Шест девојака из дечје певачке групе показало је сву раскош наших традиционалних песама, представљајући различите облике групних песама. На репертоару су били песме новије певачке традиције ткз. песме „на бас“, старијег слоја сеоског певања (песме „на глас“) укључујући и једну гркталицу (веома специфичну технику певања). Неколико песама извеле су заједно са дванаест чланица женске певачке групе, чији је наступ додатно обогатио музичко путовање кроз различите крајеве и стилове.

Посебан печат концерту дала је тринаестогодишња певачица и глумица Марта Адамовић, која је поједине песме обогатила звуцима виолине. Завршница концерта била је емотивна: сви извођачи удружили су гласове у песми „Ово је Србија“.

Након кратке паузе, на сцену је ступила дечја глумачка група Уметничког центра СОКО, коју чини дванаесторо деце узраста од седам до седамнаест година. Млади глумци већ годину и по дана учествују у специфичном позоришном програму који се по први пут на овакава начин реализује у расејању.

Током десет радних викенда, деца су радила са глумцем и педагогом Николом Угриновићем, доцентом на Факултету савремених уметности у Београду. Поред упознавања са основама сценског израза, заједнички су постављали представу „Вештица на суду“. Премијера представе одржана је у децембру прошле године у Базелу, а гостовање у Брегенцу било је њено осмо извођење. У међувремену, представа је три пута играна у Базелу, гостовала је у Луцерну и Сент Галену, а пут ју је одвео и у Србију – у Петровац на Млави и Београд, где је изведена у Културном центру Чукарица.

Позоришно путовање младих извођача наставља се и до краја године у плану су још четири извођења, међу којима су гостовања у Берну, поново у Луцерну и Базелу, као и одлазак у немачки град Карлсруе.

 Овације које се не заборављају

Реакција публике у Брегенцу била је изузетна. По завршетку представе, салом су се проломиле овације, а млади глумци доживели су аплауз и подршку какве, према сопственим утисцима, до сада нису искусили. Радост и узбуђење наставили су се и након спуштања завесе, када су присутна деца пожелела да се фотографишу са омиљеним ликовима из својих бајки.

Ипак, можда најлепшу потврду успеха вечери дале су речи једне маме, чија су деца након представе изашла из сале са једноставном, али драгоценом поруком: „Мама, ја волим позориште!“ Управо у том тренутку, када дете пожели да се поново врати у позориште, види се да је постигнуто нешто много важније од једног успешног наступа – пробуђена је љубав према сценској уметности и створена жеља за новим сусретима са позориштем.

Андријана Адамовић, председница Уметничког центар СОКО срећна је што је до ове сарадње дошло, а на подстицај Драгане Зимоњић из Удружења Бодензе, које веће годинама сарађује са Соколом.

„Деци и женама пуно значе овакви наступи на којима добију сјајну подршку из публике, виде неке нове пределе, упознају нове људе. Права је радост кад се сретнемо са дивним људима који раде и размишлјају исто као и ми. Управо то нам се догодило у контакту са Јасном Јовичић и Зорицом Радоњић из Удружења Херувим. Од првог момента оствариле смо диван контакт и захваљујужи заједничкој визији, направе једно вече за памћење.“

Са тиме се слаже и Јасна Јовичић, председница удружења Херувим из Брегенца:

„Посебну радост су нам у Брегенц донијели гости из Умјетничког центра Соко из Базела. Нека од дјеце су се први пут сусрела са позориштем, а кући су отишла пуна утисака. Неки су пожељели да и сами једног дана стану на сцену, док су други са одушевљењем причали о томе колико воле позориште. Управо су ти дјечији утисци и искрена радост оно што овом сусрету даје посебну вриједност.

Верујем да је изузетно важно да дјеци која одрастају у дијаспори, приближимо умјетност и омогућимо им да је доживе из непосредне близине. Да им покажемо да глума и пјевање нису само нешто што посматрамо, већ и могућност да откријемо себе, препознамо своје таленте, развијамо креативност и пронађемо пут којим желимо да идемо. Можда ће баш овај сусрет у неком дјетету пробудити љубав према глуми, музици или неком другом облику умјетничког изражавања. А можда ће му једноставно подарити једно лијепо искуство које ће дуго памтити.

Зато сам посебно захвална Андријани Адамовић, Николи Угриновићу и цијелом Умјетничком центру Соко из Базела, који својим радом, посвећеношћу и љубављу према дјеци показују колико умјетност може да обогати њихово одрастање. Хвала им што су дошли код нас у Брегенц и што су са нама подјелили нешто тако вриједно.

Велику захвалност упућујем и нашим културно-умјетничким друштвима и школама српског језика у Форарлбергу и у сусједној Швајцарској, која су својом подршком показала колико су заједништво и међусобна сарадња важни за очување и његовање наше културе.“

Град Сполето био је домаћин светског финала 14. издања овог такмичења. За издање 2026. године првобитно се пријавило 108.000 ученика из целог света. Од тог броја, само 240 финалиста (узраста од 6 до 18 година) из преко 70 земаља стигло је у Сполето на завршну фазу такмичења.

Догађај је одржан под покровитељством Општине Сполето и Министарства спољних послова и међународне сарадње Италије. Програм је обухватао дефилее у костимима и свечане параде улицама историјског центра града.

Након два интензивна дана испита и језичких тестова, свечана церемонија доделе награда одржана је 30. септембра у престижном Театру Нуово Ђан Карло Меноти (Teatro Nuovo Gian Carlo Menotti), пред више од 600 посетилаца, укључујући ученике, наставнике и породице.

Лазар Спасић је карту за ово елитно планетарно такмичење обезбедио на најспектакуларнији могући начин – освојивши максималан број бодова на националном такмичењу, где је тријумфовао у конкуренцији од чак 225 вршњака из целе земље. Одмах уз њега, као другопласирани у држави, пласман на светску сцену изборио је и сјајни Андреј Јелић из Смедерева, чиме су њих двојица формирали елитни тим који је бранио боје Србије на глобалном нивоу.

Оно што Лазарев успех чини још фасцинантнијим јесте чињеница да се на ово такмичење пријавио потпуно самоиницијативно, будући да његова матична школа није имала акредитацију као испитни центар. Ипак, то га није поколебало. Својим великим трудом, радом и невероватном упорношћу успео је да преброди све препреке, оствари фантастичне резултате и доживи несвакидашње животно искуство.

Да је реч о успеху историјских размера говори и податак да се кроз више кругова квалификација на Хиппо такмичењу ове године надметало преко 100.000 деце из целог света, а наши дечаци су успели да уђу у сам центар светског знања и обезбеде пласман међу најбоље.

Велики ослонац на овом путу била му је професорка Биљана Јаћимовић, наставница енглеског језика у Основној школи „Бранко Радичевић" у Врању, која је била Лазарева менторка и истовремено координаторка припреме за такмичење. Она нам, још увек препуна утисака, преноси део магичне атмосфере из Италије:

„Још смо смо препуни утисака. Привилегија је била бити међу 70 земаља колико их је било на овом такмичењу. Провели смо три дана у градићу Сполету који је, заиста, леп; организација такмичења је била буквално нестварна од почетка до краја. Јако лепо смо били примљени уз свечани дефиле и перформанс на тргу који је био праћен оркестром. Завршна свечаност, којој је присуствовао и италијански министар културе била је одржана у локалним позоришту. Најбитније је што су деца била у собама са децом друге националности, па су морала и да примењују енглески језик, при чему су разменила и искуства и упознала друге културе."

Једна од најлепших чари овог путовања било је управо то мултикултурално повезивање, па је тако Лазар делио собу са вршњацима из Малезије и Словеније. Након повратка, он не крије одушевљење и истиче да се кући вратио препун прелепих успомена и нових пријатељстава. Иако је конкуренција била изузетно јака, а тестови захтевни, Лазар са осмехом наглашава да му је најзанимљивији део такмичења био управо разговор и живописна конверзација на енглеском језику, што сведочи о томе са коликом лакоћом и природношћу ови млади људи владају страним језицима.

Овај успех није само круна њиховог преданог труда и рада, већ и огроман понос за њихове породице, професоре, школе и градове из којих долазе. Лазар и Андреј су на најлепши могући начин показали свету да Србија има омладину која поседује знање, харизму и таленат за велика дела.

Сусрети су окупили велики број књижевника, песника, уметника и културних радника из Србије, Црне Горе, са Косова и Метохије, као и српских стваралаца који живе и раде широм Скандинавије. Посебну вредност манифестацији дало је присуство норвешких пријатеља, представника културног и јавног живота, као и бројне публике која је својим интересовањем показала да српска култура има своје значајно место и далеко изван граница матичне земље.

Овогодишњи сусрети имали су и додатну симболику, будући да су одржани у сусрет великом историјском јубилеју – 110 година од успостављања дипломатских односа Србије и Норвешке.

Управо су овом манифестацијом, на симболичан и достојанствен начин, започете културне активности којима ће бити најављена и обележена јубиларна 2027. година. На тај начин, књижевност, уметност и културно стваралаштво постали су својеврсна увертира у годину посвећену дугогодишњем пријатељству, међусобном поштовању и сарадњи српског и норвешког народа.

Јер, историју односа два народа не чине само дипломатски сусрети и званични документи, већ и људи, њихова пријатељства, културна размена, заједничке вредности и трајна настојања да се међусобно боље упознају и разумеју.

 Свечано отварање у Амбасади Републике Србије у Ослу

Свечани почетак Четвртих српско-норвешких књижевних и културних сусрета уприличен је 16. октобра у просторијама Амбасаде Републике Србије у Ослу, чиме је манифестацији дат посебан значај и свечани карактер.

