Највиша природна тачка Катара (Qurayn Abu al Bawl) износи 103 метара изнад нивоа мора, по свему судећи за омаленог "гаучоса" пут од Че Гевариног и његовог родног града до поменутог пешчаног брежуљка био је дуг пуних 36 година.

Штошта се Месију издешавало на путу до највишег светског фудбалског врха познатог као Мундијал. Свако индивидуално достигнуће постало је мање вредно у трену када је са капитенском траком Аргентине подигао Богињу.

Тада је био миран, а од тада па надаље нико од њега неће захтевати на терену нити један дриблинг, нити једно тачно додавање, а понајмање гол. Све ће добити додатну вредност, па чак ће и противницима причинити задовољство задивљујућим потезом, јер ће га начинити светски шампион Меси.

"Панта реи"

"Живот се не мења. Он пролази", записао је Милош Црњански у "Дневнику у Чарнојевићу". Са фудбалом чини се да је све супротно. Он пролази и мења се. Премда, још је поменути спорт најближи животу самом, што је најочитије приказано у претходним недељама, као и то да срж у оба појма остаје исти. Радост, љубав, челични нерви, славље и туговање зарад других, неретко и због сопствених заблуда и уверења.

Новембар је донео наглу промену, а безмало месец дана касније, у вечност је отишао још један Мундијал. На овогодишњем, јесењем такмичењу видели смо све оно што никада пре нисмо, и опет, ништа друго сем фудбала нисмо видели.

Наиме, некада су на територији Европе постојале четири фудбалске школе: енглеско, чешко, аустријско и мађарско учење. Како обично бива, мисионарење фудбалских апостола учинило је ширење знања, а јеванђелисти оличени у тренерима и фудбалерима сведочили су истину о деведесетоминутној игри у којој је данас скоро све промењено, а једино је темељ остао исти; гол, напад и чврста одбрана.

Дунавска школа фудбала у најкраћем је модификација формације 2-3-5 у којој се центарфор налази у истуренијој позицији на терену од остатка фудбалера. Играчи су онда правили кратке пасове, а игра је била базирана на индивидуалним вештинама, односно дриблинзима појединаца.

Стратегија и игра напредовале су под великим утицајем Џимија Хогана и Хуга Мејзла, пре свих држава у Аустрији, Чехословачкој и Мађарској, а репрезентације поменутих земаља су уз мање промене револуционарни фудбалски концепт доводиле до савршенства.

У Чехословачкој најплодоносније игре биле су изражене у другој деценији 20. века, Аустријанци су га довели до врхунца 1930-их, док су Мађари то учинили са Кочишом, Шандором и Пушкашом у тиму.

На фудбалске центре у бившој Југославији највећи утицај оствариле су школе фудбала где Дунав (не) протиче. Беч, Будимпешта и Праг. Поетски речено, Дунав се задржао понајвише тамо где нема свој ток – у Хрватској.

Репрезентација Хрватске направила је још један подвиг вредан блиставе фудбалске историје. Након вицешампионског тријумфа 2018, четири године касније стигли су до завршнице и нашли су се међу четири најбоље селекције света, заузевши треће место.

За разлику од Србије или пак других држава из ширег окружења које нису биле на смотри најбољих репрезентација света у Катару, Хрватска је учинила да се учење Луке Калитерне, Илеша Шпица и других фудбалских зналаца из далеке прошлости не заборави и да самим тим Дунавска школа и есенција фудбала из централне Европе не нестане.

Сем тога, нови подвизи, почевши од 1998. године па до данас, у фудбалском смислу стварају нови мит, јер у наредним деценијама љубитељи спорта у суседној нам Хрватској неће морати да упоређују резултате из примерице 1974. или 1990. године.

Чуда су могућа

Један од разлога зашто велики број људи прати спортска надметања су изненађења која се неретко виђају на великим такмичењима. Jедно од највећих "чуда" у дугој историји Мундијала направила је селекција Марока, поставши прва афричка репрезентација која је дошла до завршнице такмичења и заузела четврто место на овогодишњем Мундијалу.

Надале су се присталице и љубитељи селекције Србије месту Марока, а већина њих касније здушно је навијала и бодрила афричке аутсајдере с мишљу да је могла и Пиксијевим "орловима" да западне та позиција.

Навијачи репрезентације Србије надали су се отелотворењу некаквих мистичних моћи Драгана Стојковића Пиксија, ако не оно мистериозно, макар су прижељкивали реалистичне дриблинге на селекторској позицији.

До краја поштено, Пикси је српском фудбалу донео компас. И овај (не)успех може бити један од главних праваца за даљи пут "орлова" ка историјској невиђености на неком наредном такмичењу. Можда 2024. године на Европском првенству у Немачкој. До тада појединци ће вероватно схватити да један Пикси не чини тим, већ 11 и више њих, а не морају сви бити Пикси.

Абубакар светски првак Камеруна

Меси је освојио све што је пожелео, баш као и Винсент Абубакар. Меси се дочепао трофеја Копа Америке, а Абубакар титуле Афричког купа нација. Индивидуално и један и други били су најбољи стрелци поменутих континенталних такмичења.

Меси је 2022. године освојио Светско првенство у фудбалу, Абубакар такође. Обојица су дотакла врх, подразумева се не исти.

Винсент Абубакар је савладао Бразил, најтрофејнију репрезентацију на Мундијалу. У утакмици трећег кола Групе Г између Камеруна и Бразила, једини стрелац на мечу био је више пута поменути нападач "неукотивих лавова".

Постигао је гол у 92. минуту, стргао дрес у трку приликом прославе поготка упркос претходно зарађеном жутом картону у 81. минуту, вратио се након славља, поздравио се са судијом Исмаилом Елфатом, који му је показао други жути, односно црвени картон.

Абубакаров спори корак током изласка са терена био је пут којим се крећу светски прваци.

Видимо се у Америци, Мексику и Канади 

Мундијал у Катару 2022. године био је предмет расправе откако је арапска држава надмашила 2010. године Сједињене Америчке Државе у понуди за домаћинство првенства света.

