После обраћања представника Амбасаде републике Србије у Словенији као и Савеза српских друштава Словеније уследио је програм који је одушевио све присутне.

Младост није само друштво, то је део наших живота а самим тим и део наших породица, рекао је у емотивном обраћању присутнима Бојан Антонић, председник друштва. Било је и тешких периода када је у питање био доведен опстанак друштва али је жеља, воља, ентузијазам и љубав према фолклору добрих људи савладала све препреке.

"Дозволите ми да искажем своју личну емоцију, и сам као четрнаестогодишњи дечак направио сам своје прве фолклорне кораке баш у овом друштву 2001. године, зато је Младост је део мог живота", каже Бојан Антонић председник КУД “Младост” Љубљана.

"Драго ми је да су се 2021. када су славили 20 година, морали су из разних разлога да стану, а после наставили 2023. и данас смо гледали више 260 играча на сцени, 260 фолклораша, 260 душа које играју и певају и чувају српску традицију у Љубљани и Словенији", каже Милан Гламочанин,председник Савеза српских друштава Словеније.

У завршници програма уследила је додела признања и захваланица свима који су несебично допринели да Културно уметничко друштво Младост из Љубљане буде на нивоу који достојно представља културу,музику, игру, песму и српску традицију. И на крају слика за памћење.

„Напротив, писао сам је суочен са спознајом да време пролази брже него што смо икада веровали да ће пролазити и да човек, ако на време не сачува своја сећања, ризикује да једнога дана остане без најважнијег дела себе. Дуго сам мислио да човек памти док год живи. У младости нам се чини да су догађаји које проживљавамо урезују у нашу свест тако дубоко да их никаква пролазност не може избрисати. Веровао сам да ћу се увек сећати лица која су ми нешто значила, кућа у којима сам боравио, мириса детињства, улица и гласова људи који више нису међу нама... А онда неосетно, почнемо да примећујемо како време односи неке важне ситнице. Најпре нестану детаљи, потом читави разговори и на крају почну да бледе лица. Тек тада схватимо да заборав није тренутак, него лагано умирање прошлости у нама. Можда је зато човек одувек имао потребу да прича“, каже Јаковљевић, који је и новинар, дугогодишњи главни уредник будимпештанских „Српских недељних новина“ и професор универзитета.

Додаје да није желео да пише класичну аутобиографију, јер му се чини да у многим таквим књигама човек, покушавајући да исприча свој живот, заправо изгуби оно најважније - душу сопственог искуства. Хронологија, по њему, уме да буде тачна, али не и истинита, јер живот није састављен од датума, већ од тренутака који нас изнутра мењају, а који понекад споља изгледају сасвим безначајно.

„Једна реченица може да нам обележи читав период живота, а један сусрет, поглед или растанак да промене човекову судбину. Зато ови текстови нису писани као аутобиографија, већ као мемоарске приче и есеји. Сваки од њих је покушај да се ухвати оно што се догодило, али и оно што је човек осећао док му се живот догађао. И није било лако. Набројати чињенице није тешко, али како оживети страх који смо некада носили у грудима, усамљеност коју нико није примећивао, младалачке заносе у које смо веровали или тугу која нас је мењала, а да тога нисмо били свесни?“, пита се аутор.

Открио нам је да је, док је писао ово дело, све више схватао да човек заправо читавог живота разговара са својом прошлошћу. Понекад јој бежи, понекад је улепшава, понекад покушава да је заборави, али никада не успева да је напусти.

„Сви ми у себи носимо читаве невидљиве светове. У нама и даље живе деца која смо били, младићи који су веровали да су бесмртни, људи које смо волели, пријатељи које смо изгубили, градови који више не постоје онакви какве их памтимо… И човек, што је старији, све више осећа да је његов прави завичај заправо сећање. Зато мислим да свако ко намерава да пише аутобиографију, мемоаре или било какво дело које захтева напор присећања, то треба да учини пре него што га време превише удаљи од сопственог живота. После шездесете године човек почиње другачије да осећа пролазност, јер постаје свестан колико је све крхко и неизвесно“, сматра Јаковљевић, који је аутор дваесетак прозних и песничких књига.

Он очекује да ће ова књига имати и своје наставке, које управо исписује у својој списатељској радионици. За РТС каже да писање ове врсте литературе за њега представља дуго унутрашње путовање кроз сопствени живот.

„Враћао сам се местима која као таква више не постоје, људима које више не могу да сретнем и разговорима који су заувек завршени. За то време схватио сам да прошлост никада заиста не пролази, већ наставља да живи у нама, тихо и упорно, обликујући наше мисли и нас саме. Понекад сам током писања осећао и тугу коју је тешко објаснити, ваљда зато што је сваки покушај присећања истовремено и суочавање са губицима. Човек тада јасно види колико је људи нестало из његовог живота, колико путева није пређено и колико је речи заувек остало неизговорено“, наводи аутор.

Књигу „Опрост“ објавила је издавачка кућа ЗиД из Будимпеште, на челу са Зораном Меселџијом. Уредник издања је Драгана Меселџија, док је поговор написао проф. др Робер Колар.

“Читалачко искуство које књига "Опрост" Драгана Јаковљевића нуди, разликује се од онога на шта је савремени читалац навикао. Ово није штиво које се чита брзо, нити оно која се памти по заплетима. Реч је о књизи која захтева спорост, враћање и застајање. Неке њене приче и есеји траже да се прочитају више пута и неминовно воде повезивању са личним искуством читаоца”, пише проф. Колар у својој рецензији.

Он наводи да се „Опрост“ може читати као тиха хроника сазревања, у којој се не бележе прекретнице спољног живота, него готово неприметна померања у начину на који човек види себе и друге. Управо зато се, сматра он, ова књига не завршава последњом страницом, већ се наставља у читаоцу, кроз начин на који он после ње посматра сопствени живот.

Првог дана одржана је церемонија доделе награда, на којој су одате почасти институцијама, фондацијама и појединцима чији рад доприноси позитивним друштвеним променама и хуманитарном напретку. Вече је окупило појединце и организације који су посветили своје животе и ресурсе служби онима којима је помоћ потребна. Награде се додељују у различитим областима, укључујући здравствену заштиту, образовање, исхрану, социјалну заштиту, уметност и културу.