У присуству бројних књижевника, културних стваралаца, представника српске заједнице и уважених гостију, свечаност је протекла у атмосфери достојанства, срдачности и заједништва.

Присутнима се најпре обратио Бранко Димовић Димески, председник Савеза српских стваралаца Скандинавије, који је речима добродошлице званично отворио Четврте српско-норвешке књижевне и културне сусрете.

У свом обраћању Димовић је изразио искрену захвалност свим учесницима који су својим доласком, стваралаштвом и подршком допринели одржавању ове манифестације. Посебну захвалност упутио је Амбасади Републике Србије у Ослу на гостопримству, разумевању и подршци, Српској православној цркви, као и свим пријатељима, појединцима и организацијама који су помогли да се овај значајан културни догађај успешно реализује.

Нагласио је да одржавање сусрета четврту годину заредом представља потврду да су истрајност, заједништво и љубав према култури снажнији од свих удаљености и препрека. Указао је да српска култура не сме остати затворена унутар сопствене заједнице, већ да је неопходно представљати је другим народима, отварати простор за дијалог, сарадњу и нова пријатељства.

Посебно је наглашена важност наставка оваквих окупљања, како би српски ствараоци у Скандинавији имали могућност да представе свој рад, размене искуства са колегама из отаџбине и допринесу да српска културна баштина буде видљивија и препознатљивија у норвешком и ширем скандинавском друштву.

 Амбасадорка Јасмина Митрић Марић: Реч као кључ који отвара врата пријатељства и сарадње

Посебну част свечаном отварању представљало је обраћање њене екселенције, амбасадорке Републике Србије у Краљевини Норвешкој, Јасмине Митровић Марић, која је срдачно поздравила све учеснике, књижевнике, уметнике и госте.

Амбасадорка је изразила задовољство што Амбасада Републике Србије има прилику да буде домаћин једног оваквог културног догађаја, наглашавајући значај континуираног рада на очувању и представљању српске културе у Норвешкој.

У свом обраћању посебно је указала на универзалну вредност књижевности и културног стваралаштва, као и на њихову способност да превазиђу језичке, географске и националне границе.

Реч је један од најважнијих кључева који отварају врата пријатељства, разумевања и сарадње међу народима. Управо та порука представљала је једну од централних мисли свечаног отварања.

Кроз књижевност се народи упознају, кроз уметност се приближавају, а кроз културну размену граде међусобно поверење и поштовање. Реч, као израз људске мисли, осећања и стваралачког духа, има снагу да споји и оно што је географски далеко, да приближи различите традиције и отвори нове могућности за сарадњу. Амбасадорка је указала на важност оваквих сусрета не само за српску заједницу у Норвешкој, већ и за укупне културне односе Србије и Норвешке.

Посебан значај оваквих иницијатива огледа се у чињеници да оне доприносе јачању међусобног разумевања и представљају драгоцену допуну дипломатским, институционалним и другим облицима сарадње. Срдачним поздравима и речима подршке амбасадорка је пожелела успешан рад учесницима сусрета, уз уверење да ће ова манифестација наставити да расте и да својим садржајима обогаћује културни живот српске заједнице у Норвешкој.

 Свечани наступ певачке групе „Константин" из Ниша

Уметнички део свечаног отварања обележио је наступ певачке групе „Константин" из Ниша, чије је извођење унело посебну свечаност, топлину и емоцију у програм.

Својим препознатљивим вокалним изразом, складним вишегласјем и посвећеношћу неговању музичке традиције, чланови ове групе још једном су показали колико је српско музичко наслеђе богато и вредно. Њихов наступ представљао је више од музичког програма. Био је то сусрет са духовним и културним коренима, са мелодијама које у себи носе историју, сећања, осећања и вековно трајање једног народа.

Након музичког дела уследило је представљање присутних књижевника и стваралаца из Србије, Црне Горе, са Косова и Метохије и из скандинавских земаља.

Била је то прилика да се учесници међусобно упознају, представе свој књижевни рад и најаве садржаје који ће током наредних дана обележити овогодишње сусрете. Разноврсност стваралачких израза и генерација показала је да српска књижевност живи и развија се на различитим просторима, али да је повезују заједнички језик, културно наслеђе и потреба да се кроз писану реч сачувају вредности које трају.

 Награда за животно дело амбасадорки Јасмини Митровић Марић

Један од најсвечанијих и најзначајнијих тренутака првог дана сусрета било је уручење Награде за животно дело Савеза српских стваралаца Скандинавије, која је ове године додељена њеној екселенцији, амбасадорки Републике Србије у Норвешкој, Јасмини Митровић Марић.

Ово високо признање додељено јој је за дугогодишњи рад, допринос књижевности и култури, као и за посвећеност неговању културних вредности и подстицању сарадње међу ствараоцима. Додела награде представљала је израз дубоког поштовања према њеном раду и настојањима да књижевност и култура заузму значајно место у повезивању људи и народа.

Посебна симболика овог признања огледа се у чињеници да је уручено управо у години која претходи великом јубилеју дипломатских односа Србије и Норвешке. На тај начин, награда је добила и ширу поруку – да су културна дипломатија, лична посвећеност и стваралачки рад важни темељи на којима се граде и чувају дугорочна пријатељства.

Свечани чин уручења награде дао је посебну тежину целокупној манифестацији, потврђујући да Савез српских стваралаца Скандинавије, поред представљања савременог стваралаштва, посебну пажњу посвећује и одавању признања личностима које су својим деловањем оставиле значајан траг у културном животу.

Први дан сусрета завршен је у пријатној атмосфери, разговорима и дружењу књижевника и гостију, уз размену утисака и нових идеја за будућу сарадњу.

 Драмен – празник културе, младости, музике и заједништва

Другог дана манифестације, 17. октобра, Четврти српско-норвешки књижевни и културни сусрети настављени су у Драмену, у организацији и уз гостопримство Српског друштва „Цар Лазар", које је још једном показало своју посвећеност очувању српске културе, језика и традиције у Норвешкој.

Драмен је тог дана постао место сусрета различитих генерација, уметничких израза и културних традиција. Богат и садржајан програм окупио је велики број припадника српске заједнице, али и бројне норвешке пријатеље, који су својим присуством дали посебан значај овом догађају.

Речи добродошлице присутнима је упутила Маја Кољчицки, председница Српског друштва „Цар Лазар", која је срдачно поздравила учеснике, госте, књижевнике, уметнике, родитеље и децу. Њено обраћање било је у духу заједништва, гостопримства и радости због поновног окупљања људи које повезује љубав према култури и традицији.

Посебан значај овог сусрета огледао се у учешћу најмлађих, јер управо деца представљају најлепшу потврду да културно наслеђе има своју будућност. Окупљање у Драмену још једном је показало да српска удружења у расејању нису само места повременог дружења, већ важни центри очувања националног идентитета, неговања матерњег језика, културе, обичаја и духовних вредности.

Истовремено, отвореност оваквих догађаја према норвешкој јавности потврђује да очување сопственог идентитета и успешно укључивање у друштво земље домаћина нису супротстављени процеси, већ могу представљати две подједнако важне стране културног живота.

 Деца Музичке школе „Стјернен" одушевила публику

Један од најупечатљивијих делова програма у Драмену био је наступ деце из Музичке школе „Стјернен" из Драмена. Велики број младих извођача представио се разноврсним музичким нумерама, показујући таленат, музикалност, труд и љубав према музици. Њихов наступ донео је посебну радост и свежину целокупној манифестацији.

Млади музичари су својом непосредношћу, искреношћу и умећем освојили симпатије присутне публике, која је њихове наступе наградила срдачним аплаузима. Управо су дечји осмеси, музика и радост заједничког наступа створили једну од најлепших слика овогодишњих сусрета. Наступ најмлађих имао је и снажну симболичну поруку.

Када деца одрастају далеко од земље својих родитеља и предака, свака прилика да се упознају са културним наслеђем, језиком и традицијом добија посебну вредност. Музика је у том процесу један од најприроднијих и најлепших начина повезивања. Она не захтева превод, не познаје националне границе и једнако снажно допире до људи различитог порекла.

Зато је учешће деце из Музичке школе „Стјернен" представљало много више од пригодног уметничког наступа. Било је то сведочанство о значају улагања у младе генерације и подстицања њиховог стваралачког развоја.

 Дечја радионица – од Драмена до Косовског Поморавља

Посебно место у програму другог дана сусрета заузела је креативна радионица за децу, која је имала изузетну културну, образовну и хуманистичку вредност.

Радионицу су водили угледна глумица Јасмина Стоиљковић и српски књижевник Ратко Стоиљковић, који су кроз непосредан рад са најмлађима подстакли њихову машту, креативност и жељу за уметничким изражавањем. Деца су имала прилику да кроз цртеже, стваралачке радове и сопствене идеје изразе своја осећања, размишљања и поруке.

Оно што је овој радионици дало посебну дубину и значај јесте чињеница да су дечји радови посвећени деци са Косова и Метохије, посебно деци Косовског Поморавља. Радови настали током радионице биће објављени у дечјем листу „Чуперак", чиме ће поруке најмлађих учесника из Норвешке стићи до њихових вршњака на Косову и Метохији.

На тај начин успостављена је једна посебна, искрена и емотивна веза између деце која одрастају у различитим срединама, али их повезују заједнички корени, језик и осећај припадности. Од Драмена до Косовског Поморавља, дечји цртежи постали су поруке пријатељства, љубави, подршке и заједништва.

У времену када се о великим друштвеним и националним питањима често говори кроз политику и историју, ова радионица показала је да понекад најснажније поруке долазе управо од деце. Њихови цртежи и радови представљају једноставан, али дубоко људски начин да се покаже да деца Косова и Метохије нису заборављена и да постоје њихови вршњаци који о њима мисле, желе да их упознају и са њима поделе радост стварања.

