Учеснике Скупштине поздравили су изасланик Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, викарни епископ топлички, господин Петар Богдановић, министар у Влади Србије задужен за дијаспору Ђорђе Милићевић, као и више организација, прималаца помоћи Фонда.

Извештаје о раду Фонда и Фондације за стипендирање талената из математичких и техничких наука „Сања Миленковић" поднели су др Љиљана Вернер (Хановер, Немачка), председница Управног одбора, Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора, као и Славко Вејиновић, управитељ Фондације „Сања Миленковић".

У Извештају и током расправе истакнуто је да Фонд, као добровољна хуманитарна организација, већ 27 година пружа несебичну помоћ матици, како у отклањању последица поплава, пожара и других природних непогода, тако и у решавању најтежих појединачних хуманитарних случајева. При свему томе, Фонд увек приступа српском народу као целини, укључујући његове делове у Републици Српској (БиХ), Хрватској и Црној Гори.

Приоритет има пружање хуманитарне помоћи српском народу у покрајини Косово и Метохија, који је изложен систематском етничком чишћењу и кршењу основних људских права. Закључено је да ће се наставити пружање редовне месечне помоћи народним кухињама у покрајини, које се одвија непрекидно пуних 11 година.

Приоритет у пружању помоћи такође ће имати сиромашне породице са више малолетне деце. Фонд ће наставити да помаже Удружења породица деце са инвалидитетом, којима годинама пружа подршку.

Фонд је добровољно Удружење, основано 1999. године добровољним прилозима српског расејања, а за хуманитарне потребе користи само приходе од камате и нових прилога. Скупштина је одала признање члановима и пријатељима Фонда који настављају да прилажу донације и изразила наду да ће се круг приложника ширити.

У свом раду Фонд сарађује, са локалном самоуправом, надлежним државним органима и  Српском православном црквом и надлежним државним органима.

Од нерешених питања, у дискусији је поменуто да и даље нису враћена својевремено блокирана средства Фондацији „Сања Миленковић", у износу од око 130 хиљада евра, те да напоре за решавање овог питања треба наставити у сарадљи са представницима надлежних државних органа.

Указано је, такође, да Фонд још увек нема своје пословне просторије, као и да треба преиспитати досадашње пореске обавезе које у великој мери смањују средства намењена хуманитарној помоћи.

Изнет је предлог за оснивање министарства за дијаспору. Изражено је задовољство што се идеје Фонда, покренуте 1999. године, о изградњи Српског дома и Меморијала српским жртвама геноцида у 20. веку реализују одлукама Српског сабора, одржаног 8. јуна 2024. године, као и одлукама Владе Србије.

Скупштина је изразила захвалност Патријарху српском Порфирију на пријему делегације Фонда и на његовом благослову за планове рада у наредном периоду. Фонд дијаспора за матицу је ранијом одлуком Патријарха проглашен за добротвора Храма Светог Саве.

Скупштина је потврдила одлуку Управног одбора Фонда о новој донацији за завршетак радова на Храму Светог Саве.

Петог септембра промоција је одржана у Лилехамеру у организацији удружења „Косово и Метохија“; 6. септембра у Ослу у организацији Српског академског друштва; 7. септембра у Бергену у организацији Фондације "Крвави пут"; 8. септембра у Ставангеру у организацији удружења Срба „Иво Андрић“.

9. септембра промоција се одржава у  Кристиансанду у организацији српског удружења "Српски корени“, а 10. септембра  у Тонсбергу, у  организацији удружења Срба „Свети Сава“.

Кнут Фловик Торесен представља ретку појаву међу страним ауторима – човека који о Србима пише са искреним поштовањем, емпатијом и дубоким разумевањем њихове историје и страдања. Својим истраживачким радом годинама се бави судбином српских логораша депортованих у Норвешку током Другог светског рата, враћајући у јавно сећање људе и догађаје који су деценијама били недовољно познати.

Његова нова књига представља драгоцен допринос очувању историјске истине и сећања на жртве. Књига прати судбину Срба из тадашње Независне Државе Хрватске, који су током геноцида 1942. године прошли кроз масовне прогоне, убиства и депортације, да би као заробљеници били послати на север, у немачке логоре у Норвешкој. За многе од њих депортација у Норвешку била је готово сигурна смрт.

Кроз историјске изворе и сведочанства преживелих, Торесен осветљава једно од мање познатих поглавља норвешке ратне историје – судбину српских логораша који су из Јасеновца и других логора и стратишта депортовани у Норвешку, међу њима и у логор смрти Беисфјорд код Нарвика.

Посебна вредност Кнутовог рада јесте у томе што не говори само о историјским чињеницама, већ даје глас жртвама и чува сећање на њихово страдање, достојанство и храброст. Својим делима Кнут Фловик Торесен гради мост између Норвешке и Србије и показује да истина и сећање припадају свима.

