Рашко В. Јовановић је рођен 18. августа 1932. године у Београду. Дипломирао је југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету, а докторирао 1968. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Од 1956. до 1964. године био је кустос Музеја позоришне уметности Србије, а следећих осам година руководилац Архива и Музеја и шеф Драматуршког одељења Народног позоришта у Београду. Од 1973. до 1981. године радио је као научни сарадник Института за књижевност и уметност, наредне три године био је уметнички директор Београдског драмског позоришта, а од 1986. до 1992. године научни саветник у Институту за новинарство у Београду. Био је секретар Уредничког одбора часописа „Сцена", а од 1970. главни и одговорни уредник часописа „Позоришна култура".

Бавио се и педагошким радом: од 1971. до 1976. године био је доцент на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а од 1995. до 2004. године редовни професор за предмете Историја драме и позоришта и Медији масовних комуникација на Академији уметности у Београду, на којој је три године био и декан.

Више од три деценије проф. др Рашко В. Јовановић пиcao je осврте и коментаре на редовни програм, пре свега Радио Београда, али и других радио-станица у Србији и некадашњој Југославији, и објављивао их у новинама, часписима и путем радио таласа. Из тих извора настала збирка текстова „Од истог слшаоца" у два тома (I - 1976-1992, II - 1993-2006), коју је поводом 85 година Радио Београда 2010. објавила Радио-телевизија Србије. Збирка представља јединствену хроничарску и културну грађу, корисну за свако будуће проучавање историје радиофоније.

Најстарија програмска акција Радио-телевизије Србије, односно Радио Београда, „Књига солидарности" данас, 6. октобра 2022, прославља 50 година постојања.

Слушаоци и гледаоци деценијама су дародавци акције „Књига солидарности" која за циљ има опремање школа и школских бибилотека широм наше земље и региона. Од оснивања 1972. године „Књига солидарности" је јединствена активност наше медијске куће која има хуманитарну, културну и просветитељску мисију и стиже свуда где се говори, чита и пише на српском језику.

Поводом обележавања пола века постојања овогодишњи, рођендански циклус, започели смо у Републици Српској, у Гацку, седишту источног дела Херцеговине, где смо донирали 1.500 књига. Половина издања нашла се на полицама Основне школе „Свети Сава", а други део у Средњошколском центру „Перо Слијепчевић". Обе школске библиотеке дуго нису обнављане. У сарадњи са Спортским савезом Србије и овог пута школама је поклоњена спортска опрема и реквизити. Поклоном, опремом Спортског савеза Србије, обрадовани су и ђаци истуреног одељења ОШ „Свети Сава" у селу Автовац.

Књига солидарности" до сада је више пута поклањала књиге у Републици Српској. Претходних година са виша хиљада књига допуњен је фонд библиотека у Мркоњић Граду, Подрашници, Језеру, Новом Граду, Рибнику, Требињу и др.

Тим који реализује Акцију, на челу са уредником Михаилом Шћепановићем, опремио је до сада на хиљаде библиотека у школама у Србији. И ове школске године у плану су и акције посвећене школама у сеоским срединама и са мањим бројем ученика. У просеку сваке године „Књига солидарности" уручи више од 12.000 књига широм Србије. Осим школа, Акција је допринела обнови и допуни библиотека у српским манастирима: Студеница, Милешева, Ђурђеви ступови, Бањска, Каленић, Куманица и Липањ, а више од 2.000 одабраних наслова стигло је у Хиландар и његов метох Каково.

Током пет деценија учешће у програмима „Књига солидарности" узели су најугледнија имена из области културног, просветног и уметничког стваралаштва. Захваљујући нашим слушаоцима, гледаоцима и читаоцима и РТС Издаваштву сакупљено је и подељено око три милиона књига, али и много школског прибора, техничких помагала и, у сарадњи са Спортским савезом Србије и другим спортским организацијама спортских реквизита, које су даривали бројни грађани, али и издавачи, институције, библиотеке, школе и организације.

Књига солидарности" је награђена Златним и Сребрним дукатом Вукове задужбине, плакетом „Подвиг године" Вечерњих новости и многим другим признањима, чију круну представља Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије. Уредник Михаило Шћепановић награђен је Златном значком КПЗ Србије.

Зоран Христић (1938‒2019) био је прави представник духа и одлика београдске уметничке средине. Увек је трагао - и у уметности и у животу. Његов опус се креће од оштре авангарде до смирене постмодерне, а његов живот од бурних реаговања на разне друштвене мене до мирне оазе коју је последњих година остварио са својом животном сапутницом Горданом Лазаревић, пише између осталог музиколог Снежана Николајевић, ауторка монографије „Мозаик сећања: Зоран Христић", коју је објавило Издаваштво РТС-а, а чија је промоција заказана за четвртак, 10. марта, у 19 часова, у Легату Јосип Славенски у Београду. У разговору о монографији учествују Светислaв Божић, композитор и академик, др Силвана Грујић, музиколог, Драган Инђић, одговорни уредник Издаваштва РТС, а модератор је Мирјана Лазаревић. Клавирске композиције Зорана Христића изводе Весна Кршић и Снежана Николајевић.

- Не бих могла рећи да је то права монографија, са свим атрибутима научне методологије. То је, чини ми се, оно што би и сам Христић волео да буде ‒ текст колико о музици толико и о животу. Будући да је Зоран имао велики број пријатеља у разним доменима, најмање међу композиторима, обратила сам се онима који су били блиско везани за његов опус ‒ Јовану Колунџији и Љубиши Јовановићу (уметницима за које је Христић радо и често компоновао), Весни Кршић, кћерки професорке Јеле Кршић, у чијој је класи Зоран провео целу нижу и средњу музичку школу (па је она, на неки посредан начин, била сведок његовог школовања), Гордани Лазаревић (његовој животној сапутници), Зорану Јерковићу, Слободану Марковићу, Бори Дугићу, Славку Первану, Марији Ћирић, Драгану Вукићу (блиским и дугогодишњим сарадницима). Дакле, ова књига је збир погледа Христићевих пријатеља и сарадника „прерађен" кроз моје лично сећање на њега као личност и виђење његовог опуса. Трудила сам се да кроз тај мозаик пружим читаоцима слику једне занимљиве стваралачке личности - објашњава Снежана Николајевић.

Зоран Христић се радовао животу и волео људе, а баш онако како је са лакоћом стварао тако се чита и ова књига посвећена њему.
- Богатство Христићевог опуса је фасцинантно, како у погледу жанрова тако и у разноликости и прожимању стилова. Све се то огледа пре свега у музици за клавир, којом је почео своје прве композиторске кораке и коју је неговао кроз цео стваралачки период. Највише пажње поклањао је великим инструменталним, вокално-инструменталним и сценским делима, која су лако комуницирала са широким аудиторијумом. А то је довело до сарадње са многим редитељима на позоришном и филмском плану и до пријатељства са низом сликара, песника, глумаца, врхунских спортиста, интелектуалаца разних профила - истиче Снежана Николајевић.

Зоран Христић је радо писао по поруџбини, шаљиво је тврдио да њу не воли само онај ко је ни не добија. Седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века поводом обележавања годишњица у нашој историји, компоновао је обимна дела као што су: „Мораторијум" (1971), „Родослов" (1972), „Опомена" (1974), „Ватре јула" (1975), „Свијету на видику" (1976), „Мира речи" (1977), „У име истине" (1978), „Песме о слободи" (1980), „Југославика" (1984), за отварање Зимских олимпијских игара у Сарајеву. Биле су то обимне партитуре за солисте, ансамбле, балетске играче на стихове Драгомира Брајковића, Ђорђа Радишића и Бранка Миљковића, а на његову поезију је компоновао и „Корак", кореоторијум за пет вокалних солиста, дечји хор, два мешовита хора, симфонијски оркестар, народне и електронске инструменте, 18 солиста балета и фолклорни ансамбл. Била је то поруџбина Унеска, премијерно изведена 1980. са 350 изођача на сцени, а играле су примабалерине Лидија Пилипенко и Душка Сифниос, док је кореографију потписао славни Милорад Мишковић. Деведесете у Христићевом стваралаштву окренуте су православљу. Тада настају дела „Сила крста", поруџбина СПЦ поводом осам векова манастира Хиландар, потом „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској", на стихове Љубомира Симовића, „Посланица", дела „Антиконцерт" и „Завештање".

Први балет „Камелеон" компоновао је за ТВ 1972, а „Даринкин дар" 1974. за сцену, кореограф је била Вера Костић, а примабалерина Лидија Пилипенко је остварила своју животну улогу у овом делу. Професор Бен Арнолд са Кентаки универзитета је у својој докторској дисертацији уврстио Христићев балет у пет најзачајнијих антиратних остварења у 20. веку. Потом следе балети „Нарцис", „Адам и Ева", „Ташана", „Лимени добош". Освојио је значајна домаћа и страна признања, написао је бројна радиофонска дела, као и стотинак намењених позоришту (две Стеријине награде), и музику за више од 60 филма (две Златне арене).
Навести шта је све Зоран Христић компоновао није лако, а он сам је признавао да се четвртине дела из свог опуса готово и не сећа. На нама потоњима остаје задатак да се ниједно од њих не заборави, чему ће свакако допринети и ова монографија.

Извор: Политика, 09.03. 2022.
Аутор: Биљана Лијескић

На питање како је радити интервју скоро десет година под ултиматумима Владе Петрића, професора на Харварду, првог доктора филма у Америци, помало и ексцентрика, новинарка и уредница Програма Радио Београда 2 Мелиха Правдић, која је то искуство преточила у књигу, одговара да то није ништа неуобичајено, да је интервју рађен темељно и полако, мада с неизвесним крајем.

