Љубав изнад интереса – сликарство XX века

Попис аутора чија су дела изабрана да се овом згодом представе у Галерији РТС-а, из три збирке приватних власника, како би својим угледом потврдила и афирмисала значај културних добара, која се чувају у приватним збиркама Србије, као и оних што их колекционари попут кустоса скупљају, сведочи сам по себи. То су, наводећи их више-мање хронолошким редом: Марко Мурат, Бета Вукановић и надасве слављеница Надежда Петровић, затим Милан Миловановић, Коста Миличевић, Боривоје Стевановић, Љубомир Љуба Ивановић, Стојан Аралица, Јован Бијелић, Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Васа Поморишац, Зора Петровић, Иван Радовић, Игњат Јоб, Сава Шумановић, Младен Јосић, Мило Милуновић, Милан Коњовић, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Марко Челебоновић, Миленко Шербан, Петар Лубарда, Љубица Цуца Сокић, Александар Томашевић, Леонид Шејка, Петар Омчикус, Дадо Ђурић, Радомир Џони Рељић, Војо Станић и Драгослав Кнежевић.

Тако је бивало од праскозорја цивилизације, од времена када је човек осетио потребу да улепша свакодневицу, оплемени окружење, укратко да осмисли и учини живот бољим или садржајнијим. Од тада, наиме, постоје они којима је то и такво деловање намењено, било као непосредним корисницима, заинтерeсованим наручиоцима, острашћеним скупљачима или, пак, само као овлашћеним чуварима. У почетку биле су то елите одређених друштава и класа, често моћни појединци и владари, односно њихове институције и њихови посредници, прво чувари ризница и трезора, потом носиоци вере и творци сакралних објеката, а напослeтку прегаоци на пољу културе, просвете и саме уметности.

Касније, појавом првих колекционара код Срба, потребно је истаћи више родољуба који су током ХIХ и почетком ХХ века оставили своје задужбине српском народу. У тим задужбинама је осим капитала и других вредности, сакралних објеката, палата, кућа и разних имања, често бивало и значајних дела материјалне културе и уметности. Међу таквим родољубивим задужбинарима требало би истаћи Саву Текелију, Теодора Павловића и његову миљеницу прву српску сликарку Катарину Ивановић, а поред ње и нешто млађу сликарку Мину Вукомановић, кћерку Вука Караџића, затим Мишу Анастасијевића, Илију Коларца, Ђорђа Вајферта, Идворца Михаила Пупина, Призренца Симу Игуманова и Требињца Луку Ћеловића, Николу Спасића, индустријaлaца Владу Илића, и тако редом. Ипак, када је у питању ликовно стваралаштво, посебно се мора истаћи голема збирка коју је крајем ХIХ и почетком наредног столећа сабрао Јоца Вујић из Сенте, а коју је највећим делом даровао Београдском универзитету (чува се у београдском Народном музеју) и делимично Галерији Матице српске у Новом Саду.

У кратком раздобљу између два светска рата за Београд се везује име и деловање младог, али врло продорног колекционара Ериха Шломовића. Последњом вољом његове мајке, која га је надживела, јер су Ерих, његов брат и отац били жртве Холокауста, његова изузетна збирка је постала својина српског народа која се чува и бољим делом излаже у београдском Народном музеју.

Уочи Другог светског рата у Београду су почеле да се формирају и ликовне збирке Павла Бељанског, др Надежде и др Лазара Ристића, Владимира М. Фијата, као и Јована Јоце Новаковића. Истодобно настаје у Загребу збирка слика Леле и Славка Флегела, касније дарована Београду, затим се формирају колекција слика и античких предмета песника и дипломате Јована Дучића, др Ђорђа и Лале Лучић Роки, браће Ђорђа и Душана Роша, као и др Ђурице Ђорђевића и његове супруге Кристе, рођене Шумановић. Њихове збирке су на крају, личном вољом или на који други начин, постале опште друштвено добро.

Непосредно после Другог светског рата, у новонасталој Југославији појавио се још један ред запажених колекционара, по правилу високих партијских и државних функционера. Међу њима се у Србији истичу Лепосава Лепа Перовић, са супругом Кочом Поповићем, затим Милица и Светозар Вукмановић Темпо, потом дипломате Блажо Кусовац, Миодраг Марковић, Арсо и Војка Милатовић и Здравко и Веда Печар. Богате збирке југословенског савременог ликовног стваралаштва, претежно сликарства, Лепа Перовић је даровала Лазаревцу, Милица и Светозар Вукмановић Цетињу, а Миодраг Марковић родном граду, односно Народном музеју у Пожаревцу. Главнину збирке Блажа Кусовца откупио је „Синтелон” из Бачке Паланке, а њен знатан део у смутним временима транзиције, на сву срећу, завршио је као дар Галерији Матице српске у Новом Саду. Што се тиче збирке брачног пара Милатовић, која је формирана за време док је Арсо обављао дужност амбасадора у Тирани, Софији, Варшави, и нарочито Букурешту, а садржала је изванредан библиотечки и картографски материјал везан за историју балканских народа и држава, посебно Србије и Црне Горе, поклоњен је Академији наука Црне Горе, док је изузетно вредан део од више стотина икона и слика драгоцених за проучавање и представљање српског иконописа и сликарства XVIII, XIX и раног ХХ века поклоњен Народном музеју у Београду. Од богате археолошке, етнографске и уметничке збирке предмета афричке културе брачног пара Печар формиран је Музеј афричке уметности у Београду.

Њима свакако ваља придружити изузетне колекционаре Рајка Мамузића, од чије је дароване збирке настала у Новом Саду галерија која носи његово име, док се други део, једнако вредан, чува и умножава код врсног колекционара и наследника Николе Богдановића у Сремској Митровици. Новом Саду је и др Бранко Илић даровао своју богату збирку европске уметности. Упоредо са овом групом страсних колекционара јављају се и књижевник и новинар Синиша Пауновић, архитекта Александар Секулић, те правник из Смедерева, Милан Јовановић Стојимировић. Од Пауновића је остала у Београду, само по називу, Мала галерија која носи његово име, а садржи неколико стотина слика, графика, скулптура и више од хиљаду цртежа, карикатура и илустрација за новине, одреда радова југословенских и бугарских уметника ХХ века. Док је Секулић своју веома вредну збирку икона и слика даровао граду Београду, дотле је Стојимировић своју поклонио Музеју у Смедереву. Истовремено, током друге половине ХХ века, формирају се и збирке слика и скулптура код угледних лекара, др Душана Кусовца, др Даре Смодлаке, др Исидора Папа, др Ђанија Поповића и, више од свих, др Јакова Смодлаке, који је највећи део своје пребогате колекције југословенског ликовног стваралаштва друге половине ХХ века даровао београдском Народном музеју. Поред њих формиране су још и пажње вредне збирке, сад већ почивших, академика Косте Михаиловића и Станојла Рајачића, затим Илије Саватића, Коломана Трчке, Гавра Алтмана, Смаје Манџуке, Бранка Јаношевића, Зеке Ђорђевића, Душана Илијевића и тако редом.

Током ХХ века, посебно после Другог светског рата, међу наручиоце, скупљаче и чуваре плодова материјалне културе и уметности у новоствореној Југославији, што значи и у Србији, поред специјализованих институција, музеја и галерија, чији је број нагло и претерано порастао, запажено су деловале многе државне организације и установе. Тако су се у репрезентативним савезним и републичким здањима, резиденцијама маршала и Маршалату, затим зградама председника и председништава република и покрајина, њиховим владама и скупштинама, партијама и синдикатима, при разним министарствима, посебно савезним, какво је онда било Министарство иностраних послова са његовим пословницама амбасадама, конзулатима, војним и економским мисијама, као и културним центрима, временом сабрале вредне збирке уметничких дела, слика, скулптура, графика, таписерија, мозаика, али и стилског намештаја, посуђа, порцелана, керамике и тако редом. Њима су се упоредо придруживале и моћне привредне, индустријске, трговачке, угоститељске и нарочито запажено финансијске установе. Веома значајну и свакако запажену улогу особеног колекционара одиграла је некад моћна Југословенска народна армија, односно њене институције културе, у првом реду захваљујући деловању добро осмишљене и широко распрострањене мреже домова војске.