Емисија доноси и причу о шестодневној посети Његовог Краљевског Височанства принца наследника Филипа Карађорђевића, принцезе Данице и њихове породице Онтарију. Током боравка посетили су српске православне храмове и сусрели се са свештенством и бројним припадницима српске заједнице.

У резиденцији амбасадора Републике Србије у Отави представљена су српска вина, уз разговоре о могућностима њиховог већег присуства на канадском тржишту и повезивању српских произвођача са канадским партнерима.

О новим могућностима привредне сарадње говорило се и током посете делегације Привредне коморе Србије компанији Bombardier, где су представљени потенцијали српских компанија и могућности сарадње у ваздухопловној индустрији.

Такође доносимо и причу о вечери родољубиве поезије „У сусрет Видовдану", одржаној у Генералном конзулату Републике Србије у Торонту, која је окупила песнике, ствараоце и љубитеље српске писане речи, у знаку очувања културе, језика и традиције.

„Срби у Канади – Тамо где се сусрећу традиција и будућност", у новом издању емисије на програму Радио-телевизије Србије.

Уредник Биљана Туцаков

Његова порука усмерена је ка очувању Светосавља, неговању Завета Светог Саве и јачању заједништва међу Србима, без обзира на то где живе.

Документарни филм и серијал имају за циљ да оставе трајно културно и духовно сведочанство будућим генерацијама, подсећајући да су вера, образовање, заједништво, љубав и одговорност према другима вредности које су вековима обликовале српски народ.

Кроз ову филмску причу, порука Светог Саве наставља да повезује људе, чува идентитет и гради мостове разумевања између Србије, српске дијаспоре и света.

Када уђете у један породични дом, разговарате са људима и чујете њихову животну причу, онда најбоље разумете шта заиста значи повратак, рекао је министар Милићевић и додао да када видите три генерације под једним кровом, онда схватите да је то много више од економске статистике - то је слика Србије какву желимо.

Данијела Пејаковић вратила се пре четири године из Немачке у Србију, рекао је министар Милићевић и додао да се тамо бавила хортикултуром, а након повратка одлучила је да настави да ради оно што воли и да свој живот гради у Србији, са супругом, ћерком и унуком.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да управо овакве породице показују да повратак није само могућ, већ да све више постаје реалан избор за наше људе у иностранству - Србија није алтернатива, већ избор.

Годинама смо слушали да Србија губи људе, да млади одлазе и да се карте за иностранство купују у једном смеру, рекао је министар Милићевић и додао да ми данас шаљемо другачију поруку - Србија је земља у коју се долази, у којој се остаје и у коју се враћа.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је једна од обавеза државе да буде уз сваку породицу која донесе одлуку да се врати.

Наш посао није да људима говоримо да се врате, већ да учинимо све да када се врате имају због чега да остану: да могу да раде, покрену посао, школују децу, решавају стамбено питање и да своју будућност планирају овде, рекао је министар Милићевић и додао да се наша политика према дијаспори и региону не завршава позивом на повратак, већ значи конкретну подршку након повратка, где се заједничким радом решавају сва отворена питања.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је Србија данас економски снажнија и да се животни стандард грађана континуирано унапређује, што отвара простор за нову фазу односа са нашим људима широм света.

Србија данас није иста она земља коју су многи напустили пре десет, петнаест или двадесет година, Србија се променила, рекао је министар Милићевић и додао да се више не поставља питање колико је људи отишло, већ колико се наших сународника вратило у матицу.

Највећа вредност сваког повратка јесте чињеница да се живот враћа тамо где припада, рекао је министар Милићевић и додао да када се врати једна породица, враћа се један дом, а када се врати више породица, враћа се живот у једно место.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је зато сваки повратак важан и додао да је највећа победа што више нашим људима не објашњавамо зашто треба да се врате, већ сами виде да је Србија место у којем желе да подигну своју децу и дочекају своју будућност.

Сада градимо Србију у којој је повратак добра одлука, рекао је министар Милићевић и додао да га посебно радује када чује, од породице која се вратила, речи: Вратили смо се кући, више немамо неизвесности.

Захваљујући овој прелепој иницијативи, ученици Српске допунске школе "Свети Стефан Нови Бранковић" из Удина, заједно са својим друговима из других градова Италије, али и Немачке и Грчке, имали су прилику да бораве у родном месту Вука Караџића и то потпуно бесплатно.

Током седам дана, деца су у пратњи наставнице Данијеле Јанковић уживала у богатом образовном и културном програму, стицала нова знања о српском језику, традицији, култури и историји српског народа, али и стварала незаборавна пријатељства.

У најтежим условима заробљеништва провели су готово пет година, настојећи да сачувају достојанство, веру и национални идентитет. Њихова страдања, али и живот иза бодљикаве жице, дуго су остајали на маргинама историје.