- Интервју није рађен у континуитету. Било је много прекида, наставака, требало је да има радио форму, али је стицајем околности задобио ново рухо. Постао је књига интервјуа с Владом Петрићем под насловом „До следећег ултиматума". За то су заслужни РТС издаваштво и задужбина Владе Петрића - каже за Данас Мелиха Правдић.
Према њеним речима, професор је поред унапред договорених правила током интервјуа умео да објави нова, снимање је на првом састанку одбио и предложио дописивање, а како је време одмицало добијао је нове идеје.
Предлагао је, рецимо, да не би било лоше да оно што су већ урадили погледа и процени неко до чијег му је мишљења стало.
- Па, ми ћемо целу деценију радити интервју - рекла је Мелиха. - Па шта - казао је Петрић и наставили би разговор...
Какав је саговорник био Влада Петрић и шта су били његови ултиматуми?
- Професор Петрић био је несвакидашњи саговорник - инспиративан, али помало и ексцентрик. Сама чињеница да ми је поставио ултиматум да у току разговора ни једног јединог тренутка не употребим речи уметност, књижевност, позориште, филм говори томе у прилог. Био је то поприлично апсурдан ултиматум, па сам желела да знам откуд код професора Петрића такав отпор према ономе чему је посветио целу своју каријеру и при том постигао највише резултате. Рекао је да за то постоји одређени разлог и да је у последње време усредсређен на проблеме везане за филозофију, социологију, психоанализу, етику и нарочито религију. И као што ће читалац приметити - разговори о религији су добили посебно место. Петрићев ултиматум је био прихваћен јер је рад на овом интервјуу за мене био изазов ретке прилике.
Какав је био његов однос према религији?
- Петрићев однос према богу се мењао. Најпре је у детињству бивао занесен библијским причама и у томе је осећао и проналазио смисао, али у потоњим сазревањима почињао би да пред самим собом преиспитује своја осећања и уверења. Размишљао је о сврсисходности молитве, о њеном терапеутском дејству, као и о многим другим темама круцијалног и друштвеног карактера. И неретко у својим каснијим ставовима исказивао је скептицизам када религију доводи у везу са уметношћу, а то ради на примеру дела Тарковског и Параџанова. Вели да уметничко дејство њихових филмова баца у засенак њихову религиозност.
До којих запажања сте дошли током овог специфичног интервјуа?
- Реч рат је најомраженија реч професору Петрићу. "Моје гледиште је резултат чврстог убеђења да је рат погубан као такав без обзира на узроке и циљеве због којих је покренут", каже он. Размишљајући о пориву истинског талента Петрић се пита има ли заиста истински дар моћ да превазиђе идеолошке и политичке догме, ма колико им аутор био склон. Обиље је тема о којима смо расправљали у овим разговорима. Његове импресије у свему започетом носе велику емотивну енергију. Истинитост и отвореност, па ће се тако током разговора, управо због отвореног исказивања мисли и осећања, уочити и наглашеност саговорниковог ега. Претпостављам и да је ово јединствен интервју због окренутости ка нечем другом, када се експлиците и не расправља о речима уметност, филм, књижевност, позориште, управо о ономе што је одредило стваралаштво професора Петрића.
Новинарке и новинари у култури неретко трпе ексклузивне жеље и захтеве својих саговорника. Како сте се осећали када вам је Петрић поставио ултиматуме, да ли се ваше биће побунило због тога, без обзира на то што вам је стало до интервјуа с тако значајним саговорником, пиониром у теорији и историји филма?
- Прво ми је било чудно јер никад, а од 1984. године сам професионални новинар, нисам имала сличне захтеве а онда ми је објаснио да је њему досадило да говори о филму, позоришту о свему томе што у својој професији ради и да хоће са мном да покуша да уради интервју који се помера у другу раван.
Рекли сте да је један од његових предлога био да ви читате питања, а он своје одговоре, да то провежбате, па тек онда снимите разговор.
- Тако је. Ја сам издејствовала две емисије, међутим он је рекао: „Ма, какви две, десет..." Постављао је нове услове, иако сам му објашњавала да је то немогуће. Тражио је да малтене целодневно увежбавамо. Нисам била спремна да одговорим свим тим обавезама. Зато је било прекида... Кад је отишао у Америку, дописивали смо се. Настало је чак неколико верзија интервјуа, али никако да се заврши. У једном моменту ућутала сам се, он се није јављао и помислила сам да од тога никад неће бити ништа. Није прихватио разговор на радију онако како му је предочено да реално може бити и скоро да сам се помирила с тим интервјуом, кад, једног дана, ето ти га из Америке, долази у радио с дискетама. Каже: „Интервју је довршен." Није рекао и завршен. Људи који су га познавали су ми већ скренули пажњу да Петрић никад не завршава, него стално измишља нешто ново. Приметила сам и да је склон асоцијативним низовима у којима започне једно, лупи га онда нека асоцијација, крене у друго, али шта да радим...
Значи, није вам сметало?
- Није мени сметало што је он ексцентричан. Ја сам њега прихватила. У почетку ми је све било чудно, али сам исто тако схватила да је он вансеријски човек и нисам се бунила. Била сам много пута на ивици да одустанем али бих рекла себи „нема смисла" јер је он био суштински благ човек.
Нисте могли да удовољите баш свакој његовој жељи.
- Јер је имао нереалне жеље што се тиче тог интервјуа, али онда ме је једном срео и питао да ли сам интервју објавила. Одговорила сам му да нисам. „Ја чекам да ми то урадимо за радио", казала сам. Нажалост, после тога се нисмо дуго видели. Његова супруга, глумица Дара Чаленић се разболела и он је веома посвећено бринуо о њој. После смрти Владе Петрића тај интервју је веома дуго стајао код мене. Био је припремљен за Радио Београд 2, а онда сам га понудила РТС издаваштву. Они су га прихватили, а задужбина Влада Петрић је дала одобрење и тако је дошло до његовог објављивања.
Кад све сумирате, мислите да је вредело сво ваше ангажовање?
- Ниједног момента нисам зажалила. Знате ли колика је била само наша преписка, колико је било материјала на дискетама... И срећа што сам га одмах скинула јер не знам уз помоћ ког програма бих могла то сада да урадим. Кад сам све то прочитала, мени је то било савршено...
Шта мислите, да ли би професор Петрић био задовољан интервјуом
- Не би био незадовољан јер је он дао интервју такав какав је само мени. Многи су за то време покушали да га интервјуишу, али би им он одговарао „Молим вас, па ја радим интервју са Мелихом Правдић" (смех). Тако су ми причали људи који се баве филмом. Он је замислио да то иде као „Филозофија паланке", а на самом крају ми је рекао: „Морам признати да сте спретно изневерили наш ултиматум о забрањеним речима. Кад више није имало смисла да одустанем од разговора. Зато вам опраштам издајство са претњом да ће у нашем евентуалном следећем разговору бити забрањена употреба неких других речи." Питам га које речи има на уму. „Смислићу их", казао ми је. „У то не сумњам, па унапред прихватам ваш следећи ултиматум", узвратила сам. „Океy, унтилл тхе неxт ултиматуме", закључио је професор Влада Петрић, а тако се и завршава књига.

КАКО ВАС НИЈЕ СРАМОТА
Како је изгледао ваш први сусрет?
- Ја долазим у ресторан Хотела „Мажестик" да се први пут сретнем са њим, са већ припремљеним питањима на основу документације која је мени била доступна. И имам кожни мантил на себи. Он почне да виче на мене: „Како вас није срамота?! Дошли сте у кожном мантилу, знате ли колико је животиња одрано да бисте ви то носили?!" Ја гледам у њега, не могу себи да дођем.

ГЕЈ ПОПУЛАЦИЈА И СУПЕРХЕТЕРОСЕКСУАЛНИ СРБИ
Пред крај интервјуа веома пажљиво сте поставили интимно питање Влади Петрићу. Реферисали сте на његов чланак објављен у Нину о хомосексуализму и лезбејству у коме је апострофирао да оваква врста сексуалног опредељења не представља ни физичку нити психичку настраност. Цитирали сте га и завршили рекавши да се након овог његовог текста пронео глас да је геј. Шта вам је одговорио?
„Такав глас се проносио и раније уз презрив исмевачки став са увредљивом конотацијом, што је био један од разлога због кога сам одлучио да напустим ову средину. Нажалост, после толико времена и позитивних резултата биолошког истраживања у овој балканској средини није дошло до промене у схватању овог проблема као што је случај у цивилизованом свету. О томе се код нас врло мало пише а поједини научници, посебно богослови и теолози, настављају да преко медија објашњавају хомосексуализам и лезбејство на начин како је то чињено пре 100 година. Па, зар у таквој средини да скончам? Коначно на ваше експлицитно питање које сматрате интимним одговорићу сасвим искрено - мене заиста сензуално узбуђује лепо мушко колико и женско тело. И то је све. Посреди је двоструко сексуално уживање. За разлику рецимо од вашег које претпостављам да је једноструко, ха ха ха. Свако према свом природном нахођењу. Одлука да напишем чланак у Нину произашла је из револта против дивљачког напада београдских хомофоба на групу младића и девојака који су јавно изражавали своју сексуалну преференцију. Што је најстрашније, напад на њих су подржали не само религиозни занесењаци него и многи традиционални интелектуалци. Неупућени у најновије резултате научног истраживања у тој области, опседнути сопственим коитусом, огрезли у малограђанштини, они негирају све што не одговара њиховом погледу на свет и не подудара се са њиховим начином полног општења проглашавајући да је у питању неприродна појава, антидруштвена, чак криминална због чега је треба на сваки начин искорењивати. Хитлер је у ту сврху користио гасне коморе а Стаљин драконске мере укључујући и сибирске казамате док је Тито као квазизападњак имао блажи став - неколико дана затвора уз претњу теже казне уколико се кривац не поправља. Устајући против јавних геј иступа геј омладине хомофоби обично кажу - нека то раде у својој кући, али им се не сме дозволити да јавно бране своје сексуалне девијације. Против таквог примитивног схватања и недемократског поступка демократски духови треба да дигну глас. Као што сам очекивао, мој напис у Нину изазвао је реакцију традиционалиста и малограђана, што нимало није изненађујуће када се има у виду културни ниво ове средине. Тренутно покушавам да наговорим неког београдског издавача да објави најновију научну студију о том проблему, спреман да штампање финансијски помогнем, иако сумњам да такво штиво може да утиче на промену става према геј популацији суперхетеросексуалних Срба. Да ли сам довољно образложено одговорио на ваше деликатно питање?", гласио је одговор Владе Петрића.

Извор: Данас, 01.03. 2022.
Аутор: Александра Ћук

У издању Радио-телевизије Србије објављена су два нереализована телевизијска сценарија прозног и драмског писца, филмског и телевизијског сценаристе Јована Радуловића (1951- 2018).

Оба текста су својевремено била наручена од Драмског програма Телевизије Београд али нису реализована, при чему је за драму „Ој пекарске дуге ноћи", написану 1979. године, у књизи наведено и објашњење које је било познато аутору, коме је речено да „њена порука не би била политички позитивна. Мишљење колегијума пренео је аутору главни уредник драмског програма Филип Давид". За другу, телевизијску драму за децу, „Небо високо а земља тврда", објашњење није наведено, као ни година настанка, али је лако закључити зашто овај текст није био пожељан за реализацију у то време.
Јован Радуловић је добар и важан писац, на чију рецепцију и вредновање је свакако утицао његов политички ангажман током деведестих, када се ставио у службу Републике Српске Крајине, не само као писац и јавна личност, него и министар у њеној влади. Његова дела, пре свега забрањивана позоришна драма „Голубљача" и филм „Браћа по матери" у социјалистичкој Југославији су отворено и уметнички квалитетно проговорили о усташким злочинима током Другог светског рата. Чињеница да су ова дела тада схваћена као проблематична, као да их и данас у неким круговима сматрају екстремним и пуким инструментима буђења српског национализма довољно говори о односу које је у тој држави постојао али који и даље постоји према геноциду над Србима. Оспоравање „Голубњаче", за било кога ко је читао ову изузетну драму, може да значи само оспоравање права да се уопште говори о српским страдањима, а то је проблем по себи, то је позиција која се једноставно не може бранити.

Ни у два нереализована сценарија, која су управо објављена, Радуловић не штеди друштво у ком живи, укључујући и саме идеолошке и вредносне основе на којима почива, разобличавајући лаж и указујући на насиље које и даље постоји у њему. Оно што је важно нагласити, у овим драмама се не указује само на системстско насиље од стране државе, партијски мотивисано и идеолошки легитимозовано, него и на унутрашњу конфликтност као дубинско обележје друштва, указујући на суштинску неуспешност интегративних механизмима које је покушала да примени социјалистичка Југославија.
Док је у „Голубњачи" ова конфликтност национално, етнички и верски мотивисана, и ова два текста она засеца друштво по готово свим шавовима. Јунаци драме „Ој пекарске дуге ноћи" су сељаци досељени у Београд у потрази за бољим и другачијим животом, који обитавају на друштвеном дну, лишени било каквих идеала и вредности осим чисто материјалних (у се, на се и пода се), али којима би поред свега највећа казна била повратак на село. Млади пекари, њихов старији колега, власник пекаре, газдарица, нико од њих нема никакав однос према идеалима и вредностима који прокламује друштво у ком живе, док су вредности средине из које су дошли готово потпуно одбацили, а према политичким властима су равнодушни или их отворено презиру и мрзе. Лик студента шездесетосмаша, који по наруџбини слика икону, и поред све бунтовничке реторике, не нуди било какав оријентир, откривајући се као вечити студент и објективно паразит који се ничим не разликује од својих „простих" другова осим позом. Крађа и превара у том свету је сасвим нормална, а абортус нешто обично - чак и лик Ане, која је до сада тру пута намерно побацивала дете младог пекара Милана, то не жели више да чини не из етичких разлога, него да би га за себе везала браком. Однос ликова према милицајцу, као једином представнику власти у драми и његов сукоб са студентом откривају дубину и заоштреност друптвеног сукоба који је готово на ивици грађанског рата, иако не на етничним основама
Драма „Небо високо а земља тврда" такође разоткрива друштвено насиље. Дечак који жели да упише богословску школу суочава се са притиском наставника и неких другова, као и лицемерством у самом црквеном животу. Он на тај пут креће инициран очевом жељом да наследи грађанску и националну традицију своје породице која је у својим редовима поред припаднике других грађанских сталежа имала и свештенике, а поред неприхватљивости тог избора за школске власти и доминантне друштвене токове, суочава се и са социјалним последицама свог избора. Иако је његова породица донекле апартна због чувања националних и верских традиција у друштву које таквим вредностима није наклоњено, она је ипак у неку руку друштвено привилегована: чињеница да је његов отац адвокат даје им социјални статус који надилази идеолошка и друга ограничења. Тај његов социјални статус, привилегованог „господског синчића" долази на пробу и у богословској школи, где је подрвгнут насиљу другова који су у такву школу по правилу слани због сиримаштва сопствених породица, не из вере и уверења, него из жеље да стекну какву-такву друштвену позицију, јер без обзира на идеолошку остракизованост, свештенички позив је доносио редовне приходе и ипак известан друштвени полложај. Дечак који у богословију одлази из уверења и показује знакове истинске вере, на крају ипак прибегава насиљу, што код његовог сиромашног и завидљивог друга бива тумачено као осионост привилегованих који увек нађу, макар и обилазни, пут до друштвеног успеха. Чак и пример другара који прихватају и подржавају дечаков избор школе и позива, и сами показујући интересовање за веру, бива замрачен не само насиљем које предузимају, него и могућности да све то чине привичени заправо дечаковим социјалним положајем.
У овим драмама све кључа од живог живота и од насиља које само што се није излило. Што ће се после мало бише од деценије од писања старије од ових драма и десити, додуше по националним а не социјано-класним шавовима. Оне су добар лек против југославистичких фантазија али и против свих могућих лажи у којима и даље живимо, уљуљкујући се у осећају лажне супериорности, праведности и заједништва. И данас би било потребно писати о оним дубинским пукотинама и конфликтима нашег друштва, разотркивајући његово насиље и лаж, али не по октроисаним рецептима ни пројекцијама, него реалним познавањем друштва у ком живимо, све његове сложености и динамике. Бивајући срцем уз потлачене, уз јасну свест да ни они нису анђели, као уосталом ни ми, али да смо у истом лонцу, за који се морамо старати да због слабог мешања и све већег прегревања, пре или касније не прокључа. Ове драме нас охрабрују да и данас можемо писати не према слици друштва и културе коју пред нас подастиру фондашке наруџбине или конформирани псеудо-патриотизам, него имајући живи живот и живе људе пред собом, друштво какво јесте, где ће нам сведочење бити важније од апанажа, а наше пламтеће срце од сопственог дупета.