„Наш рад је увек био вођен уверењем да патња не познаје границе, тако да ми и помажемо свима, без обзира на њихову етничку припадност или вероисповест. Свако људско биће заслужује бригу, наду, љубав, достојанство, једнаке шансе, разумевање и саосећање. Уз помоћ дивних људи који помажу рад организације „Лајфлајн“, подржали смо болнице неопходном медицинском опремом, омогућили операције које спасавају животе деце, донели опрему школама и домовима за децу, али најважније – показали смо онима којима је помоћ потребна да нису сами. Да постоји неко ко их воли и брине о њима.

Како је ово вече посвећено наградама, морам да напоменем да је највеће признање које неко може да добије сазнање да смо направили позитивну промену, да смо нечији живот учинили бољим. То је нешто што вам даје енергију и инспирацију да наставите свој пут. Топлина, поверење и поштовање које сам добила од народа Србије јачају моју посвећеност да наставим своју мисију. Али највише од свега, то је била љубав коју сам добила од њих, јер без љубави немамо ништа. Зато ми је мисија организације „Један свет, једна породица“ тако блиска срцу. Њена посвећеност служењу свим људима без дискриминације – виђењу света као једне породице – одражава саму визију која је водила мој рад и рад свих људи који су ме подржавали од њеног почетка. Дубоко сам дирнута обимом рада организације и хуманитарним иницијативама њеног оснивача, као и искреношћу којом они окупљају људе из разних народа и култура“, рекла је принцеза Катарина у свом говору.

Принцеза Катарина је такође била члан међународног жирија задуженог за избор осталих добитника награда. Пошто положај краљевске породице захтева да се одржи дух неутралности и непристрасности, уздржавањем од процењивања хуманитарних и добротворних подухвата, принцеза Катарина је свим номинованима подједнако доделила највишу оцену, као гест јединственог признања и захвалности за изузетан рад који је свако од њих обавио.

Престолонаследник Александар и принцеза Катарина су овом приликом били у пратњи професора др Афксендијаса Калангоса, светски признатог и уваженог стручњака из области кардиохирургије и дугогодишњег пријатеља краљевске породице Србије.

Основана од стране Шри Мадхусудана Саија, Мисија „Један свет једна породица“ је међународна хуманитарна иницијатива вођена принципом „Воли све, служи свима“. Кроз бројне пројекте и партнерске организације, Мисија подржава бесплатне програме здравствене заштите, образовања и исхране за заједнице које немају приступ основним потребама, истовремено промовишући саосећање, службу и глобалну солидарност. Активности организације инспирисане су концептом да човечанство чини једну глобалну породицу уједињену кроз бригу о другима и несебично служење. Са фокусом на иновативне, инклузивне и моделе службе који се могу примењивати вишеструко, Мисија има за циљ да врати достојанство, наду и потенцијал милионима живота. Превазилажењем баријера географије, расе и економског статуса, ствара одрживи утицај и подстиче глобалну заједницу саосећања и бриге.

Другог дана Фестивала „Један свет, једна породица“, 9. јуна 2026. године, престолонаследник Александар и принцеза Катарина  присуствују почетку образовног дела ове манифестације и биће покровитељи догађаја који је на овај дан посвећен Србији и Грчкој.

Представа ће се одржати 19. јуна у Трсту (Teatro Miela Bonawentura, Piazza Duca degli Abruzzi 3), 20. јуна у Вићенци (Cinema Aurora,
Via Chiesa 36, Malo (VI)) и 21. јуна у Милану, и то у сарадњи са Српском православном црквеном општином и парохијом Светог Стефана Првовенчаног у Милану (Cineteatro Edelweiss, Piazza Cuzzi 8, Besana in Brianza (MB)).

Радња представе смештена је у једну необичну ноћ током прославе десетогодишњице пријатељства краља Луја XIV, дворске луде и писца Молијера. Док се тројица пријатеља присећају прошлости и препуштају атмосфери славља, краљ открива да његови најближи сарадници припремају представу у којој га исмевају. Од тог тренутка вече се претвара у узбудљиву игру моћи, истине и емоција, пуну неочекиваних обрта и снажне драмске напетости.

„Ноћ богова“ је представа која публику истовремено насмеје, узнемири и подстакне на размишљање. Кроз духовите дијалоге и драматичне сукобе, поставља вечита питања: колико смо слободни, колико смо искрени једни према другима и да ли људи на власти икада могу бити сигурни да су вољени због себе, а не због моћи коју поседују.

Комад Мира Гаврана, једног од најизвођенијих савремених европских драматичара, доживео је бројне премијере широм света – од Београда, Сарајева и Подгорице до Прага, Вашингтона и Мелбурна – освајајући публику снажном причом, хумором и емоционалном дубином.

Догађај се реализује уз подршку Регије Фриули Венеција Ђулија.

Том приликом председница Удружења је господину Гујону уручила примерак прошлогодишњег зборника, као знак захвалности за његов дугогодишњи хуманитарни рад и посвећеност српском народу на Косову и Метохији.

Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници Амбасаде и Генералног конзулата Републике Србије у Швајцарској, као и бројне званице из културног и јавног живота у Швајцарској.

Полазећи од чињенице да је медицина наука у којој се готово свакодневно остварују нова достигнућа, где размена знања и искустава у свакој области здравствене заштите имају велики значај, ова традиционална Конференција још једном ће омогућити лекарима из Србије и свих делова планете да стварају и унапређују професионалне односе и деле своје знање са колегама широм света.

Конференција српске медицинске дијаспоре је акредитована од стране Здравственог савета Републике Србије као међународни конгрес и део је система континуиране медицинске едукације. Одржава се под покровитељством принцезе Катарине, у организацији Српског краљевског медицинског удружења и Фондације Њ.К.В. Принцезе Катарине, уз подршку Министарства здравља, Лекарске коморе Србије и Краљевског медицинског одбора.

Програм овогодишњег Самита био је фокусиран на иновације, отпорност и висококвалитетни развој у оквиру глобалне туристичке економије и обухватао је дијалоге са градоначелницима, тематске форуме и посебне сесије које се односе на међународну сарадњу и инвестиције.