Значај ове активности огледа се и у подстицању емпатије, солидарности и међусобног разумевања код најмлађих. Кроз игру, разговор и уметнички рад, деца уче да култура није само оно што наслеђујемо, већ и оно што сами стварамо и дарујемо другима. Управо зато радионица у Драмену представљала је један од најдрагоценијих садржаја овогодишњих сусрета и пример како културне манифестације могу имати трајну образовну и друштвену вредност.

 Срдачна атмосфера и заједништво српских и норвешких пријатеља

Програм у Драмену протекао је у изузетно срдачној, свечаној и пријатељској атмосфери. Поред богатог културно-уметничког садржаја, сусрети су били прилика за разговоре, упознавање, размену искустава и успостављање нових пријатељстава.

Посебну вредност догађају дало је присуство великог броја Норвежана, који су заједно са припадницима српске заједнице уживали у програму. Тиме је још једном потврђено да културне манифестације оваквог карактера имају важну улогу у приближавању народа и унапређењу међусобног разумевања.

Српско друштво „Цар Лазар" својим гостопримством, организацијом и посвећеношћу показало је колико значајну улогу удружења наших људи имају у очувању српске културне баштине у Норвешкој.

Драмен је тог дана био место на којем су се сусрели традиција и савремено стваралаштво, младост и искуство, српски културни идентитет и норвешка отвореност према различитостима.

 Трећи дан сусрета у храму Светог Василија Острошког у Ослу

Трећег дана манифестације, 18. октобра, књижевни и културни сусрети настављени су у посебном духовном амбијенту, у храму Светог Василија Острошког у Ослу.

Окупљање у простору Српске православне цркве дало је завршном књижевном делу манифестације посебну дубину и симболику, повезујући писану реч са духовним наслеђем и традицијом српског народа.

Програм је окупио бројне књижевнике, ствараоце и љубитеље књижевности, који су имали прилику да представе своја дела, размене искуства и разговарају о значају књижевног стваралаштва у савременом времену. Присутнима се у уводном обраћању обратио отац Драган Јованов, свештеник, књижевник и теолог, који је срдачно поздравио учеснике и госте.

У свом излагању указао је на велики значај одржавања оваквих културних сусрета, посебно наглашавајући чињеницу да се манифестација организује већ четврти пут заредом. Континуитет оваквих окупљања, како је истакнуто, представља доказ да међу српским ствараоцима у Скандинавији постоји снажна потреба за неговањем књижевности, духовности и културног идентитета.

Отац Драган Јованов посебно је указао на улогу Српске православне цркве у очувању духовног и националног наслеђа српског народа у расејању. Црква је током историје била не само место молитве и духовног окупљања, већ и важан чувар писмености, културе, језика и традиције. Та улога добија посебан значај у срединама у којима српски народ живи далеко од своје отаџбине. У свом обраћању изразио је подршку наставку оваквих културних активности и спремност да допринесе њиховом одржавању и у будућности.

Његова порука била је јасна – културни и духовни живот српског народа мора се неговати континуирано, уз заједничко деловање цркве, културних удружења, стваралаца и свих људи добре воље.

 Књижевност као простор духовног сусрета и размене искустава

Након уводног обраћања, отац Драган Јованов одржао је предавање и представио своје књижевно дело, отварајући простор за размишљање о односу духовности, књижевности и човекове потребе за стваралаштвом. У наставку програма уследила су представљања књижевних дела присутних аутора.

Песници и писци говорили су о свом стваралаштву, представљали своје књиге, читали одабране текстове и размењивали искуства са колегама и публиком. Посебна вредност овог дела сусрета огледала се у непосредности и отворености разговора.

Није то било само формално представљање књига, већ истински сусрет људи који живе за писану реч и који у књижевности препознају простор слободе, трагања, сећања и духовног изражавања. За књижевнике који живе и стварају у расејању овакви сусрети имају посебну важност. Они пружају могућност да се очува непосредна веза са матерњим језиком, да се представе нова дела и да се кроз разговор са другим ствараоцима обогати сопствени књижевни израз.

Истовремено, сусрети са писцима из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије доприносе јачању културних веза између отаџбине и расејања. Књижевност тако постаје заједнички простор у којем географска удаљеност губи свој значај.

Без обзира на то да ли стваралац живи у Београду, Нишу, на Косову и Метохији, у Црној Гори, Ослу, Драмену или неком другом скандинавском граду, писана реч остаје нит која повезује његово стваралаштво са језиком и културом којима припада. Завршни књижевни програм протекао је у топлој и пријатељској атмосфери, уз бројне разговоре, размену књига, идеја и искустава.

Посебно је значајно што је публика имала прилику да непосредно разговара са ауторима, поставља питања и учествује у културном дијалогу. На тај начин сусрети су још једном потврдили да књижевност није само стваралачки чин појединца, већ и жива комуникација између писца и читаоца.

 Величанствен концерт групе „Константин" у Волеру – српска песма освојила норвешку публику

Посебно упечатљив и свечан завршетак Четвртих српско-норвешких књижевних и културних сусрета приређен је у општини Волер, где је, на позив удружења „Лајанс Интернешнал" (Lions International) и норвешких пријатеља, одржан велики концерт певачке групе „Константин" из Ниша.

Овај концерт представљао је један од најзначајнијих догађаја целокупне манифестације, јер је српско музичко стваралаштво представљено непосредно норвешкој публици, у атмосфери истинског културног сусрета и пријатељства.

Културна дворана у Волеру била је испуњена до последњег места, а велики број посетилаца са одушевљењем је пратио наступ нишких уметника. Од првих изведених композиција било је јасно да публика присуствује посебном музичком догађају.

Певачка група „Константин" представила је богат и разноврстан репертоар, у којем су се преплитале традиционалне српске песме, познате мелодије, евергрин композиције и дела оперске музике. Посебне емоције изазвало је извођење песме „Тамо далеко", која у колективном памћењу српског народа заузима посебно место.

Ова песма, дубоко повезана са историјом, страдањем, надом и љубављу према отаџбини, својом снажном мелодијом и емотивним изразом допрла је и до норвешке публике. Ништа мање упечатљиво није било ни извођење традиционалне песме „Густа ми магла паднала", чија је мелодијска лепота још једном потврдила богатство музичког наслеђа наших простора.

Разноврсност програма омогућила је публици да упозна различите стране вокалног умећа групе „Константин" – од снажних и емотивних традиционалних мелодија до захтевних уметничких композиција. Посебну драж концерту дало је непосредно учешће публике.

У више наврата норвешки посетиоци придруживали су се певачима, стварајући атмосферу заједништва у којој су језичке и културне разлике потпуно нестале. Музика је постала заједнички језик свих присутних.

Одушевљење публике било је толико да су чланови групе више пута позивани да се врате на сцену. Снажни аплаузи и жеља посетилаца да чују још песама учинили су да концерт траје знатно дуже него што је првобитно било предвиђено. Био је то најлепши доказ да истинска уметност не захтева превод и да искрено изведена песма може подједнако снажно да дотакне срца људи без обзира на њихово порекло.

У препуној дворани у Волеру српска песма није била само представљање једне националне традиције. Постала је заједнички доживљај, простор сусрета и истинског пријатељства између српског и норвешког народа.

 Поздрав градоначелника Волера и захвалност српским уметницима

Посебан значај концерту дало је присуство и обраћање градоначелника општине Волер, Рајнера, који је поздравио учеснике и публику и изразио захвалност певачкој групи „Константин" на величанственом музичком доживљају.

Његове речи захвалности представљале су још једну потврду значаја културне сарадње и отворености норвешке локалне заједнице према културним вредностима других народа. Концерт у Волеру показао је колико је важно да српски уметници добију прилику да своје стваралаштво представе и изван кругова српске заједнице. Управо у таквим сусретима културна размена добија свој пуни смисао.

Када норвешка публика слуша српску традиционалну песму, када аплаузом поздравља њене извођаче и када заједно са њима учествује у музичком доживљају, тада култура постаје снажан и непосредан облик повезивања народа.

Захваљујући гостопримству норвешких пријатеља и удружења „Лајанс интернешнал", концерт је добио посебну димензију међународне културне сарадње.

Величанственим наступом певачке групе „Константин" и срдачним поздравима домаћина, Четврти српско-норвешки књижевни и културни сусрети свечано су завршени, остављајући снажне утиске код учесника, организатора и бројне публике. Четири године истрајности у очувању културе и повезивању народа

Одржавање Четвртих српско-норвешких књижевних и културних сусрета представља значајан резултат континуираног рада Савеза српских стваралаца Скандинавије и његових сарадника на очувању и представљању српске културе у скандинавским земљама.

Заједничким деловањем културних удружења, стваралаца, Српске православне цркве, дипломатских представника и бројних пријатеља, ова манифестација израсла је у препознатљиво место окупљања људи који верују у снагу културе. Посебна вредност сусрета огледа се у њиховој разноврсности.

Током три дана, у три различите средине, публика је имала прилику да присуствује књижевним представљањима, музичким наступима, предавањима, дечјим радионицама и непосредним разговорима са ствараоцима.

Свечано отварање у Амбасади Републике Србије у Ослу показало је значај институционалне подршке културним иницијативама. Програм у Драмену и учешће великог броја деце потврдили су да очување традиције има смисла само уколико се културне вредности преносе на нове генерације.

Књижевно окупљање у храму Светог Василија Острошког указало је на дубоку повезаност српске духовности, језика и књижевног стваралаштва. На крају, концерт у Волеру показао је да српска култура има снагу да привуче и одушеви публику која долази из другачијег језичког и културног окружења. Сваки од ових догађаја носио је своју посебну поруку, али су сви заједно чинили јединствену целину.