Извор: Искра, електронске новине Андрићграда, 31.12.2021.
Аутор: Владимир Коларић

Најприближније одређење те књиге садржано је у електронском опису издавача. Реч је о својеврсној аутобиографији о другима. Но, та аутобиографија о другима веома је комплексна из неколико разлога.

Из којих?
Најпре, реч је о врло слојевитом делу које се састоји од ауторкиних интимних записа о људима који су на различите, а опет сличне начине обележили њен живот. Поред њих, који, наравно, у потпуности дају лирски и сетни тон овом штиву, налазе се бројна документа - посвете писаца на поклоњеним књигама, писма, телеграми, фотографије.
Оно што је за све те људе заједничко јесте - да су они из света уметности, књижевности и музике пре свега, да су, самим тим високоосетљиви, да су необични.
Оно што је за све њих заједничко јесте - да су волели Лидију и да је она волела њих.
Оно што је већини заједничко - углавном више нису међу нама.
То је један слој књиге.
Други је везан за ауторкино детињство најпре, али и за сам феномен детињства као изузетно значајног, заправо најзначајнијег периода у човековом животу из којег касније произлази све што стаје у бивање једне личности.
На основу само ове књиге о томе би се могла написати цела научна студија - јер је неколико њених јунака праћено још од тог периода, а исходи њихових судбина у вези су с њим.
Та детињства у најприснијој су спрези са једним повлашћеним простором и временом, с једном великом цветном баштом, шареном, мирисном, пуном љубави и радости, пуном књижевности - чији је главни јунак, поред црвенокосе девојчице, чаробњак, човек с носом.

- Лидијин тата, а велики српски писац Данило Николић.
Ова књига је зато и специфичан роман о одрастању и књига о љубавима. Иако су оне биле срећне, неке од њих су се завршиле. Сазнање о томе, као и ишчитавање појединих биографија о другима, садржаним у овој књизи - обнављају нам она виша, а невољена знања - да ништа није вечно, да има своје трајање, као сам људски век - некад краћи, некад мало дужи, и да том закону, можда, ипак не подлежу, или не бар сасвим, дела људског духа - што може бити извесна утеха. У овој књизи то наслућујемо читајући и стихове појединих знаменитих песника - за децу углавном, али и за одрасле, као и присећања на значајна музичке опусе, на пример "Екатерине Велике".
Ова књига истовремено је изузетно поуздана историја два периода и два друштва.
Распон првог периода је од 1960. до 1990. године.
Други је од 1990. до данас.
На основу чињеница које припадају културном животу - медијских институција, издаваштва, живота књига, манифестација, књижевних награда, уредника и писаца, у прилици смо да направимо поређење некад и сад - како то чини и сама ауторка - и да, у свему томе, добро одредимо данашње место културе у друштвеним оквирима.
Ова књига истовремено је необична, а поуздана историја савремене српске књижевности, с посебним поглављем о књижевности за децу, баш онаквим каквог нема ни у једном уџбенику, а, сигурна сам, ни у професорским белешкама.
Ето, таква је књига Лидије Николић, "Сећања". Без било какве ауторске намере да буде дидактична, учи нас о свему што је важно, из чисте љубави. По томе је најближа животној и књижевној поетици свога оца - Данила Николића.

Извор: Вечерње Новости, 18. 01. 2022.
Аутор: Слађана Илић

Испод крова над главом
Драган Ж. Бабић
РТС Издаваштво, 2018.

КРОВ И ЧУВАРКУЋА

Где год да живите и како год да то радите, треба вам кров над главом. Без крова ништа нема смисла. Кров служи да вам не покисне акваријум и да не грејете звезде, а онемогућава и осматрање из ваздуха просторија као што су купатило или спаваћа соба. Дакле, приватних.
Значи, неопходан је. Свеједно је да ли је то подстана изнад вас, за вас је то таваница, или вам је изнад глава стварно прави таван пун паучине, разбашкарених старих лутака и медведа са све мудром и озбиљном совом.
Кровова има разних, тавана има којекаквих. Кроз неке води гарави оџак, неки имају прашњаву сијалицу, појединима се кроз мрак развлаче мусави и троми каблови и жице, а неки су умивени и чисти, чувају суво месо или се у њима суши веш.
Некада су кровови били свакакви и од свега и свачега, трске, сламе, траве, све док се неко није досетио да скаче по непеченој цигли и тако направи цреп. После му је остало само да измисли летве о које ће да их покачи, то јест по којима ће цреп да послаже. Киша више нема ту шта да тражи, ветар може само да провирује, најзад суво може да се живи...

Први начин препознавања добре телевизије могла би бити телевизијска критика. Ова професија у изумирању данас може да нам каже шта су критеријуми за добар ТВ програм.

Недавно је у медијима поменут Светски дан телевизије. То је данас једна времешна дама, која је изузетно витална за своје године. Истини за вољу, истраживања показују да је све мање интересантна млађој популацији, како је гледају старији грађани и да све више служи за сваковрсну пропаганду и разбибригу.
Њена изворна намена - да информише, едукује и забавља, свела се само на продају и забаву. Светски дан је установљен управо због потенцијала овог медија да омогући упознавање и међусобну комуникацију људи у различитим културама и поднебљима. Циници би рекли да данас не би могли ни да препознамо шта је то добра телевизија. Одговор на ово питање можда је кључ за разумевање улоге и стања телевизије данас.
Први начин препознавања добре телевизије могла би бити телевизијска критика. Ова професија у изумирању данас може да нам каже шта су критеријуми за добар ТВ програм. Огромна је несразмера бескрајних сати које гледаоци проводе пред малим екранима и утицаја ТВ критике на ауторе. Зато вам препоручујем књигу Бранке Оташевић Триптих (из новинарске бележнице), у којој ћете наћи њене изабране текстове које је објављивала од „Студента" до „Политике".
Књигу су заједнички објавили Политика и РТС симболично спојивши штампане и електронске медије, односно писање о телевизији.
Пошто је Бранка темељна и систематична, прво ћете наићи на поглавље „Свет на длану" са њеним путописима, затим „Белгија на дивану", са фантастичним текстовима о овој земљи пуној подела, у којој ипак све функционише јер постоје демократске институције и вредности. Тек на крају долазимо до „Србије на екрану", где су њене изабране ТВ критике „Зумирање".
У прва два дела схватите да имате посла са часном и професионалном новинарком, па онда морате да прихватите њену ТВ критику као релевантну. Прави триптих, у славу новинарске професије или, тачније, једног часног и одговорног посла који је такође деградиран.
Можемо рећи да добра телевизија испред рејтинга увек ставља поверење гледалаца, које се теже мери, тешко стиче и лако губи. Образ. Како је речено на промоцији ове књиге, Бранка би данас на друштвеним мрежама била инфлуенсерка, али у најпозитивнијем смислу, са релевантним лајковима и дислајковима.
Други начин препознавања добре телевизије је повратак у прошлост. Ми смо, стицајем срећних околности, у области ТВ стваралаштва имали креативне људе, блиске позоришту, филму и књижевности. Нашу телевизију су стварали најбољи аутори. Пре неколико дана сам на каналу Трезор видео мало ремек-дело Драгана Бабића, настало када је на телевизији емитован снимак слетања на Месец. Аутора не видите, чујете само питања, а снимљени су фотографи из Параћина и њихове муштерије. Зашто људи воле да се сликају, чему служе ти праселфији и портрети, шта се може научити из телевизије, какве везе слетање на Месец има са вашим животима и зашто је важно бити леп или лепа? Видео сам и покривалицу, нови предајник, вероватно Црни врх или Јастребац, враг ће га знати. Телевизија која гледа у будућност, све до друштвених мрежа деценијама унапред. Визија генијалног Драгана Бабића, за којег данас можда не би било посла на телевизији, вероватно би имао поткаст.
На срећу, захваљујући архиви телевизије, можемо да пратимо утицај савремених медија на нашу перцепцију света. У тој зори телевизијског програма види се девичанско поверење у оно што смо гледали. Ту наивност данас срећете код теоретичара завере, који са истом наивношћу деле линкове са интернета. Доминантно осећање је зато неповерење и апатија, разочарење у медије масовне комуникације.
Добра телевизија је у својој историји била тај „Двоглед", не само као емисија, већ као поглед у будућност.
Можемо ли онда да замислимо будућност телевизије? Показало се да је током пандемије короне телевизија добила додатни значај, као извор информација коме се верује. Она је широм света била најважнији медиј за обраћање широком кругу гледалаца, али и главна забава током дугих дана затварања. Као у време почетака телевизије, улице су због короне и мера изолације биле празне, а грађани су сатима гледали телевизију чекајући судбоносну информацију која ће умањити неизвесност и страх. Након две године короне, милијарди аплицираних вакцина, на телевизији сатима гледамо непрекидну полемику заговорника и противника вакцинације и дигиталних сертификата. Глобално речено, телевизија се претворила у глобални ријалити програм, или Проклету авлију од мора до мора, у којојКолумна изоловани људи данима, недељама и месецима воде жучне и непродуктивне свађе које прекидају само блокови реклама и извештаји о броју новозаражених и преминулих.
Популистичка природа телевизије савршено иде под руку са популистичком реториком политичара, који желе да профитирају у новој реалности коју промовишу путем телевизије. Зато је ваљда у Србији препозитивно извештавање у доба страшне кризе прихватљиво и пожељно. Будућност телевизије зато је неизвесна, баш као и будућност демократских тековина у рукама политичара. Доживели смо да телевизијске мреже у Америци цензуришу Доналда Трампа, тадашњег председника и наводно најмоћнијег човека на планети. Зато не бринем за будућност телевизије, она је препозитивна, можда је изгубила образ, али снагу није.

Извор: Време, 25. 11. 2021.
Колумна ТВ манијак
Аутор: Драган Илић

У оквиру 45. Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи, 15. августа, у Народној библиотеци „Др Душан Радић" догодила се промоција РТС-ове књиге о великом српском редитељу АлександруЂорђевићу. Књигу је приредила Драгана Бошковић, театролог. Књижевно вече водила је Марија Ана Симоновић, а о Александру Ђорђевићу говорили су: Злата Нуманагић, глумица, Радослав Зеленовић, дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, Драгана Бошковић, ауторка књиге и Биљана Бошњак Драгановић, уредница књиге.

Александар Ђорђевић је сведок „првог века" Телевизије Београд, не само њеног играног програма, већ и осталих популарних жанрова. Мењајући стално медиј, изразио се и у области позоришта, филма, радија. Добитник је многих награда и признања, чак и награде за режију у Холивуду, урадио је 11 великих ТВ серија, стотинак драма, две стотине позоришних представа широм земље и у иностранству. Предавао је предмет Филмска режија на Факултету драмских уметности.

О првом сусрету, и каснијој сарадњи са Александром Ђорђевићем говорила је Злата Нуманагић.
- Када сам имала десет година, од тридесетак девојчица, изабрана сам баш ја. Зашто и како, никада га нисам питала, нити ми је он о томе говорио. Током мог глумачком пута, ту и тамо бих чула од његових блиских и сталних сарадника да је о том сусрету и те како причао... То је почетак дугогодишње срадње и веома кратког пријатељства. У време када сам одрасла, довољно да можемо да пријатељујемо, имали смо више дивних разговора, од којих су неки постали моја водиља кроз професију и живот, заувек, прича Злата Нуманагић.