Многи међународни спортски догађаји изазивали су разне моралне, политичке и друштвене расправе о кршењу људских права у земљама домаћинима, међутим, ако је судити на основу медијских извештаја ниједан организатор није био тако брутално нападнут као Катар.

Главна критика била је усредсређена на поступање државе са страним радницима, превасходно онима који су ангажовани на изградњи објеката за Светско првенство, а који су у Катар дошли као мигранти из држава окружења.

Упућени новинари и остали делатници јавне речи говорили су да страни радници у грађевинарству и угоститељству у Катару трпе лоше услове живота и рада, прековремене сатнице и ниске плате.

Оно што смо имали прилике да видимо путем телевизијских пријемника, организационо, архитектонски, али и фудбалски деловало је беспрекорно, иако су у тим погледима постајале сумње.

На 64 утакмице постигнута су 172 гола и нема сумње да је ово Светско првенство фудбалски било једно од најквалитетнијих до сада.

Наредни светски шампионат у фудбалу одиграће се 2026. године, земље домаћини биће Сједињене Америчке Државе, Мексико и Канада.

На основу виђених игара на Мундијалу 2022. године, не може се прецизно говорити о фудбалским филозофијама и стиловима игре репрезентација које су биле присутне на највећој смотри.

Може се једино говорити о томе колико фудбалера наступа у најјачим клубовима Европе и ко од њих је спреман да себе подреди екипи, жртвујући индивидуална достигнућа зарад тимског успеха. Јер, видели смо, фудбал је све сем једног поготка и једне одбране, једног клизећег старта, офсајда или дуплог паса, фудбал је једно чудо што се живот зове.

Испоставиће се, био је то једини погодак Француске за 120 минута, а последњи у Зидановој каријери. Уследио је добро познати инцидент са Матерацијем који је бацио сенку на бриљантност рођеног Алжирца и постао најпрепознатљивији моменат са те утакмице. Италијани су после једанаестераца дошли до четвртог светског трофеја у историји. Јунак Француске из 1998. је остао друге светске титуле са неславним крајем каријере окончане горким поразом.

Килијан Мбапе је тад имао тек седам година. Дванаест година касније је као највећа млада фудбалска сензација пленио у Русији, показавши да је прави "ђаво" на терену. Са 19 година је именован за најбољег играча првенства. 

Четири године касније иста мета, исто одстојање – други ривал. Месијева Аргентина. Победом над човеком који циља место поред Марадоне стављаш Француску у друштво са Пелеовим Бразилом.

Чинило се да је Француска у нокдауну после 70 минута финала. Аргентина је водила 2:0 још на полувремену, екипа Дидијеа Дешана није знала како и шта да чини. Тад Килијан прети јаким шутем у Мартинеза. Осам минута касније Отаменди руши Коло Муанија и судија свира пенал. Мбапе смањује на 2:1. Затим, већ минут касније Мбапе одиграва дупли пас са Маркусом Тирамом и шаље лопту у мрежу. Изједначење! Французи се враћају "из мртвих".

Други погодак Месија за 3:2 у продужетку био би савршен крај спортске бајке. Писање те последње странице се одужило захваљујући Монтијалу, који је играо руком после шута, гле кога – Мбапеа. Нови једанаестерац, зна се ко узима лопту и ко постиже гол. Хет-трик у финалу Светског првенства. Ко још може да каже да је то учинио?

Крећу пенали. Прва серија, први извођач – Килијан. Не маши. Три пенала – три пута у мрежу. Укупно четири.

Нажалост, колико ти урадиш своје, у тимском спорту зависиш и од других. Кингсли Коман и Орелијен Чуамени су били непрецизни, Аргентинци су били непогрешиви. 

Суперзвезде су ту да праве разлику и да буду кад је екипи најпотребније, што је Килијан Мбапе и учинио. Да није ништа учинио у каријери, да је имао само ову партију, остао би упамћен, а он је показао додатне херојске способности са тек 24 године пред више од милијарду гледалаца широм света. И није било довољно. Сео је исцрпљен на клупу, изгубљеног погледа и помешаних мисли од којих ниједна није лепа.

Историју пишу победници. Било би неправедно да "учитељица живота" са табле избрише Мбапеово име исписано кредом када на ред дође час "Катар 2022" и на њему остави само Месијево име. Да се не понови Зиданова судбина.

Сви су знали колико је добар и пре зимског Мундијала, али после финала против Француске и освојеног јединог трофеја који му је у каријери недостајао – постао је заиста фудбалски бесмртан.

Без обзира на све голове и асистенције које је бележио, без обзира на све трофеје које је освајао, без обзира на све рекорде које је обарао – увек је постојала сенка сумње: да ли је најбољи у историји, да ли може да достигне и надмаши легендарног Марадону, да ли може Аргентину да доведе до треће "Богиње" у историји фудбала…

А својим играма на Мундијалу у Катару потврдно је одговорио свим неверним Томама.

Када је прошле године Аргентини донео титулу шампиона Јужне Америке, прву после 28 година, постало је јасно да је омалени "гаучос" из Росарија спреман за улазак у вечност, док још Земљом хода.

Остала је била само једна степеница до будућег предворја фудбалске валхале, а Меси је предводио La albiceleste до титуле светског шампиона. Тако лако, тако лепршаво, како само он зна и уме.

Није Аргентина одушевила током већег дела турнира, али је најбоље сачувала за крај. Цела екипа је живела и играла за титулу, цела екипа фокусирала се да пружи максимум како би Месију омогућила да на својим плећима однесе јужноамеричку селекцију до "Богиње".

Остаће у сенци сјајне игре будуће велике звезде светског фудбала Хулијана Алвареза, фантастичне одбране Емилијана Мартинеза, као и маестрална партија Анхела Ди Марије у великом финалу – Меси је засенио све.

Неки ће можда памтити хет-трик Килијана Мбапеа у финалу на "Лусаилу", којим је освојио титулу најбољег стрелца на Мундијалу, али учинак Лионела Месија, његова смиреност и грациозност ипак су са друге планете.

Рекао је Меси да му је ово последњи Мундијал у каријери. За четири године биће надомак четрдесетих и нереално је очекивати да ће имати физичке и менталне снаге да буде на нивоу на којем се од њега очекује.