Била је то прича о народу који, и када живи далеко од своје отаџбине, не заборавља своје корене, али истовремено жели да своју културу подели са другима. Причa о ствараоцима који верују да књига, песма, слика и жива реч могу бити снажнији од географске удаљености.

И прича о пријатељству два народа, које се не гради само кроз званичне сусрете, већ и кроз непосредно упознавање, поштовање и заједничке културне доживљаје.

 У сусрет великом јубилеју – 110 година српско-норвешких дипломатских односа

Овогодишња манифестација добија посебну тежину када се посматра у контексту предстојећег обележавања 110 година од успостављања дипломатских односа Србије и Норвешке.

Јубилеј који ће бити обележен 2027. године представља прилику да се подсетимо дугог историјског трајања односа две земље, али и да се поглед усмери ка будућности, новим облицима сарадње и јачању пријатељских веза.

У том смислу, Четврти српско-норвешки књижевни и културни сусрети представљали су симболичан почетак културног обележавања овог значајног јубилеја. Уместо да се годишњица посматра искључиво кроз дипломатске протоколе и званичне свечаности, овом манифестацијом истакнута је и њена људска, културна и стваралачка димензија.

Јер, најтрајније везе међу народима често настају управо тамо где се људи сусрећу кроз књижевност, музику, уметност и заједничке вредности. Управо је то била једна од најважнијих порука овогодишњих сусрета.

Српски народ који живи у Норвешкој представља живу везу између две земље, чувајући своје културно наслеђе и истовремено доприносећи културној разноврсности норвешког друштва.

Кроз рад својих удружења, стваралаца и културних посленика, српска заједница показује да је могуће истовремено бити дубоко повезан са сопственим коренима и отворен за вредности народа и земље у којој живи.

Зато предстојећа јубиларна година представља прилику да се постојећа пријатељства додатно учврсте, да се подстакну нове културне иницијативе и да се српска књижевност, музика, уметност и традиција још снажније представе норвешкој јавности. Четврти српско-норвешки књижевни и културни сусрети својим садржајем и порукама показали су да култура може бити достојанствен и снажан увод у обележавање једног великог историјског јубилеја.

 Реч остаје, песма повезује, пријатељство траје

Три дана испуњена књижевношћу, музиком, духовношћу, дечјим стваралаштвом и сусретима пријатеља оставила су иза себе много више од успомена на једну успешну културну манифестацију.

Оставила су поруку да српска култура живи свуда где постоје људи спремни да је чувају, негују и преносе будућим генерацијама. Оставила су и потврду да истинска уметност има снагу да приближи народе, без обзира на језик којим говоре и земљу из које долазе.

Од свечаног отварања у Амбасади Републике Србије у Ослу, преко дечјих осмеха и музичких наступа у Драмену, духовног и књижевног окупљања у храму Светог Василија Острошког, па све до препуне концертне дворане у Волеру, једна заједничка нит повезивала је све учеснике – љубав према култури и вера у снагу пријатељства.

Посебну захвалност заслужују сви они који су својим радом, трудом и подршком омогућили одржавање овогодишњих сусрета: организатори, учесници, домаћини, културна удружења, дипломатски представници, Српска православна црква, норвешки пријатељи и бројни појединци који су препознали вредност овог културног подухвата.

Њихова заједничка посвећеност показала је да велики и значајни догађаји не настају само захваљујући институцијама и материјалним могућностима, већ пре свега захваљујући људима који верују у оно што раде.

Четврти српско-норвешки књижевни и културни сусрети још једном су потврдили да је реч мост разумевања, песма језик који сви препознају, а култура један од најлепших путева којима народи долазе једни до других. Управо зато ови сусрети нису били само тродневна свечаност. Они су представљали наставак једне племените мисије – да се српска култура очува, да се њене вредности представе свету и да се кроз уметност граде нова пријатељства.

У сусрет 2027. години и великом јубилеју 110 година дипломатских односа Србије и Норвешке, из Осла, Драмена и Волера послата је снажна порука заједништва, културне отворености и међусобног поштовања.

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова (МСП) Владимир Кокановић рекао је су у министарству свесни колико су трагови наших предака важни за нас и за будуће генерације и да је зато МСП подржало суфинансирањем пројекат "Кораци у камену: трагови предака".

"Ако не сачувамо трагове својих предака, ризикујемо да будуће генерације остану без дела приче о томе ко су, одакле су, одакле потичу и коме припадају. Зато овај пројекат није само бележење старих гробова или споменика; он је начин да сачувамо своје корене и предамо их онима који долазе после нас", рекао је Кокановић.

Додао је да дигитална платформа "Трагови предака" представља савремен начин да сачувамо то наслеђе.

"Захваљујући темељном раду на терену, до сада су евидентиране стотине српских православних гробаља у свих 10 кантона Федерације БиХ. Свака фотографија, сваки сачувани натпис са споменика и свака забележена локација важан су корак у борби против заборава", нагласио је Кокановић.

Истакао је да тај посао не би био могућ без блиске сарадње са Српском православном црквом и надлежним епархијама и да су разговори са свештенством, локалним парохијама и мештанима били су од велике важности за рад на терену.

"Црква је вековима чувала наш идентитет и наше памћење, а ова платформа је драгоцен начин да потомци, истраживачи и наши људи широм дијаспоре пронађу своје корене и сазнају више о својим прецима", оценио је Кокановић.

Додао је да ће Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону наставити да подржава пројекте који чувају културно-историјско наслеђе и идентитет српског народа.

"Верујемо да је брига о нашем наслеђу уједно и брига о будућности, где народ који познаје своје корене има чвршћи ослонац за генерације које долазе. Наш циљ је да ниједан траг који сведочи о вековном постојању српског народа не буде изгубљен само зато што га нико није забележио или сачувао", навео је Кокановић.

Он је рекао да је очување имовине СПЦ и српског народа у Федерацији БиХ дефинитивно правно питање којим се у МСП врло темељно баве, али и питање очувања нашег националног достојанства, и да ће на томе ћемо радити и у наредном периоду.

Нагласио је да није случајно што се конференција одржала у Конаку кнегиње Љубице, где је постављена изложба "Камен и цвет из Пребиловаца", посвећена очувању сећања на свете пребиловачке мученике који су страдали у Другом светском рату.

"Као што су Пребиловци трајни симбол наше историје и духовности, тако су и запуштена српска гробља, црквишта и капеле широм Федерације БиХ сведочанства наших корена, које не смемо да препустимо забораву", истакао је Кокановић.

Сарадник на пројекту "Кораци у камену: траговима предака" Драган Јошић навео је да им је циљ да кроз неколико година имају обухваћене све цркве, манастире и гробља која се налазе на територији Федерације БиХ.

"Тренутно смо на неких 16,3 одсто испуњености циља, јер нассе процене и подаци говоре да имамо на територији Федерације око 1.100 гробаља СПЦ, српских православних гробаља, и да имамо око 700 цркава, капела и манастира на територији Федерације", навео је Јоссицх.
Навео је да имају одређене уписе где се СПЦ назива "Источна православна црква"; што је назив који је коришћен у Независној Држави Хрватској.

"Ми смо деведесетих имали грађански рат у БиХ, а и дан данас живимо последице тог рата, где се увек говори како су Срби извршили агресију на територији БиХ. А онда, кад отворите земљишне књиге видите у Зеници Српску православну цркву из 1856, видите манастир Светог Василија у Завали општина Равно из 12. века, онда се стварно запитате како је неко сам на себи могао да изврши агресију", нагласио је Јошић.

Како је рекао, на тај начин желе да покажу целом свету, али и српском народу широм света с чим се суочава српски народ који живи на територији Федерације БиХ, а пре свега СПЦ.

"Срби који живе у Федерацији немају никог другог сем те СПЦ и она је једино уточиште тих људи који тамо живе. И ако избришемо СПЦ са простора Федерације, онда смо избрисали и наш народ који тамо живи и који је живео на територији Федерације", оценио је Јошић.

Он је навео да се, осим СПЦ, многи Срби суочавају са тиме да им се одузима њихова имовина и дедовина, и као и у случају СПЦ, уписује на тзв. државу или јединицу локалне самоуправе.

"Дешава се нешто слично као Србима на Косову и Метохији, с тим да власт у Федерацији БиХ то ради много паметније, стихијски, мимо очију јавности. И да, верујте, сваким даном све мање Срба живи у Федерацији", навео је Јошић.

Председник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђе Радановић рекао је да се пописивање српких гробаља спроводи да би се сачувао траг постојања православних Срба тамо где их више нема.

"За 100, 200, 300 година ће неки потомак, ваш или мој, моћи да једним кликом на локацију дође на гробље где му је сахрањен прадеда или чукундеда. Суштина је у томе да је српска већина била на 8. 400 км2 у Федерацији, а да је релативна већина била и на око 1.000 и нешто км2, а кад се то сабере, то је површина као садашња Косово и Метохија, дакле око 10.000 километара квадратних", навео је Радановић.

Рекао је да је мапирана локација православног гробља и тамо где Срби нису пописани после 1941, као у Љубушком, Ливну, Оџаку, а да је једно српско гробље лоцирано на територији општине Горњи Вакуф, где по попису из 1941. такође није било ниједног Србина.

Самарџија је поздравио представника Амбасаде Србије у Бечу, господина Батрића Брајовића као и председника комисије за културу 15. бечке општине, господина Алфреда Манфелда, који се обратио присутнима са посебним речима хвале према деци учесницима, њиховим предагозима и организацији А:Културе, као и освртом на протекле године како се фестивал као јединствен развијао и постао један од најомиљенијих дечијих фестивала у Бечу и шире. У нади да ће овај фестивал живети још дуго година пожелео је свима пријатно вече и сјајан културни и музички доживљај.