О тој готово заборављеној страници прошлости говори историчар др Жељко Драгић, који је годинама истраживао архиве, ратну преписку и судбине потомака некадашњих заробљеника. Захваљујући његовом раду, прича о логору у Оснабрику поново је добила место у култури сећања.

У емисији „Писма иза жице“ откривамо како су сећања преживела време и зашто је важно да овај део историје не остане заборављен.

Уредник емисије Вања Васић

Сниматељ Роман Нуши

Монтажер Марија Арсенијевић

Реализација  Ернестина Глигоријевић
 

Током књижевне вечери ће говорити писац Миодраг Јакшић, председник Матице исељеника и Срба у региону, писац и сликар Илија Шаула и аутор Милутин Србљак.

О аутору

Милутин Србљак је рођен 1952. године у Пећи, на југозападу Србије, где је завршио основну школу и гимназију. По професији је лекар специјалиста епидемиолог. Живео је и радио двадесет година у Аранђеловцу, одакле 1997. године одлази у САД. Сада живи у Ривервуду у Њу Џерзију, а ради у Њујорку и Њу Џерзију. Пише поезију и прозу. Аутор је седам збирки песама и три романа. Поезија му је, поред македонског, превођена и на руски, турски, албански и словеначки језик.

Милутин Србљак је добитник многих награда, међу којима треба истаћи књижевну награду „Лазар Вучковић" 1977. године и прву награду региона Шумадије и Поморавља, додељену у Книћу 1987. године. Матица исељеника и Срба у региону му је 2020. године доделила награду „Растко Петровић" за животно дело. Милутин Србљак је заступљен у многим часописима и антологијама. Члан је Удружења књижевника Србије.

Емисија „Небојша Митрић – небески вајар” доноси причу о уметнику који је обликовао неке од најзначајнијих симбола нашег културног простора — међу њима и крст на Храму Светог Саве — о човеку чији је живот био дубоко повезан са Студеницом, вером и средњовековним наслеђем, којима се непрестано враћао.

Уредник емисије: Наташа Митрић

Сниматељ: Васко Васовић

Монтажа: Марија Арсенијевић

Редитељ: Драгица Гачић

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се у самом називу Фонда Дијаспора за матицу крије и идеја саме организације да удаљеност од Србије не значи и удаљеност од Србије у срцу, нити престанак одговорности и жеље да се својој земљи и свом народу помогне.

Посебно желим да вам захвалим на хуманитарном раду који годинама спроводите, као и на активностима Фондације “Сања Миленковић”, рекао је министар Милићевић и додао да такав рад можда често није довољно видљив у јавности, али је веома видљив и важан људима којима помоћ стиже.

Министар Ђорђе Милићевић је у радном делу Скупштине истакао важност и значај организације јер окупљају наше људе из различитих делова света и њихову љубав према Србији претвара у конкретна дела.

Као министар задужен за односе са дијаспором, могу да вам кажем да у Кабинету који водим имате партнера, рекао је министар Милићевић и додао да жели да настави са разговором, да се чују предлози и да се заједно траже начини да још снажније повезујемо Србију са нашим људима широм света.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио важност заједничког рада и партнерског односа и додао да је суштина успешне сарадње у разговору и у томе да је сваки наш сународник који живи изван матице активан учесник у напретку Србије.

 Од једне забавишне групе до гимназије

Колико је дуг пут до овог дана био, најличније је описала др Јованка Ластић, председница Самоуправе Срба у Мађарској (ССМ). Подсетила је да је још пре петнаестак, можда и двадесет година, са својом тетком Маријом Ластић, која је тада у Министарству просвете била задужена за српско образовање, у Сегедину разговарала о идеји да у овом граду једног дана постоји самостална српска образовна установа.

У то време постојала је само једна српска забавишна група. У њој је већ тада радила Наталија Дукић Стантић, данас директорка новооснованог образовног центра, чији је део и Српска гимназија.

Нова етапа започела је 2018. године покретањем српске основне школе. Гимназија, међутим, није била идеја која је дошла накнадно. Ластићева је подсетила да је родитељима, још док је као директорка Српског образовног центра „Никола Тесла“ долазила на родитељске састанке у Сегедин, говорила да читав пројекат свој пуни смисао добија тек ако деци буде омогућено да после осмог разреда наставе школовање у српској гимназији.

Зато је било посебно важно да гимназија почне са радом управо сада. Генерација која је 2018. године уписала први разред стигла је до краја основне школе и школовање наставља без изгубљене године.

„Данас је ово за мене један пресрећан моменат. То да смо дошли довде и да се данас отвара Српска гимназија за мене је посебно задовољство. На крају могу да кажем да сам свој задатак који сам прихватила пре 15 година испунила“, рекла је видно дирнута др Јованка Ластић.