Овогодишњи Самит отворио је градоначелник Пекинга и председавајући Савета WTCF, гдин. Yin Yong. Присутним делегатима су се обратили гђа Gloria Guevara, председница WTTC -World Travel & Tourism Council, и гдин Gao Zheng, заменик министра културе и туризма НР Кине, представивши најновије резултате у туризму светских градова.

На Генералној скупштини Београд је ове године изабран за члана 4. Савета WTCF од стране представника чланова, на тајном гласању.

У интервјуима за WTCF, The Economist China, централну кинеску телевизију CCTV и националну агенцију Xcinhua, у светлу недавне посете председника Србије Александра Вучића НР Кини, директор ТОБ Миодраг Поповић је рекао да су политички економски и културни односи две земље на таквом нивоу да туризам и сарадња у туризму имају подстицај који је на WTCF добио нове перспективе. Поповић је нагласио да је Београд после десет година, као члан ове организације прешао велики пут а резултати уложеног ће се тек видети у годинама пред нама, а посебно следеће године за време EXPO 2027. Посебно је истакао значај културне размене у оквиру промоције туризма, али и развоју нових технологија у туризму и вештачке интелигенције која је учинила да раздањина од Београда до Пекинга од 8.000 километара више практично не постоји, као ни препреке везане за плаћања, локални транспорт и језик.

Говорећи на форуму под називом „Future Travel, Savoring Cities" посвећеном развоју промоције и искуствима у сегментима туристичке понуде, Поповић је говорио о грађењу специфичног бренда Београда, кроз гастрономију, културу, и планиране садржаје и активности ослањајући се на светску изложбу EXPO 2027.

На форуму су, поред Миодрага Поповића, учествовали Angela Moreno Ramon, заменик градоначелника за туризам и култру Севиље, Vasileios Vasileiadis, директор Туристичке организације Солуна, Daniela Maia, секретар за туризам Рио де Жанеира, Frederique Ada-Kouassi, директор туризма Обале Слоноваче, Liu Dong „Global Gourmet" и члан жирија „Golden Dish Awards", док је домаћин сесије био генерални менаџер Time Out China.

Туристи из НР Кине у константно растућем броју у Београду како по броју долазака тако и остварених ноћења, и тренутно се налазе на другом месту са 114.341 посетилаца у 2025. години (+19%) и 237.100 остварених ноћења (+12% у одноду на 2024. годину).

„Учешће на овом догађају била је прилика да се још боље упознају потребе, навике и интересовања кинеских туриста, као и да се Београд представи раме уз раме са водећим европским и светским туристичким градовима", рекао је Миодраг Поповић.

Главни спонзор догађаја је Институту Превент из Љубљане, који успешно послује од 1991. године у области превентивних делатности, а заменик главног директора Института Саша Гајић се, поред свог професионалног рада, бави поезијом и учествује на научним конференцијама.

Програм су својим наступом отворили гусларка Јелена Ђапић, фрулаш Никола Опалић и мушка певачка група КЗС „Шамарица“. 

Публици су се обратили председник Удружења српских књижевника Словеније и Европске академије српских наука и уметности, професор Саша Гајић и технички потпредседник Савеза српске дијаспоре Европе, др проф. Жељко Еремић.

"Част и обавеза су ми да кажем нешто о Савезу српске дијаспоре Европе. Регистрован  је недавно, а окупља тренутно 50 српских друштава из различитих држава. Ово је један од европских српских субјеката. Као што сте приметили у називу, код регистрације није назив ЕУ, него Европе јер су саставу и поједина друштва балканских република ван ЕУ, а наше главне делатности су повезивање Срба кроз српску дијаспору целе Европе па и шире кроз, културну, уметничку, научну па политичку област. Главно наше финансирање биће од чланарина и донација из појединих фирми. Ширићемо наше чланство, а свако српско друштво из било које земље и наравно које то жели, може постати члан нашег Савеза. Нагласићу, да су нам се придружили врхунски стручњаци, научници. Ускоро ћемо активирати и нашу интернет страницу преко које ће још лакше да се обављају наше регистроване делатности", рекао је, између осталог, проф. др Жељко Еремић.

Након тога наступио је познати гуслар Никола Ђапић.

 Међународна презентација традиционално окупља три организације - Савез српске дијаспоре Европе, Удружење српских књижевника Словеније и Европску академију српских наука и уметности, који су доделили своја висока признања и награде појединцима који су својим радом, трудом и стваралаштвом оставили значајан траг.

Међународни научни конкурс „Научник године“ Балкана и Европске уније 2026. године, са укупно 57 пријављених учесника, а заслужна признања и награде уручио је председник Гајић.

Признање „Иноватор – научник године Балкана и ЕУ“ са златном медаљом и значком додељује се Далибору Гмитровићу, студенту ВТШ из Зрењанина.

Преостале награде и признања биће накнадно достављене лауреатима из Белорусије и Русије преко генералне секретарке Академије, докторандкиње Дајане Лазић.

Добитници признања: протојереј Александар Романчук из Белорусије, архимандрит Афанасије Соколов из Белорусије, доцент Алексеј В. Корољ из Белорусије, др Сања Шуљагић из Србије, протојереј Виктор Васиљевич из Русије.

Следио је Међународни песнички конкурс „Златно перо“ Балкана и ЕУ – 2026, са 102 пријављена учесника.

Главне награде додељене су:

1. Јелена Дардић из Новог Сада са песмом „Пробуди се Србијо“ – прво место.
2. Братислав Тодоровић из Земуна са песмом „Србија“ – друго место.
3. Иван Миленковић – Јесењин из Ковачевца са песмом „Где сам рођен ту припадам“ – треће место.

Додатне награде и дипломе освојили су: Дамјана Савчић из Вишеграда са песмом „Манастир Добрун“, Милован Петровић из Смедеревске Паланке са песмом „Мала Света гора“, Данијела Арсовић из Ужица са песмом „Божуров цвет“.

Након доделе, поново је наступила мушка певачка група КЗС „Шамарица“, а затим гуслар Никола Ђапић и фрулаш Никола Опалић.

Настављено је са Међународним песничким конкурсом „Витез поезије“ Љубљана 2026, са 53 пријављена учесника.

Главне награде додељене су:

1. Јована Живадиновић из Рашевице код Параћина са песмом „Сваке ноћи“ – прво место.
2. Милица Симоновић из Шилова код Гњилана са песмом „Љубав је смисао времена“ – друго место.
3. Љубица Ракас из Земуна са песмом „Пупољак мали“ – треће место.