Са читаоцима, у више од 15 сати разговора које је забележила и приредила театролог Драгана Бошковић, редитељ Ђорђевић из личног угла дели историјске моменте и закулисне радње српског и југословенског позоришта од 1950-их, Телевизије Београд од 1960-их година и српске и југословенске културне сцене.
Из његових прича сазнајемо детаље о избору Никице Мариновић за Мис Југославије, шта се дешавало на првој Гитаријади, о Чивијади, прислушкивању полиције и Бранку Ћопићу, доласку Саре Вон у Београд, Звездином поразу, каменовању аутобуса и плакању играча у авиону после фудбалске утакмице Панатинаикос - Црвена звезда 1971. године, како представници шест република и две покрајине гласају за добитника „Златне арене" у Пули, какав је осећај победити Кирка и Мајкла Дагласа у тенису...

О раду са Александром Ђорђевићем писало је у књизи више од 30 глумаца, редитеља и критичара, међу којима су: Љубиша Самарџић, Војислав Брајовић, Гордан Михић, Љубомир Убавкић Пендула, Марко Николић, Злата Нуманагић, Светлана Бојковић, Борис Миљковић, Бранислава Џунов, Божидар Зечевић, Горан Марковић, Синиша Павић...

Аутобиографија и монографија „Александар Ђорђевић: Увек испочетка" кроз сећања редитеља култних остварења - „Отписани", „Врућ ветар", „Балкан експрес 2", „Бољи живот"..., представља историју, не само телевизије већ и државе, друштва и културе.

Извор: 45. Фестивал филмског сценарија, 16. август 2021.
Аутор: Мила Васојевић
Фото: Марко Црноглавац

Дете је отац човека - књига II
Аутор: Светлана Ненадовић
Библиотека: Књига сећања
РТС Издаваштво, 2006.

Легенда наше естраде, Ђорђе Марјановић, претходник је свега што се тек много касније догађало на нашим сценама.
Појавио се у време када су певачи пред микрофоном стајали као кипови, и онда све урадио први:
први је клекао, а онда и легао на бину;
први је, певајући, са микрофоном у руци, шетао, трчао, па онда јурио позорницом;
први је са позорнице сишао међу публику и публика се први пут пела на позорницу њему;
први је током концерта скинуо сако и кравату и остао само у кошуљи, развијорен, раздраган, раширених руку;
првог је Ђорђа публика носила на рукама преко Теразија и када је био победник, и када то није био, да га утеше;
први клубови обожавалаца - "ђокиста" ницали су њему у част свуда по земљи, установљен је статут, плаћана је чланарина, строго су подељене дужности, а једина заједничка обавеза - обожавање свог идола; "ђокисти" и сада постоје, сада су они основали своје породице, са Ђорђем се многи окумили, а синовима најчешће дали име - Ђорђе. Састају се на његов рођендан и одржавају везе са "ђокистима" у Русији под паролом "Ђокисти свих земаља, уједините се!"
И онда, када се 14. априла 1990. у Мелбурну, пред 1.500 наших одушевљених исељеника срушио од можданог удара певајући "Мене нема ко да жали", уследио је громогласни одговор: "Тебе има ко да воли" и "Не дај се, Милорде"!
И заиста, витез наше забавне музике, носилац Златног ордена Црвеног крста за највећи број бесплатних концерата, победник небројених Београдских пролећа коме су на гостовањима тесни били и фудбалски стадиони, добитник због њега установљеног Ордена за пријатељство и љубав народа Југославије и Совјетског Савеза којим га је 1991. одликовао Михаил Горбачов, Ђорђе Марјановић се НЕ ДА!
Поново пева, на задовољство старих и нових "ђокиста".

ПРВА УПАМЋЕНА СЛИКА. Купамо се на Пеку, плажа препуна, врућ дан, преко моста од Нереснице на другу страну прелазе аутомобили, из једног неко лагано маше руком, сви му отпоздрављају. Неко каже: "Краљ Александар". Имам тада, три и по године.

ПРВИ ВЕЛИКИ БОЛ. Падам у бакином дворишту и ломим десну шаку. Неки старац ми намешта дашчице. Боли много. Вриштим. Имам пет пуних година.

ПРВА ВЕЛИКА ТУГА. Још не идем у школу. Не знам да моја бака није моја мајка. Ја је зовем: мама. Играмо се у дворишту док се у суседству припрема нека сахрана. Не знам чија. Једна девојчица каже: "И твоја мама је умрла". "Није", кажем. "Јесте, јесте, јесте", све јaче виче девојчица и уноси ми се у лице. Почињем да плачем. Долази бака, узима ме у наручје, чврсто ме грли, милује по глави и говори то што је рекла она девојчица.

МОЈИ РОДИТЕЉИ. Моју мајку Госпаву звали су Коса због густе црне косе која је красила њену лепу главу. Прво место на које из Ваљева стиже заједно са сестром Цаком је школа у селу Церемошњи, близу Кучева. Када њих две долазе једном месечно у град по плату, сви се млади мушкарци из Кучева пропињу на прсте да их боље виде. Коса је лепо певала и писала песме. Пре него што је напунила деветнаест година објавила је неколико у листу "Венац", а онда се удала за мог оца Свету, родила моју сестру Љиљу и мене и у двадесет другој умрла. Ја сам имао девет месеци. Памте је у Кучеву по добру и лепоти. И сада, када сретну моју ћерку Невену, загледају је и кажу са дивљењем и поштовањем: "Иста Госпава".
Мој отац је у то време имао своју приватну кредитну банку, хотел "Рудник", који и данас постоји, и велику кућу у коју је довео Косу. Кад је Коса умрла, он се обесио. На срећу, наишао је стриц Алекса, пресекао конопац и вратио га у живот. После дуго није желео да живи. На поновну женидбу су га натерали. Због деце. Оженио се опет учитељицом, али она није волела његову децу. Тако смо Љиља и ја прешли у другу, мању кућу, код баке и деде. Ту, у истом дворишту у Кучеву, поред хотела "Рудник", који је после рата национализован и у чијој је башти стајао сто за којим је мој отац и пре и после рата сваког дана у шест сати пио своју редовну поподневну кафу.

МОЈА СЕСТРА ЉИЉА. Љиља је старија од мене једва годину дана. Ипак је она моја заштитница. Обожавамо једно друго иако смо потпуно различити. Ја сам миран, осетљив, тужан и рањив, она је јака, велика, више дечак него девојчица. "Опасна мала", говорили су. Краде из маћехине кухиње колаче, трпа у џепић од кецеље и доноси мени. Ја сисам цуцлу коју око врата носим до своје треће године. Обоје имамо густу црну косу. Као наша мама.
Љиља је остала покровитељ целог живота. Штитила је, бринула, подучавала. Као професор књижевности у Чачку и Пожаревцу, извела је многе генерације и на њима оставила трага. Дешавало се да ме зауставе младић или девојка, ја већ вадим оловку, мислим хоће аутограм, а они кажу: "Желим само да знате да ми је књижевност предавала Ваша сестра". То ме је увек чинило срећним.

БАКА И ДЕДА. Кад је наша мама умрла, моја бака Стојанка, коју су сви звали Тана, имала је 59 година. Њена љубав коју је тако обилато давала и Љиљи и мени, није дозвољавала сумњу у то да нам је она права мајка. Сећам се само да сам уочавао како су родитељи мојих вршњака некако другачији. Нисам знао да их је другачијим чинила младост, јер за такво мерило у детињству не знамо и не тиче нас се. Бака је ноћу плакала, јер је кривила себе што је оца одвраћала од моје мајке. Била је Коса сиромашна и разликовала се од других. После ју је бака много заволела, јер није ни могла не волети је, али је све то трајало кратко и чинило јој се да није имала довољно времена да се искупи. Зато је много волела нас.
Деда Милан, солунски ратник, носилац Албанске споменице, лепо је певао. Стављао би ме на крило и учио песме: "Вишњичица род родила", "Пшенице су класале" и све војничке песме из Првог светског рата: "Тамо далеко", "Креће се лађа француска" и остале које су доскора биле забрањене. Имао сам и прадеду Ђорђа по коме сам добио име, и деду-стрица Алексу који је такође имао Албанску споменицу. Тако сам растао окружен људима старим, добрим и мудрим који су сваку недаћу дочекивали речима: "Могло је бити и горе". Од њих сам научио да не захтевам много, да чекам, да будем задовољан и оним што другој деци не би било довољно.

ИГРЕ. Наше двориште било је велика травната раван на којој су расле најукусније воћке: трешње, крушке, дуње, јабуке и многобројна деца из целог комшилука. Сви су долазили код нас на игру, јер нам је бака чинила све што бисмо пожелели. Давала нам је ћилиме и чаршаве за завесе које смо разапињали између воћа или преко конопца за сушење веша играјући се позоришта, дозвољавала да цртамо по зидовима споредних зграда и пекла најукусније колаче које памтим. У позоришту смо приказивали бајке "Баш-челик" и "Биберче" у сопственој драматизацији, затим смо били мускетари, акробате и мађионичари. У дворишту је још било животиња, највише кокошака, па онда крава, чак и коња. Мој отац је волео коње и презао их је у кола којима је сам управљао.

ПРВЕ СУЗЕ У ПУБЛИЦИ. Љиља је провела годину дана код мамине сестре Цаке у Лозници и оданде дошла пуна необичних прича које ми је причала. Нешто од тога ме је узбудило толико да сам морао догађај да проживим сам, на свој начин. Да ли је то био филм, или позоришни комад, или, пак, само слика коју је Љиља негде видела, а која се звала „На мајчином гробу" - не знам, тек негде у мени сместила се сцена у којој дечак, сам у снежној олујној ноћи, плаче на хумци своје мајке. Дуго сам на то мислио, тај дечак сам постао ја, а онда сам то морао и да урадим. Све као тај дечак. Спремио сам представу. Дошле су комшије, рођаци, моји вршњаци. Владала је тишина док сам ја плакао над поклопљеним старим дрвеним коритом са крстом од сувих гранчица, док је ветар фијукао, а сцена била покривена исцепканим белим папирићима. Онда је заплакала и публика.

ШКОЛА. Прва учитељица ми је била моја маћеха. Нисам волео школу. После сам прешао код госпође Антонине Чебуткијевич, Рускиње, коју сам волео и која је волела мене. Постао сам одличан ђак. Љубав ми је била потребнија од свега на свету. Од љубави сам напредовао, растао, пролепшавао се. Можда сам због учитељице тако много читао, као што сам због деде тако често певао, а растао и живео због љубави моје баке.
Кад сам отишао у гимназију у Пожаревац, где сам становао код бакине сестре Бане, бака је сваке суботе одлазила на крај нашег великог дворишта које се простирало до железничких шина, дочекивала воз из правца Пожаревца и загледала у сваки прозор са увек истим питањем у себи: "Да ли ће доћи Кокан?"

12. априла 1992.

За разлику од прве књиге „Сећања (О)сећања", ово дело Лидије Николић се не бави личним, већ туђим осећањима и сећањима на Маргиту Стефановић, путем усмених исповести, писама порука, имејлова, телефонских разговора, фотографија, докумената, новинских текстова, коментара на друштвеним мрежама... „Пост Скриптум" је уједно „књига о књизи", о мукама стваралаштва и издаваштва, о судбини жене писца... У овој књизи кроз сећања различитих актера сазнајемо и понешто о различитим породичним историјама, о оним вечним зашто и како када се питамо о нечијим мотивима или делима. Ова приповест о настајању прве књиге нас опет непогрешиво враћа на пут огромне љубави, кајања и потребе да исцели оно што је у овој димензији постојања још увек неисцељиво - бола због губитка.

Извор: Сенса, април 2021.