Вредни и посвећени педагози, Маша Матић, Просвјетин Мали хор, Олга Вукадиновић, дечији хор храма Светог оца Николаја Мирликијског, СПЦ, Мöдлинг, уз благослов оца Слађана Васића и у пратњи Јована Повића на хармоници, Невена Петковић, класа клавира, Никола Зарић, класа хармоника кога је веома посвећено и одговорно заступао његов ученик Леон Будимир и Јовица Ђорђевић, класа хармоника, представили су на велику радост присутних са преко педесетак ученика програм у трајању од око 90 минута вредан усхићења, пажње и сваке похвале.

Видно музички, тематски и сценски припремљени, млади учесници су са својим педагозима „положили све испите“ који су пред њих природно били постављени: припрема, часови и пробе пре фестивала, долазак на техничке пробе на дан наступа, унутрашња организација и координација, динамика програма, сценска култура, наступ и извођење музичких нумера група и појединаца, на крају програма излазак свих учесника на сцену, додела диплома о учешћу, заједничка фотографија и завршна популарна песма „Ми смо деца неба“ заокружило је вече дивне енергије која мотивише и надахњује, препуно лепих тонова, незаборавних мелодија и песама, речи, бурних аплауза, осмеха и емоција.

Нажалост, један дечији оркестар, десетак ученика, чланова дечијих хорића и солисти морали су краткорочно да одјаве њихово учешће због вирусног грипа. желимо им брзо оздрављење са жељом да се видимо на следећем музичком фестивалу.

Велику захвалност дугујемо свима који су на било који начин подржали овај дечји музичи фестивал.

”Туризам у Београду се развијао захваљујући дугој историји, богатој културној баштини и гостопримивом атмосфером у нашем граду”, рекао је на презентацији Миодраг Поповић, директор ТОБ, и истакао да су кинески туристи изузетно допринели расту туристичког сектора.

Промоцији су присуствовали заменица амбасадорке Србије у Кини, Јелена Николић, извршна директорка Светске организације туристичких градова (World Tourism Cities Federation), Shen Xiao Yu, директорка секретаријата Међународне Алијансе градова на путу свиле (International Tourism Alliance of Silk Road Cities), Liu Yang, а од значаја за привреду било је присуство авиокомпаније Hainan Airlines, као и представника бројних туристичких агенција и туроператора.

Догађај је обухватао и сегмент пословних састанака са кинеским агенцијама међу којима су најзначајније HCG International Travel Group, CYTS, Beijing Capital International Travel Service Group, Beijing Best Tour, Beijing Niding International Travel Agency, Beijing Sino-West International Travel Service, Beijing Xin Ya International Cultural Tourism, China Woman Travel Service, Beijing Haiying Custom Travel. Представници домаће привреде на догађају били су хотели Crowne Plaza и Indigo, као и туристичке агенције Glob Metropoliten Tours и Sai Hua Travel.

На догађају је истакнуто је је Туристичкој организацији Београда и Граду Београду у јуну ове године припала част да буде изабран за члана Савета Генералне скупштине Светске федерације туристичких градова на конференцији WTCF Beijing Fragrant Hills Tourism Summit 2026. Такође је разговарано о могућностима да Београд буде домаћин неке од будућих конференција што би било веома значајно за наш град.

Туристи из НР Кине представљају једно од најважнијих туристичких тржишта за нашу земљу, налазећи се на трећем месту по броју долазака и оствареном броју ноћења у Београду, захваљујући и добрим билатералним односима две земље, безвизном режиму и чињеници да наш угоститељски сектор настоји да буде ”China ready”.

 УЧЕШЋЕ ТОБ НА САЈМУ COITM 2026

Промоција Београда у Кини је организована непосредно пред сајам COITM 2026, најзначајнији сајам туризма у Пекингу одржаном од 14. до 16. октобра, на ком је Туристичка организација Београда такође имала запажен и успешан наступ, као и презентацију пред туроператорима у оквиру програма сајма.

Уз 180 излагача из 31 земље, ТОБ је великом броју пословних посетилаца представио понуду Београда са фокусом на наступајућу изложбу EXPO 2027. Током трајања сајма је одржано око 30 пословних састанака на штанду Београда, од којих је најзначајнији са кинеским туроператором U Tour.

Дајући изјааве за важне кинеске медије, China Daily, CCTV Educational, CRI Online, и друге, Миодраг Поповић је рекао да је презентација Београда у Кини имала посебан значај, јер је одржана у току завршних припрема за Специјализовану изложбу EXPO 2027.

”Имајући у виду велики интерес за EXPO 2027 у Кини, популарност наше земље и Београда, као и блиских односа наше две земље, интерес за нашу презентацију био је велики и сразмеран нашим очекивањима. Посебно смо задовољни многобројним контактима остварених између наших и кинеских агенција, организација и туроператора.”, истакао је Поповић.

„Књига о Милутину“, настала према делу Данка Поповића, у режији Егона Савина, управо је такво позоришно искуство, које не допушта да останемо само посматрачи. Пред нама се отвара исповест Милутина Остојића, шумадијског сељака, чија судбина постаје сведочанство о страдању једног човека, али и читавог народа.

У његовим речима, а понекад још више у ономе што остаје неизговорено, оживљавају Брегалница и Кајмакчалан, снег и камен, пусто село у које се враћа, две беле мараме, изгубљени животи и судбине које рат за собом оставља. Пред гледаоцем се нижу слике војника, рањеника, болесних и мртвих, жена, стараца и деце. И неминовно се намеће питање: зашто?
Управо у том питању, које остаје да одјекује и након завршетка представе, лежи једна од највећих вредности овог остварења.

А онда — Ненад Јездић. Његово тумачење Милутина превазилази границе глумачке професије. То није само лик који гледамо на сцени. То је човек у чију исповест улазимо, чију бол препознајемо и чије сузе као да су наше. Јездић гради Милутина без сувишног наглашавања, ослањајући се на снагу речи, тишине и погледа. У његовој игри нема ничег површног ни изнуђеног. Све је сведено на оно најважније — истину човека који је преживео незамисливо. Зато је тешко замислити да би ову улогу могао носити било ко други. Јездићева глумачка снага није само у изузетној способности да оживи лик, већ и у томе да нас дословно уведе у његов унутрашњи свет и учини да његову судбину доживимо као личну.

По завршетку представе публика је остала под снажним утиском виђеног. У таквим тренуцима речи често постају сувишне. Постоји само тишина у којој се сабирају емоције, а оно што смо видели наставља да живи у нама и наредних дана. Неке представе се завршавају спуштањем завесе, док друге тек тада почињу свој живот у гледаоцу.

Ово гостовање имало је и посебну вредност за српску заједницу у Чешкој. Месец српске културе није само низ културних програма већ и прилика да се, кроз књижевност, позориште, музику и уметност, очува веза са језиком, наслеђем и историјским искуством народа. Управо зато је долазак Звездара театра и сусрет са оваквим делом био драгоцен; подсетио нас је да култура сећања није окренута искључиво прошлости, већ и нашој одговорности према будућности.

Посебан утисак оставила је и сарадња са екипом Звездара театра. Професионалност, поузданост, узајамно поштовање и спремност на договор показали су колико су за успешну реализацију једног културног догађаја важни људи који стоје иза њега. Са продуцентом Драгишом Ћургузом и читавом екипом сарадња је протекла у духу поверења и заједничке посвећености представи и њеној поруци.

Захвалност за реализацију овог програма припада Савезу српских удружења у Чешкој, под чијим се окриљем организују програми Месеца српске културе, Амбасади Републике Србије у Прагу и Почасном конзулату Републике Србије у Брну, као и свима који су својом подршком и ангажовањем допринели да гостовање буде успешно реализовано. Посебна захвалност припада Ненаду Јездићу, Драгиши Ћургузу и гостујућој екипи Звездара театра што су омогућили да Срби у Чешкој доживе ову снажну позоришну исповест, као и осећај привилегије организатора да са њеним актерима поделе неколико дана заједничког рада и дружења.

Остаје свест да историја није само оно што је записано у књигама, нити је сећање само свечана реч коју изговарамо у пригодним приликама. Оно се чува сваки пут када се поново суочимо са судбинама оних који су страдали, када покушамо да разумемо њихову бол и када одбијемо да допустимо да време избрише њихове животе.

Зато је „Књига о Милутину“ много више од приче о једном човеку. То је прича о нама, о нашим коренима, о страдању и достојанству, о ономе што нас обавезује да памтимо.
И о кнедли у грлу која се не помери ни када се представа заврши и светла у позоришту поново упале.

Посебан допринос представља први превод на малајски језик, чиме је ова песма постала једно од ретких књижевних дела са ових простора доступних на том језику. Вече је својим говором отворила отправница послова Кармалија Будијати Че Емби, која је у сарадњи са другим секретаром Фајзалом Бин Ишаком, лично превела песму на малајски, што су учинили на основу енглеске и индонежанске верзије у преводу Христине Николић Мурти.

У оквиру Удружења Адлигат 2019. године отворен је Клуб пријатеља Србије и Малезије који окупља поштоваоце и путнике, али и људе чији су се животни путеви укрстили са наше две земље. Удружење Адлигат је једино српско удружење које своје чланове и огранке има у више од педесет држава света.