Додатне освојене награде и дипломе: Радмила Стојадиновић из Пожаревца са песмом „Фали љубав“, протојереј ставрофор Момир Васиљевић из Миљена код Чајнича са песмом „Љубави моја“, Братислав Тодоровић из Земуна са песмом „Далека“.

Након доделе својим песмама представили су се песници Даринка Марковић, Нада Јовичић, Даница Кнежевић, Мирјана Матић, Марија Божовић, Раде Пантелић.

Председник Гајић уручио је признања заслужним појединцима: др проф. Милораду Ранчићу признање Савеза српске дијаспоре Словеније са сребрном медаљом, др проф. Жељку Еремићу златну медаљу и значку са звањем почасног академика Европске академије српских наука и уметности, диплому са златном значком младој гусларки Јелени Ђапић.

Посебна признања уручена су и новинарки Вањи Васић из Београда, која дуги низ година професионално прати и извештава о активностима српске дијаспоре и културним догађајима, ауторки збирке „Коме смета моја песма“ Јовани Живадиновић, ауторки збирке поезије „Девојачка соба“ Љубици Поповић Ракас, мушкој певачкој групи КЗС „Шамарица“, гуслару Николи Ђапићу, фрулашу Николи Опалићу, председници КЗС „Шамарица“ Даници Богдановић, којој ће бити уручена специјална захвалница, песнику Радету Пантелићу.

Захвалнице су добили и учесници који су представили своје поетске и уметничке радове: Даринка Марковић, Нада Јовичић, Даница Кнежевић, Мирјана Матић, Марија Божовић, Маша Станојловић и Димитрије Ракас.

Заслужене захвалнице успешне сарадње организаторима уручене су од Братислава Тодоровића СКК “Иво Андрић” из Земуна и председнице СКК “Иво Андрић” КЗС Шамарица из Београда.

Програм је водила Милица Ракас, а завршен је наступима Данице, Милице и Љубице, из удружења КЗС Шамарица, са песмом „Суза Крајишка“, уз пратњу Димитрија Ракаса на гитари.

Ритам српског кола, традиционални звуци и шаренило ношњи привукли су пажњу бројних пролазника и посетилаца различитог порекла, пред којима је наш фолклор на најлепши начин представио дух заједништва и лепоту српске традиције.

Удружење "Никола Тесла Ханинге" ове године прославља 20 година рада. Током две деценије постојања, постало је важно место окупљања деце, младих и породица српског порекла у Стокхолму. Данас окупља око 400 чланова, од којих је велики број активан у фолклорним групама. У удружењу играју сви узрасти, од најмлађих чланова до ветерана, а поред фолклора негује се и песма кроз певачку групу.

Циљ удружења је очување српског језика, културе и традиције у дијаспори, али и представљање српске културе шведском друштву.

Кроз игру, песму и дружење, удружење настоји да млађим генерацијама пренесе осећај припадности, заједништва и поноса на своје порекло.

Награда се додељује са намером да се очува наслеђе Мирослава Мајкла Ђођевића, да се инспиришу други да следе његов пример у изградњи боље и повезаније заједнице, као и да се обнови и ојача традиција задужбинарства. За награду могу бити предложени појединци неспорног угледа који су се истакли добротворним делима и изузетним филантропским доприносом, и то како они у отаџбини, тако и они српског порекла широм света.

Образложене предлоге кандидата за награду могу поднети појединци, организације и компаније као и непрофитне организације, медијске куће, маркетиншке агенције и сви заинтересовани појединци.

Главни критеријуми су: мерљив позитиван ефекат који кандидат својим деловањем има на заједницу; затим вредности које промовише – пословни морал, друштвени углед и препознатљивост, утицај на друге да се придруже доброчинству као и обим и континуитет улагања у филантропске пројекте, тј. филантопски стаж. Узимају се у обзир подухвати у свим сегментима друштвеног живота: развој науке и образовања, заштита животне средине и културног наслеђа, унапређење људских права, помоћ угроженим категоријама становништва итд.

Одлуку о добитнику награде "Мирослав Мајкл Ђорђевић" доноси петочлани жири којег именује Управни одбор Фондације Студеница. Награду чини скулптура, уметнички ауторски рад алумнисте Фондације Студеница, која симболизује доброчинство и филантропију. Добитник награде биће и медијски промовисан од стране Фондације Студеница и партнера.

Крајњи рок за предлагање је 25. септембар, а награда ће бити додељена на посебној свечаности након одлуке Жирија.  Све информације о конкурсу могу се сазнати на: www.sr.studenica.org

Србију су представљала три излагача, а сва три експоната награђена су златним одличјима: Владимир Милић – Србија 1880–1915: Три краља – Велико злато и похвала жирија (Felicitation); Александар Боричић – Поштанска историја Србије 1733–1915 – злато; Ратомир Живковић – Развој међународног ваздушног поштанског саобраћаја у Краљевини Југославији 1923–1941 – злато.

Посебан успех представља освајање Великог злата са похвалом жирија за експонат „Србија 1880–1915: Три краља“, једног од највиших признања у светској такмичарској филателији.

Чињеница да су сва три српска експоната награђена златним одличјима потврђује висок квалитет српске изложбене филателије и њен углед на међународној сцени.

Ови резултати представљају наставак успешних наступа српских излагача на најзначајнијим међународним изложбама и још једну потврду да Србија припада кругу земаља које остварују врхунске резултате у светској филателији.

Савез филателиста Србије подсећа да ће у октобру ове године у Београду бити одржана 16. национална филателистичка изложба „Србијафила“, која ће окупити највећи број домаћих и иностраних излагача у Србији током 2026. године.

Након књижевног програма, дружење је настављено у ведром расположењу, уз разговор, песму и игру, што је овом сусрету дало посебну топлину и чар.

Мајски сусрети у природи представљају више од обичног окупљања – они су симбол заједништва, припадности и трајне везе са завичајем. Ови сусрети потврђују да су корени јачи када их заједно негујемо, истовремено чувајући српски језик, књижевност и културно наслеђе.

