Читај ми!

У спомен доследности - Миодраг Рогић

Галерија РТС од 9. фебруара до 10. марта 2023. „Mислити на сличност, значи мислити на лаж, a priori. Чула деформишу, а дух у ствари формира” Жорж Брак

Откуд толико дуготројног и болног устезања да јасан утисак о сликарству Миодрага Рогића преточим у реч?

Надам се, наднесен над обесхрабрујућом белином папира, да није само слабост моје уобразиље и вештине по среди, нити уобичајени страх од промашаја, од незграпности, од немоћи мисли да себе заодене у реч.

На хоризонту муцаве слутње израњају, чини ми се, пресудни разлози; узмицање пред храброшћу уметника да се не клони путева којима су ходали или, најпре, просецали, славни предходници; и потом слабовоља пред тешкоћама одгонетања и разобличавања површног и , дакако, погрешног утиска о "већ виђеном". Апсолвираном. Усвојеном. Канонизованом.

Схватам да се, покушавајући да пишем о Рогићевом сликарству, суочавам са узбудљивим сведочанством о храбрости и доследности, о уверењу да вечитост уметничке тајне почива како на иновацији-формалној, тематској, значењској, технолошкој, развојној, тако и на иманентним својствима и елементима слике.

Као што су у ћутању све речи, јер ни једна није изговорена,(зато је ћутање најречитије),

Тако су у укоченим, здепастим, квазимонументалним Рогићевим облицима и људима, сви покрети.Људи као брда, предмети као фигуре, облици и масе, кроте и сажимају интеграл свих линија, свих линија, свих покрета, свеколике могућности кретања.

Као што су у ћутању све речи, у белом су платну све слике.Ослобађајући своју слику из белине, тој слици слике света, уметник не додаје, и не поистовећује је са варљивим предлошком, већ одузима, сажима, сабија, своди, компримује.

Из безмерја белине, сликар-алхемичар, реконструише остатке темељне слике и поново их оркестрира у целину.

Плаз чисте линије, садржајнице, обрубљује звук чисте боје.Њихово здружје одише метафизичком елементарношћу.

У тој свевласти линије и боје, у потпуној плошности слике, која као да је грубо клесана, и у којој, наизглед, нема ваздуха за перспективу, она се јавља-чудесно и јединствено.

Конвенционалну, занатску подразумевајућу перспективу, уметник надомешта магијом

испрекидане линије.Оперважујући чисту боју и секући се негде изван слике, две искидане линије убедљиво предочавају простор.Будући да сликара не занима манифестовање феномена ликовног умећа, већ суштина слике, константност, тежина, елементарно значење боје и линије, та је перспектива зачудна и енигматична.Плени најпре чедношћу, веселошћу и чистотом.

Брижљивији поглед, потом, открива свеобухватну иронију којом исијава оваква перспектива; иронију над људском сујетом и човековом увереношћу у објективност чула, у досежност простора и времена.

Утисак комичности и крхкости људске сујете, неизбежан је и независан чин и од уметникове намере.Трагање за темељним и елементарним, дакле и вечитим принципима на којима је заснована слика, сучељено са свакодневним животом, ма колико блиским и пријатним, нужно резултира иронијом.

Перспектива је, дакле, израз човекове худе перспективе, јалових хтења, узалудних напора и немоћи да се позабави суштаственим.

У лакоћи дочаравања такве атмосфере, зрачак шеретске чедности наговештава озбиљну етичку и уметничку дистанцу према свету и према свему унутар и око себе што није промишљано и проосећано.Сва је та аура слике, упркос томе, проткана симпатијом и саучесништвом, а не надмоћном уздржаношћу и цинизмом.

Утисак о сажимању, зауздавању, тезаурисању простора, времена и кретања, појачавају театрални људски ликови.

Монохромни, масивни и претенциозни, они зјапе празном самосвешћу и охолошћу покадшто.Па ипак, иако тако непомерни и тешки, механичком самодовољншћу и самозадовољном тупошћу, наговештавају бивши или будући покрет.Налик су картонским акробатама, играчкама немаштине, који висе о концу затегнутом између две дашчице .Лаким притиском на крајеве дашчица обрћу се, скачу и трзају, зауздани концем.

И, ето, новог противречја: слутњу поигравања и жестоког кретања, оличава човек-брдо или човек-стена.

Линија сведржитељка, она која леди и оживљава која је истовремено и сев идеје о сопственој ограничености, придаје Рогићевој слици звук, значење и поруку о претенциозности човековој, његовом нарцизму и шупљој самоуверености.Та тмурна порука проткана је, срећом по особеност Рогићевог сликарства, разумевањем за човекове слабости-за своје сопствене, најпосле и љубављу према животу и свету око себе.У томе, може бити, лежи кључни парадокс иронија над пропадљивошћу и крхкошћу тежњи и идеала, и симпатија и доброхотно разумевање неминовности бега од спознаје сопственог ништавила.

Низу противречја -иронија а љубав, статично а кинетично, перспектива линијом -додајмо и слееће : Рогић је сликар потпуне особености, а површна наводљивост тече ка великим узорима.
Проничем, може бити одвећ слободно, да се Мајстор често, с намером заогртао холограмом огртача класика...не би ли проверио себе...или...можда..посматраче својих слика.

Овде можете преузети каталог изложбе 

 

петак, 29. март 2024.
23° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво