Без дилеме, Руминија је једна од екипа која нема баш превише разлога за оптимизам. То, наравно, не значи да се екипа селектора Јорданескуа неће борити до последњег атома снаге.

Први меч играју са Француском, домаћином и једним од главних фаворита за титулу, и тај меч може показати шта Румунија може да очекује на првенству.

На голу је Ћипријан Татарушану, чувар мреже Фјорентине, а у искусној дефанзивној линији је Наполијев Влад Кирикеши Козмин Моци из Лудогореца.

Уздају се у везни ред, где су Габријел Торже који игра за Османлиспор и Николае Станчију из Стеауе.

За место у нападу ће конкурисати Денис Алибек из Астре, Флорин Андоне из Кордобе и Богдан Станчу из Генчлера.

Француска је једна од најталентованијих, најмоћнијих екипа на првенству Европе, и свакако један од највећих фаворита за освајање шампионата.

Французи су освојили Светско првенство 1998. године које је одржано у Француској, па се сада надају да ће пред домаћом публиком освојити и континентални шампионат.

Свака линија тима је изванредна, док је напад застрашујућ!

Први голман је Уго Лорис из Тотенхема, а испред њега су Рами, Кошелни, Мангала... 

Везни ред је, без дилеме, један од најбољих на шампионату. Пол Погба из Јувентуса је највећа звезда, а ту су и ПСЖ-ов Блез Матуиди, Јоан Кабај из Кристал Паласа, неуморни шампион Енглеске - Нголо Канте (звезда предстојећег прелазног рока) и фантастични Дмитри Паје из Вест Хема.

Али напад је посебна прича - Оливије Жиру, Антоан Гризман, Антони Марсијал, Кингсли Коман и Андре Пјер Жињак... 

Мотива, како кажу фудбалери, не недостаје, а Французи све наде полажу у тим који коначно може доћи до трофеја. 

Турска жели да буде изненађење на првенству Европе. Капацитет за то имају, али ће се видети колики су домети екипе Фатиха Терима. 

Искусни стручњак има добар тим на окупу, а ослања се, претежно, на играче из домаће лиге. Ипак, они најбољи, од којих се највише очекују, долазе из најјачих европских лига. 

У задњој линији тима су Хакан Балта из Галатасараја и Мехмет Топал из Фенербахчеа. 

Али, Терим, као и читава Турска, највише се узда у квалитет на средини терена. Барсин Арда Туран је свакако прва звезда тима и најбољи играч. А ту је и Нури Шахин из Дортмунда, као и Хакан Чалханоглу из Леверкузена. Тинејџер Емре Мор, који је пре неки дан потписао за Дортмунд, један је од талентованијих фудбалера у Европи.

Ударна игла у нападу је Бурак Јилмаз, проверени голгетер, који игра у Кини.

Шпанија неће без грчевите борбе одустати од одбране титуле у Европи. Истина, појавили су се тимови који могу играти са њима (што, у оваквој мери, није био случај годинама).

Такође, пораз "фурије" на Светском првенству у Бразилу, где нису прошли групну фазу са три бода из три меча, показало је да нису недодирљиви и да могу бити рањиви. 

Селектор Висенте Дел Боске тврди да су научили лекцију у Бразилу и да су потпуно спремни за Европско првенство.

Предност Шпанаца је у томе што су дуго на окупу, знају се добро и знају шта им је чинити. Додуше, нема оних који су годинама били кичма националног тима (Ћави, Ћаби Алонсо...), али има и ко да их замени.

На голу је феноменални Давид Де Хеа и легендарни Икер Касиљас као прва замена. 

Серхио Рамос и Ђерар Пике у последњој линији, уз Хуанфрана, Бељерина, Ђордија Албу и Аспиликуету по боковима.

Невероватно креативан везни ред - Сеск Фабрегас, Давид Силва, Андрес Инијеста, Тијаго Алкантара...