Волела би армија навијача да је Дијего Армандо Марадона жив да види како Меси са капитенском траком на руци подиже трофеј Жила Римеа намењен најбољој фудбалској селекцији на свету.

Али, Ел Пибе од горе види све. Смеши се са томпусом међу зубима и шаље пољубац свом наследнику, који га је титулом у Катару достигао и превазишао.

Слично као што је пре 36 година уз помоћ "Божје руке" покорио великог непријатеља (не само на терену), селекцију Енглеске, и одвео Аргентину до финала, а онда и магичном асистенцијом омогућио Буручаги да савлада Тонија Шумахера на препуном стадиону "Ацтека" у Мексико Ситију.

Месију у Катару није била потребна "Божја рука" да би засјао светлије од свих рефлектора на најважнијој фудбалској позорници на свету и стекне статус божанства.

Неко ће помислити да је претерано поредити једног Месија са Свевишњим, ипак је он само фудбалер. Али, он је нешто најближе божанском што је ходало Земљом од њеног настанка.

Уосталом, питајте Аргентинце шта мисле о томе...

У Аргентини сам рођен, земљи Дијега и Лионела...
У земљи Малвина, које никада нећу заборавити.
Не умем да ти објасним, јер нећеш разумети.
За финала која смо изгубили, колико година смо жалили.
Али, сада је све готово...
Јер на Маракани, против Бразила, тата је још једном победио.
Сада поново сањамо, желимо титулу трећи пут,
Желимо титулу светског шампиона.
И за Дијега, видимо га на Небу...
Са дон Дијегом и Ла Тотом, навијамо за Лионела!

1. Прва селекција из Африке у завршници Мундијала 

Мароко је једина репрезентација из Африке која је доспела до завршнице Светског првенства у фудбалу, та чињеница све изабранике селектора Реграгија сврства у ред великих играча због историјског успеха селекције са поменутог континента.

Меч за титулу светског шампиона измакао им је због рано примљеног гола у дуелу против Француске. Нису успели Мароканци оно што су Тунишани и преостаје им борба за треће место у мечу против Хрватске. 

2. Број различитих освајача се неће променити 

До сада је осам репрезентација са два континента долазила до наслова светског првака у фудбалу, финалним сусретом између Аргентине и Француске број и имена овајача ће остати иста.

Француска ће имати прилике да освоји другу узатопну титулу првака света у фудбалу. У дугој историји Мундијала тај успех једино су остварили Италија 1934. и 1938. и Бразил 1958. и 1962. године.

Да је Мароко којим случајем ушао у финале први пут бисмо имали шампиона света који, као што је речено, долази из Африке, а самим тим и новог освајача.

3. Хармонија на терену 

Фудбалери Марока приказали су лепршаву игру током већег дела турнира у Катару, поштовали су све замисли селектора и стручног штаба на терену, а притом нису доказивали у медијима хармоничне односе у екипи што је доказ међусобног уважавања играча.

Играли су офанзивно када је то било потребно, али су се повалачили унутар свог шеснаестерца и хармонично бранили сопствени гол. 

4. Победа над јачим тимовима

Мароко је показао храбар приступ, наметнувши соптвени стил игре против, барем на папиру, јачих екипа. Први меч у Групи Ф одиграли су нерешено без голова са Хрватском. Касније су били бољи од Белгије и Канаде, а у осмини финала елиминисали су Шпанију након пенала.

Четвртфинални меч решили су у соптвену корист, поразили су Португалију минималним резултатом.

Против Француске су показали жељу да се домогну финала, али сем фудбалске среће недостајали су и потези који би их одвели на стадион Лусаил, где ће се одиграти велико финале.

5. Колективизам 

Присуством породице на трибинама стадиона и самом терену, Мароканци су потврдили све оно што се наслућивало – у ери индивидуализма у спорту показали су да је у фудбалу ипак битнији тимски дух од индивидуалних квалитета, стога се не може говорити о најбољем играчу Марока на овом турниру, али може се рећи да је у њиховом случају колективизам победио индивидуализам.

6. Аутсајдери 

Мароко, то је свим љубитељима фудбала јасно, најпријатније је изненађење овог Мундијала – Буну, Хакими, Зијеш, Ен Несири и остали играчи показали су организованост, дисциплину и велику жељу за победама.

Један од најважнијих разлога за њихов евентуални пролаз у финале у дослуху је са навијачима широм света, због тога што су побрали њихове симпатије, сматрани су за једног од аутсајдера овог турнира, а упркос томе, дошли су на корак до краја.

"Ватрени" су на прошлом Мундијалу из Групе Д изашли са три победе на којима су постигли седам голова а примили само један, и то из пенала на мечу против Исланда. Прва жртва у Русији била је Нигерија која је изгубила са 2:0, на ред је стигла Аргентина која је такође убедљиво поражена, резултат је био 3:0. У последњем мечу, оном против Исланда Хрватска је славила са 2:1, голом у 90. минуту.

Хрватска је у нокаут фази прве две рунде прошла после бољег извођења једанаестераца, и то након што су губили у оба сусрета па стигли до изједначења чиме су обезбедили пенале. У полуфиналу "коцкасти" су у потпуности надиграли Енглезе и после продужетака стигли до победе голом Манџукића у 109. минуту за 2:1 након што су поново заостајали након петог минута. У финалу им је понестало снаге па их је Француска убедљиво савладала са 4:2.

Друго место на Мундијалу у Русији био је неочекивани успех Хрватске, која је изненадила и у исто време одушевила светску фудбалску јавност својом дисциплином, борбеношћу, а пре свега игром.

Хрватска у Катару није показала много, тачније, сем Иване Кнол, храбрости и проласка након пенала није показала више ништа што смо видели пре четири године.

Репрезентација Хрватске је у полуфинале ушла играјући неатрактиван фудбал, тежак за очи, фудбал на "гол мање", ту су стигли након само једне победе, над аутсајдером групе Канадом са 4:1.

Занимљиво је да "коцкасти" на овом турниру нису имали то задовољство да први поведу на мечу. Нерешено су играли против Марока који се показао као одлична екипа, која је такође стигла до полуфинала које ће играти са Француском.