„Шапутаве девојке", нова књига Зорице Јевремовић, представља поетско, естетско и лично сећање ауторке на настанак, рад и домете првог феминистичког позоришта које је основала на Балкану 1997. године. Свесна да жене у земљама региона нису ни близу равноправне с мушкарцима у нестабилном и кризном послератном окружењу, да жене и даље несвесно преузимају патријархалне, традиционалне улоге мајке, домаћице, послушне раднице без амбиција, жртве, она ствара интерактивно позориште које се бави ослобађањем жена у интелектуалном и телесном погледу. Знајући да радионице и трибине на тему права на абортус, едукације из асертивних права, нису до краја 20. века у нашој заједници донеле делотворне разултате на плану оснаживања права жена, њене индивидуалности, самосталности, различитости и критичког односа према идеалима масовне културе, који наглашавају да жена треба да буде слаткоречива „лутка из излога", Зорица Јевремовић оснива феминистичко позориште. Као представница независне, алтернативне позоришне сцене (радила је у КПГТ-у, ППП-у, првом приватном позоришту Радета Шербеџије), ова драматуршкиња и редитељка оснива и прво „Улично дечје позориште" у старој Југославији 1985. године, осмишљава и води „Џепно позориште М", које је радило у простору гимнастичке сале психијатријске болнице „Лаза Лазаревић", где се десила узнемиравајућа представа о узајамној женској љубави. Била је то још увек табу тема деведесетих година прошлог века. Затим, у Аутономном женском центру у Тиршовој 5 Зорица Јевремовић ствара позориште у минималистичком простору намењено само женама које нису имале додира с глумом и плесом, али су зато имале плаво-сиве маснице и подливе на лицу и телу од мушких песница, као и „ожиљке" и „посекотине" у души, настале сексуалним злостављањем. И док су се преко дана у Аутономном женском центру одржавала саветовања са женама које су преживеле ратне трауме, као и породично насиље, увече се играло позориште: плесно, феминистичко, слободно и радикално у изразу и одабиру тема. Премијера представе „Аријадна" одржана је 21. јуна 1997. године. „Према најпознатијем грчком миту о Аријадниној нити, ова кћерка критског краља Миноја, који је владао у Кнососу, помогла је славном краљу Тезеју да стигне у средиште лабиринта и убије Минотаура, чудовиште које је ту сместио Миној зарад скривене срамоте и неприхватања да му је овај човек-бик 'отео' и обљубио супругу Пасифију, Аријаднину мајку. Аријадна опчињена лепотом Тезеја (за коју мит тврди да је трпео страсну љубав њеног оца Миноја) дала је хероју клупче конца како би он стигао у средиште Лабиринта. Херој је рукама задавио Минотаура и затим намотавајући конац лако нашао пут до излаза из Лабиринта - да се не загуби", објашњава садржај мита ауторка књиге, који ју је инспирисао за рад на позоришном процесу - „Аријадна". Плес Аријадне, који је суптилно, а опет храбро изводила Тања Лепосавић Настић, јасно и разложно приказао је ослобађање Аријадниног духа и тела уз визуелно упечатљиво подизање лабриса ка пуном месецу, који разлива свој сјај на околне солитере.

Глумице у инвалидским колицима

Зорица Јевремовић је у представи користила симболе феминизма: месец, секиру, феминистички венац - три женска лика у једном, као матрицу ове представе. „Гледатељке симболе феминизма нису примећивале приликом уласка у просторију, с полукружним гледалиштем у облику младог месеца, већ тек с Аријадниним скидањем с 'неба' реквизите - месеца од картона, лабриса и венца с феминистичким знаком. На тај начин жене у публици могле су да успоставе смисао тајновите везе између тог скромног места за феминистичке симболе и кружнице с мандалом", описује Зорица Јевремовић. Затим се у позоришту „Мандала" десила друга представа, представа о девојкама које „говоре" тихо, шапућу, крећу се тешко, али ипак плешу, и то у инвалидским колицима. Плес, „женски молитвеник као вечерња литургија, час за исповедање", како наглашава ауторка, остварио је скоро утопистичку жељу несрећних девојака да бар у тренуцима извођења буду срећне зато што су заједно, слободне, пред публиком која их подржава. У кретању тих девојачких тела није било нимало туробности, како обично стереотипи традиционалистички оријентисаног друштва замишљају инвалиде. Биле су то дивне, сетне девојке, обучене у беле хаљине од тила, које су колица користиле као помагало за откривање женске лепоте. „Многи гледаоци изван Србије нису схватили да глумице заиста живе у инвалидским колицима, видевши у том њиховом хендикепу чак политичку метафору. Преко границе се сматрало да је то супер оригинална уметничка идеја, ставити глумце у инвалидска колица - то је права метаморфоза - инвалидност људи у Милошевићевој Србији. С неверицом се прихватало објашњење да су глумице по свом физичком статусу особе с инвалидитетом", пише рецензенткиња књиге проф. др Зорица Мршевић.

Стереотипи о женском телу

Иако су жене рекле „не" публици сачињеној од мушкараца те „јачем полу" није било омогућено да гледају представе о слабашним, посебним, а тако јаким женама, о плесу непокретних „Шапутавих девојка" писали су мушкарци, чекајући стрпљиво да можда некад уђу у скривене женске уметничке просторе. С обзиром на то да је број три симбол феминистичког позоришта, књига Зорице Јевремовић завршава се детаљном анализом рада на представи „Шапутаве девојке 2", која је изведена у галерији „Капелица" у Љубљани 1999. године. Јунакиње Зоричине представе Леа и Урша, девојка кратке и девојка дуге косе, како их је у сценарију назвала ауторка, плесале су плес младости тако „омиљену тему женских магазина", пише Зорица у својој обимној студији. Критичко сагледавање стереотипа изгледа женског тела, односа жене према телесном, биле су теме које је ова представа требало да преиспита и пренесе публици.
Књига „Шапутаве девојке" није само сведочење о настанку феминистичког позоришта на тлу Балкана већ темељно исписана позоришна поетика о процесу проба које немају границе и крај, већ све тече попут реке, где текст настаје у заједништву с глумицама, а авангардна и политичка мисао одржава сценографска решења туробне транзиције, послератне ангажоване драматургије, али ентузијазам Зорице Јевремовић да ствара позориште другости и различитости, позориште: храбро, женско. Након сусрета с емпатичном, нежном, али строгом редитељком, девојке, аматерке, излазе из процеса ојачане, ведрије, с промењеном визијом женске судбине.

Извор: Политика, Клутурни додатак, 3. април 2021.
Аутор: Маја Ристић

МОНОГРАФИЈА: Александар Ђорђевић
Увек испочетка
Приредила: Драгана Бошковић
РТС Издаваштво

РЕДИТЕЉ АЛЕКСАНДАР ЂОРЂЕВИЋ, О РАТНИМ ДАНИМА ПОРОДИЦЕ КЛАЈН

...То је прича о младом човеку, који је почео као студент у Бечу, и то код Сигмунда Фројда, па је касније, по завршетку студија, дошао у Београд, и постао један од првих психијатара-фројдиста. Он је и превео, такорећи, целог Фројда, и наставио његов систем. Истовремено, почео је да се бави и уметношћу. Пошто је сјајно познавао музику, писао је музичке критике. Онда је пукла једна сензационална вест у Београду: супруга Владислава Рибникара је напустила мужа и удала се за тог малог, неугледног Јеврејина, који је, како је чаршија причала, њу хипнотисао. Била је то Стана Ђурић Клајн, жена која је потекла из угледне београдске породице, која је остала са њим до његове смрти, и која је, у ствари, веома заслужна што је он преживео окупацију. Тај период живота професора Хуга Клајна вредан је једног грандиозног сценарија. Јер, Хуго Клајн, по доласку окупатора, повлачи се из јавног Београда на један веома интелигентан начин: свом пријатељу, који успева да добије пасош за Италију, предаје у руке дописницу у којој, тобоже, он из Италије шаље својој породици вест, да је тамо добро смештен. Да би заварао власти, које су већ почеле да га траже, као Јеврејина, а и зато што је био близак левичарима. Он је тада изнајмио мали стан у близини Бајлонијеве пијаце и потпуно се трансформисао. Људи су на Бајлонијевој пијаци виђали, врло често, просјака у дроњцима, са једном краћом ногом, са брадом, необичног изгледа, како скупља отпатке хране. Живео је под лажним именом у скровишту. Преко жене, која му је унајмила стан, желео да види сина, тада малог дечака, данас угледног професора и академика, др Ивана Клајна, који би, са мајком, дошао на Бајлонијеву пијацу. Професор Клајн нам је то често причао. Скоро две године није видео сина. Мајка и син су, тобоже, ишли да купују нешто, а он их је пратио. Мали је то приметио, да их прати стари просјак. Питао је мајку, зашто их стари прати. Наравно да је мајка знала о коме се ради. У том периоду, било је страшних догађаја, када му је Гестапо упадао у стан. Упали су баш у тренутку када је он љуштио кромпир. Имао је лажну легитимацију, по изгледу није био опасан. Да су обратили пажњу, приметли би да он, од страха, сав очишћен кромпир баца у ђубре, а у шерпу убацује љуске. Био је то велики шок. Тако је професор Клајн преживео Холокауст, и, чим је дошло ослобођење, почео је да ради, најпре као лекар у војној болници. Било је пуно случајева такозване „партизанске болести". Виђали сте сцене на улици, како бивши борац, или човек у униформи, изненада падне и почне да урла, да се тресе...

Радио-телевизија Београд објавила је 1991. године "Језички приручник РТБ" групе аутора - Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан и Бранислав Брборић.

Књигу, о српској култури говора, чине осам поглавља од којих је Иван Клајн написао пет.
 

Књига садржи 212 фотографија, пратећих текстова и интервјуа са обичним људима током НАТО агресије који су остали без својих најближих, имовине, радних места, здравља...

Бомбардовање Варваринског моста 30. маја 1999. године познато је у делу европске јавности и као Масакр у Варварину. Једна од заслужних за ширење истине о овом догађају, посебно у Немачкој, је и Габријела Сенфт.

Ваздушни напад на мост извршен је на празник Свету Тројицу, био је пијачни дан, у близини моста се налазило преко 1.000 људи... У првом нападу живот су изгубиле три особе, а најмање пет особа је повређено. Иако је мост већ био срушен, авиони НАТО-а су се, пет минута касније, вратили и извршили други напад испаливши још две ракете које су усмртиле седам и тешко повредиле још дванаест цивила који су у међувремену дошли како би помогли повређенима у првом нападу...

Није нимимало случајно Драган Р. Млађеновић диригент и композитор духовнме музике, инструментални и вокални солиста Ансамбла „Ренесанс" (чији је један од суоснивача) добио надимак „Шекспир", који нема ниједан наш уметник, чак ни Лаза Костић, који га је први у Србији преводио! Млађеновић живи у духу Шекспировог времена, не само „озвучавајући" средњовековне и ренесансне древне партитуре него је с обзиром да је студирао и класичну филологију на Филозофском факултету у Београду - дао књигу - „Огледи о српској музици" - која може да збуни уопштеним насловом а у којој је Млађеновић сасвим „на свом терену" у коме се осећа слободно „као риба у води", потпуно владајући материјом до најмањих детаља и као интерпретатор и као стручни и детаљни аналитичар. Он, наиме, остаје у временском раздобљу коме је читаво уметничко биће посветио, осветљавајући оно доба које називамо „мрачним" (средњим веком) што је и најдрагоценији одељак ове књиге коју је поделио на два дела: Musica Divina, где полази од наших скомраха, преко Вука Стефановића Караџића, стиже до необилазног Стевана Стојановића Мокрањца, о коме је већ написано на десетине књига и научних радова, али то је све премало с обзиром да је он највећи и најрадије и извођени и слушани српски композитор. И са те стране - Млађеновићева студија је добродошла и свакако драгоцен допринос ионако оскудној литератури о српској музици.

У оквиру ова два дела књига има 14 посебних, студиозно обрађених „огледа". У првом делу, на стотинак страна и кроз пет поглавља Млађенповић је представио „Псалтир код православних Срба" ослањајући се на Псалме Давидове и канонски корпус Старог завета Светог писма. Врло исцрпно објаснио је не само значење имена Давид (драги или заљубљени) него кроз Псалмодију дошао до Псалтира - најчитаније библијске књиге. Са великим поштовањем (разуме се) говори и о Светом Сави - духовном родитељу свих Срба света.
У другом „огледу" говори о најстаријим монашким забелешкама и појањима у Студеници и у Хиландару али и о тројици мелода који су се потписивали са „Србин": Стефан, Никола и Исаија. У овом „огледу" су и неумски записи из XVII века и позноромејски појци грчког и руског црквенословенског језика, наводећи да су ови марљиви и тихи хиландарски преписивачи крајем XVIII века даривали старо српско појање - „благо веће од сваког злата и драгог камења".
Трећи оглед говори о осам векова хиландарског појања, чији типици имaju изузетно значајну улогу коју је имало у животу монаха. Овде сазнајемо о најстаријем запису мелодије стихири „Сервикон" из 1553. године, која се певала на празник Ваведења, а коју је на савремено нотно писмо пренео академик Др Димитрије Стефановић. Стоји и напомена да су озбиљна и систематска научна истраживања хиландарских музичких рукописних књига почела тек средином XX века.
У четвртом погалвљу сазнајемо да су солунска браћа Кирило и Методије били преводници и преносиоци богослужбене речи и њене мелодије и да је посебно Кирило био темељно музички образован. Такође и да је почетком XIII века настало прво црквено песничко-музичко дело у част једног светитеља српског реда; то је била Служба Светом Симеону Мироточивом коју је саставио његов најмлађи син Свети Сава. У овом поглављу може се сазнати и о минеју - богослужбеној књизи служби за сваки дан у црквеној години и о великим минејима. Такођже и да се у библиотеци српског манастоира Хиландара чува око педесет старих грчких, руских и српских музичких рукописних зборника у којима су записане мелодије.
У петом огледу реч је о српско-црквеном народном појању где се говори и о унијаћењу (прекрштавању у римокатоличанство); такође и о Славјанској школи која је основана 1727. године у Карловцима са циљем образовања будућих свештеника и учитеља. Посебан акцент Млађеновић је дао на рад Корнелија Станковића који је 1855. почео да нотама бележи српске богослужбене песме, а и на читав низ „његових наследника", који су наставили бележење и проучавање ових напева. Међу њима, најзначајнији је Мокрањац, који је дао и исцрпан предговор свом „Осмогласнику", а и написао „Божественију Литургију св. Јована Златоуста" у првом гласу српског црквеног појања.