Можда је "најтања" нападачка линија, у којој су времешни Ариц Адуриц, Нолито, Педро и Алваро Мората.

Ипак, са оваквом подршком иза леђа, Шпанија свакако представља огромну претњу свим екипама које претендују на трофеј.

Репрезентација Чешке је добро организован тим, који може урадити и више од онога што многи предвиђају. 

Селектор Павел Врба углавном игра у формацији 4-2-3-1, екипа игра нападачки и воли да се надиграва.

Изузетно искусна екипа, на чијем голу је Петер Чех. Голман Арсенала има 34 године, и даље важи за једног од најбољих чувара мреже на "старом континенту".

Дефанзивну линију чине, такође, веома искусни играчи, од којих најмлађи Павел Кадерабек (Хофенхајм) има 24 године.

Један од најстаријих на терену, уједно и капитен екипе, биће Томаш Росицки. Фудбалер Арсенала, који је претходних година имао великих проблема са бројним повредама, има 35 година и ово је, сасвим сигурно, његово последње првенство у националном дресу. 

Напад предводи Томаш Нецид из Бурсаспора, а ту су и Милан Шкода из Славије и Давид Лафата и Спарте.

Репрезентације Хрватске после неког времена има екипу која може да помрси рачуне фаворитима.

Селектор Анте Чачић је само девет месеци на клупи тима и то може бити негативна страна овог тима. 

Али искусни играчи, попут легендарног Дарија Срне и Ведрана Ћорлуке, уз невероватан таленат на средини терена (Лука Модрић, Иван Ракитић, Матео Ковачић...) и убојит напад који ће предводити проверени Марио Манџукић, без дилеме чине тим који може да победи било кога.

То је и говорио менаџер Арсенала Арсен Венгер, када је рекао да је репрезентација Хрватске један од фаворита о којем нико не прича.

Крис Колман је врло интересантан тренер (па и човек). Као тренер на клупском нивоу, а радио је у Фуламу и Реал Сосиједаду, играо је само једном са три играча у последњој линији. Сада то ради Велсом, што овај тим сврстава у ретке који ће то на Евру радити (Италија је, очигледно, такође ту).

Делује очигледно да је разлог оваквог тактичког решења Велса само један - жеља да се прилагоди и акомодује Гарет Бејл. Осим платформе са три централна бека, ова формација (а она је обично 3-4-2-1, можда и 3-4-1-2) допушта Велсу да на терену истовремено буду три везна фудбалера, комплементарних атрибута.

Ту су интелигенција и уредно изведена додавања Џоа Алена, енергија Џоа Ледлија и нападање простора и силовити улазак у завршну трећину Арона Ремзија.

Хал Робсон-Кану, који иначе игра крило у Редингу, својим интелигентним кретањима ствара простор за Бејла, који игра иза њега. Нападачку ирину обезбеђују wing бекови. И то је функционисало.

Бејл је постигао седам, а асистирао код још два, од укупно 11 голова колико је постигао Велс на путу ка Француској. Његов значај иде чак и даље од ових (импресивних) бројева. Фудбалер мадридског Реала обожава да игра за своју земљу, а ужива и у потпуној слободи која му је дата.
Ешли Вилијамс, фудбалер Свонсија, основ је одбране Велса која је примила четири гола у квалификацијама.

Проблем који Велс такође има јесу и дефанзивни прекиди. У једином мечу који су изгубили у квалификацијама, од Босне и Херцеговине, тако су примили два гола. Више дисциплине и агресивнија примена инструкција Криса Колмана биће од изузетног значаја у овим ситуацијама за Велшане. Тешко да их и у овом сегменту на својим леђима може понети Гарет Бејл.

Леонид Слутски је селектор Русије, али је и тренер московског ЦСКА. Као такав, није имао времена да превише ремети успостављење принципе играња националног тима, већ је покушао да многе ствари које ради са клубом пренесе и на Русију.

