвораног сувог лишћа у ваздуху, заједно са саиграчима, али искључиво користећи ноге.

И? Која од ових недвосмислено старих игара јесте почетак фудбала? Заправо, ни једна једина. Фудбал је спорт модерног доба, а свака од култура која је одржавала ове древне спортове и активности нестала је или је морала драстично да се модификује приликом првог додира са модерношћу. Ове игре су реликвија, њихова веза са фудбалом непостојећа.

Не, трагови нас воде другде. Почетак фудбала морамо да пронађемо на другој страни...

Јер тамо је. Стоји између бусенова и јасенова, камења и семења, дроњака и обронака. Лопта.

Да, лопта, шта друго. Лаж је да је округла. Не постоји савршено округла сфера у космосу, али ни савршено око које би то приметило. И она је тамо и ви морате да урадите нешто поводом тога. И то вам је то. Када га оголите, огулите и расклопите, фудбал је управо то. Тежња. Он је однос између два тела, живог и неживог, и неутољива, незајажљива жеља да се он одржи. И та универзална тежња је његова база.

Пре него што смо се премазали клупским бојама, пре подизања и пуњења величанствених стадиона, пре успореног снимка, пре злата и сребра, пре клупских грбова који се такмиче и побеђују корпоративне логое, она је била ту. Пре трагедија и комедија, пре епова и пантомима, пре невероватних повратака и тврдоглавих ћорсокака, пре новог и офуцаног, пре легија падајућих звезда и звезда у успону, пре клишеа и инспирација, она је била ту. Пре него што је фудбал постао упетљан у све могуће социјалне идентитете и социјалне поделе које их нужно прате, пре католика и протестаната, пре избеглица и локалаца, пре сиромашних и богатих, пре елита и маса, пре аутентичног духа града и скоројевића и готована, пре нас и њих у свим деловима трећег камена од Сунца, постојала је та тежња.

Ирационална, јер да није не би ни била тако снажна. Несвесна, као измицање руке након контакта са врелом плотном. Неопходна, као измицање руке након контакта са врелом плотном.

Све ово друго долази и јесте важно, али долази и постаје важно много касније. Јер рећи да љубав према фудбалу потиче од љубави према клубу, регији или фудбалеру било би као признати да сузе теку из марамице. Тежња, пре свега. Тежња је исходиште. Зато што смо везани за лопту као за неки егзоорган који се не може кастрирати, лучилац ендорфина, сератонина и сваког другог „ина".

Први од стране човека направљен сферични објекат, према доступним археолошким подацима, настао је пре отприлике 4.000 година. Међутим, сасвим је извесно да је човек бацао и, за нас важније у овом тренутку, шутирао каменчиће, воће, можда чак и лобање и све друге овалне и обле предмете које је велики и страшни свет стављао пред њега, много раније. Како и не би. То је чин коме се не може одолети. Питајте било кога ко је пробао.

Спазити предмет, замислити његову будућу трајекторију, прилагодити тело и корак и коначно замахнути. Још боље тек наилази, јер ту је сочни моменат контакта и увек изванредни осећај трансфера енергије са ноге на мртви предмет. И онда сензација. Он хита ваздухом, џилита се по земљи, тандрче и хуји. Понекад, баш понекад, лети као да је ђон стопала који га је покренуо пољубио Еол лично. То су онда они голови и пасови који се памте као што се памте бакине бајадере или прве хладне августовске брескве.

„Коначно сам прихватио себе као оно што јесам – просјак за добар фудбал. Идем светом, испружене руке, и на стадионима молим ‘Леп потез, за име божије!'. А када се догоди добар фудбал, захваљујем на чуду и баш ме брига који тим га је извео", објаснио је Едуардо Галеано, чувени уругвајски писац.

Орорин тугененсис је хоминид који је вероватно први стао на своје ноге, тако да кажемо, пре шест милиона година. Међутим, у развоју наше врсте усправни став и ходање на две ноге много су мање важни од развоја мозга (хомо еректусе, тебе гледамо) и палца који се могао покретати засебно. Умешне шаке су фундаментална карактеристика наше врсте и сваки наш подухват, сваки подвиг, постигнут је њима.

А опет, контраинтуитивно, па чак и контрадарвинистички, фудбал се игра ногама. Сама та чињеница, сам тај чин нехајне побуне против еволуције, мора да значи нешто.

Једном су упитали немачку теолошкињу Дороти Золе како би детету описала срећу. „Не бих му објаснила. Бацила бих му лопту и пустила га да се игра", казала је она.

Али како да се игра?

„До скрајнуте собе стана на другом спрату, до кревета на ком смо лежали, допирала је граја деце која су на мајској врућини уз жустре псовке играла фудбал. Приметили смо да су простоте које су једни другима довикивали имале значење онога што смо и ми чинили, па смо усред вођења љубави застали на тренутак, погледали се у очи и насмејали се", написао је Орхан Памук негде на самом почетку свог „Музеја невиности". И док не постоји начин да знамо како је изгледало оно што се дешавало у скрајнутој соби на другом спрату, савршено добро знамо како је изгледало оно што су радили дечаци.

И у томе је исто ствар. Обреди љубави су присутни свугде, баш као и обреди рађања, венчања, смрти. Али је њихова изведба културолошки условљена и долази у безброј форми и инкарнација. Фудбал је исти свугде. Његова правила су иста свугде и иста су за све.

Не постоји религија која може да парира његовом географском добачају, а нико није морао да га проповеда и шири мачем или претњама огњем и сумпором. А ако фудбал јесте религија, онда је уједно и једина религија без атеиста, постова, агностика и егзорцизама.

Некада су збуњени и увређени цариници у Јужној Америци гледали у лопте које су долазиле из Европе и нису знали како да их класификују. Нису знали шта је то, шта је њена функција ако је уопште и има, та проклетиња. Данас њихови праунуци гледају исту ту лопту као да је једини извор светла у хладном космосу, спојени са њом као дланови у молитви.

И тако у Јужној Америци, Африци, Европи, Азији...

Финале Светског првенства 1994. године гледало је две милијарде људи. Финале Светског првенства 2006. године пратило је три милијарде људи. Много се маса, гомила и руља сакупило током еона, али никада толики број људских бића није радио једну ствар истовремено.

Дакле, разумели смо, вољен је. Можда више од било чега што има пулс.

Али како је настао?

Фудбал би некада џикљао као пузавица, али је његов развој пре свега постојан и постепен, као да је у питању геолошки, а не социолошки феномен.

Данашњи фудбал, комерцијализован, структуриран и ригидно утегнут правилима и нормама, покреће исти порив као и неолитског шутера воћки и облутака. Али он није био фудбалер и то што је он радио није фудбал. То је експеримент и задовољство. Нема циљ и очигледну сврху. Није такмичење и нема стратегију.

Када би то био фудбал, онда би и бебећи плач био арија. Фудбал је спорт модерног друштва и разлика између њега и праисторијског порива за игром је клисура начичкана свим оним трансформацијама организације људског живота које су се десиле и које се дешавају.

Без обзира на своје географско порекло, без обзира на путање својих миграција, без обзира на своје хијерархије, фудбал није власништво ниједног човека, земље, нације или континента.

У причи о фудбалу ћете врло тешко наћи почетак, а сасвим сигурно (пу, пу) нећете изнаћи крај. Прича о фудбалу је заправо прича о инвазијама, империјама, индустријским и сваким другим револуцијама, адолесцентским хормонима, бацилима, џункама и локомотивама, друштвеним класама, животу и смрти и ономе једином важнијем од њих, љубави и новцу.

У овом серијалу ћемо дати све од себе да испричамо ту причу...