 Прва генерација пише историју

Директорка Наталија Дукић Стантић оценила је да је реч о остварењу онога о чему се дуго сањало и на чему се годинама радило.

„По први пут имамо оно о чему смо дуго сањали – вртић, основну школу и гимназију на српском језику у оквиру једне установе овде у Сегедину. То није само нова образовна могућност, то је важан корак за српску заједницу“, поручила је она.

Посебно место у њеном обраћању припало је ученицима: „Ви сте прва генерација Српске гимназије у Сегедину и зато ћете увек имати посебно место у њеној историји. Од данас нисте само ученици који похађају школу, ви сте прва генерација која пише њену историју.“

После свечаног отварања следи и конкретан почетак рада. Према речима директорке, наставни кадар је обезбеђен: велики део професора који већ ради у основној школи има одговарајућу стручну спрему и за рад у гимназији, а ангажовани су и нови наставници. Пред новом установом сада је задатак да читав систем почне да живи у свакодневној настави.

 „Где има деце, има живота“

Митрополит будимски Лукијан нагласио је да школа за малобројну заједницу има далеко већи значај од самог стицања знања.

„Школа није само место у којем се стиче знање. Она окупља децу, породице, наставнике и људе око заједничког језика, културе, памћења и припадности. Где има деце, има живота“ – поручио је митрополит.У свом говору осврнуо се и на различита мишљења која су претходила покретању гимназије. „Данас, када школа започиње свој живот, пред нама више није питање шта је ко мислио јуче, него шта ми заједно можемо учинити. Време је да оно што нас може раздвајати уступи место ономе што нас сабира. Мала заједница каква је наша позвана је да своје снаге сабира, а не да расипа.“

У име Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону обратио се и Владимир Кокановић, који је поручио да отварање гимназије представља улагање у будућност српске заједнице. “Данас не отварамо само врата једне школе, данас отварамо врата будућности”, казао је Кокановић.

 Повратак идентитету могућ је кроз образовање

Један од најупечатљивијих говора на свечаности одржао је заменик градоначелника Сегедина др Јожеф Бински.

Подсетио је на време када се мањинско образовање углавном сводило на то да деца похађају мађарске школе, а језик, историју и културу своје заједнице упознају кроз свега неколико додатних часова недељно. Такав модел, оценио је, није био довољан да заустави постепено слабљење употребе матерњег језика и процес асимилације.

Ипак, асимилација, показао је једним примером, не мора бити неповратна.

Бински је говорио о унуку једног свог школског друга. Док претходна генерација те породице српски говори веома слабо, дечак данас похађа српску школу и одлично говори српски језик.

За Бинског је то пример да је повратак идентитету могућ управо кроз образовање. Школа, како је нагласио, не преноси само језик, већ читаву културу једног народа. А онда то знање не буде записано само у глави него такође у срцу и души.

 Школу сада треба напунити садржајем

Од чланова Одбора за образовање Самоуправе Срба у Мађарској свечаности су присуствовали Лазар Которчевић и Мирко Митар Кркељић, са којим смо разговарали о томе шта следи после формалног отварања гимназије.

Они очекују да нова установа временом привуче ученике и породице и из ширег подручја јужне Мађарске, као што су српске школе у другим срединама постале средишта читавих региона. А ово посебно добија на тежини узимајући у обзир да је већ започето и отварање нових фабричких погона којих је очекиван долазак већег броја радника из саме Србије, а којима ова школа може бити својеврсна тачка контакта са заједницом овдашњих Срба.

На наше питање шта је сада најважнији следећи корак, господин Кркељић је оценио да је расправа о томе да ли гимназија треба да постоји завршена самим почетком њеног рада. „Дошли смо до тренутка када је школа отворена и више не треба размишљати о томе да ли је потребна или није. Сада треба сложно ићи у правцу да ова установа напредује.“ Према његовим речима, постављени су оквири, али школу сада треба испунити педагошким садржајем, добрим стручњацима, ученицима и животом.“ Како је истакао познајући директорку Наталију Дукић Стантић и људе окупљене око установе, Кркељић очекује да она временом прерасте и оквире саме наставе и постане један од културних и саборних центара сегединских и околних Срба.

На потребу да нова институција сада добије свој пуни живот указао је и Владимир Кокановић, в. д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону.

„Потребни су нам знање, школе, наставници и институције. Потребна нам је сарадња Цркве, Самоуправе, државе, локалне заједнице, родитеља, деце и свих људи који желе добро српској заједници“, поручио је Кокановић.

 Историјски тренутак за југ Мађарске

Кристофор Брцан, потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској задужен за Србе на југу Мађарске, посебно је истакао улогу др Јованке Ластић у реализацији пројекта.

Према његовим речима, управо је она годинама међу најистрајнијима веровала да сегединска образовна вертикала мора бити заокружена гимназијом и радила да се та идеја оствари.