Капело је познат као врло прагматичан тренер, спреман да прилагођава системе играчима и околностима до крајњих граница (што обично није лоше, али мера мора да постоји).

Русија сада увек стоји у уобичајеном 4-2-3-1 систему, баш као што то ради и ЦСКА. Базична формација је иста, али су у великој мери то и примарне и секундарне кретње сваког од играча.

Уместо повређеног Џагојева, у неку врсту box-to-box улоге у маневру ће упасти Денис Глушаков из Спартака. Осим Џагојева, фудбалера ЦСКА, који иначе игра офанзивније мало у клубу, још је неколико играча у руском саставу чији статус је догматично непромењив. Игор Акинфејев на голу, као и пар централних бекова Сергеј Игњашевич и Васили Березутски. Ова двојица су убедљиво и највећи проблем руског тима. Један има 36, други ће ускоро напунити 34 године. Мобилност им није најизраженија фудбалска особина.

Њихове мане постају посебно очигледне, јер су бекови у руском систему наглашено офанзивно оријентисани. Такође, јасно је да Русија са оваквим профилом играча не може - барем не успешно - да игра никакву форму нападачког (високог) пресинга.

Олег Шатов је први избор на једном, Александр Кокорин на другом боку. Слутски воли покретљиве нападаче, не претерано високе или снажне, али брзр и довољно интелигентне да у контексту тима ту брзину и искористе. У ЦСКА су то Сејду Думбија и Ахмед Муса, док та улога у селекцији Русије припада ветерану Александру Кержакову.

Играчи на које треба обратити посебну пажњу су, наравно, Павел Мамев и Фјодор Смолов. Играчи Краснодара су учествовали у огромном броју голова у руској Премијер лиги прошле сезоне, а сами су међу собом развили једну јако интересантну динамику од које би Русија могла да има доста користи.

Након што је освојио своју трећу титулу првака Европе (другу са Реалом), по многима најбољи фудбалер данашњице Кристијано Роналдо има нови циљ - да коначно поведе своју земљу до успеха на великом такмичењу.

Логично, највећи терет на том путу биће на његовим плећима. Међутим, чини се да ће овога пута имати добре помоћнике на том путу, јер фудбалери квалитета Нанија, Кварежме, Пепеа и Бруна Алвеша то свакако јесу. 

Уз горе поменуте, додатни квалитет тиму Фернанда Сантоша, даје млада звезда у успону Ренато Санчес.

Сантош је током квалификација комбиновао системе 4-4-3 и 4-4-2 у зависности од противника и ситуације на терену, тако да се очекује да у Француској не буде пуно промена на том плану. 

Предност ове селекције у односу на остале из групе Ф је већ поменути Роналдо, док би проблем могао да представља средњи ред, чији се главни шраф Жоао Мутињо мучи са повредама. 

Вероватно би португалска фудбалска јавност "потписала" репризу највећег успеха из 2004. године и друго место, али Кристајано није такав - он увек стреми највишем могућем циљу. 

Успон фудбала у овој малој острвској држави је сада већ константан. Играчи све чешће прелазе у велике европске клубове, млада репрезентација такође бележи сјајне резултате, а дошло је време и да се сениорски тим покаже на великој сцени.

Селекторски дуо који чине Ларс Лагербак (Шведска) и Хеимир Халгримсон (Исланд) успео је да оствари сан исландског народа и обезбеди учешће на Евру у Француској.

Поставка 4-4-2 показала се као најоптималнија за комбиновање одбране и напада, а као и у квалификацијама, на завршном турниру све ће завистити од офанзивног двојица из везног реда - Гулфија Сигурдсона и Арона Гунарсона.

На противничкој половини се највише очекује од "прекаљеног" Гудјонсена, с обзиром да је главна опција у нападу, Колбеин Сигторсон, повређен и његов наступ је упитан.

Главни недостатак овог тима је очигледан - неискуство. 

Колико заиста могу, Исланђани ће показати већ на страту, јер играју против једног од фаворита, Роналдове Португалије.