Након што су губили, успели су да савладају Канаду која је као апсолутни аутсајдер завршила без бодова у групи. А у последњем мечу групе нерешено је играла са Белгијом коју су својим промашајима у црно завили Де Брујне и Лукаку.

У осмини финала ривал Хрватској био је дисциплиновани Јапан. У финишу првог полувремена "плави самураји" су голом капитена Маеде стигли до вођства са којим су отишли на одмор. Већ на почетку другог полувремена Перишић је главом донео изједначење својој екипи. У наставку меча се чинило да обе екипе играју споро и чекају пенале. 

Вођена искуством из претходног шампионата, Хрватска је лако избацила Јапан са турнира. Ливаковић је одбранио три пенала која су Јапански играчи јако лоше извели.

Бразил је у четвртфиналном мечу дошао као велики фаворит. Чинило се да је Бразил уместо меча са Хрватском спремао онај наредни, са Аргентином јер се по начину игре "кариока" видело да себе већ виде као победнике. Како је меч одмицао Бразилци су се будили и нападали гол Ливаковића који је феноменално заустављао све покушаје. Поново се ушло у продужетке.

У финишу првог, након одличне акције која је личила на ону Србије против Камеруна Бразил је преко Нејмара дошао до гола. У другом продужетку Златко Далић је све наде положио у напад, храбро је ушао са три нападача. Да срећа прати храбре доказао је Бруно Петковић голом у 117. минуту који је донео нове продужетке Хрватска је избацила Бразил, који је моћан био само на папиру.

Против Аргентине, попут мртваца испливале су на површину све мане Хрватске репрезентације. Екипа Златка Далића је добро одиграла, али само првих 20 минута меча у којима су се екипе одмеравале. Аргентинци су фантастично затворили Луку Модрића који је најбољи фудбалер ове екипе. "коцкасти" су без њега били доста лошији, Перишић и Брозовић који су покушавали да учине нешто на терену нису били довољни да Хрватска дође до гола ривала.

На другој страни, Меси је и у 35. години доказао да још може да плеше по терену. Хрватска као и у претходним мечевима на овом шампионату није показала много, бар не довољно да игра без победника у регуларном току меча. Иако је ова екипа стигла до полуфинала, стигла је са само једном победом уз четири нерешена након 90 минута.

Хрватска из Катара није она из Русије, нема ту лепршавост и динамичност у игри, није она репрезентација која се трудила да игра на "гол више" већ на "гол мање".

Оно што треба да брине навијаче Хрватске је како ће репрезентација функционисати када се Лука Модрић пензионише јер је он много више од главног играча екипе. 

Јапанци, једини који су чистили и противнике и стадион

Навијачи Јапана су после свих мечева своје репрезентације али и на мечевима на којима су се затекли обилазили трибине и сaкупљали смеће. Јапанци су овим чином послали једну добру поруку у свет и показали осталим навијачима како би требало да се понашају.

"Крсташи" који су се после хиљаду година вратили на Блиски исток

Два навијача Енглеске су за време групне фазе своје екипе били једна од главних атракција. Oни су се у оклопима из "Крсташких похода" шетали око стадиона, када су покушали да уђу на стадион били су и ухапшени, али су касније пуштени.

Лажни Нејмар који је заварао новинаре Фокс спорта

Након меча са Србијом у ком је Нејмар задобио повреду и једно време није био у тренажном процесу, један навијач "кариока" који доста личи на њега одлучио је да се прошета улицама. Овим није збунио само навијаче који су јурили за њим да се сликају већ и новинаре Фокс спорта који су тражили изјаве.

Главна споредна ствар Мундијала Ивана Кнол

Навијачица Хрватске Ивана Кнол својим изгледом и стилом облачења брзо је постала популарна међу љубитељима фудбала у Катару. Иванин модни стил је забрањен у средњоисточној држави, али се ипак толерише за време Светског првенства. Изглед ове девојке коментаришу сви, и они који негодују и они којима се свиђа. Хрватска манекенка је за две недеље такмичења добила скоро два милиона нових пратилаца на Инстаграму.

Мексиканци нису плесали на терену, али јесу око њега

Десетине хиљада навијача из Мексика прешло је више од 10.000 километара да би навијали за своју репрезентацију. Мексико није оставио најбољи утисак на такмичењу, али Мексиканци јесу у навијачким и концертним зонама.

Дуел Бразила и Саудијске Арабије

Репрезентативци Бразила и Саудијске Арабије нису се сусрели на терену, али њихови навијачи јесу и то испред стадиона. У питању је био плесни окршај навијачких група.

Навијачи Арабије плесали су дапке, плес пореклом са Источног Медитерана, а широко је распрострањен на свадбама у Заливу, док је о самби сувишно причати.

Неупућени навијачи

Било је и навијача из Индије, Бангладеша и Пакистана, који су навијали за различите селекције. Некима је сметало што су радници били плаћени да навијају, а неки су само волели да запиткују за омиљене фудбалере и ишчекују погрешне одговоре.

Таква ситуација је сасвим одговарала екипи Златка Далића - без притиска, далеко од очију јавности, на миру је могла да се припрема за оно што најбоље ради, а то је да игра на резултат.

Просто невероватно звучи чињеница да су Хрвати до полуфинала Мундијала дошли са само једном оствареном победом у пет одиграних мечева на такмичењу.

Једино је Канада поклекла пред налетима "ватрених", Борјан је савладан четири пута, док су у групној фази такмичења утакмице са Мароком и Белгијом завршене без голова.

Уследио је дуел са Јапаном, који је после 90, а онда и 120 минута игре завршен нерешеним резултатом, а у пенал серији јунак Хрватске био је Доминик Ливаковић, који је одбранио три ударца "самураја" са 11 метара.

Слична ситуација је виђена и у четвртфиналу са Бразилом - "кариоке" су нападале, Ливаковић одлично бранио (први играч на овом Мундијалу који је уписао десет одбрана на једној утакмици), да би у продужетку навијачи прошли кроз ролеркостер емоција.

Бразил је повео у финишу првог продужетка, Хрватска изједначила само неколико минута пре истека 120. минута, захваљујући акцији Динамовог тандема Оршић-Петковић.