За српски народ у расејању овакве манифестације имају изузетан значај, јер одржавају живу везу са отаџбином и преносе културне и духовне вредности на будуће генерације. Зато је жеља свих учесника да ова лепа традиција опстане, развија се и настави да окупља писце и љубитеље писане речи и у годинама које долазе.

Посета градилишту представља наставак активности у духу Протокола о сарадњи који је Кабинет министра Милићевића потписао са EXPO 2027, а који подразумева укључивање српске дијаспоре, удружења, кровних организација и појединаца у промоцију EXPO 2027, као и у представљање Србије у земљама у којима наши људи живе.

Министар Милићевић је поручио да је ова посета била важан симболички и практичан наставак разговора вођених током Сабора, посебно о развоју Србије, њеној модернизацији и улози дијаспоре у представљању новог лица наше земље. Он је оценио да је обилазак градилишта додатно оснажио уверење делегата да је Србија земља која се брзо мења и која има шта да покаже свету.

„Једно је слушати о успесима Србије, о инвестицијама, инфраструктури и великим развојним пројектима, а потпуно је друго када дођете овде, на градилиште EXPO 2027, и видите шта се ствара. Данас сам са више од 200 наших сународника из 30 земаља имао прилику да заједно осетимо тај успех на лицу места”, изјавио је Милићевић.

Милићевић је нагласио да је посебно важно што су представници дијаспоре имали прилику да непосредно виде пројекат који ће Србију представити свету.

„Наши људи који живе ван Србије најбољи су амбасадори своје земље. Зато желимо да буду укључени у промоцију EXPO 2027, да у земљама у којима живе говоре о Србији која се гради, која напредује и која има шта да покаже свету. EXPO 2027 је прилика да свет дође у Србију, али и да Србија преко своје дијаспоре још снажније изађе у свет”, рекао је Милићевић.

Министар је истакао да EXPO 2027 није само један сајамски догађај, већ доказ убрзаног развоја Србије и важан део ширег развојног циклуса који мења лице земље.

„Ово није само пројекат Београда, нити само једно градилиште. Ово је симбол Србије која верује у себе, која планира, ради и гради будућност. А наша дијаспора треба да буде део те будућности — као партнер, промотер, инвеститор и мост Србије са светом”, закључио је министар Милићевић.

„Ово није скуп на коме се само подсећамо ко смо. Ово је место на коме разговарамо шта заједно радимо даље. Желимо да од симболичне везе са дијаспором идемо ка конкретној, организованој и мерљивој сарадњи”, изјавио је Милићевић.

Он је нагласио да је политика Владе Републике Србије и политика коју дефинише председник Александар Вучић усмерена на јачање Србије, очување националног идентитета, мира, стабилности и повезивање нашег народа где год он живео.

„Дијаспора није споредна тема. Дијаспора је један од најважнијих делова нашег националног бића и један од највећих потенцијала будућности Србије”, поручио је министар.

Милићевић је истакао да Србија своје људе у свету не доживљава као госте, већ као део исте националне, културне и државотворне заједнице.

„Ви који сте данас овде нисте гости у Србији. Ви сте своји на своме. Ви представљате ону велику Србију која живи широм света — Србију која чува језик, веру, породицу, обичаје и везу са матицом”, рекао је Милићевић.

Министар је нагласио да је, поред очувања језика, културе и идентитета, један од најважнијих циљева државне политике према дијаспори — повратак.

„Не говоримо о повратку по сваку цену, нити о томе да неко мора да донесе одлуку преко ноћи. Говоримо о томе да је Србија земља у коју свако од вас може да се врати. Земља у којој може да се ради, ствара, подиже породица, покрене посао и види будућност”, поручио је Милићевић.

Он је најавио да ће један од наредних конкретних корака бити озбиљно мапирање потенцијала Србије и потреба локалних самоуправа, како би се оне повезале са знањем, искуством, капиталом и контактима наших људи који живе ван Србије.

„Желимо да знамо шта наше општине и градови могу да понуде нашим људима из дијаспоре као партнерима. Који крај има туристички, пољопривредни, индустријски или технолошки потенцијал. Где постоје могућности за инвестиције, сарадњу, пренос знања, пословно повезивање или повратак”, навео је министар.

Милићевић је најавио и рад на организацији великог пословног форума намењеног пословној дијаспори, повратницима, инвеститорима и свима који желе да буду део развоја Србије.

„Тај форум не сме да буде још једно окупљање ради окупљања. Он мора да има јасан циљ, јасан тајминг и мерљив резултат. Србија данас има шта да понуди. Наши људи у свету имају знање, искуство, контакте, капитал и углед. Наш посао је да те две снаге спојимо”, поручио је Милићевић.

Говорећи о EXPO 2027, министар је истакао да је то прилика да Србија свету покаже шта је постала и куда иде, али и прилика да дијаспора буде један од најважнијих амбасадора модерне Србије.

„Желимо да наши људи широм света говоре о Србији која се гради, развија и отвара нове могућности. EXPO 2027 није само велики догађај — то је слика Србије која верује у своју будућност”, рекао је Милићевић.

Министар је закључио да четврти Сабор показује континуитет и институционалну снагу односа матице и дијаспоре.

„Јединство није само реч. Јединство је рад, поверење и способност да слушамо једни друге. Снага није само у броју. Снага је у знању, организованости и спремности да се окупимо око Србије. Србија не заборавља своју дијаспору. Србија рачуна на своју дијаспору. Србија жели да са својом дијаспором гради будућност”, поручио је Милићевић.

Посебну симболику отварању изложбе даје чињеница да је поставка отворена у години великог јубилеја - 200 година од оснивања Матице српске у Пешти. Мало је познато да је управо Сава Текелија, као доживотни председник Матице српске од 1838. године, одиграо пресудну улогу у њеном развоју и опстанку. Сместивши Матицу српску у новоосновани Текелијанум, решио је њен дугогодишњи проблем смештаја и обезбедио услове за несметан рад најстарије српске књижевне, културне и научне институције. Матица је у Текелијануму добила своје просторије, али и финансијску подршку за рад, захваљујући чему је ова задужбина постала један од најважнијих центара српске културе крајем XVIII и у првој половини XIX века.