Троструки олимпијски шампион и два пута светски вицешампион је коначно на једном завршном турниру!

Мађари су овога пута успели да кроз напорне и тешке квалификације и бараж обезбеде учешће на Европском првенству, где су давне 1964. освојили треће место.

За то велике заслуге има немачки стручњак Бернд Шток, који је кроз формацију 4-2-3-1 пронашао начин да земља Ференца Пушкаша коначно уради нешто више. Инсистирање на поседу и сјајни прекиди карактерисали су Мађаре у протеклим квалификацијама. 

Најпознатији играч и највећа звезда овог тима је свакако Балаш Џуџак, ту се придодају и Золтан Гера и Адам Пинтер, док гол и даље чува времешни четрдесетогодишњак Габор Кираљи.

Као слабост осим већ поменутог дугог одсуства са великих такмичења, које имплицира и неискуство, може се навести и недовољна брзина у завршној трећини терена, тј. испред гола противника. 

Разлог за наду дају им и игре и резултат у кавлификацијама. Били су први у групи испред Русије и Шведске, остваривши 9 победа и само један реми!

Селектор, Швајцарац Марсел Колер, који је на клупи Аустрије од 2011. године, форсира формацију 4-2-3-1, која је врло лако трансформише у класичну 4-3-3.

Главна звезда тима и без сумње најбољи играч ове селекције је Давид Алаба, члан минхенског Бајерна.

"Дубину" овом тиму дају доказани фубалери - Марко Арнаутовић, који је имао сјајну сезону у Стоуку, потом сјајни стрелац Марк Јанко, док одбраном командује момак српског порекла Александар Драговић. Не треба заборавити ни капитена Кристијана Фукса, који иза себе има шапионску и заиста спектакуларну сезону у Лестеру.

Главна слабост овог изузетно чврстог и организованог тима је недостатак искуства са оваквих фудбалских смотри. Ипак, могу и имају снаге да "помрсе рачуне" на папиру јачим тимовима од себе. За шта ће то бити довољно, остаје да се види.

Владимир Петковић, Сарајлија на клупи Швајцарске, је познат као тренер који воли да игра са три централна бека. Међутим, са националним тимом никада тако нешто није радио, већ је играо уобичајене 4-2-3-1 и 4-3-3 системе.

Гокхан Инлер није више у плановима Петковића, иако је реч о капитену састава (готово да није видео терен у дресу Лестера), јасно је да ће послове у маневру довршавати Гранит Џака, нови фудбалер Арсенала, са сјајном сезоном у Бундеслиги иза себе.

Валон Бехрами је такође познато лице, а исто важи и за Блерима Џемаилија (који, истина, можда чешће игра када је одабрани облик 4-3-3). Гледајући ова имена, јасно је да је везни ред Швајцарске (како год троугао био окренут) врло дефанзивно оријентисан. То им даје потребну стабилност, али уме да буде ограничавајуће у вишим фазама поседа.

Швајцарски голмани, који редом бране у Борусији Менхенгладбах, Борусији Дортмунд и Аугзбургу, су један од јачих делова тима. Јан Зомер, Роман Бурки и Марвин Хиц су свакако имена који гарантују веома висок безбедности свог казненог простора.

У Стефану Лихтштајнеру и Рикарду Родригесу, Швајцарска има и јако квалитетан сет бекова, са комплементарним сетом атрибута.

Биће јако занимљиво видети где ће играти Џердан Шаћири - на боку, иза нападача или као наистуренији од свих. Фудбалер Стоука и учинак којим буде допринео могли би да буду пресудни у намери Швајцараца да уђу у нокаут фазу.

Швајцарска је до сада успела да стигне само до једне победе на Европским шампионатима. Има и два ремија, уз шест пораза. Делује да је дошло време (и поред нешто „климавије" одрађених квалификација) за пробој на том пољу.