Брцан сматра да нова школа не представља конкуренцију другим српским образовним центрима у Мађарској, већ она представља нову могућност за читав регион.

„Никако не мислим да је ово конкуренција. Свака нова ствар, свака нова иницијатива даје нове могућности. У овом моменту није време да се делимо и да размишљамо о сопственим путевима, него о заједничким путевима.“

Искуство других средина, према његовим речима, показује да су забавиште и школа основа око које се временом развија живот читаве заједнице, због чега покретање гимназије представља нову могућност не само за Сегедин већ и за Србе широм југа Мађарске.

 Сегединска и земаљска самоуправа заједно до циља

Председница Сегединске српске самоуправе Нада Малбашки истакла је да јој је један од главних мотива за улазак у Самоуправу Срба у Мађарској био управо да Сегедин добије непосредног представника који ће моћи да заступа интересе локалне заједнице.

Отварање гимназије види као резултат сарадње Самоуправе Срба у Мађарској и Сегединске српске самоуправе.

„Мислим да смо заједно урадили једну лепу ствар, заједно Самоуправа Срба у Мађарској и Сегединска српска самоуправа. Ова деца која су сада први пут завршила осми разред, као и њихови родитељи, чекали су да се гимназија отвори“ – рекла је госпођа Малбашки.

На питање да ли локални интереси у будућности могу да буду изнад тога са које је изборне листе неко дошао у Самоуправу, одговорила је да очекује смиривање односа и сарадњу свих петнаест чланова Скупштине. „Важно би било да дође мир и да свих петнаесторо заједно учествујемо у даљем раду за српску заједницу. Надам се да ћемо успети да будемо заједно, у миру и слози. Само заједно можемо.“

 Обећање је испуњено, сада школа треба да живи

„Данас не отварамо само врата једне школе, данас отварамо врата будућности. Када један народ улаже у своју децу, он улаже у свој опстанак, идентитет и будућност“, казао је Кокановић.

Гимназија око које су се годинама ломила копља сада је почела да ради. За прву генерацију ученика то значи нешто сасвим конкретно: школовање започето 2018. године настављају без прекида. За Сегедин и шире подручје југа Мађарске школа истовремено добија прилику да постане ново место окупљања, образовања, црквеног и културног живота српске заједнице.

А за Јованку Ластић овај дан има и сасвим личну димензију. Обећање које је годинама давала родитељима испуњено је, а задатак који је, како је сама рекла, прихватила пре петнаестак година - приведен је крају. Српска гимназија је напокон отворена и сада почиње њен живот.

Свечаности су, поред осталих, присуствовали митрополит будимски Лукијан, амбасадорка Републике Србије у Мађарској Александра Ђуровић, в. д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Владимир Кокановић, парламентарни портпарол грчке народности Александрос Пурос, заменик градоначелника Сегедина др Јожеф Бински, председница Самоуправе Срба у Мађарској др Јованка Ластић, протосинђел Варнава Кнежевић, секретар Епархије будимске, протојереј Далибор Миленковић, архијерејски намесник сегедински, министар саветник у Амбасади Републике Србије у Мађарској Александар Фаркаш, потпредседница Мађарског националног савета Жофија Риго Пал, потпредседници Самоуправе Срба у Мађарској Андрија Роцков и Кристифор Брцан, председник Српске самоуправе у Будимпешти и члан Одбора за школство ССМ Мирко Митар Кркељић, затим представници црквених, дипломатских и просветних институција, као и поједини чланови Скупштине Самоуправе Срба у Мађарској.

Наравно, ту су били и они због којих ова школа и постоји – ученици, наставници и поносни родитељи.

Павле је пожелео да интервју снимимо у чувеном здању СКЦ-а јер је баш овде, априла 1990. свирао клавијатуре на концерту Рамба Амадеуса. То је био последњи наступ у Београду, јер само неколико месеци касније одлази у Француску... Како је у Паризу настао бенд "Избеглички хаустор"?

Како је Павле ушао у свет музичке продукције и сарађивао са познатим француским уметницима попут Боба Синклера и Дејвида Гете? Какав је био Париз у који је отишао, а како изгледа данас? Шта је показала пандемија?

Павле је 2008. боравио у Београду као члан евровизијске делегације, али не српске, већ француске! Након тога почиње сарадњу са Себастјаном Телијеом...

Врло емотивно нам описује како су и зашто његова деца, рођена у Паризу, и супруга Немица, заволели село на југу Србије..

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Циљ трибина био је да млади непосредно са министром разговарају о питањима која су за њих важна, изнесу своје ставове, дилеме, критике и предлоге.

„Када смо почели програм ‘Са министром на ти’, идеја није била да младима говорим шта треба да мисле и шта би за њих требало да буде важно. Хтео сам да их чујем. Током ових сусрета много више сам слушао него говорио и могу да кажем да сам чуо много паметних питања, предлога и добрих идеја и много тога сам научио“, рекао је Милићевић.

Он је истакао да су међу темама о којима су млади највише говорили били образовање, запошљавање, могућност да од свог рада граде самосталан живот и породицу, али и питање какву будућност виде за себе у Србији. Млади из дијаспоре и региона посебно су говорили о очувању српског језика, културе и идентитета и о потреби да остану чврсто повезани са Србијом.

„Посебно ме је охрабрило колико је младима стало до Србије. И онима који овде живе, и онима који данас живе у иностранству. Чуо сам младе који желе да се школују на најбољим универзитетима у свету и стекну нова знања, али истовремено размишљају како то знање једног дана могу да донесу назад. Чуо сам младе из дијаспоре којима је важно да сачувају српски језик и везу са земљом својих родитеља и предака, као и младе из региона којима много значи да знају да у Србији имају своју матицу и ослонац“, рекао је Милићевић.

Најважније увиде и закључке изведене из разговора са младима представио је професор Бранко Ракић, који је систематизовао питања, ставове и поруке учесника свих седам трибина.

„Ми веома често говоримо о младима - шта желе, зашто одлазе, зашто остају, шта их интересује. Мислим да треба мање да говоримо о младима, а много више да разговарамо са младима. Наша држава озбиљно планира своју будућност и зато слуша оне који ће ту будућност живети“, поручио је Милићевић.

Милићевић је најавио да ће наставити непосредне разговоре са младима из Србије, дијаспоре и региона.

„Наставићу да разговарам са вама, да вас слушам, да чујем шта вам је важно, шта вас брине, шта очекујете од своје државе, шта мислите да радимо добро, али и шта можемо и морамо да радимо боље. Сигуран сам и да ћу од вас научити још много нових ствари. Оно што чујемо не сме да остане само записано у неком извештају - наш посао је да покушамо да из тога што више и урадимо“, закључио је Милићевић.

Манастир Хиландар, ослањајући се на осам векова искуства и богато духовно и историјско наслеђе, основао је Задужбину манастира Хиландар. О очувању духовне, културне и уметничке баштине манастира и Свете Горе говори Миливој Ранђић, директор Задужбине манастира Хиландар.

Бригу о здрављу монаха, радника и верника који долазе у ову светињу већ пуну деценију успешно спроводи Хиландарско лекарско друштво, које окупља лекаре различитих специјалности из Србије и дијаспоре, спремне да своје знање и искуство ставе у службу манастира.

Како је настала ова јединствена иницијатива, колико је било изазовно организовати медицинску службу на Хиландару и како данас функционише мрежа лекара-волонтера, разговарамо са председником и оснивачем Хиландарског лекарског друштва, професором доктором Радисавом Шћепановићем.

Уредник емисије Бобан Ковачевић

Бобан Ковачевић и Драгица Гачић

Редитељ Драгица Гачић

Делегација Фонда, у саставу: др Љиљана Вернер из Хановера, председница Управног одбора Фонда, Живадин Јовановић, Ратко Милићевић из Канбере, Гордана Иванчевић из Канбере и Слободан Аћимовић, чланови Управног одбора Фонда, упознала је Патријарха са резултатима рада и планом рада за наредну годину. Указано је да ће приоритети Фонда и убудуће бити пружање помоћи припадницима српског народа у Покрајини Косово и Метохија, сиромашним породицама са више малолетне деце, избегличким породицама и породицама расељених лица.

Патријарх Порфирије је, у знак признања за богату хуманитарну активност, раније прогласио Фонд за добротвора Храма Светог Саве.

Редовна годишња Скупштина Фонда одржаће се 5. септембра 2026. године у Парохијском дому Храма Светог Саве.

Млади Зрнић, одважан и жељан знања, са двеста америчких долара у џепу отиснуо се из Ријеке на дуго путовање бродом до америчког континента. У Сједињеним Државама завршава мастер и докторске студије, после којих се опредељује за област метеорологије. У држави Оклахоми, у граду Норман на Универзитету Оклахоме остварује велике научне успехе у проучавању торнада и других ветрова. Објавио је више књига и велики број научних радова.

Члан је многих научних друштава. Иако дуго ван отаџбине професор Зрнић је јако везан за Србију. Читав живот се бавио спортом а и данас у деветој деценији, скија, плива, вози бицикл и трчи. Воли уметност, свира клавир, а бавио се и сликарством. О овом свестраном господину сазнајте више у нашој емисији.

Уредник: Душан Жарковић

 Редитељ: Драгица Гачић

Разлога за то има неколико. Један од њих је свакако чињеница да је у једном периоду број Срба у Расину значајно растао, пре свега због могућности за запослење и послова који су привлачили досељенике у овај део Висконсина.