У другом делу Musica Mundana, која садржи девет поглавља, почиње од древних Дарданаца (становника данашње Северне Македоније) који су се још у античким временима служили фрулама - зурлама и жичаним инструментима. И он наводи добро позанти запис Теофилакта Симокате, који је на преласку из VI у VII век оставио запис о Србима око ромејских места (источнпо-римског царства):

„... Пртљаг су им биле китаре, и ништа друго нису са собом носили..." Говори и о скомрасима, жонглерима и шпилманима, подсећајући притом и на Пророкову клетву: „Тешко онима који уз гусле вино пију".
„Ево ти шаљу они сарбски начин" је назив седмог поглавља, које говори о шест песама Петра Хекторовића, племића, песника и хуманисте са Хвара, од којих су прве три „почаснице", наредне две - „бугарскиње" (бугарштице), а последња „И кличе девојка" је најпознатија, коју је уз претходну о војводи Радосаву Сиверинцу на свој начин хармонизовао и објавио под насловом „Две песме из XVI века" Стеван Мокрањац.
Осми „оглед" односи се на „Вука и српску музику". Он је читавог живота сакупљао и бележио српске народне песме (од 1813. до 1864. године). Већ 1814. објавио је „Малу простонародњу славено-сербску пјеснарицу" са сто „женских пјесана" и само осам епско-јуначких, односно гусларско-слепачких. Сам Вук (који по сопственом признању није био добар певач) објаснио је ову несразмерност, а о њима су оставили записе и Гете и Јакоб Грим, који их је упоредио са Соломоновом „Песмом над песмама". У овој „пјеснарици" су и шест женских песама са њиховим мелодијама („гласовима") и хармонизацијама за клавир, које је написао пољски студент музике Франц Мирецки.

Наредни, девети оглед, везан је за Вуково „Женскиње" и српску етномузикологију и један је од најобимнијих у књизи - протеже се на готово 40 страна. Почење (опет) подсећањем на записе Петра Хекторовића, а преко Гаврила Стефановића Венцловића надовезује се на Вукову збирку. Потом говори о Јосифу Шлезингеру, Алојзу Калаузу, Корнелију Станковићу, (Хрвату) Фрањи Кухачу, (Чеху) Лудвигу Куби, (разуме се) о Стевану Мокрањцу, Владимиру Ђорђевићу, Кости Манојловићу, Милоју Милојевићу, Петру Коњовићу и Миодрагу Васиљевићу.
Десета глава фокусирала се на наш главни град: „Музички живот Београда пре оснивања Народног позоришта". Почиње са делатношћу „Театра на ђумруку", који су основали Јосиф Шлезингер и Никола Ђурковић 1841, зауставља се на гостовању славног Јохана Штрауса Млађег 1847; потом говори о оснивању Првог београдског певачког друштва 1. јануара 1853. (од стране самоуког диригента Милана Миловука), о трагичном догађају на Чукур чесми 26. маја 1862, о делатности Књажевско-сербске банде и о предаји кључева града 6. априла 1867. године. Поглавље завршава са подсећањем на прву представу у Народном позоришту 30. октобра 1869. године; била је то једночинка са певањем „Посмртна слава кнеза Михаила" Ђорђа Малетића са музиком мало познатог А. Освалда.
Кратак наредни, 11. оглед, посвећен је „Севдалинки", што на арапском значи „црна жуч", а што у преносном смислу означава љубавну песму, истовремени и рај и пакао и мед и отров. Прву севдалинку објавио је још 1815. Вук Караџић, назвавши је „Силно дјевствије љубве" по сарајевској народној песми - „Колика је Јахорина планина". У ноте је ову поесму ставио пољски студент музике у Бечу Франћишек Мирецки о коме је већ било речи у једном од претходних поглавља. Зауставља се на једној од песама из Мокрањчеве Прве руковети за мушки хор из 1883. која почиње стихом „Протужила Пембе Ајша" коју је Вук забележио у Крагујевцу 1823. по певању групе муслиманских циганки из Сарајева. Ево још једног занимљивог податка из овог поглавља: на једном незваничном састанку ПЕН клуба у Стокхолму у такмичењу ко ће изговорити лепше стихове победио је Јован Дучић али не говорећи сопствене стихове него познату севдалинку „А што ми се Травник замаглио".
Kратки 12. оглед пита се „Чија је ово песма?" Реч је о песми „Русе косе, цуро имаш" која се налази код православних и исламизованих Срба, Грка, Бугара и Албанаца, код неких чак и у неколико верзија.
Претпоставља се да су мелодију песме донели у Врање младићи који су учествовали у Кримском рату. Бора Станковић унео ју је у своју „Коштану"!. Постоји и арапска и румунска и турска верзија песме. Из овог дела књиге сазнајемо и да су турски султани поред женског дела харема у својим дворовима имали и мушки део у коме су живели „кућни љубимци"; такав део имао је и Мурат IV, зет српског деспота Ђурђа Бранковића, чији је дугогодишњи љубавник био познати путописац Евлија Челебија.
Тринаести оглед говори о Мирјани, Цвети и Јевки. Све три су из Мокрањчевих записа. На „Мирјани" је застао у два наврата 1890. године; најпре је написао верзију за тенор, мушки хор и клавир, а потом и за бас, мешовити хор, клавир, кастањете и тамбурине. „Озваничио" ју је као Четврту руковет, мада је она у основи соло песма. Њено порекло је у Призрену. У Врању се певала као „Чочек аваси" (чочечка арија). Мокрањац ју је наменио и посветио пријатељу и сараднику Жарку Савићу. Борисав Станковић је у свом животном делу - „Коштани" унео двадесетак најлепших врањанских песама, а међу њима и „Мирјану".
Приликом боравка у Приштини у јануару 1896. године забележио је и другу песму о „Цвети из Ђермана" - о Цвети Калуши („лепојки"). Поред ње је и песма о „Јевки Замфировој из Приштине". Мокрањчевом побратиму, Стевану Сремцу ова романтична прича се веома допала и он је по њој написао „Зону Замфирову", преселивши радњу из Приштине у Ниш. Све три су стварне личности, лепотице и варошанке из Страре Србије, које су живеле у другој половини XIX века.
Последњи, 14. оглед говори о „Мокрањцу у Приштини 1896. године" где је посетио блиског пријатеља Бранислава Нушића, који је тамо био конзул. За 12 дана забележио је око 160 народних мелодија. Четири песме уврстио је у Осму руковет (Џан'м на сред село шарена чешма, Што Морава мутно тече, Разграна се грана јоргована и Скоч' коло да скочимо). Ове песме обрадио је и као цикллус соло песама за глас и клавир и насловио га „Косовске песме". Његова музика за комад „Ивкова слава" доноси осам самосталних обрада народних песама за солисте, хор и оркестзар, које је забележио по певању Рифата Чауша, познатог приштинског певача.
Врло драгоцен додатак овим Огледима чини „Индекс имена", који садржи четрдесетак страница.

Извор: Књижевне новине, број 1303
Аутор: Гордана Крајачић

Из наше куће, као део најстарије програмске акције Књига солидарности, стигле су књиге из историје, религије, домаће и светске књижевности.

РТС Издаваштво даровало је едицију "Србија 1914-1918" и књиге за децу.

Много више од игре

Приредила: Драгана Бошковић
РТС Издаваштво, 2019.

ВОЈКАН БОРИСАВЉЕВИЋ О СЛОБОДАНУ СТОЈАНОВИЋУ И ТВ СЕРИЈИ „ВИШЕ ОД ИГРЕ"

Слободана Стојановића упознао сам давне 1969. године, када сам као млад, 22-годишњи композитор правио своје прве кораке у свету театра. Он је био тада уметнички директор Савременог позоришта, са сценама на Црвеном крсту, и на Теразијама.
Наш други значајан сусрет одиграо се приликом сарадње на серији Више од игре, која је реализована 1977. године. Телевизија Београд је тада имала свој „златни период", а на њеном челу су се налазили истакнути српски интелектуалци, као што су Милан Вукос, Зора Кораћ, Мухарем Первић, Боривоје Мирковић, Василије Поповић, Филип Давид. Слободан је написао изузетно квалитетан и инспиративан сценарио, који је покренуо редитеља Здравка Шотру и мене, као композитора, да направимо једну од најбољих ТВ серија на овим просторима.
Сјајна глумачка екипа у којој су, између осталих, били Петар Божовић, Љиљана Драгутиновић, Слободан Ђурић, Зоран Радмиловић, Павле Вујисић, Ђуза Стоиљковић, Воја Брајовић, Милош Жутић, Никола Симић, Жика Миленковић, Слободан Алигрудић и многи други, дала је овом пројекту свој непроцењив допринос. Серија се неколико месеци снимала у живописном месту Ивањици, на западу Србије. Нисам, нажалост присуствовао снимању, јер сам заправо у екипу ушао касније, као замена једном мом уваженом колеги, који је из неких својих разлога био спречен.
Тада се радило са филмском траком, а слика и музика су се постављале на старим монтажним столовима, који су се налазили у студију на Београдском сајму. Имао сам заиста сјајне услове за рад и довољно времена да све урадим према својим замислима. Најпре сам прочитао сценарио, а затим су ми редитељ Здравко Шотра и монтажер Петар Аранђеловић показали монтиран филмски материјал и дали индикације. Сваку епизоду серије смо посебно анализирали, одредили места за музику, а затим штоперицом утврдили време трајања појединих музичких нумера.

Шотра је желео да се посебно посветим тематском раду, па сам тако најпре осмислио неколико музичких тема које је требало да прате одређена кључна места, ликове и ситуације. Највећу пажњу посветио сам теми за најавну и одјавну шпицу, која је уједно била и лајтмотив серије, а посебно сам обрадио корзо у Градини и љубавну тему двоје главних протагониста, које су играли тада млади Петар Божовић и Љиљана Драгутиновић.

Значајна околност је била што сам за студијско снимање музике имао на располагању Велики ревијски оркестар РТБ-а са диригентом Војиславом Симићем и сјајним тон-мајстором Стеваном Боротићем, тако да сам успео да редитељу понудим праву примењену музику, која се у потпуности стапала са сликом. Музика у овој серији није наметљива већ, кроз стварање адекватног романтичног звука, доприноси убедљивости сваке сцене и на прави начин подржава квалитет текста, глуме и режије.
Слободан Стојановић је био велики писац, али у исто време веома скроман човек, топлина његовог понашања говорила је о његовом карактеру, а све те особине могу се у потпуности видети у његовом стваралаштву, посебно у телевизијској серији Више од игре. Велика ми је част и задовољство што сам био део те екипе.

Дете је отац човека - књига I
Аутор: Светлана Ненадовић
Библиотека: Књига сећања
РТС Издаваштво, 2006.

Ђорђе је своју музичку каријеру започео гротескним тангом „У раздељак те љубим" који су сви певушили као једну скроз неозбиљну песмицу, а затим је, мало по мало, написао на стотине озбиљних песама и освојио све око себе. Тако је дочекивао и испраћао неколико генерација слушалаца, па сада на његове концерте долазе и они који су долазили пре четврт века, заједно са својим унуцима, а о деци и да не говоримо. Јер, Ђорђе није престао да пева и кад му је кнедла била у грлу.

Некад најпопуларнији војник касарне „Маршал Тито" у Загребу, септембарска класа '80, увек са гитаром, ту исту гитару није хтео да замени пушком и, када је 1992. дошао на списак „добровољаца" затворио се у кућу свога деде у Змај Јовиној 33 и никако није отварао врата војној полицији. Није побегао. Сматрао је својом дужношћу да остане и понешто забележи јер, „нема толиког кофера да у њега стану сви које воли и које би са собом понео". А онда, чим је то било могуће, кренуо је опет по свим републикама бивше Југославије и певао у Сплиту, Марибору, Тузли, Скопљу, Сарајеву, Љубљани, где је у хали Тиволи концерт трајао пуних 5 сати. Када је у пулској арени песму „Не ломите ми багрење" посветио „младости жртвованој боговима лудости" пљесак се, кажу, чуо неколико километара уоколо.
Једини од свих извођача, добио је плакету поводом 25 година дружења са препуном салом Сава центра, у којој има и таквих који на концерт дођу само једном годишње и то овом приликом, и сви до једног певају бисеве заједно са њим. Па докле траје.
А траје дуго. Сваке године по 8, 9, понекад и преко 10.