Проблем који има Словачка је исти онај који имају све једнодимензионалне екипе - предвидљивост. Марек Хамшик је најбољи играч тима, али и једини креативни вентил, што значи да ако њега зауставите, успорите, избаците динамике меча, урадили сте четири петине посла.

Словачка неће ни постићи превише голова. Адам Немец готово да није ни играо у Виљему II и ван је сваког могућег ритма, што у контексту турнира који траје само месец дана, у најбољем случају, представља обично велики проблем. Михал Дурис, нападач Викторије Плзењ, нешто је најближе најистуренијем играчу у форми што Словаци имају.

Словачка је играла сјајно иза и без лопте у квалификацијама, када су примили само осам голова, али њени централни бекови или вуку повреде или лоше успомене из лоших сезона. Од тога како ће они одиграти, као и два централна везна фудбалера који у 4-2-3-1 систему имају огромну дефанзивну одговорност, зависиће и евентуални успех Словачке у Француској.

Вреди свакао обратити пажњу и на Роберта Мака, некада члана академије Манчестер Ситија и фудбалера Нирнберга, који је тренутно можда и најупечатљивији фудбалер грчког ПАОК-а.

Два су система у оптицају, овај други мало вероватнији - врло флуидни 4-3-3 и 4-1-2-1-2 (ромб), са Рунијем иза Вардија и Харија Кејна. Ромб је у почетку виђен као незграпни компромис да се у тиму нађе место за Вејна Рунија, поред фудбалера Лестера и Тотенхема (Кејн и Варди су постигли голова колико и читав тим Манчестер Јунајтеда прошле сезоне), али се показао врло добро, посебно у победи над Немачком, па још на стадиону првака света.

Мана овог националног тима није невидљива и врло ју је лако уочити, а тако и искористити. Централни бекови. Крис Смолинг је напредовао много, али је и даље склон оној врсти грешака због које многи (многи са утицајем и разумном количином знања) говоре како Јунајтед уопште и нема централног бека. Гери Кејхил је имао слабу сезону, Џон Стоунс ништа бољу. Чињеница да су ово сви централни бекови које је Хоџсон повео само додатно појачава бојазан за тим чији играчи носе три лава на грудима.

Деле Али је један од играча који би могао да експлодира на турниру, а биће занимљиво на који начин ће Хоџсон користити Џека Вилшира, фудбалера огромног потенцијала али и великих недаћа са повредама.

Рахим Стерлинг, у формацији без крила или на сличан начин устројених бочних нападачких играча, имаће много проблема да се наметне. Он, такође, на шампионат долази након испод оптималне сезоне.

Енглеsка је била трећа на трећем шампионату Европе 1968. године, док је 1996. године, код куће (Football's coming home је ишла песма...) испала у полуфиналу.

Италијан је променио систем игре Албаније, из равног 4-4-2 у 4-3-3, односно 4-5-1 у дефанзивном блоку. Јасна је дефанзивна, реактивна оријентација ове селекције, о којој ће више бити речи када утакмице одистински и почну.

За сада можемо да нагласимо да тактика Албаније (комбинација помињање формације и стила) зависи од агресивности непосредних извршиоца на терену. Ум и срце су донели Албанији пласман на ЕП много пре било каквог умећа или тактичке изверзираности, а истом ће покушати да прибегну и у Француској како би узели што већи број бодова (или иједан, пошто су објективни аутсајдер у својој групи).

Велики проблем Албанија има са постизањем голова. На крају крајева, ово је национална селекција која је победила на само 18 квалификационих мечева у својој историји.

Лорик Цана је најважнији играч у овом саставу. Мимо некада везиста, сада централног бека, Таулант Џака, фудбалер Базела и брат познатијег Гранита (новог фудбалера Арсенала и репрезентативца Швајцарске), изузетно је важан фудбалер овог састава. Сокол Чикалеши је нападач који неће постићи много голова (погледај горе), али је изузетно радан испред лопте, а сјајно се креће без ње, што га такође чини неизоставним фудбалером у овом саставу.