Невоља је што се многа од ликовних дела која су откупљивана с циљем да подрже уметност, уметничко стваралаштво и саме уметнике, оплемене радне просторе и едукују људе запослене у њима, сада – захваћена процесима транзиције друштвеног у приватно власништво – распродају и развлаче наочиглед државе и њених маргинализованих установа заштите културних добара. Тако су се прва на удару нашла уметничка дела сабрана у банкама, затим у некад моћним привредним, трговачким и угоститељским предузећима која су преко ноћи проглашена неликвидним, гурнута у стечај и олако продата. Ипак, у ово смутно време пољуљаних система вредности, охрабрује и пружа наду појава појединаца, галериста и колекционара, који су спремни да своју љубав, каткад и страст, према ликовном стваралаштву, ставе изнад пуких комерцијалних интереса. Таквим ставом и понашањем они знатно ублажавају проблеме проистекле из дубоке друштвене кризе. Због тога деловање таквих појединаца који су спремни и кадри, сада и овде, да своје збирке ставе на увид јавности, било њиховом стручном обрадом и публиковањем или излагањем, уз одговарајуће каталоге, увелико добија на значају и завређује општу хвалу. Стога није претерано када се приреде или приређују изложбе попут ове у Галерије РТС-а, која је већ минулим радом показала како и колико цени улогу колекционара као својевидног селектора, односно кустоса.

У ствари, захваљујући колекционарима и све запаженијем и важнијем деловању галериста и њихових галерија, чији опстанак у доброј мери зависи од добре међусобне сарадње, настале су у Србији, особито током протеклих деценија, истински вредне збирке ликовних дела. Њих има много, на десетине, па и знатно више. Тачније оних истинских љубитеља уметности, који у време свеопште кризе и видног посустајања државних институција културе, у првом реду музеја и галерија, све више добијају на значају као, доиста, нека врста нових селектора и кустоса.

Коначно, да напред речено није само пуко и овлашно евидентирање процеса сабирања и чувања ликовних културних добара у Србији, наравно само у приватном поседу, већ да је у питању покушај да се укаже на изузетан значај и постигнуте резултате на том пољу, више него упечатљиво сведочи, својим високим уметничким вредностима избор овде и сада изложених слика начињен из свега три пажње вредне, али ни највеће, ни најбоље, ни најзначајније збирке. Али, истодобно, збирке без којих се не могу целовито сагледати нити оцењивати токови развоја ликовног стваралаштво у Србији XX и првих деценија XXI века. Један од њих тројице је јавна и веома позната личност, чувени европски и светски спортски делатник, са пуном свешћу да оно што поседује представља опште добро. У питању је знаменити кошаркашки тренер, Душко Дуле Вујошевић. О каквом се колекционару, кустосу и зналцу ради најбоље сведочи мој први сусрет са њим и његовом збирком. Било је то пре много деценија када сам у његовом ликовним делима пренатрпаном стану, видео гомиле књига, репрезентативних уметничких прегледа, монографија, каталога, студија и томе сродне стручне литературе, коју је очито користио, прегледавао и ишчитавао. Постало ми је намах јасно да пред собом имам истински острашћеног, љубопитљивог и крајње радозналог заљубљеника у оно што скупља. Касније сам се уверио да он своја колекционарска искуства и своју непатворену љубав према ликовном стваралаштву покушава да пренесе и младим спортистима, чији је био – и јесте – учитељ у сваком погледу.

Дакле, оно што смо са овом изложбом хтели да укажемо проистиче из спознаје и уверења да наступају нека друга времена. Музеје и галерије, који таворе од буџета за културу, а он је више него недовољан, полако покрива музејска прашина и патина прошлости. Насупрот, судећи према свему, што су урадили појединци, попут Мадлене Јанковић Цептер и, на пример, недавно, Радивојe Дражевић, односно како делују све бројнији колекционари који, попут Душка Вујошевића, имају свест да оно што поседују представља опште и сваком заинтересованом доступно добро, назиру се нека скора и боља времена заштите, скупљања, чувања и коришћења уметничких добара. Укратко, кустоси у друштvеним музејима и галеријама постају све више чиновници и бездушне бирократе, док се колекционари преображавају у острашћене зналце кустосе.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.