Поставку је отворила председница Покрајинске владе Маја Гојковић, која је истакла да је Матица српска током своје историје окупљала најзначајније ствараоце, научнике и културне посленике, чувајући језик, писмо и духовно наслеђе српског народа, те да и данас остаје симбол знања, просвећености и културног напретка. Она је честитала организаторима изложбе Музеју Војводине и Епархији будимској, на реализацији прве сталне музејске поставке у Текелијануму.

„Зато је обавеза свих нас да наставимо да подржавамо институције које чувају националну културу и историјско памћење. Да стално стварамо услове у којима ће млади моћи да стварају, напредују и у исто време остају верни вредностима знања, рада и одговорности“, рекла је Маја Гојковић.

Присутнима се обратио и митрополит будимски Лукијан, који је подсетио да је Будимпешта вековима била један од најважнијих центара српског духовног, културног и просветног живота, град у којем су настале две институције од непроцењивог значаја за српски народ - Матица српска и Текелијанум.

Осврнувши се на личност Саве Текелије, истакао је да његова задужбина није представљала само кров над главом генерацијама српских ђака и студената, већ и трајну поруку да се будућност једног народа гради кроз образовање, културу и очување духовног идентитета.

Говорећи о називу изложбе „Сеобе се настављају вечно“, митрополит је нагласио да српске сеобе нису биле само миграције и померања становништва, већ непрекидна борба за очување вере, језика, традиције и националног памћења. Он је посебну захвалност упутио Музеју Војводине, ауторкама изложбе и Покрајинској влади, који су препознали значај овог пројекта и подржали његову реализацију.

Кроз архивску грађу, фотографије, документе, портрете и вредне историјске предмете, посетиоци имају прилику да се упознају са најзначајнијим личностима и догађајима који су обележили историју Срба у Мађарској, али и са улогом Текелијанума као једног од најважнијих стубова српског културног и просветног живота ван матице.
Изложбу је реализовао Музеј Војводине, под покровитељством Покрајинска влада АП Војводине и Епархија будимска.

Присутнима се обратила и директорка Музеја Војводине и једна од ауторки поставке Чарна Милинковић, која је, између осталог, рекла:

"Циљ ове поставке није само да нас подсети на славну прошлост, већ да нас запита о нашој садашњости и будућности. Сава Текелија нам је оставио путоказ како се воли своја култура, свој народ, наслеђе и како се улаже у младост. Његов пример задужбинарства остаје трајна лекција о томе да је материјално богатство вредно само онда када постане духовно добро читаве заједнице. Зато користим прилику да се захвалим свим племенитим људима који седе у овој сали, који су својим радом допринели да данас Текелијанум отвара своје ново поглавље. Од данас његова прича почиње још више да се шири, отварајући врата не само за питомце, него и целокупној заједници која не сме добра дела (оних који су нам их оставили као свето наслеђе) да заборави. Овом изложбом приказујемо колико је заједништво подједнако важно и колико је и то узвишена реч, баш као и задужбинарство, те покушајмо да то спојимо и да не дозволимо супротно.“

Посебну пажњу посетилаца привукли су савремени мултимедијални садржаји. Поставка обухвата помоћу вештачке интелигенције „оживљене“ историјске фотографије, као и дигиталну презентацију чувене слике „Сеоба Србаља“ Паје Јовановића, чиме је историјска грађа на модеран и интерактиван начин приближена новим генерацијама. У оквиру изложбе приказују се и кратки видео-прилози под називом „Приче из Текелијанума“, који доносе занимљиве детаље о Сави Текелији, знаменитим Текелијанцима и историји ове институције.

Свечаном отварању присуствовали су Драган Станић, председник Матице српске, Александра Ђуровић, амвбасадорка Србије у Будимпешти, Биљана Гутић-Бјелица, амбасадорка Босне и Херцеговине у Будимпешти, Тијана Бугарски Палковљевић, управница Галерије Матице српске, Јованка Ластић, председница ССМ, Коста Вуковић, директор Српског црквеног музеја у Сентандреји, Пера Ластић, директор Српског института, као и други угледни гости и представници српских институција.

Данас у Текелијануму функционише средњошколски ђачки дом, а под његовим кровом делују и поједине српске институције, организације и цивилна удружења, чиме ова задужбина и даље представља једно од најважнијих средишта српског културног, образовног и друштвеног живота у Мађарској. О раду и очувању Текелијанума брине Епархија будимска, као и Задужбина Саве Текелије, под чијим окриљем ова историјска институција наставља своју мисију.

Отварањем прве сталне музејске поставке Текелијанум је добио нови садржај који може да га додатно позиционира на културној мапи Мађарске и српске дијаспоре, али и да овој велелепној грађевини врати место које јој по историјском, културном и националном значају несумњиво припада.

На тај начин Текелијанум ће бити живо место сусрета, образовања и очувања колективног памћења српског народа, настављајући мисију коју је пре скоро два века започео његов оснивач, Сава Поповић Текелија.

Сава Поповић Текелија (1761–1842) био је један од најзначајнијих српских просветитеља, добротвора и задужбинара. Рођен у Араду, школовао се у Бечу и Пешти, где је 1786. године постао први Србин доктор правних наука.

Као угарски племић, учествовао је у политичком и јавном животу Угарске и српске заједнице, али је највећи траг оставио као велики добротвор. Следећи идеје просветитељства, своје богатство и углед ставио је у службу образовања и културног уздизања српског народа.

Оснивач је Текелијанума, најзначајније српске задужбине у Пешти, и један од највећих добротвора и задужбината. Његово дело обележило је српски културни и просветни живот крајем 18. и у првој половини 19. века. У годинама и вековима који су уследили, личност и дело Саве Текелије постали су узор који су следили многи знаменити задужбинари и добротвори.

Под поруком „Дело које и данас живи“, свечаност је окупила представнике дипломатског кора, државних институција, верских заједница, научно-академске и културне јавности, партнере, сараднике и поштоваоце лика и дела Милутина Миланковића.

Хангар Старог аеродрома представља важан део Миланковићевог мање познатог, али изузетно значајног инжењерског и градитељског опуса. За своје време био је инжењерски подухват светских размера, а данас сведочи о Миланковићевој визији, знању и способности да научну мисао преточи у трајно и функционално дело.