Пенали су још једном одлучивали судбину Хрватске и поново су "коцкасти" били смиренији, зрелији, прецизнији од противника, још једном су на голу имали сјајног Ливаковића, који је одбраном ударца Родрига већ у првој серији улио својој екипи додатну енергију и самопоуздање.

А то самопоуздање нимало није без основа.

Успеси Хрватске нису стицај околности - нису случајно "коцкасти" стигли до финала пре четири године, а ни до полуфинала ове.

Русија је била сведок једног од већих изненађења у историји светских првенстава. После три победе у групи (једна од њих против Аргентине, наредног противника у полуфиналу Мундијала у Катару), уследиле су утакмице за које се сада већ може рећи "у хрватском стилу".

Данци су савладани после извођења пенала, на исти начин елиминисана је и Русија, домаћин турнира, да би у полуфиналу Енглеска била бачена на леђа после продужетака.

Сличан тренд Хрвати су наставили и у Катару, а њихове победе у неизвесним мечевима никако нису последица случајности и спортске среће, већ резултат напорног рада, уиграности екипе и самопоуздања грађеног на леђима Марија Манџукића, Ивана Ракитића и Луке Модрића.

Прва двојица завршила су репрезентативну каријеру, али у екипи "коцкастих" је још увек фудбалер Реала и најбољи хрватски играч свих времена (што нимало није лако у конкуренцији Просинечког, Бобана, Шукера...).

Модрић је већ поносни носилац Златне лопте, што додатно добија на значају када се зна да је то учинио у златној ери Месија и Роналда, а хрватску репрезентацију предводи са капитенском траком на руци најбоље што може - играчки, психолошки, људски...

Довољно је видети какво поштовање му указују противници на терену па да се схвати колика је фудбалска величина Лука Модрић.

Без потцењивања квалитета осталих играча "ватрених", Лука је за Хрватску оно што је Меси за Аргентину, што је Роналдо (био) за Португалију, или што је велики Зинедин Зидан био за Француску крајем прошлог и почетком овог миленијума.

Луки се ближи крај каријере, али он за то не мари. Као и Хрватска, везиста Реала дошао је на Мундијал у сенци великих звезда, својих колега исписника Месија и Роналда, који несумњиво играју свој последњи Мундијал у каријери.

Вероватно је ово последње Светско првенство на којем ћемо гледати и Модрића, а утисак је да капитен Хрватске добија неупоредиво мање пажње него што је случај са његовим колегама, несумњиво мање него што Лука заиста заслужује.

Модрић и Хрватска тако деле исту судбину - некако су увек у другом плану, које год такмичење да играју, а вољни моменат, квалитет и, на крају крајева резултат, светска јавност не признаје колико је то потребно.

Модрић ће и поред свега наставити својим путем, наставити да ради оно у чему је најбољи, јер другачије не уме. И наставиће да на својим плећима носи хрватски национални тим, чији успеси ни за кога више не би смели да буду изненађење.

Пре четири године, у Русији, након одличне групне фазе у којој су остварили три победе, Хрватска је стигла у нокаут фазу где ствари нису текле тако сјајно.

У осмини финала су налетели на данце где су после регуларног тока меча где је било 1:1 (оба гола су била постигнута у прих пет минута) дошли до пенала након којих су тријумфовали 3:2.
У наредном колу играли су против домаћина Русије које су такође савладали након боље одрађене пенал завршнице.

Драме је било и у финалном мечу, где су у продужетку успели да постигну гол који их је послао у финале против Француске.

Од почетка турнира у Катару Хрватска репрезентација није показала пуно, тријумфовала је само једном, и то у групној фази против аутсајдера Канаде резултатом 4:1. „Ватрени" су у групи играли још против Белгије и Марока, а оба меча завршена су без голова.

Против Марока, "коцкасти" су контролисали игру и били бољи ривал, ипак фалила им је завршница те је гол Бунуа остао нетакнут.

У утакмици против Белгије виђена је сушта супротност. „Црвени ђаволи" нападали су у већем делу меча, низале су се шансе за Де Брујнеа а поготово Лукакуа који је пропустио велики број шанси и проглашен за трагичара сусрета.

У осмини финала Хрватска се састала са Јапаном који је са првог места завршио такмичење у Групи Е. „Самураји" и „ватрени" регуларни део меча завршили су резултатом 1:1, што је руку на срце био и најпоштенији резултат. У продужецима је ритам игре опао, те је деловало да су обе екипе чекале да судија свира крај и да се пређе на извођење једанаестераца што се и догодило.

Ношени искуством од раније и сјајним Домиником Ливаковићем који је феноменално бранио, Хрвати су резервисали карту за меч са Бразилом.

Против највећих фаворита Хрватска је имала јасну намеру, циљ је био што више успорити игру ривала. Ово им је јако добро полазило за руком. Након првог полувремена незанимљиве игре ниједна екипа није направила превагу која је могла да одлучи исход сусрета.

У другом делу меча, ствари су се мало промениле, мало више. Бразил је нападао константно, низале су се прилике за прилиом а онда је на сцену поново ступио сјајни голман Динамо Загреба. Бранио је све. Сви покушаји, Нејмара, Родрига и Пакете остали су само то, обични покушаји да се дође до гола.

Након звиждука који је одлучио крај регуларног дела меча било је јасно да ће Бразил по сваку цену покушати да дође до гола и победе само да не оду у пенал завршницу.

Нејмар је нападе Бразила крунисао тек пред крај првог продужетка, повели су 1:0 у најбољем тренутку. Ипак чини се да је то превише опустило изабранике Титеа, који су почели да играју бункер и испуцавају лопту на проивничку половину чим освоје посед. Далић је на другој страни све наде положио у напад, изводио је дефанзивне играче који су одлично радили посао да би увео три нападача. 

Хрватсој се офанзива и отварање исплатило. Три минута до краја "коцкасти" су стигли до изједначења које им је донело пенал завршницу.

Искуство и Доминик Ливаковић поново су донели пролаз Хрватској.

Хрватска је у последња два мундијала, четири меча нокаут фазе добила након пенала, у сва четири меча заостајали резултатски али су успели да се врате у меч.