У организацији чланова и пријатеља Адлигата са разних меридијана, песма је сада по први пут преведена на гренландски, арапски, албански, хебрејски, босанчицу, индијске језике хинди и марати, кинески, грчки, малежански, индонежански, португалски, ромски, сејшелски креоле, украјински, свахили, киргиски али и афричке језике бамбара,пулар, волоф и игбо. Раније су преведене на чешки, бугарски, енглески, француски, италијански, мађарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, шпански, шведски и русински.

На вечери у амбасади Малезије на Дедињу Зубац је говорио о спонтаном настанку песме 1965. године и њеној изненадној популарности, као и о томе како је у Совјетском савезу песма постала велики хит објављен у скоро двадесет милиона примерака. Било је речи и о томе како је планетарни успех Киша бацио у сенку његова друга, можда и вреднија дела, али и како га је ова песма заштитила у временима политичких прогона.

Пред многобројном публиком, кантауторка Милица Миловић читала је превод на кинески професорке Јадранке Робин, урађен уз лектуру Вена Хонфеја, а догађају су присуствовали и представници Кинеског културног центра. Превод на арапски професора Душана Јовановића и групе студената читао је почасни конзул Србије у Судану, дипломата Ахмед Моути, заслужан за евакуацију више десетине наших грађана из вихора суданског рата. Превод на албански урађен је уз подршку амбасадора Албаније у Србији господина Бардиља Чанаја, а превод је читала трећа секретарка амбасаде Мариола Чеку. Француски превод је публици дочаран у интерпретацији госпође Фани Гранчамп , док је господин Правин Виџај Девараџа Пилаи читао малајске стихове.

„То што сте слушали није поезија, то је чиста љубав!", изјавио је Лазић, који је био иницијатор и модератор уметничког програма.

Затим су уследила видео-укључења из света. Песму је на три важна афричка језика које укупно разуме више од 35 милиона људи превео Вито Туре, члан парламента Сенегала. То су волоф, језик који разуме око 16 милиона људи у Сенегалу, Гамбији и Малију, пулар, језик из нигерско-конгоанске породице са око пет милиона говорника и бамбара, језик са 15 милиона говорника широм Сенегала, Буркине Фасо, Обале Слоноваче, Нигера и Мауританије. Снимци сенегалског члана парламента како у афричкој савани чита „Мостарске кише", са голишавом децом која се купају у барама, одушевили су присутне.

У програм се затим укључило Његово краљевско височанство краљ Езе Ифеанји Еке Удумезе Трећи од Локпонте из Нигерије. Овај владар народа Игбо, једног од најзначајнијих и највећих народа у Нигерији и Африци, недавно је са својом свитом посетио Адлигат, где је имао прилику да се упозна са радом Пере Зупца. Одушевљен емоцијом коју носе „Кише", одлучио је да песму лично преведе на свој матерњи језик, а затим ју је прочитао за представљање у Амбасади Малезије.

Магија „Мостарских киша" стигла је и до Индије. На језике хинди и марати песму је превела путописац и новинарка агенције Асошијетед прес из Њу Делхија, Нупур Џамбекар.

Наш велики песник био је дубоко дирнут пажњом и емоцијама које његова песма после толико деценија буди широм света.

„Па ипак, од свих превода, издваја се малајски. То је матерњи језик за 77 милиона људи, док га више од 210 милиона користи као други језик. Пријатно ме је изненадила посвећеност Амбасаде Малезије и госпође Кармалије Будијати Че Емби унапређењу културних, али и свеукупних односа са Србијом, њихово разумевање и љубав према нашој земљи и књижевности, али и посвећеност послу који обављају. Заслужују дубоко поштовање и захвалност", изјавио је Перо Зубац.

Као члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат Зубац је Музеју књиге и путовања и Музеју српске књижевности овог удружења поклонио свој легат – личну библиотеку са уметничким делима, као и једини примерак руком написаних „Мостарских киша".

„Велика је наша захвалност великану, како због Киша, које су у толикој мери обогатиле књижевност нашег народа да је 20. век без њих незамислив, тако и због подршке коју писац несебично и у континуитету пружа Адлигату. Због тога сам одлучио да покренемо пројекат превођења путем мреже Адлигатових чланова и пријатеља, а и на мојим путовањима волим да људе далеких цивилизација обогаћујем Зупчевом поезијом. Наишао сам на изванредан пријем. Кише су чиста емоција, подједнако дотичу људе у Киргизији и на Сејшелима", каже Виктор Лазић, оснивач и почасни председник Адлигата.

Уметнички програм у Амбасади Малезије је улепшала културна трупа Чендраваси (Рајске птице) која већ две деценије игра важну улогу у промоцији малежанског културног наслеђа. Вече је протекло уз традиционалне плесове и игру, а присутнима је подељена и пригодна публикација у ограниченом тиражу са „Кишама" на српском, енглеском и малајском језику. Вече је завршено дружењем са аутором и потписивањем књига, уз пригодно послужење српских и малежанских специјалитета.

Изложба "Традиција и савремено", обједињује иконе, настале на овогодишњој иконописачкој радионици „Ловранског удружења за очување културе и традиције" и дела, настала у оквиру  Уметничког симпозијума "КРУГ 360".

Ову, изузетно добро посећену изложбу, отворио је академски сликар Милан Ђурић, председник Удружења уметника "Круг", наглашавајући да је заједничко представљање радова иконописачке радионице и ликовне колоније, постало традиција. Иако се разликују по изразу и приступу, иконопис и савремено стваралаштво, према његовим речима, повезују сабраност, унутрашњи мир и потребу уметника да свој унутрашњи доживљај преточи у дело. Ђурић је додао да уметничко дело може да нас дотакне, пробуди осећања и сећања, чак и када то не умемо да изразимо речима.

„Изложба је место сусрета уметника и публике, где свако дело добија нове димензије, кроз поглед и доживљај посматрача", закључио је Милан Ђурић.

Директор галерије "Круг",  поздравио је присутне, угледне љубитеље уметности и културе, представнике мађарског и српског народа, који су и овога пута показали заједништво и потврдили да уметност не познаје границе и језичке баријере. Изразио је велику захвалност свима који су допринели реализацији овог програма, а посебно Епархији будимској и свим учесницима, као и Фондацији "Габор Бетлен" и српским самоуправама I, V и XIII кварта Будимпеште.

Посебно се захвалио професорки Светлани Матић, председници Аустријско-српског културног друштва "Вилхелмина Мина Караџић" на дугогодишњој плодној и успешној сарадњи, која је овога пута са члановима свог Друштва, била присутна на овој значајној културној манифестацији. Делегација из Беча је посетила будимпештанске знаменитости, заједно са Дијаном Кондић Ђурић, која је била изузетан домаћин својим бечким пријатељима.

С обзиром на то да се иконописачка радионица одржава у порти српског православног храма Светог Георгија у Будимпешти, о њеном значају, говорила је Весна Стaнисављевић. Захвалила је Љубомиру Алексову на иницијативи и организацији, као и протојереју Зорану Остојићу и Српској црквеној општини у Будимпешти, на подршци и условима за рад.

Занимљиво је да је иконописачку радионицу ове године, посетио и отац Нестор из манастира Српски Ковин, који је насликао икону Светог Нектарија, истакла је Маја Вујашанин, јер је његово учешће, како је рекла, дало посебну духовну димензију, целокупном дешавању и стваралаштву.

Тома Марјановић је присутне на својој гитари, развеселио и одушевио својим репертоаром. Дружење је завршено заједничким фотографисањем, песмом и послужењем.

Отварању су, између осталих, присуствовали, Љубомир Алексов, др Коста Вуковић, директор Српског црквеног музеја у Сентандреји, Симичко Иштван, бивши министар одбране у Влади Мађарске, који није допустио да Нато копнене трупе уђу и нападну СР Југославију 1999. године, архимандрит Методије, игуман манастира у Српском Ковину, протојереј Зоран Остојић, архијерејски намесник будимски, јереј Никола Почуча и многи други културни и јавни угледни представници мађарске и српске заједнице у Будимпешти.

Диана Кондић Ђурић, заједно са Удружењем уметника "Круг", договорила је са проф. Светланом Матић, да оваку иконописачку радионицу, заједно организују у Бечу, под вођством професорке Весне Станисављевић из Београда, која ће давати смернице и пружити сваком полазнику подршку у раду. Учесници ће имати прилику да се упознају са основама иконописа и израдити икону у византијском стилу, са ликом по сопственом избору. Своју икону понеће кући, као успомену на ово искуство, за свој дом или као посебан дар драгој особи. Занимљиво је да претходно ликовно знање и умеће, није неопходно.

Иконописачка радионица, одржаћe се у периоду од 19. до 22. новембра 2026. године, у Бечу, у просторијама Заједнице српских клuбова.

На репертоару ће се наћи: Југо Флорида (2025, Владимир Тагић), Сунце никад више (2024, Давид Јовановић), Бумбарово љето/лето (2025, Даниел Кушан), Биће нових лета (2026, Гвозден Ђурић), Уснуле (2026, Сара Ећимовић), Крила и тло (2025, Стефан Малешевић), Жене Народног фронта (2026, Ивана Тодоровић), Подељени град Косовска Митровица (2025, Марко Грба Сингх).

За организатора фестивала, Српско-финско друштво ова година је веома важна јер Друштво обележава 25 година рада и постојања, стварања и одржавања културних, језичких и друштвених веза између Србије и Финске. Дани српског филма предствљају једну од тих спона која преко филмског платна гради мостове јединственог уметничког и културолошког доживљаја.

Фестивал се реализује уз подршку Града Хелсинкија, Амбасаде Републике Србије у Финској и Филмског центра Србије, као и уз подршку свих аутора и продукцијских тимова који су несебично уступили филмове за приказивање.

Организатори истичу да је улаз на фестивал бесплатан уз претходну резервацију карата.