Данас се на месту Хангара Старог аеродрома налази Hangar Food Market, највећи тог типа у региону, концепт који је већ дуго присутан у највећим светским метрополама. Тако је Миланковићев Хангар, чувајући свој историјски и симболички значај, добио нови живот, као место окупљања, сусрета и дружења, потврђујући поруку данашњег догађаја да дело које је настало из визије и знања и даље живи међу људима.

AFI Serbia, као друштвено-одговорна компанија која послује у Србији, препознала је значај очувања културно-научне вредности овог простора. Сарадња са Удружењем Милутин Миланковић усмерена је ка томе да Хангар Старог аеродрома, иако данас има нову функцију, остане препознат као место које чува успомену на једно од важних дела Милутина Миланковића.

Председник Удружења Милутин Миланковић, мр Славко Максимовић, истакао је да откривање спомен-плоче представља важан корак у очувању и преношењу Миланковићевог наслеђа новим генерацијама.

"Милутин Миланковић је био човек који је умео да повеже небо и земљу, космичке законе и грађевинску конструкцију, научну мисао и дело које траје. Иако га свет највише памти по климатским циклусима, Канону осунчавања и доприносу разумевању прошлости и будућности наше планете, не смемо заборавити да је он био и грађевински инжењер изузетне снаге, прецизности и визије. Хангар Старог аеродрома у Београду један је од материјалних трагова тог знања. Ова спомен-плоча није само обележје на једном објекту, већ порука да велика дела морамо чувати, тумачити и предавати младима као доказ да је Србија имала и има умове који припадају свету. Миланковићево дело није само део прошлости. Оно је жива обавеза, инспирација и путоказ будућим генерацијама", изјавио је мр Славко Максимовић, председник Удружења Милутин Миланковић.

Генерални директор компаније AFI Serbia, г. Адир Ел Ал, нагласио је да компанија препознаје важност очувања наслеђа простора у коме послује и развија своје пројекте.

„Хангар Старог аеродрома је данас место које повезује прошлост, садашњост и будућност. Зато нам је изузетно задовољство што, заједно са Удружењем Милутин Миланковић, доприносимо очувању сећања на дело великог научника и инжењера. Поред реконструкције Хангара Старог аеродрома, компанија AFI Serbia оставила је и сопствени трајни допринос инсталацијом уметничког дела под називом „Celestial Dance of Milutin Milanković“, које симболично повезује науку, уметност, историју и будућност, потврђујући значај очувања културне баштине кроз савремени израз. Верујемо да одржив и одговоран развој подразумева стратешко повезивање наслеђа, савремених потреба и дугорочних инвестиција које обликују будућност“, рекао је г. Адир Ел Ал, CEO компаније AFI Serbia.
Након свечаног откривања спомен-плоче, посетиоци су имали прилику да погледају изложбену поставку посвећену животу, раду и наслеђу Милутина Миланковића.

Удружење Милутин Миланковић ове године обележава 20 година рада посвећеног очувању и промоцији живота и дела Милутина Миланковића. Откривање спомен-плоче на Хангару Старог аеродрома зато представља не само чин сећања, већ и поруку да наслеђе живи онда када се претвара у знање, инспирацију и путоказ за будуће генерације.

У име издавача обратио се Марко Јелић, председник Друштва пријатеља Алжира, који је истакао да записано остаје и да је значајно што је књига посвећена обичном човеку – Јордану Антићу, заправо великом човеку, који је доприносио изградњи послератног Алжира. Друштву пријатеља Алжира представља велику част што је иницирало и допринело објављивању ове књиге, као још једног печата југословенско-алжирске сарадње. Том приликом истакао је да је ова књига „један од многобројних бисера на огрлици српско-алжирског пријатељства“.

Данило Милић, амбасадор у пензији и африканиста, подсетио је на историјске односе Србије и Алжира, посебно у периоду пре стицања алжирске независности, као и на значај Београда за алжирску историју – од посредовања у преговорима ФЛН-а и Француске, преко војне, медицинске и материјалне помоћи, до подршке Алжиру у Уједињеним нацијама и оквиру Покрета несврстаних. Када је Алжир постао независна држава и када је започела изградња земље, многобројни југословенски стручњаци боравили су у Алжиру, међу њима и Јордан Антић, који је Алжир доживео као своју другу домовину. Током боравка стекао је много пријатеља, једна од његових кћерки рођена је у граду Алжиру, а његова богата архива сведочи о томе колико је Алжир остао важан део његовог живота и интересовања.

Бранислава Милосављевић, преводилац, говорећи о Јордану Антићу, присетила се његове ведрине, људскости и топлине коју је уносио међу људе. Посебно емотивно обраћање односило се на успомене из Алжира почетком седамдесетих година, када је, кроз један спонтано забележен фотографски тренутак, остало сачувано сећање на човека који је својим осмехом и добротом оставио дубок траг међу пријатељима и сарадницима. Истакнуто је да фотографија данас представља много више од успомене – она сведочи о једном времену, пријатељствима и снажним везама насталим далеко од домовине.

Ауторка књиге Милена Антић захвалила је свима који су помогли да ово дело буде објављено. Истакла је да је рад на књизи био изазован и да је подразумевао дугогодишње истраживање. Током рада упознала је велики број заљубљеника у Алжир. Истраживање архивске грађе одвело ју је и у Алжир, где се сусрела са квартовима, улицама, али и зградом и станарима који су некада били комшије и пријатељи њеног оца. На крају, заволела је Алжир, његове градове и људе, који су њеном оцу пружили гостопримство и били му инспирација да своје слободно време посвети упознавању највеће земље Африке.

На крају се присутнима обратио одлазећи амбасадор Алжира, Фатах Махраз, који је захвалио свим пријатељима Алжира који су доприносили унапређењу односа две земље. Осврнуо се на традиционално пријатељство и сарадњу Србије и Алжира још од времена алжирске борбе за национално ослобођење. Истакао је да је време проведено у Србији брзо прошло јер се осећао као код куће, да Алжир и Србија деле исте вредности, да имају сличан менталитет, као и да је заволео Београд и Србију. Додао је да ће, по повратку у Алжир, остати још један амбасадор Србије и да ће Србију и пријатеље Алжира носити у срцу.

"Кроз глобалну сарадњу, повезивање, иновационе пројекте и подршку талентованој деци и омладини, фондација је постала простор креативности и сведочанства да Теслин дух и данас покреће свет. Теслино наслеђе на тај начин живи кроз рад Теслине научне фондације, коју је на најлепши начин осмислио председник и оснивач Никола Лончар", додала је она.