Други важан разлог повезан је са црквеним расколом у Српској православној цркви у Сједињеним Америчким Државама, који је почео 1963. године, а окончан тек 1992. године.

Током тог периода, који је трајао готово три деценије, подигнут је велики број српских цркава широм Америке. Градиле су их парохијске заједнице које нису желеле да припадају црквама које су имале директне везе са Београдом, у време када је у тадашњој Југославији на власти био дугогодишњи председник Јосип Броз Тито.

Нову снагу српским заједницама у Америци донео је и велики талас досељавања током деведесетих година. У Сједињене Америчке Државе тада су стигле веће групе Срба, посебно из Крајине и Босне и Херцеговине, али и из других крајева.

Њихов долазак значајно је допринео очувању бројних српских парохија. Многе цркве добиле су нове чланове и значајан број редовних парохијана, што је помогло да ове заједнице наставе да живе и развијају се. Наравно, српске парохије и данас добијају нове чланове који у Америку долазе из различитих разлога.

Српски фестивал у срцу Расина

Једна од српских православних цркава у Расину, она која се налази у самом центру града, на Стејт улици, са великим поносом организује свој традиционални годишњи српски фестивал.

Фестивал је и ове године планиран за суботу и недељу, 5. и 6. септембар.

Посебан акценат током фестивала ставља се на српску храну. Волонтери су тако замољени да своје домаће колаче донесу дан уочи фестивала, како би све било спремно за посетиоце.

Истовремено, они који имају искуства у припреми традиционалних јела долазе рано ујутру током оба фестивалска дана како би припремили печење и остале специјалитете за госте.

На црквеном имању постављају се столови и шатори, а неизоставни део атмосфере је и српска музика уживо.

Бројни волонтери током фестивала са великим ентузијазмом дочекују посетиоце и представљају им оно најбоље што српска кухиња и традиција имају да понуде.

У овој цркви Светог Ђорђа током година одржан је велики број различитих догађаја, слава и других окупљања српске заједнице. Литургије се, наравно, редовно служе сваке недеље.

Црква се налази на адреси 826 State Street, Racine, Wisconsin.

Расин познат и по Џону Дилинџеру

Иначе, Расин је познат и по једном догађају из америчке криминалне историје. Чувени амерички криминалац Џон Дилинџер и његова банда извели су 1933. године пљачку банке у центру Расина. Том приликом киднаповано је и неколико људи.

Постоје приче да се Дилинџер наводно чак скривао у згради у којој се данас налази српска православна црква.

Ипак, иако се та прича повремено може чути међу мештанима, историчари наводе да за њу нема историјских доказа и да се Дилинџер није скривао у тој згради.

Тако данас, у срцу Расина, српска православна црква Светог Ђорђа наставља да буде место вере, окупљања и чувања српске традиције далеко од матице.

Из биографије:

Катарина Костић је рођена 1936. у Шапцу. Завршила је студије француског језика у Београду. Од 1969. до 1973. је живела у Паризу, где је радила као сарадник енциклопедијског часописа „Алфа". Године 1973. доселила се у Торонто, где и данас живи. Све до пензије, радила је као новинар у етничким листовима на српском и руском језику. Сарадник је листова који у Канади излазе на српском језику. Објављује своје књижевне радове у српској периодици. Један је од оснивача Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић" у Торонту, а до 2016. године је била и његов активни председник. Члан је УКС. Пише и објављује поезију и прозу и бави се књижевном есејистиком. Песме су јој преведене на енглески, француски,руски, шпански, арапски, румунски, бугарски. Уредник је неколико зборника и антологија и састављач зборника „На таласима речи" поводом 30. јубилеја Удружења „Десанка Максимовић".

Добитник је више књижевних награда, међу којима се издвајају: • две награде Матице исељеника Србије „Растко Петровић", 1996 и 1998; • награда „Петар Кочић" из Диселдорфа • два признања Академије „Иво Андрић", од којих је једно за животно дело" 2012. За заслуге у вишедеценијском раду на очувању српске културне баштине, посебно српског језика и писма, 2008. године је Катарини Костић додељена Златна значка КПЗ. У децембру прошле године је Удружење књижевника Србије наградило Катарину Повељом заживотно дело, а у јануару 2026. Светосавским благодарјем.

У Торонту, где живи и ради преко пола века, Катарина Костић и данас својим радом и личним односом према исељеницима, пре свега онима који се баве књижевним радом, на најбољи начин повезује матицу и расејање. Књижевна хроника из расејања је, како сама истиче, њено завештање Удружењу писаца и људима са којима је сарађивала, чему је посветила највећи део свог креативног живота. Путописни времеплов Куба је искорак ове врсне књижевнице у за њу сасвим нову форму и, по речима рецензента Радована Калабића, „најзначајнија путописна проза која је о овој земљи написана на српском језику". 