Хоће ли Хрватска моћи да понови успех са прошлог Мундијала или ће се ватрени "угасити" у наредном колу.

"Килијан је причао о фудбалу и на часу математике"  

Мбапе је одрастао у предграђу Париза, далеко од Монмартра, чак у 19. арондисману француске престонице, у месташцу Бонди. Крај у коме је живео Француз је назвао "лонцем за кување различитих култура – француске, афричке, азијске, арапске, културе целог света".

"У Бондију заправо постоји неписано правило које сви разумеју. Када ходаш улицом и видиш 15 људи како стоје на углу, а познајеш само једног од њих, имаш избор: или да махнеш и продужиш даље или приђеш и поздравиш се са свима. Ако приђеш и поздравиш се само са оним кога знаш, онда те остали никада неће заборавити. Знаће каква си особа", написао је Мбапе у писму "Младим Килијанима" 2020. године.

У поменутом тексту поделио је искуство када је требало да се поздрави са фудбалским стручњаком Жозеом Морињом. Важно му је било да други не помисле да је непристојан.

"Цео живот носим Бонди са собом. На једној од Фифиних церемонија приликом додела награда најбољим појединцима и тимовима, био сам са родитељима када сам видео Жозеа Мориња. Упознао сам га раније, али он је био са пријатељима које нисам познавао. Сетио сам се шта су ми рекли у Бондију, па сам размишљао да ли само да махнем или да приђем. Урадио сам ово друго", истакао је француски фудбалер.

Мбапе је један од скромнијих фудбалера, није попут Батистуте, што сав новац шаље мајци, али је од оних коме рана спортска слава није помутила разум. То показује фотографија на којој се налази окружен постерима Кристијана Роналда.

"Нека деца су имала постере суперхероја на зидовима собе. Ја сам имао Зидана и Кристијана. Да будем искрен, када сам одрастао, имао сам и неколико Нејмарових постера, што је њему (Нејмару) веома смешно, али то је друга прича", истакао је Мбапе.

У писму "Младим Килијанима" из 2020. године Мбапе је говорио о детаљима из живота који до тада нису били познати широј јавности: од оца је као трогодишњак добио играчку за рођендан, аутомобил са електричним мотором.

"Родитељи су ме пуштали да се возим од наше куће до фудбалског терена у близини, као да сам прави фудбалер који сопственим аутом иде на тренинг. Схватио сам рано своју малу рутину веома озбиљно", написао је Мбапе у писму.

Због аутомобила, према Мбапеовим тврдњама, вршњаци су били љубоморни, а њега та играчка није импресионирала.

"Само сам желео лопту, ништа више, за мене је лопта била све", тврди Мбапе.

Некада се љубав речима не може описати, али зато животни дриблинзи показују снагу хтења у стремљењу ка сновима. Мбапе је, према сопственим речима, уместо на јастуку сањао на фудбалској лопти, све оно што је у јави као голобради младић остварио. 

Популарни фудбалер каријеру је започео у Академији фудбала Бонди, на обалама париске Сене, где је његов отац био тренер клуба и с којим је радио пуних 10 година.

Фудбалски пут наставио у Клерфонтену, а затим у Кнежевини Монако у истоименим црвено-белима који су на титулу шампиона Француске чекали 17 година, али и на младу фудбалску звезду која није прихватила позиве популарнијих и успешнијих клубова попут Челсија или Реал Мадрида. 

У пресудној утакмици за освајање наслова шампиона Француске, против Сент Етјена маја 2017. године, вођство Монаку донео је млади Kилијан Мбапе у 19. минуту игре.

За сениорску репрезентацију Француске дебитовао је 2017. године на мечу против Луксембурга у квалификацијама за Светско првенство у Русији.

Мбапеов (не)очекиван долазак међ нас

Годину и два месеца пре него што је залудео фудбалски свет својим враголастим дриблинзима на теренима, тада седамнаестогодишњи Мбапе са бројем 13 на дресу, на "Чика Дачи" у Крагујевцу у оквиру квалификација за Европско првенство играо је за тим Француске до 19 година против вршњака из Србије.

Био је неухватљиво брз на крагујевачкој трави за, примера ради, Николу Миленковића и незаустављиво снажан при шуту за Вању Милинковића-Савића. У 41. минуту постигао је победоносни гол, а пред крај меча без аплауза са трибина тријумфално је напустио терен.

До сада Мбапе је још једном дошао у Србију. Овога пута као најбољи млади играч са Светског првенства у Русији 2018. године.

Фудбалска звезда која сија пуним сјајем играла је за Пари Сен Жермен у последњем колу Лиге шампиона поменуте године против Црвене звезде.

На стадиону "Рајко Митић" у 92. минуту Мбапе је поставио коначан резултат 1:4, којим су Парижани тријумфовали над црвено-белима, а имао је и асистенцију при првом голу и скоро сваки његов потез на мечу пропраћен је звиждуцима домаћих навијача.

На Светском првенству у Катару звиждука није било, барем до сада, а фудбалер једноставног имена – Мбапе, већ једном је ишао у сусрет дуги и последњем кругу сањарења. Са првим зрацима руског Сунца у његово наручје пала је Богиња. Приграбио ју је са само 19 година. 

Мбапе је у досадашњем такмичењу на овогодишњем Светском првенству постигао пет голова и уписао две асистенције, што га поставља на прву позицију најефикаснијих фудбалера Мундијала у Катару. 

У досадашњим наступима на светским шампионатима, Мбапе већ има девет голова, још седам погодака га дели од Клозеовог рекорда најбољег стрелца на Мундијалима.  

Игра Француске, упркос великом броју првокласних фудбалера, без Мбапеа у тиму делује помало неорганизовано. Млади Француз није попут појединих фудбалера који би да приграбе лопту и да се "сами играју", већ је несебично дели са саиграчима. 

Његове латералне кретње често заварају противничке фудбалере, те се дешава да опоненти на терену не знају шта да бране, Мбапеа или другог играча код кога је лопта.  

Понекад, чак и када у том свету заиста живите, мислите да је сан, баш тако се Мбапе осећао док је био у Зидановом ауту на путу до кампа Реал Мадрида.