Тако је, опет мало по мало, Ђорђе Балашевић постао југословенски амбасадор добре воље 2000. године, па је на позив лично Кофија Анана отпутовао на састанак са осталих педесетак амбасадора из 20-так земаља и у име свих њих одржао слово. Рекао је отприлике да је за разлику од осталих којима је опис радног места да путују, да шире светом добру вољу и да се сликају са гладном децом, његов посао „онако натрашке": да остане тамо где јесте и да се слика са својом децом. „То их је дирнуло, каже. Нису фолирали".

Написао је књиге Два послератна друга, Рачунајте на нас, Додир свиле и Један од оних живота за који је критичар Драшко Реџеп рекао да би „и Црњански био задовољан како је Балашевић приказао Војводину, не као географију већ као менталитет". „Пишем поштено", каже Ђорђе, „и уживам у томе. Тешко пишем, али оно што напишем лако се чита".

Мој деда није хтео ништа да препушта случају, па своју снаху а моју мајку није пустио у породилиште кад је томе дошло време, него је лепо довео бабицу и тако се ја родим у кући. У овој истој у којој и данас живим, у Улици Јована Цвијића 33. Каже, знао је да ће бити унук, па се бојао да му га не замене за девојчицу јер је једну већ имао, моју сестру. Ја сам иначе последњи Балашевић, а он је по том питању био јако осетљив. У шанчевима око Петроварадинске тврђаве вађени су стари споменици над гробовима моје фамилије који сежу чак тамо до пред крај 18. века. Наравно, дилема да ли ћу добити име по деди није трајала ни пет секунди.
Кад сам напунио тринаест година, мој отац је добио стан. То се онда сматрало вишим стандардом: ролетне, текућа вода и те ствари. Ал' ја бих радије о оној великој правој паорској кући мога деде и дворишту пуном коња, свиња, кокошију, гусака, патака и свега оног што сам ја после у песмама опевао, као, тако сам ја то на салашима видео.
У то време наша улица је била на самој обали града, без асфалта, са по којом „олимпијом" или тако неким олдтајмером који би прошли средином, где смо ми клинци седели у прашини и крпили неку поцепану лопту (тада се ништа није бацало: било је тешко доћи до старе гуме од бицикла - од које бисмо направили праћку - јер је она и баки требала, рецимо, исече гумицу којом ће затворити теглу са пекмезом). Супротна страна улице, преко пута моје куће, била је сунчана, најпре је ту копнео снег, земља би се стврднула и онда бисмо ту играли кликера. То је била кликерашка страна, а наша је била за филозофирање. Кад дођу топли летњи месеци, онда смо ми ту седели под глоговима и посматрали ретке људе који су пролазили улицом.
Једна од, онако, најзначајнијих ствари којима сам се у детињству бавио било је пецање. Смешно би било рећи - хоби. Била је то права страст. Ишли смо бицикловима далеко, некад и тридесет километара, до неких рибљих резервата, као што су: Ковиљ, па Бегеч и нека друга села на другој страни града. Кретали смо у један ноћу по мрклом мраку да бисмо у три, пола четири, кад се раздани, стигли да заузмемо неко добро место. Колико је ту било радости, ишчекивања, припремања, па онда тих пловака, рингли и намотача, тог кићења штапова да се види како је тај штап важан, негован, да не припада макар коме него је баш твој! Сад могу да стигнем било где да пецам, могу да купим чамац и могу да набавим најбољи прибор, али то више није то. Нема више тог ентузијазма, тог узбуђења, ни те лепоте. Изгледа да су праве ствари увек у рукама неких погрешних типова. А ми смо знали да је у ствари нама много лепше него њима.

Детињства се, уопште, сећам као, на пример, другог или трећег наставка романа о Тому Сојеру и Хаклбери Фину, урачунавајући ту ону сјајну сценографију коју пружа Дунав. Периферија Новог Сада била је тада испресецана каналима за наводњавање. Сећам се једног мало ширег јендека који би ми сада изгледао сигурно смешно мали и ружан, али који је онда био пун златних караша, пијавица, свакаквих жаба и неких чудних створења као што су, на пример, даждевњаци које већ дуго нигде нисам видео. Звао се Стари канал и сада је, нажалост, затрпан. Тамо се могло пецати на пловак. Све то понекад поново осетим кад дође лето и замирише јули иако више ништа није као пре.

Момци у овом делу улице углавном су сви били старији од мене, од најмлађег био сам три године млађи. Приликом свих тих одлазака на пецање, или на куглање, мој ћале би им упутио онако значајан поглед, као: пазите ми овог малог! Тако сам ја увек имао свој „bodyguard", своје пријатеље из улице, и тако сам успео брже да одрастем јер су ми биле доступне неке ствари које клинцима мог узраста нису биле дозвољене. На пример, играо сам фудбал „за улицу" и то сам сматрао великом чашћу. Ја у фудбалском тиму где су сви од мене старији! Један од мојих „ментора" био је Јова звани Кука који је становао у другом делу наше куће као наш кирајџија, како је то мој деда говорио. Он ме је увек шлеповао са собом и имао ту обавезу да ме врати раније кући и да пази на мене.
Сећам се како сам једном звизнуо лопту далеко у коприве, чак иза Алмашког гробља, а то је место ни на небу ни на земљи, где се није могло доћи у кратким панталонама и босоног, а да прописно не настрадаш. Сад, шта да радим? Код нас је владао неписан закон да онај који тако забаци лопту по њу сам и оде, па било да је упала у воду или прешла у двориште где је најопаснији пас, или преко ограде у кућу у коју нико не сме да уђе јер тамо поподне спава неки намћор и не дâ да се лоптамо под његовим прозором. И, шта мислите? Јова је то одрадио уместо мене! Многи су касније за мене чинили и веће и важније ствари, али то што је Јова Кука из коприве дохватио лопту остаје за мене и данас, онако, потез који сам усвојио као модел понашања правог пријатеља.
На дан када сам рођен мој деда је заиста посадио орах (као у песми), само не у дворишту куће у Улици Јована Цвијића. Тамо није имало места од разних жица и цеви, сломљених кола и растављених аутомобила, које ће мој деда, бивши ковач без коња и потковица, једног дана поправити „кад узме мало времена", како је говорио. Зато је тај орах посађен у винограду, на старом путу за Београд. То је било место на коме сам проводио много времена са дедом јер су моји родитељи, службеници, како се тада говорило за све запослене, једва чекали да из куће одем ујутру и вратим се тек увече. Везирац се звало то место јер је неки везир ту подигао свој шатор у оној чувеној бици код Петроварадина када је поражен од Еугена Савојског и његове војске. Други део винограда био је на брду које се звало Карагача, Црно брдо, одакле је, опет, наводно, извршен неки јуриш на некога... Одатле се пружао поглед на све стране пошто везир није био којекаква шушумига, он је морао да има преглед целе битке. У риту испод тог брда, опет наводно, нестала је ризница Сулејмана Величанственог и читава његова војска јер, иако је била средина августа, тог дана је пао снег - у католичком календару тај празник још увек се зове Снежна Марија - да помогне хришћанима против османлијске војске. Ја сам ту ризницу, то благо, замишљао као неке велике жуте ствари, неке Аладинове чаробне лампе и плаво неко камење, као плави камен којим је мој деда прскао виноград. Био сам сигуран да ћу једнога дана баш ја наћи то благо у том риту, да се тај сандук, окован и онако полуотворен, види издалека и чека мене, и да је само питање дана када ће ми те дивне старе ствари зазвецкати у рукама. А што се тиче ораха, обиђем га каткад, испуцао је и стар, али још се држи.
Животиње су, такође, биле део сценографије из мог детњства.
Нема тог слона или тог мастодонта који би мени могли да изгледају тако велики и тако моћни као што је коњ Путко кога је мој деда држао у штали на крају дворишта. Увек смо имали свиње, па онда гуске, кокошке, знате оно „... тркни зачас по јаја", па се ја завлачим у кокошињац и тражим та још топла јаја.
Рођен сам 11. маја и за рођендан сам често добијао неке мале животињице пошто ми је мама годинама радила на пољопривредном сајму. Тако сам једном добио једног малог белог зеца са љубичастим очима (то је баш сасвим као у песми). Био сам опчињен том живом играчком која скакуће, само ми је било жао што је јадни зека стално сâм. Онда су пријатељи мојих родитеља, који су, као, закаснили на рођендан, доносили свако по још једног, па још једног, и убрзо се двориште претворило у зечиште. Кад се томе још додају и разни пси које смо увек имали, знате они авлијанери што лају на све што мрда, оне мале бесне женкице које хватају и мишеве и пацове и чувају кућу од свега, и чега има и чега нема, и њихова деца, јер од сваког окота остављали смо бар по једног малог пошто није добро да куји не остане ниједно уз њу, онда вам је јасно да је кућа била прави резерват за животиње.
Ја сад опет имам такву кућу и такво двориште и разне животиње и птице јер Оља и ја хоћемо да наши клинци имају исто детињство какво смо ми имали. Она из њене подстанарске собице и ја из стана мојих родитеља у солитеру, прешли смо у стару дедину кућу у тренутку када смо схватили да ћемо постати родитељи. Али, све то више није личило на успомене из мог детињства. Онда смо ми поново посејали траву, засадили неке разне притке по дворишту, и све је подсећало на дан после велике катаклизме. Ми смо говорили; „Ово ће једног дана бити велико дрво на које ће се пењати наша деца". И заиста, прошло је десетак година, све је стасало, само сад имамо муку што су у међувремену стасали и наши клинци, па им се стално некуд иде, не држи их кућа. Како ствари стоје, изгледа да ће ово бити место где ћемо Оља и ја провести наше следеће детињство коме се полако али сигурно приближавамо.
У ствари, кад боље размислим, моје детињство није ни прошло. Кад смо оно седели у прашини и гледали како пролазе људи, понеки у „шушкавцима", оним никаквим, смешним мантилима који су се баш тада некако појавили, сећам се да ме је хватао страх да ћу једног дана и ја морати да одрастем и, што ме је највише плашило, да на главу ставим - шешир. Шешир је носио мој ћале и цела његова генерација: шешир за двориште, па сламнати шешир за лето, па онда топлији за зиму, па фини шешир за свечаре који се само понекад вадио из оне најгорње полице у орману. Значи: шешир и кравата - то су за мене били окови који ме чекају негде на крају детињства и у које ћу једног дана бити ухваћен. Међутим, ево, идуће године ћу напунити четрдесет (све су то биле добре године и ниједне се не стидим) и већ увелико би требало да сам „човек" - тако смо ми клинци говорили: „како изгледа? - као човек", нема оно: младић, момак, ништа; само „човек", и одмах знамо да је тај са шеширом - а тај део гардеробе сам сасвим избегао. Чак и као костим, носио сам га само у серији Поп Ћира и поп Спира.
Једноставно мислим да има типова који увек остану клинци, типова који воле авантуристичке филмове и који, у ствари, још помало мисле на неку шкрињу са благом из давних дана детињства. Ја ни за тренутак нисам сишао са маште, мислим да сам вечно на том ћилиму лебдео негде двадесетак центиметара од земље. И када дођу времена сасвим приземна, па притисну ћилим сасвим ниско, ја опет нађем начин да га издигнем изнад свега, да лебди, да се још мало зашарени.

8. јула 1992.

Пустолов
Аутор: Владимир Андрић
Библиотека: Дечја књига
РТС Издаваштво, 2001 (друго издање 2002, треће издање 2003)

ТЕСТ пустоловности

ИМАШ ЛИ СКЛОНОСТИ ЗА ПУСТОЛОВА? ИСПИТАЈ СТУПАЊ
СВОЈЕ ПУСТОЛОВНОСТИ! ЧУЧИ ЛИ У ТЕБИ ПУСТОЛОВ?
ОДГОВОРИ ИСКРЕНО НА СЛЕДЕЋА ПИТАЊА, И САЗНАЋЕШ О СЕБИ ПОНЕШТО ШТО НИ СЛУТИО НИСИ!