Током срдачног сусрета и разговора са Симоне Нетховел, шефицом Одељења за набавку књига и монографија, предати су овогодишњи, 22. по реду зборник „Завештања 2026", као и књиге чланова Удружења чији примерци до сада нису достављени библиотеци. Обе стране изразиле су задовољство досадашњом сарадњом и жељу да се она настави и убудуће, а разговарало се и о наредној посети, током које је предвиђен обилазак просторија библиотеке.

Захваљујући овој дугогодишњој пракси, књижевна дела чланова Удружења постају део збирки Националне библиотеке, где се чувају и остају доступна читаоцима, истраживачима и будућим генерацијама.

Ова сарадња има и шири културни значај јер доприноси документовању књижевног живота српске заједнице у Швајцарској, док стваралаштво њених аутора добија већу видљивост у швајцарском културном простору. Тиме се потврђује да писана реч, без обзира на то где настаје, проналази свој пут до читалаца и постаје трајан део културног наслеђа.

Удружење српских писаца Швајцарске више од две деценије окупља ауторе различитих генерација, подстиче њихов књижевни рад и негује културне везе са матицом. Посебно место у његовом раду заузима годишњи зборник „Завештања", који на својим страницама обједињује стваралаштво чланова Удружења и гостујућих аутора. 
 

Музички део вечери је обележила певачица Силвија Недељковић извођењем чувене композиције „Por una cabeza“. Богдан Лакетић наступио је на хармоници, а Миодраг Малешевић на гитари. Посебан тренутак вечери био је плесни наступ Ање и Лориана Босиока, који су публику одушевили плешући уз песму „Fly Me to the Moon“.

На почетку програма, координатори Клуба младих уметника, Весна Шпирић, Урош Уљаревић, Ања Босиок и Катарина Станисављевић, поздравили су присутне и захвалили свима који су током протеклих година подржавали рад Клуба и веровали у његову идеју и идеале.

Посебна захвалност упућена је Срђану Мијалковићу, који је први подржао пројекат Вече младих писаца, од којег је све почело, као и Марку Сарићу, председнику Просвјете, који је наставио да пружа несебичну подршку раду и развоју Клуба. Захвалили су се и Младену Филиповићу, шефу Представништва Републике Српске у Аустрији, који је омогућио простор за одржавање овог јубилеја, али и много пута раније подржао различите пројекте Клуба младих уметника. Допринос свечаности дали су и ресторани „Београд“ и „Фреираум“, који су својим преукусним специјалитетима употпунили доживљај гостију, а захвалницу је добио и бар Котор, који је током претходних година постао једно од главних места окупљања и дружења чланова и пријатеља Клуба.

Након званичног програма, дружење се наставило уз музику и бројне интерактивне садржаје распоређене у четири уметничка кутка – сликарском, драмском, књижевном и плесном. Гости су имали прилику да покажу своје знање, креативност и вештине, али и да освоје вредне награде.

У сликарском кутку посетиоци су заједнички стварали слику цвета са десет латица, симболично представљајући десет година постојања Клуба. Учествовали су и у квизу у којем су погађали познате сликаре, а на крају је извучена награда – бесплатно учешће на радионици „Платно и вино“.

Драмски кутак понудио је игру „Пет шешира“, у којој су учесници погађајући филмове, глумце и учествујући у глумачким импровизацијама, могли да освоје различите поклоне, док су најуспешнији имали прилику да се надају главној награди – двема улазницама за наредну представу Бечког театра младих.

У књижевном кутку посетиоци су извлачили стихове и покушавали да погоде њихове ауторе, подсећајући се на богатство поезије и књижевности. Плесни кутак био је посебно посећен, јер су се, поред квиза, одржавали и кратки часови валцера и салсе. Победник плесног квиза награђен је учешћем на салса курсу групе „Салса фан клуб“.

Врхунац наградног програма уследио је на крају вечери, када је млада глумица из представе „Јежева кућица“, Софија Рујевић, извукла добитника главне награде. Срећна добитница била је Јана Стевић која је освојила викенд на Сребрном језеру.

Двадесето Вече младих писаца и десет година Клуба младих уметника нису били само прилика за славље, већ и подсетник на значај простора у којем млади могу слободно да стварају, деле своје идеје и развијају уметничке таленте. Током протекле деценије, клуб је градио заједницу која окупља писце, музичаре, сликаре, глумце, плесаче и све оне који верују да уметност има моћ да оплемени свакодневицу. Клуб младих уметника захваљује се свима који су својим присуством, подршком, радом и поверењем увеличали овај јубилеј. Са истим ентузијазмом и жељом за стварањем, наставиће да окупља младе људе, подстиче уметничко изражавање и доприноси стварању лепше и боље стварности кроз уметност.

"Захваљујемо се Фенечким бисерима на дивном наступу, посвећености и емоцијама које су поделили са публиком. Њихова музика учинила је ово вече посебним, а нама је велико задовољство што смо имали прилику да их угостимо у Бечу. Надамо се да ћемо ускоро поново имати прилику да уживамо у њиховом наступу.

Посебну захвалност упућујемо Представништву Републике Српске у Аустрији на подршци, као и свим гостима, који су својим доласком увеличали концерт и подржали његов хуманитарни карактер. Хвала свима који су били део ове вечери, публици која је испунила салу, нашим гостима и свима, који су допринели реализацији концерта", поручују из Просвјете.

Специјални гост била је Ерин Котхајмер, в.д. заменика шефа мисије Амбасаде САД у Београду, која је цео свој говор одржала говорећи на одличном српском језику.

Поред осталог, подсетила је да су у јулу државни секретар САД Марко Рубио и министар спољних послова Србије Марко Ђурић у Вашингтону покренули први стратешки дијалог између Србије и САД, који већ доноси конкретне резултате. Истакла је да је потписан споразум о енергетској безбедности који ће отворити врата новим решењима за енергију за Србију и новим приликама за америчке компаније. Проширен је и програм Фулбрајт, како би више научника могло да размењује знање. Србија је потписала и споразум Артемис чиме се посветила мирном и одговорном истраживању свемира. Додала је да ће следеће године Сједињене Америчке Државе са поносом учествовати на изложби Експо 2027 у Београду.

Указала је да се на овом програму у Лапову славило 250 година америчке слободе и 145 година пријатељства са Србијом. Пожелела је да то буде и обавеза за наредно поглавље у ери већег просперитета, безбедности и партнерства две нације.

Стефан Стаменковић, историчар и директор Установе културе Ћуприја, је говорио о коренима сарадње две земље, са освртом на дипломатску и политичку историју српско америчких односа. Он је истакао дуготрајност пријатељских односа Србије и САД, а посебно активности Михајла Пупина и његово пријатељство са председником САД Вудроом Вилсоном.

Вук Велебит, председник и оснивач Пупин Иницијативе је говорио о погледу у будућност и о томе какви могу бити српско амерички односи у 2050. години, две и по деценије од данас.

Некадашњи генерални конзул Републике Србије у Чикагу Деско Никитовић је говорио о значају и великом потенцијалу српске дијаспоре у Сједињеним Државама и потреби да Србија и САД имају што јаче односе. Говорећи о значају активности српске дијаспоре истакао је управо Нену Ђорђевића, који је својевремено имао важну улогу у канцеларији Сенатора САД Дика Дурбина, једног од најзначајнијих политичара у земљи.

У културно уметничком делу програма је наступио Драган Ђорђевић са факултета музичке уметности у Београду. Он је, поред осталог, одсвирао прелудијум из Прве свите Јохана Себастијана Баха.

 Градоначелнику Трста Роберту Дипјаци уручен Орден српске заставе трећег степена

Генерални конзул Републике Србије у Трсту Немања Секицки, у својству личног изасланика председника Републике Србије Александра Вучића, уручио је 12. октобра градоначелнику Трста Роберту Дипјаци Орден српске заставе трећег степена. Одликовање је додељено за истакнуте заслуге у учвршћивању и неговању пријатељских односа и мирољубиве сарадње између Републике Србије и Републике Италије.

У свом обраћању, генерални конзул истакао је да уручење ордена представља израз дубоког поштовања и захвалности за лично ангажовање, визију и неуморни рад градоначелника Дипјаце на јачању веза између две земље. Посебно је нагласио вредност пријатељства и сарадње, оценивши да рад градоначелника показује како се пријатељски односи преточе у конкретне активности на добробит грађана.

„У данашњем изазовном свету, лидери који граде мостове и негују дијалог и разумевање између народа представљају прави стуб стабилности и напретка", закључио је генерални конзул.

Примајући одликовање, градоначелник Роберто Дипјаца захвалио је председнику Александру Вучићу и генералном конзулу Немањи Секицком, истичући да га наклоност српске заједнице чини веома поносним.

Спој италијанске гостољубивости и српског поноса створио је од Трста јединствено место на мапи Европе – град у којем се две културе не само толеришу, већ истински прожимају и воле. Овај орден је потврда и круна пријатељства између два народа.

Застава Србије импозантне величине, од 108 квадратних метара завијорила се у ваздуху, стварајући дирљив и незабораван призор. Овај тренутак донео је талас поноса и емоција, симболизујући снагу заједнице и везу са матицом.

Фестивал је успешно окупио генерације — од најмлађих до најстаријих — као и многобројне комшије и госте који су дошли да упознају српску културу и обичаје. Уз звуке традиционалне музике и културни програм, посетиоци су уживали у богатој понуди домаћих специјалитета и печења.

СербФест 2026 остаје забележен као изузетно успешан догађај који је подигао организационе стандарде, док ће слика гигантске тробојке на флоридском небу дуго остати у сећању свих учесника.