Ове године Килијан Мбапе из Бондија има прилику да још једном на јави оствари сан, да освоји то чудо што се титула светског првака зове и то два дана пре 24. рођендана.

Осмина финала је потом показала разлику у играчком квалитету, искуству и знању стручног штаба. Сенегал, Аустралија, САД и Јужна Кореја били су "лак плен". Јапанци су "скупо продали кожу" против Хрватске. За 120 минута игре нису изгубили. Узели би бод у дуелу са светским вицешампионом и тако би употпунили импресиван низ после тријумфа над Немачком и Шпанијом. Лоше извођење једанастераца послало их је кући.

Од преосталих осам репрезентација, седам је међу најбољих 12 на Фифиној ранг-листи са изузетком Марока. Разлика између "Лавова са Атласа" и Јапана је у играчима са озбиљним улогама у јаким клубовима, који знају како се изводе пенали. Пролаз у четвртфинале обезбедили су голман Севиље и играчи Челсија, ПСЖ-а и Сампдорије.

Иста фаза у Русији је била изједначенија. Тада је једино Бразил рутински савладао Мексико са 2:0, од осталих седам мечева четири су завршена са једним голом предности, а виђене су три пенал-завршнице. Јапан је био једини састав ван Европе и Јужне Америке међу 16 најбољих.

Катар је дао већи диверзитет. Самим тим, значајни раст интересовања по домовима и пабовима од Вашингтона до Канбере.

Фаворити Бразил, Енглеска, Француска, Холандија, Португалија и Аргентина изашли су спремни да покажу шта знају. Ко год је од њих повео на полувремену, није дозвољавао преокрет и драму у завршници.

У реду, било је тензије у судару "гаучоса" и Аустралије, али је до ње дошло јер је Енца Ернандеза лопта погодила у главу, затим драстично скренула и отишла ван домашаја Емилијана Мартинеза. Аргентина је држала меч под контролом и могла убедљивије да победи да је Лаутаро Мартинез искористио Месијеве "специјалитете послужене на тацни".

Тимови "класици" фудбалске историје показали су решеност, бољу форму и моћ. На површини решета остало је само најблиставије златно грумење. Играчи имају два дана одмора, стручни штаб времена да анализира противника до танчина. У четвртфиналу ћемо сведочити сударима једнаких и детаљи ће одлучивати о последња четири тима у борби за трофеј.

Овако укратко, на један можда и колоквијалан начин, можемо сумирати наш учинак у Катару.

Ако, с друге стране, желимо да проникнемо дубље и темељније у разлоге неуспеха наше репрезентације, морамо поћи од чињенице да не постоји један, јединствени кривац на којег бисмо могли "свалити" овакав учинак.

Подбацили су сви - од навијача (да, и ми код куће смо грешили), преко стручног штаба па надаље до самих играча и њихове непосредне околине.

Ипак, пођимо редом.

Важно је да у разматрање узмемо историјски контекст фудбала, пре свега шездесетих, седамдесетих, осамдесетих, али и раних деведесетих година 20. века, када смо ипак (и ово кажем без трунке југоносталгије) били на једном сасвим другом нивоу.

Сетимо се само Момчила Вукотића који је био кључни покретач "ваљка" званог Партизан, затим са друге стране чувеног Пижона, али и Роберта Просинечког - играчи којима је заједничко то да су својим начином игре просто терали све своје саиграче на кретне чинове који су представљали велику опасност за противнике.

Зар је могуће да смо поново дошли у позицију да без једног Никице Клинчарског на спољним позицијама бекова, фантастично покретљивог Вахида Халилхоџића или Блажа Слишковића нисмо у позицији да дамо гол?

Зашто је изостала физичка спрема

Колико је само невероватних узора који могу послужити данашњим играчима свом обликовању.

Својим начином игре, они су представљали један надограђујући фактор - током сваког секунда, сваке утакмице. Тада се фудбал, у много већој мери играо на тзв. "мали фудбал", на повратне лопте.

Ипак, такав начин игре захтева највишу могућу спремност, која је у случају наше репрезентације изостала. Да су момци били спремни у потпуности, показали би своје умеће у потпуности.

Како ипак верујем да нису били потпуно спремни, логично следи и да је њихово умеће далеко веће од онога које смо имали прилике да видимо у Катару. Најбољи примери такве игре били су играчи попут Збигњева Боњека - играчи који су својим умећем померали границе. Играчи код којих су се таленат и знање спајали у једно.

Данас таква појава, нажалост, изостаје. Понекада ми се учини као да никада нисмо имали фантастичне спортске раднике и тренере попут Павковића и Преказија (а живи су, хвала Богу, обојица) који су играче некада учили како да са велике даљине шутну лопту - да буду класични шутери.

До чега се дошло?

До тога да просто немамо играче попут (некада чак и "дивљег") Рунија; немамо тркача попут Тијерија Анрија или играча попут Пиреса који је обележио Арсенал најлепшом игром. Приватне размирице и покушаје естрадизације репрезентације не желим ни да коментаришем. Таквих појава се гнушам.

Лојалност репрезентацији не сме да варира према резултатима једне утакмице или једног такмичења, па макар и Светског првенства. Репрезентација као таква је ствар поштовања и националног поноса (какав год резултат био), и не смемо себи дозволити да подлегнемо насртајима на приватне животе играча. Они баш то треба и да остану - приватни.

Играчи, појединачно, врлине и мане

Желим да се осврнем и на појединце. Филип Костић је неприродно брз и несумњиво је један од наших најквалитетнијих играча, чак бих рекао и један од најбољих играча света на својој позицији, али ипак у Катару није поседовао телесне особине за екстремно брзе и нагле покрете, нарочито када на то додамо потпуно погрешан, акутни и рехабилитациони тренажни процес. Његова телесна структура се јако брзо пуни и захтева преко потребно, обимно ледирање и филигрански прецизно прилагођавање регенерације ткива и исхране.

Душан Тадић, као наш можда и најкреативнији играч, је све време према мом скромном мишљењу, играо у "другој брзини".

Андрија Живковић је на својој позицији имао запажене моменте, али укупно посматрано - на томе је све и остало.