Швеђани су до Француске стигли тежим, бараж путем, у којем су елиминисали регионалног ривала, екипу Данске.

Ипак, чини се да и поред тога што су одржали континуитет одлазака на велика такмичења, за успех на таквим смотрама потребно да имају неколико фудбалера квалитета Златана Ибрахимовића. Али, на њихову жалост, они имају само једног "Ибракадабру". 

Иако је приликом доласка 2009. године селектор Ерик Хамрен обећавао нападачки орејнтисану поставку, он се ипак држи традиоционалног система 4-4-2, у којем ће највероватније наступити и на ЕП.

Главна звезда и снага тима је већ поменути Ибрахимовић. Ту су и искусни зналци попут Калстрома, Ларсона и Гранквиста, а од младих звезда највише наде полаже се у дефанзивца Линделофа.

Вероватно пресудан меч, који ће одредити судбину и шансе Швеђана, биће онај на отварању против Републике Ирске. 

Повратак на велику сцену и Евро Ирци су остварили 2012. године подвођством италијанског стручњака Ђованија Трапатонија. Ипак, чини се да је актуелни селектор Мартин О'Нил успео да направи корак напред.

Ирци и даље играју традиоцинално тврд, острвски фудбал, али су под под вођством новог селектора постали више орјентисани на напад. Очекује се да у Француској наступе у формацији 4-2-3-1.

Управо у таквој поставци до изражаја долазе два најопаснија играча - Џон Волтерс и Шејн Лонг, чије су заједничке особине изузетна брзина и сјајан голгетерски "њух".

Слабост овог тима лежи у одбрани, где недостаје искуство играња великих и важних утакмица, које у својим ногама има једино Џон О'Шеј.

Како год било, Ирци ће своју шансу за бодове тражити већ у првом мечу групе Е против себи равних Швеђана. 

Селектор Антионо Конте, који ће након шампионата преузети лондонски Челси, током квалификација и припремних утакмица испробавао је неколико тактичких поставки (3-5-2 и 3-4-3, па и конвенционалну 4-4-2), али остаје да се види у којој ће се супроставити Белгијанцима на отварању.

Оно што је годинама главна снага "азура", биће то и овога пута - одбрана.

На голу је времешни али и даље сјајни Буфон, док осовину последњег бедема чине искусни и доказани дефанзивци Ђорђо Кјелини, Андреа Барзаљи и Леонардо Бонучи.

Средина терена без мађионичара какав је Андреа Пирло није више оружије којим екипа са "чизме" може да прети. 

Чини се и да после пуно времена Италијани немају нападача "топ класе", иако је Грацијано Пеле својим играма у Саутемптону показао да уме да постиже голoве против најбољих. Наравно, не треба заборавити ни омаленог а изузетно неугодног Лоренца Инсињеа.

Занимљиво је да је Италија четири пута била првак света, док је европску круну освојила само једном - давне 1968. године.

Тим који из године у годину све више напредује пун је звезда, који су носиоци игре у водећим европским клубовима. 

Ту се пре свега мисли на Едена Азара, Кевина Де Брујнеа, Ромелуа Лукакуа и сјајног голмана Тиба Куртоу.

Уз поменуте играче, младе звезде попут Јаника Караска и Дивока Оригија, дају посебну "дубину" саставу некадашњег репрезентативца, а сада селектора "ђавола" Марка Вилмотса.

Оно где ће Белгијанци вероватно имати највише проблема је дефанзивна линија, с обзиром да капитен Компани повређен и неће наступити у Француској, а пројектована замена Томас Вермален није играо пуно озбиљног фудбала у недавно завршеној сезони.

Белгијска јавност се нада да би ова генерација могла да понови успех оне из 1980. године, која стигла до финала ЕП. 

Много тога биће јасније након првог меча групне фазе и окршаја за Италијом.