1.
Да ли провераваш отпорност комшијских прозора на камење, и поред тога што се власници прозора буне?
а) редовно
б) кроз туђе прозоре само вирим
в) кад сам добро расположен
г) не, већ сам проверио

2.
Бавиш ли се научним истраживањем - да ли чаше, шоље и тањири поштују закон земљине теже?
а) свакодневно
б) само кад ми се садржај посуде (рецимо млеко) не допада
в) прешао сам на скупоцене вазе
г) више не, истражио сам то већ на свему ломљивом у домаћинству

3.
Ако си „дечко који обећава" шта то обећаваш?
а) почећу редовно да учим од понедељка
б) од мене ће бити одликаш без коске
в) нека ме поједе Каркаџу, ако не донесем хлад баобаба испод твоје терасе, Весна
г) ништа

4.
Нађеш боцу зеленог сока, помислиш да је то бодљикави сок од кактуса, и шта предузимаш?
а) сок сместа пробам да то утврдим
б) дајем злом научнику доктору Грозозу да проба
в) просипам сок по путу којим наилази Грозозо на бициклу, па ако се гуме избуше на бодље итд.
г) засладим га са пет-шест кашика шећера и искапим, па шта буде

5.
Брод напуштају прво пацови, па јарбол, крма, сидро, затим и паметнији гусари, а ти...
а) учим капетана Црног Гусара да плива
б) делим гусарима сламке за спасавање
в) спасавам топ и ђулад да не потону
г) шаљем капетановог папагаја Лорику да доведе у помоћ Тарзана са морским слоновима

6.
Шта ћеш најрадије учинити са клавиром?
а) носићу га на излете да свирком развеселим другаре
б) држаћу на њему омиљену (случајно преживелу) вазу
в) правићу се да вежбам Бајера, а читаћу „Алана Форда" сакривеног међу ноте
г) огледаћу се на политираном поклопцу да утврдим да ли је израз мог лица довољно одлучан

7.
На пецању си и...
а) распитујеш се како се терају рибе, јер ти пецаш старе лаворе и зарђале олуке, и пазиш да се рибе не повреде на удицу
б) држиш прсте изнад Амазона таман толико да ти пиране изгрицкају нокте, а да прсти остану и даље теби
в) бежиш с пецања на час солфеђа
г) откуд ја на пецању, кад сам у лову на Беле Муве?

8.
Зашто су твоји родитељи тако испијени и бледи?
а) свакога дана праве човека од тебе (васпитавају те)
б) уче те пристојном понашању само кад дођу гости
в) не успевају да се изолују од твојих подвига и поред искљученог телевизора, јер извештаји допиру са свих страна света - ево баш звонко јекну бакина ретка ваза
г) растају се са збирком шоља без дршки, коју си својеручено створио

9.
Гудуре Обреновца су...
а) побрђе у саставу Родопа
б) тајно вежбалиште за будуће пустолове
в) завичај поноситих обреновачких брђана (горштака)
г) легендарна област, којој се изгубио траг на мапама

10.
Дрхтуре ли прсти твојим родитељима, кад одлазећи хитно некуда, теби повере млеко које се кува?
а) увек
б) само кад је шпорет укључен
в) само ако је реч о млеку птице Пиговнице
г) никад млеко не поверавају мени, јер нисам у кухињи него претурам по тавану

11.
Гледају ли очи твог наставника грозничаво (и некако у страну, у правцу ничега) кад те с екскурзије неоштећеног испоручује родитељима?
а) који наставник?
б) ми смо једног пазили све док није почео да броји пиране изблиза
в) нисам приметио, бацао сам из ранца усмрђена барена јаја пре уласка воза у станицу
г) гледају

12.
Зашто си ретко виђен у Дивљини?
а) не пушта ме чувар без карте
б) не да ми мама да препадам биље и звериње
в) не знам која трамвајска линија иде тамо
г) после морам да се чистим од чичка и крпигуза

13.
На чему би се могло зави дети Робину Худу?
а) на леди Мериен
б) на сличности са жбуњем и вештини гађања стрелом
в) на праведно опљачканом благу
г) на имену (Робин од Локслија)

14.
Шта је Црни Гусар у ствари по занимању?
а) брица
б) баштован
в) оперски певач
г) балерина

15.
Набасаш у шуми на кућу од колача и...
а) једеш док ти се смучи
б) обогатиш се продајући колаче Ивицама и Марицама
в) од власнице куће узимаш рецепт за чаробни напитак против кечева
г) тражиш метлу за лет под облаке

16.
У прашуми сусрећеш чудовиште какво прашума уопште не рађа, и...
а) идеш уназад да заметнеш траг
б) чешкаш га иза ува
в) зовеш маму (да га види и она - како је слатко!)
г) никад не бежиш, али ходаш прилично брзо (као поглавица Оконостота, Дебели Мрмот)

17.
Имам слободно поподне, и...
а) ленчарим у хладу који сам лично мазнуо испод афричког баобаба
б) градим крокодилкарницу за незбринуте алигаторе
в) не описујем у дневнику своје неописиве доживљаје
г) у хладу јасмина слушам умилно рикање Тасманијског Ђавола

18.
Најрадије прескачем...
а) описе у књигама
б) целе књиге
в) полице с књигама, плотове и све остало
г) ово питање, и одлазим у Непознатом Правцу, да скитам

САБЕРИ ПОЕНЕ ПОД а,б,в и г!

УЗ ПОМОЋ ТАБЕЛЕ, САБЕРИ ПОЕНЕ, И УВЕРИ СЕ КОЛИКИ ЈЕ ТВОЈ ТРЕНУТНИ СТУПАЊ ПУСТОЛОВНОСТИ?
      А Б В Г
  1. 1 3 0 2
  2. 2 0 1 3
  3. 2 0 3 1
  4. 2 1 3 0
  5. 1 2 0 3
  6. 3 0 2 1
  7. 1 2 0 3
  8. 3 2 1 0
  9. 0 3 2 1
10. 1 2 0 3
11. 3 1 2 0
12. 2 3 0 1
13. 1 3 0 2
14. 3 2 0 1
15. 1 0 2 3
16. 0 2 3 1
17. 2 3 0 1
18. 1 0 3 2

ПРВИ СТУПАЊ (0 - 11 поена)
Засад си безбедан, јер пустолов у теби тврдо спава. И не сања засад ништа. Ако желиш да тако остане, избегавај каубојске филмове, романе о Индијанцима и гусарима, као и сусрете са Индијаном Џонсом, чак и у сну. Од тога се пустолов у теби може промешкољити, а то је први знак буђења. Почни на време да тренираш ношење лептир-машне - требаће ти кад порастеш.

ДРУГИ СТУПАЊ (12 - 27 поена)
За пустолова имаш природног дара као и већина твојих вршњака - ни више ни мање. Пустолов засад у теби дрема, али - лако може да се пробуди. Ако породица и ти имате другачије планове за твоју будућност, нека те мама и тата не пуштају често на излете и камповања, а ако ипак идеш - немој се преварити да на рамену понесеш клавир, како би забавио друштво. Од тога се добијају ненормални мишићи, а то је први корак ка пустоловинама. Тако сам ја почео, теглећи клавир по излетиштима. Не тренирај ништа. Добро, можеш шах.

ТРЕЋИ СТУПАЊ (28 - 40 поена)
Пустолов у теби је будан. Заправо, пустолов чучи у теби и само што се не осови на ноге. Ти си на корак од тога да постанеш пустолов. Зато се добро пази, ако то не желиш. Опрезно са свим пустоловним састојцима живота! Ако у зоолошком врту камила клекне пред тебе и погледом те позове да је узјашиш, предузимај брзо мере предострожности; избегавај сањарење о бурама на Јужном Мору и о пешчаним олујама! Сваке ноћи сањај како лепиш марке у албум. Иако можда то не примећујеш, пустоловност у теби буја. А око тебе просто све варничи. Осећам да су ти се патике узнемириле - вежи их пертлама за кревет, да ти не одбегну у свет (можда, носећи и тебе, без твог знања)... Како би било да се под хитно учланиш у школски хор? Или да почнеш носити дугачке гаће?

ЧЕТВРТИ СТУПАЊ (41 - 51 поен)
Богами, спасавај се ко може. Бојим се да ти више немаш куд. Ти си рођени пустолов. Што се каже: и у души и на јави. Само си још скромног раста и скромног пустоловног искуства, због скромног броја година, али са сваким кораком незадрживо постајеш пустолов. Не знам шта ћеш са тим. Сналази се како знаш! Бодљикави сок од кактуса почни да пијеш опрезно, засад не више од десет капи на чашу воде у праху. Утичи на родитеље да те што касније пусте у пустолове. Велике су то обавезе, веруј ми. Пустолов често једе горко хлебно дрво, другачије речено: хлебно дрво са девет кора.

Aко за тренутак занемаримо поделу прозе на фикционалну и нефикционалну, и запутимо се у читање Краковљевих "Ратних дневника" као чисте књижевности, морамо се запитати какав је то текст пред нама. Он, свакако, није реалистичко књижевно дело, нити проза високе објективности већ нешто мимо тога: фактографија која све време функционише на граници књижевног света.

Наведена проблематика, која се на први поглед чини сасвим излишном, ипак добија на значају јер су у питању дневници једног авангардног приповедача који су настајали - што је веома важно - пре него што се њихов аутор уопште огласио као писац. У том контексту, "Ратни дневници" Станислава Кракова се могу читати као нека врста нуклеуса из којих произлазе друга његова дела - на првом месту романи "Крила" и "Кроз буру", те аутобиографија "Живот човека на Балкану". Међу људима од струке већ је наглашено да се исти мотиви могу пратити у аутобиографији и романима, али битно различито обликовани (видети више у књизи Зоране Опачић "Алхемичар приповедања Станислав Краков") па би се сличне паралеле могле повући и између аутобиографије и "Дневника". У том поређењу, видело би се да су дневнички написи лишени наративизације - сукоби су нотирани, али се почетна ратна слика ретко развија у причу и остаје на нивоу мајсторски обликованог фрагмента. Посебно је важно што су велике битке из балканских ратова и Првог светског рата рашчлањене на мале епизоде доступне искуству аутора. Управо у овој тачки Краковљеви дневници разликују се од мемоарских записа наших војсковођа, као и друге литературе која је обликовала наше колективно сећање. Као нижи официр, аутор "Крила" пише из перспективе врло блиске обичном војнику. Његов поглед доследно бележи надљудска страдања наше војске приликом повлачења преко Албаније, али и бежање из строја, саморањавање и егзекуције дезертера. Врло упечатљиво делује завршни упоредни списак стања његовог вода пре и после борби с јесени 1915. године.

Али његово искуство посредовано је специфичном оптиком, која од благо занесене младалачке из записа о балканским ратовима, прелази у зрелу, лишену илузија, која обухвата записе из 1915. и 1916. године. Живот војника на фронту неретко је лишен смисла, његове жртве су непрекидне и понекад узалудне, а поступци нису увек херојски - уосталом, сетимо се како је Драгиша Васић писао о свему томе у својим прозним делима и чувеном есеју "Покушај једне анкете". Другим речима, Станислав Краков не само да пише о рату из једног угла посматрања за који се може рећи да садржи клицу уметничког поимања света већ и храбро пише о ономе за шта је накнадно процењено да треба изоставити. У својим дневницима он не слика фигуре наднаравних хероја већ људи - чији одговори на судбоносни егзистенцијални изазов могу бити врло шаренолики.

У том смислу, "Ратни дневници" Станислава Кракова су нешто најближе искуству Великог рата што савремени читалац може да прочита, а што у доброј мери одступа од слике коју је популарна и институционална култура створила. Албанска села која горе, измрцварена и искасапљена тела наших војника које су ухватили одметници, трули лешеви животиња које леже поред пута, глад и отимање хране - све су то слике рата које су остале изван оптике нашег колективног памћења, а забележене су превасходно у модернистичкој прози, јер оно што је доживео човек у Првом светском рату превазилазило је све дотадашње начине казивања. Коначно, не би ли после читања Краковљевих "Дневника" требало другачије разумети и "Дан шести" Растка Петровића?

На крају треба напоменути и да сама структура дневника показује нехуманост рата - нема наративног идентитета, нема приче коју треба испричати, већ само ратни хаос који на окупу држи пука хронологија (у чему има удела и вешта приређивачка рука Мирка Демића) - јер време неумитно и сурово тече упркос свему, попут дивље природе која прати страдање и смрт остајући непромењена, како писац на једном месту примећује.
У тој равни, проблем херојства и кукавичлука надилази чак и национално-историјски контекст јер призори којима је Краков присуствовао људској егзистенцији потиру свако оправдање. У таквом тренутку, када се, рецимо, као једини прелаз преко воде користе лешине људи и животиња који су се у њој утопили, дух модерног човека сусреће се с драмом аутентичности. У свом најдубљем значењу, смисао преласка преко Албаније, макар за наше авангардне писце, био је у огољавању живота од свега што га сачињава. И Краков, Винавер, Црњански и Растко хтели су да поделе с нама колико је немоћно само људско постојање, и колико је чин неодустајања упркос свему томе једна врста хероизма који превазилази оквире културе којој су припадали.

Извор: Печат, бр. 645, 18. 12. 2020.
Аутор: Никола Маринковић