О књизи "Књижевна хроника из расејања", ауторка Катарина Костић каже:

Сви текстови у овој књизи били су раније негде објављени или прочитани, и тај податак је евидентиран испод сваког текста, што указује на полувековно присуство СКП „Десанка Максимовић", како у књижевности српског расејања, тако и у оној у матици. Ова књига је моје завештање Српско-канадском удружењу писаца „Десанка Максимовић", чији сам један од оснивача и чији сам била дугогодишњи председник.

О књизи "Књижевна хроника из расејања", из рецензије Љубише Ђидића:

У огромном временском распону свог креативног, књижевног и уметничког века, века родољубивих година, Катарина је, попут сопствене иконе, у торонтској културној атмосфери бранила српски језик, бранила српски идентитет. И видимо како је гостила, поред вољене Десанке, Мому Капора, Јанка Вујиновића, Миљурка Вукадиновића, Александра Тишму, Милорада Павића, Мирослава Антића... И видимо како непрестано на трибинама говори о књигама српских писаца из дијаспоре, сликарима, филозофима, чему је понајвише посвећено ово дело (уз десетине и десетине приказа). И видимо како истрајаћа у вечности вољену Десанку, Ивана В. Лалића, Кијука, Душку Арежину, Драгoша Калајића, Перу Пајића, Добрицу Ерића, Радомира Смиљанића...

И видимо њене текстове у српским гласилима у матици, који објашњавају доприносе тих наших писаца у дијаспори, и видимо је као борца како тамо „у туђини" у односу на велике политичке игре постаје све жешћа, буревеснија и громогласнија.

О књизи „Куба – путописни времеплов" Радован Калабић, резензент:

„Куба – путописни времеплов" (1977–2023) Катарине Костић су најзначајнија, најпотпунија и књижевно-уметнички најуспелија путописна проза која је на српском језику написана о овој јединственој држави и архипелагу у Северним Карибима. Кубу је Катарина Костић посећивала тридесетак пута у раздобљу од безмало пола века, обилазећи је уздуж и попреко. Из Канаде у којој живи и ствара дуже од пола века, она се изнова и изнова враћала Куби разним поводима и у разним приликама: групно-туристички, као акредитовани новински извештач, али и приватно као знатижељни и креативни истраживач.

Међутим, једна снажна и узвишена мотивација пратила је сва њена путовања у свет који скоро да нема никаквих додирних тачака са поднебљем из кога је пристизала. Ради се, свакако, о Катаринином светоназору, јасно и недвосмислено исказаном у њеним запаженим „Писмима са ћирличним кодом", али и другим делима. Наиме, у њеном „погледу на свет" нема места за идеолошку тенденциозност, за вулгарни материјализам, за позу, превртљивост и хладну прорачунатост. Зато су искреност, спонтаност, скромност, солидарност и исконско слављење живота, које је запањила на сваком кораку, учинили да се наша „Источница са запада" на Куби осећа као код своје куће.

О томе и и много чему другом у емисији „Чувар Немањићке лозе“ уредника Владанана Ракића.

Редитељ је Драгица Гачић, продуцент Срђан Праљак.

После резања славског колача припреми се обилан ручак који се послужи у друштвеној сали уз поздраве специјалних гостију.

Председница Кола сестара Милијана Голуб каже:

"Некако сам заволела сво ово дружење нас жена и та окупљања и дружења су фамилијарна јер помажу и жене и мушкарци. Деца се друже, деца су ми и на фолклору и у недељној школи", каже Милијана Голуб, председница Кола српских сестара.

Кума славе је ове године била Тања Првулов.

"Припреми се славски колач, жито, славска свећа, и желимо да сав народ који долази данас буде задовољан, сви они који су нам се придружили данас да прославимо славу", каже Тања.

Тања каже да је рођена у САД и да мајка и отац нису давали да се прича енглески у кући, тако да се морало причати само на српском. Такође смо свако лето у Србији, сваке године."

Све је поздравио и старешина храма отац Драган Гороњић.

"Знамо какав је осећај када уђемо у кућу и када осетимо мирис домаћег хлеба, када је кухиња онако коришћена како треба да се користи. Исти тај осећај имамо и када дођемо овде у храм, управо ради вредних руку наших мајки и сестара", каже отац Драган.

Милојка Мискин показује фотографију и каже:

"Ово је фотографија Кола српских сестара од пре можда, вероватно 35 година. Наша група је овде и увек се састајемо."

"Ово је најстарије Коло сестара које седи овде, које су дуго времена радиле и сад су дошле у пензију, сад одмарамо", каже Душанка Мркшић.

У оквиру ове Црквеношколске општине одвијају се и разне друге активности. Тако се за септембар спрема голф турнир и фолклорни фестивал, а за октобар и велика Кестенијада.