Посебна пажња овогодишњој реализацији летњих кампова за младе из дијаспоре и региона била је посвећена програму који ће бити садржајнији и свеобухватнији, рекао је министар Милићевић и додао да ће наши млади имати прилику да упознају унутрашњост Србије кроз разне спортске, културне и образовне програме.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће доћи више од пет хиљада деце из многих градова Европе и да је наша обавеза да њихов боравак у својој земљи буде што лепши: да упознају нове другаре, науче нешто ново из историје, традиције и културе и да се додатно повежу са матицом.

Трудимо се, а верујем да смо и успели у томе да подигнемо стандарде у односу на прошлу годину, рекао је министар Милићевић и додао да је зато важан партнерски однос који Кабинет има са локалним самоуправама.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да реализацијом летњих кампова држава шаље поруку нашим сународницима који живе изван матице да и те како рачуна на њих и додао да улагање у младе из дијаспоре и региона представља улагање у будућност Србије.

Чувамо и негујемо потенцијале дијаспоре и региона, рекао је министар Милићевић и додао да јачањем односа заједничким снагама показујемо одговорност према будућности и генерацијама које ће ту будућност живети.

Летњи тематски кампови нису само забава и спорт, већ и образовање и учење, рекао је министар Милићевић и додао да ће овогодишњи кампови бити најбољи до сада.

Више од осам стотина младих из дијаспоре и региона ће посетити Лозницу, Шид и Богатић, рекао је министар Милићевић и додао да они у матици имају своје место, пријатеље и своју будућност.

Криза је достигла врхунац марта 1909, стављањем аустроугарске војске у ратно стање и претњама да ће напасти Србију.

„Тада сам потпуно јасно осетио да се налазим у непријатељској земљи. И тај осећај ме више није напуштао“, рекао је Миланковић.

Те године, он је одбио позив да ради на Универзитету у Загребу, и попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, Миланковић напушта удобан живот и финансијски уносан посао грађевинског инжењера у Бечу, те долази у Београд на место професора на Универзитету.

По доласку у Србију, одриче се држављанства црно-жуте монархије и прима држављанство Краљевине Србије, те полаже свечану заклетву и бива уврштен у српску Војску као резервни официр. Као добровољац 1912. учествује у Балканским ратовима.

Али, нова средина у коју је ушао брзо га ставља и у ред „озбиљних брачних кандидата“. Супруге његових колега, тетке и стрине београдских удавача, кућни лекари отмених породица, виђени трговци и многи други честити грађани, понудише му се за проводаџије.

Говорили су да је Београд пун префињених дама, одлично васпитаних, музикалних и са великим миразом, домаћица које би, поред своје отмености, умеле да кувају, буду верне љубе и нежне мајке. Ти његови „старатељи“ увели су га у круг најбољих породица и упознали га са многим девојкама. Оне су му по језику, крви и националном осећању биле много ближе него бечке познанице. Оне су годинама уживале у његовом друштву, сматрајући га за добронамерног младожењу, све док нису увиделе да је „лакомислен“ и без озбиљних намера у погледу брака.

Када се вратио из рата, запазио је да су се његове познанице махом поудавале и основале своје породице... Најупорнија проводаџијка била му је гђа Олга, супруга његовог колеге и присног пријатеља Станоја Станојевића. Олга је била и сестра његовог колеге Александра Белића, ректора Београдског универзитета и председника САНУ. Она је себи ставила у дужност да њега, „залуталу овчицу“, уведе „у тор брака“.

У том циљу, она се трудила да га упозна са отменом госпођицом Христином Топузовић, коју су звали Тинка. Коначно, сусрет је уприличен у октобру 1913. у кафани хотела Москва, где су се нашли Олга, Станоје, Миланковић и сестре Христина и Данка. Док су испијали кафу и јели колаче, сви добише позив за Христинину славу Светог Луку (31. октобра), која беше неколико дана након овог сусрета.

Миланковић се у пратњи Олге и Станоја појавио у стану госпођице Топузовић, па поред одабраног друштва примети и да стан има централно грејање, што је била права реткост. У пријатном друштву, Миланковић се задржао дуже него што је намеравао. Када се скоро сви гости разиђоше, он је био још ту. У том ужем кругу, гости замолише сестре да приђу клавиру. Христина (црнка) поче да пева, а Данка (плавуша) да је прати на клавиру. Миланковић је био потпуно очаран, што је касније признао Олги: „Уистину ми се врло допала госпођица Христина.“

Убрзо је сазнао и појединости о бурној историји њене породице. Отац јој се звао Милош Топузовић, а мајка Милева (рођена Јовановић). Христина је рођена у Шапцу 12. марта 1884, што значи да је била млађа од њега пет година. Милош се као млад човек оженио са Милевом 1882, али пола године пре рођења ћерке Христине, он умире.

Четири године након смрти Христининог оца Милоша, њена мајка се поново удала за лекара Косту Динића, са којим је имала ћерку Данку, рођену 1891. Христина је тако добила млађу сестру.

На пролеће 1914. Миланковић је коначно срочио изјаву љубави и просидбу, па је закуцао на њена врата. Ушли су у салон и заузели места у фотељама. Почео је да говори прво на француском, па пређе на српски јер се мало запетљао: „Ја сам начисто са својим осећањима! Но, не знам како ви стојите са вашим, госпођице?“

Станоје Станојевић се радо одазва позиву да буде кум на њиховом венчању, а Миланковићев стари друг још из Беча – Павле Вујевић, да му буде стари сват. Венчање је обављено 14. јуна 1914. у Вазнесењској цркви у Београду.

Миланковић је проживео са Христином 44 године брака, а у Пешти децембра 1915. родио се њихов син Василије, који је умро 2003. у Мелбурну (Аустралија).

Занимљиво је да је Миланковић, плашећи се брачних обавеза, изјавио: „Не може се у исти мах служити двојици господара и вршити два толико различита посла. Имам да бирам – или брак или наука“. Нешто налик томе, у Америци, изјавио је и славни Никола Тесла: „Научник би у браку сву страст поклонио жени, те ништа не би остало за науку.“