Сви играчи су имали своје моменте, али нису функционисали као екипа и нису показали континуитет квалитета игре.

Ово је типичан пример како је заказао механизам сродног груписања три играча у зони. Уместо да буду попут једног сазвежђа, наши момци су били мисаоно и физички удаљени попут две галаксије.

Занемарује се аспект здравља играча. Поједини играчи репрезентације су дуго носили повреде, или последице повреда, без да су оне адекватно и дуготрајно саниране, чинећи их тиме неупотребљивим за репрезентацију.

Сваки играч поседује своје индивидуалне квалитете и искључиво кроз индивидуалан приступ свакоме од њих, а узимајући у обзир баш те квалитете, можемо постићи да као тим, као екипа - постигну резултат.

Притисак нереалних очекивања

Као јавност смо такође, на известан начин, допринели неуспеху, и то баш из најбољих намера.

У данима и недељама пред почетак мундијала, често смо виђали наслове са баснословним предикцијама о пласману репрезентације.

Полуфинале је тада деловало "на дохват руке", а било је оних којима ни финале није деловало незамсиливо.

Ставити момке под такав притисак, пред толика очекивања нације, било је у најмању руку некоректно. Не желим да кажем да такав успех једном нећемо постићи, али је Катар нажалост показао да често умемо да преценимо сами себе.

Опет понављам - нажалост.

Просто, не сме се десити да победимо Бахреин са толиком разликом, а после дођемо у ситуацију да немамо снаге за много озбиљнијег противника какав је Бразил.

Такође је важно да се запитамо ко се и на какав начин бави психолошком припремом наших играча. Ко то води рачуна о енергизацији наших играча и стварању механизама за реализацију енергетских њихових енергетских потенцијала?

Из мог угла, делује да се тиме нико на озбиљан начин није ни бавио. Ипак, са нешто ведрије стране, видело се после Стојковићевог доласка на место селектора, а нарочито током квалификација, да постоје снага, воља и жеља - додао бих, уз модификацију извесних параметара и могућност за сјајне резултате.

Ипак, могућности су једно, а реалност на терену нешто сасвим друго. Играти квалификације за мундијал не може се поредити са (психичким) притиском и (физичким) интензитетом такмичарског турнира попут Светског првенства. Одбрана је у свим утакмицама била потпуно немобилна и није било могућности да момци парирају противницима.

Кондиција условљава тактику

Развој напада из задње линије текао је релативно споро у односу на поставку одбране противника, која је у већини случајева увек стајала иза лопте стварајући густу формацију коју смо покушавали да пробијемо преко бокова. Врло предвидива ситуација коју су противници у великом броју случајева неутралисали.

Једноставније речено, неколико пута смо бљеснули, пласирали се "на жилет" и затим поново показали да наша селекција није врхунски "утегнута" организација са јасном систематизацијом, већ да смо скуп (не и екипа) индивидуалног талента и велике жеље. Такав скуп, озбиљнији резултат од овога из Катара, не може остварити.

Играјући без правих, одбрамбених бочних играча, противнику је остављан отворен простор да у "један-на-један дуелима" са нашим централним одбрамбеним играчима исте надиграју, а између осталог због њихове висине која резултује мањом покретношћу баш у таквим ситуацијама које су природно, опасне по наш гол. Такође, приметан је и недостатак удараца из зоне шута у оквир гола, чиме смо имали мали број голова ван 16 метара.

Већ сам спомињао да је један од кључних разлога за све ове недостаке неадкеватна исхрана играча. Она, исто као и други видови припрема, мора бити прилагођена њиховим индивидуалним карактеристикама, као и кретним чиновима које изводе у оквиру својих позиција, како се не би поновиле грешке услед којих нашим играчима пада учинак у другом полувремену, када су потрошили елементарно активне шећере и (већином) ушли у нешто шта зовемо "локални пад".

Сасвим је јасно да је такав приступ исхрани играча изостао.

Исто тако, имамо читав низ играча који не поседују елементарно техничко образовање када је у питању трчање.

Таленат против организације

Кључ успеха је у високој фреквентности кретања током целе утакмице. Важно је да у наредним наступима постигнемо такве услове припреме, да се сваки играч појединачно третира и припрема у складу са својим специфичностима, способностима, позицијом, али и улогом у тиму.

Механизам регенерисања играча је такође од неизмерног значаја и важно је да изнађемо и искористимо све превентивне и заштитне методе како би играчи задржали максимум свежине.

Узмимо за пример утакмицу са Камеруном - како је могло да се догоди да пропустимо такво и толико вођство? Да ли је то био баш поменути притисак јавности на момке, због којег су подлегли (контрапродуктивној) жељи за још убедљивијом предношћу, или је ипак грешка била у стручном штабу?

Уколико се пак утврди да је ово друго у питању, важно је да спознамо да ли су заказале психолошке или кондиционе припреме играча.

Уочљиво је такође да је учинак наше селекције драстично опадао после 60. минута игре - линеарно у свим утакмицама. Простије речено, хтели смо да победимо Бразил на исти начин на који они играју већ 100 година, а то једноставно није могуће. У таквој утакмици, само су контранапад и прекиди могли дати добар резултат, али играчи у систему игре нису били добро распоређени.

Утакмица са Швајцарском може нам послужити као савршена илустрација нашег учинка: наши момци су дали два гола који су огледало велике количине талента, док је селекција Швајцарске своја 3 гола дала кроз сјајно организоване и врхунски изведене нападе. Била је то дакле утакмица талента против организације, у којој је организација однела заслужену победу.

На крају, остаје питање да ли је наше учешће на мундијалу у потпуности неуспешно?

Јесте, али само уколико се из наступа у Катару не извуку прави закључци, ако се не идентификују све грешке и уколико се њима не позабавимо систематски, организовано, доследно и уколико се коначно не ослонимо на комбинацију науке и непроцењивог искуства великана нашег фудбала.

Учинак на квалификацијама за Европско првенство ће убрзо дати суд о томе.

Аутор текста је редовни професор Универзитета у Београду, вишеструки члан националних и олимпијских стручних штабова у неколико спортских дисциплина, привредник и члан Извршног одбора Олимпијског комитета Србије.