Пут до шире публике отворио му се захваљујући друштвеним мрежама. Објављујући снимке свог свирања на ТикТоку и Инстаграму, привукао је велики број пратилаца и постепено изградио публику која препознаје његов емотиван стил извођења.

Значајан корак у његовој музичкој каријери представља објављивање прве ауторске композиције „Lost Vision", 25. септембра 2026. године. Ово инструментално клавирско дело, у трајању од око три минута, за кратко време привукло је пажњу слушалаца. Већ почетком октобра композиција је забележила око 11.000 слушања на музичкој платформи Спотифај.

Један од важних тренутака био је и његов први самостални клавирски концерт, одржан 11. септембра 2026. године у градском парку у Цугу, под називом „Piano in the City". Наступ пред публиком на отвореном показао је да клавирска музика може пронаћи своје место и изван традиционалних концертних дворана.

Његови досадашњи успеси нису прошли незапажено ни у швајцарским медијима. Регионална телевизија Tele1 посветила му је прилог под насловом „Pianoman aus Zug: ein 20-Jähriger startet durch" („Пијаниста из Цуга: двадесетогодишњак на путу успеха"), представљајући његов музички развој и прве композиторске кораке.

Стефан Јевтић својим примером показује да музика не познаје границе и да се истинска уметничка осећајност не мери познавањем нота, већ способношћу да се емоције преточе у мелодију. Његов досадашњи успех тек је почетак музичког пута на којем ће, судећи по таленту и посвећености, имати још много тога да каже – језиком клавира.

 Основни биографски и стваралачки подаци о кандидату

Др Вјера Рашковић-Зец рођена je у Книну, у породици адвоката др Душана Рашковића и Савке Лукијане Лукавац и развијала се поред браће Сергија и Јована, који ће касније постати угледни лекари, а Јован и оснивач Српске демократске странке у Хрватској. После завршене гимназије и Факултета у Загребу, докторат је стекла 1979. у Новом Саду.

Била је средњошколски професор, просветни саветник, предавач на Универзитету у Пекингу и лектор Корнел Универзитета у САД. Др Вјера Рашковић-Зец је ауторка више од 200 стручних радова, највише из методике наставе језика и књижевности, а један је од аутора уџбеника од три књиге „Моја домовина СФРЈ за ђаке у иностранству“. У Загребу је 1983. објавила збирку приповедака о нашим радницима у иностранству „Тврда средина круха“ и „Латице једног цивјета“ 1987. године.

Током НАТО бомбардовања, организовала је протестне митинге у Бечу, на којима је свако вече рецитовала песме посвећене страдању Србије и њених грађана, које је сабрала у збирку под насловом: „А онда седамдесет и осам дана би ноћ“. За књигу поезије „Завичаји стари Завичаји нови; Зли цвјетови“, објављену 2004. у Београду, добила је награду „Иво Андрић“ за писце дијаспоре. Први роман „Дуго путовање до срца“, објавила је у Ријеци 1968. и освојила награду загребачког „Телеграма“.

Пре књиге с поднасловом „Ћуш роман“ (ћуш је погрдан назив у Бечу и на немачком језичком подручју за Југословене) објавила је романе: „Уморна птица“ (1989), „Мрак“ (1990) „И оде Балкан у Јевропу“ (2001), „Балкански синдром“ (2007), „Тамо амо по бјеломе свету 2010“, „Мој Брат Јован Рашковић“, 2025. „Пад Крајине“ (2026), „Мој брат Јово“ (2026) и многе друге. Објавила је више од 200 стручних и научних радова, највише из методике наставе језика и књижевности. Као петнаестогодишњакиња написала је две драме које су се играле широм земље. Једна од њих је Прољећа недопјевана о стрељању ђака у Крагујевцу 1941. године, чији је одломак уврштен у Читанку за 8. разред основне школе 1961. године, а у знак захвалности, проглашена је почасним грађанином града Крагујевца.

Објавила је многобројне књиге белетристичке прозе, романе, књиге песама и носилац је многобројних награда и признања. Њене песме су уврштене у Антологију нове аустријске лирике. Рецензент је многобројних књига српских аутора лирике и прозе.

Др Санда Рашковић Ивић је о својој тетки Вјери Рашковић, изјавила: „Тета Вјера је била украс мог детињства. Одрастала сам уз њу, сазнала много тога из историје српског народа, захваљујући њеним причама, које су биле препуне љубави према људима, без обзира на њихову националну или верску припадност.“

Тренутно обавља дужност потпредсднице Аустријко-српског културног друштва "Вилхелмина Мина Караџић" у Бечу. Живи на релацији Флорида - Беч. У својој десетој деценији живота, постала је академик СКАИН.

„Приказом ових података из живота и рада проф. др Вјере Рашковић Зец, стекли смо уверење да се ради о једном неуморном раднику посвећеном свом позиву, који се својим радовима представила као врло успешана, ради чега је изабрана за редовног члана СКАИН-а“, закључио је председник Српске краљевске академије иновационих наука академик проф. др Велибор Стевић.

Свечана седница завршена је пригодним дружењем и разговором са академицима и гостима, потврђујући значај оваквих сусрета за неговање научног, културног и друштвеног дијалога.

Домаћин скупа је Академија наука и умјетности Републике Српске, а манифестацију су иницирали Кабинет министра без портфеља задуженог за односе Републике Србије са дијаспором и Министарство за европске интеграције и међународну сарадњу Владе Републике Српске.

„И овог пута ћу поновити - Дрина није граница која нас раздваја, већ кичма која нас спаја. Јединство српског народа учвршћујемо историјом, језиком, културом и традицијом, а данас га учвршћујемо и знањем - заједничким истраживањима, разменом идеја и заједничким научним радом“, рекао је Милићевић.

Он је истакао да у времену великих политичких, економских и технолошких промена знање постаје један од најважнијих ресурса сваке државе и сваког народа.

„Наука је једна од најважнијих линија одбране наше будућности и наш одговор мора да буде повезивање. Морамо да градимо мрежу људи, институција, знања и пројеката која ће трајно повезивати Републику Србију, Републику Српску и наше научнике широм света“, поручио је Милићевић.

Милићевић је нагласио да односе Србије и Републике Српске не треба само чувати, већ их стално испуњавати новим садржајем и конкретном сарадњом.

„Градња оваквих мостова, најпре између Републике Србије и Републике Српске, а затим и према нашем народу широм света, наш је одговор на потребу да будемо још повезанији. Што су времена сложенија, наш одговор мора бити више сарадње, више поверења и више заједничког рада“, рекао је Милићевић.

Он је додао да је један од циљева скупа и изградња научних мостова према другим народима у региону и свету, јер народ који уме да повеже сопствено знање има више да понуди и другима.

„Успех овог скупа нећемо мерити бројем учесника и излагања, већ оним што ће остати после њега - новим истраживањима, заједничким пројектима, повезивањем универзитета и института и младих научника. Мостови између једног народа не граде се само путевима и институцијама. Граде се и знањем“, закључио је Милићевић.

Скуп је окупио научнике и интелектуалце из Републике Србије, Републике Српске и дијаспоре са циљем јачања њихове међусобне сарадње и стварања нових научних и институционалних веза.

Након манифестације „Од знања ћуприја“, у седишту Владе Републике Српске одржан је састанак председника Владе Републике Србије у техничком мандату проф. др Ђуре Мацута и председника Владе Републике Српске Саве Минића, уз учешће чланова делегација две владе. Разговарано је о наставку сарадње Републике Србије и Републике Српске и даљем јачању институционалних веза и заједничких пројеката.

Реализација ове вредне донације омогућена је захваљујући иницијативи Мајкла Грујича, који је, вођен снажном повезаношћу са Србијом и жељом да помогне деци, контактирао компанију Маринеланд са предлогом да се њихов преостали асортиман искористи на хуман начин и добије нову, племениту намену.

Пошиљка обухвата стотине различитих артикала, међу којима су плишане играчке, дечја гардероба, ранчеви, школски прибор, капе, чарапе, пешкири, шоље и други производи намењени деци.

Донација ће бити пажљиво сортирана и дистрибуирана у складу са потребама различитих установа социјалне заштите. Посебна пажња биће посвећена деци која живе у домовима и установама за смештај, деци са инвалидитетом, породицама које се суочавају са тешким животним околностима, као и женама и деци којима подршку пружају сигурне куће.

Део већих плишаних играчака биће сачуван за посебне прилике, како би деца могла да их добију током божићних и ускршњих празника, када овакви поклони деци највише значе и доносе највише радости.

„Дубоко смо захвални свима који су својим ангажовањем омогућили ову великодушну иницијативу. Постоји нешто посебно лепо у једноставном чину даривања, када се људи удруже са искреном жељом да помогну и разумеју колико један поклон може бити драгоцен.

Посебно захваљујемо господину Мајклу Грујичу, компанији Маринеланд, као и члановима одбора Лајфлајн Чикаго, који су помогли да ова пошиљка стигне до Србије. Ови поклони донеће осмехе, утеху и радост деци која заслужују да знају да постоје људи којима је стало до њих“, рекла је принцеза Катарина.

Хуманитарна организација Лајфлајн већ више од 30 година пружа хуманитарну помоћ деци, породицама и угроженим заједницама у Србији и Републици Српској. Захваљујући подршци донатора и партнера широм света, организација континуирано помаже домовима за децу, болницама, сигурним кућама и другим установама и институцијама којима је помоћ најпотребнија.

Као што гласи водеће начело наше организације: „За патњу не постоје границе“, Лајфлајн ће наставити да пружа помоћ тамо где је она најпотребнија и да, кроз сарадњу са хуманитарним партнерима широм света, доприноси стварању бољих услова и лепше будућности за децу и породице којима је подршка потребна.