Најновија фаза радова обухватила је потпуну обнову и опремање животног простора шесте васпитне групе. Обновљене су и модернизоване четири велике заједничке спаваће собе, пространи дневни боравак, трпезарија, велика кухиња и ходници који повезују ове просторије. Захваљујући великодушној донацији госпође Едите Крунић, у потпуности је обновљено и велико купатило у овом крилу, са новим лавабоима, тушевима, тоалетима, плочицама и водоводним инсталацијама.

Радови су укључили кречење више од 700 квадратних метара зидова, постављање нових плочица у кухињи, замену дотрајалих водоводних цеви и инсталација, као и уградњу нових кухињских елемената и уређаја, међу којима су професионални шпорет, машина за прање судова и фрижидер. Трпезарија је додатно уређена постављањем нових подних плочица, чиме је простор постао функционалнији и пријатнији за свакодневну употребу.

Дониран је и нов намештај: два велика трпезаријска стола са четрнаест столица, велика угаона гарнитура, сточић за дневни боравак, осам ноћних ормарића, ТВ Комода И ТВ уређај и четири нова гардеробера. Све спаваће собе опремљене су новим теписима и завесама, што је допринело стварању топлијег и пријатнијег амбијента за децу.

Њено краљевско височанство Принцеза Катарина изразила је своју захвалност речима: „Овај пројекат сведочи о саосећању и посвећености наших донатора, који настављају да унапређују животе угрожене деце. Свако побољшање услова у Дому значи више од саме обнове простора; оно деци доноси осећај сигурности, достојанства и наде у бољу будућност. Од срца захваљујем организацији Лајфлајн Чикаго, чији сам поносни покровитељ више од 30 година, као и свим донаторима и пријатељима чија доброта омогућава овако важне промене.“

Госпођа Даријана Кецман, директорка Дома за децу „Рада Врањешевић“, изјавила је: „Постоје људи који не мењају свет великим речима, већ великим делима, а наши дугогодишњи донатори управо су такви људи. Годинама несебично подржавају наш Дом и помажу нам да деци обезбедимо сигурно, топло и достојанствено окружење. Ова обнова значајно унапређује њихов свакодневни живот и показује им да нису заборављена, већ да су збринута, цењена и подржана. Захваљујемо Њ.К.В. Принцези Катарини, као и донаторима и пријатељима 8. годишњег хуманитарног голф-турнира Лајфлајн Чикага на Флориди, чија дугогодишња великодушност омогућава оваква унапређења.“

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да му је велико задовољство што се овогодишњи камп одржава управо у Ваљеву, граду богате историје, културе и традиције, који је кроз векове дао бројне великане српског народа и оставио дубок траг у развоју српске државности, просвете, културе и спорта.

Желимо да наша деца која живе широм света Србију не упознају само кроз приче и књиге, већ да је доживе, да упознају њене градове, људе, обичаје и вредности. Желимо да осете да је Србија њихова кућа, без обзира на то где живе, рекао је министар Милићевић.Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да је Ваљево завичај Проте Матеје Ненадовића и Јакова Ненадовића, личности које су дале немерљив допринос стварању модерне српске државе, као и да је овај крај нераскидиво повезан са Првим српским устанком, борбом за слободу и изградњом српских државних институција.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да су кампови један од најважнијих пројеката Кабинета и локалних самоуправа који чувају национални, културни и језички идентитет српске деце која одрастају ван матице.

Овде се не граде само спортске вештине и нова знања. Овде се стварају пријатељства, успостављају трајне везе са Србијом и граде мостови који ће повезивати будуће генерације нашег народа, ма где живеле, рекао је министар и додао да је Ваљево право место за овакво окупљање јер је град који спаја богато историјско наслеђе, културу, спорт и савремени развој.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће учесници током боравка имати прилику да упознају знаменитости, традицију и природне лепоте Ваљева, али и да се упознају са делом богатог наслеђа овог краја – од војводе Живојина Мишића и славне Колубарске битке, до Десанке Максимовић и Надежде Петровић, чија дела представљају трајне вредности српске културе.

Желим да из Ваљева понесете нова знања, лепа пријатељства и успомене које ће вас увек подсећати на Србију, рекао је министар Милићевић и додао да је повезивање младих из дијаспоре и региона са матицом један од најважнијих националних приоритета.

Право на гласање имају сви пунолетни грађани са важећим БиХ документом, личном картом или пасошем. 

Сви који желе, могу добити помоћ за регистрацију у недељу 19. јула у просторијама Српског Саборног Храма у Чикагу на 5701 Н. Редвуд Драјв од 9 ујутро до три поподне, па ће моћи да обаве комплетну пријаву на лицу места. 

Одлазећа председница SOFC-а, генерална конзулка Грузије Маја Бартаиа, представила је резултате рада током свог мандата
У наставку седнице, председница је, у име Извршног одбора, предложила генералног конзула Републике Србије у Њујорку, Владимира Божовића, за новог председника Друштва страних конзула. Предлог је једногласно прихваћен од стране свих земаља чланица.

У свом инаугуралном обраћању новоизабрани председник захвалио је свим чланицама на указаном поверењу, истичући да овај избор представља велико признање не само њему лично, већ и Републици Србији, њеној дипломатији и раду Генералног конзулата Републике Србије у Њујорку. 

Посебно је нагласио да избор првог представника Србије на чело SOFC-а представља историјски успех и потврду све значајније улоге коју Република Србија има у међународним дипломатским круговима. 

Представљајући програм свог мандата, Божовић је најавио даље јачање сарадње и солидарности међу чланицама Друштва, унапређење партнерства са институцијама Града Њујорка, Савезне државе Њујорк, Стејт департментом Сједињених Америчких Држава, Канцеларијом за стране мисије (Office of Foreign Missions) и Уједињеним нацијама, као и даље јачање јавне и дигиталне дипломатије. 

Као приоритете мандата представио је успостављање годишње награде SOFC-а, покретање програма дипломатског лидерства, иницијативе намењене младим

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да сам назив кампа “Игром до корена” најбоље говори о његовом циљу - да се кроз спорт, дружење и заједничке активности наши најмлађи сународници из света упознају са својим коренима, својом историјом, културом и традицијом.

Пре почетка свечаног програма, министар Милићевић је, заједно са градоначелником Краљева, обишао спортски простор кампа и разговарао са учесницима. Том приликом, градоначелник Терзић уручио је министру Милићевићу дрес као симбол спортског духа, заједништва и захвалности Кабинету на истрајности и реализацији летњих тематских кампова који су својим континуитетом, садржајем и свеобухватним програмом постали традиционални догађај за децу и младе из дијаспоре и региона.

Као неко ко се активно бавио спортом, из личног искуства знам да спорт не развија само тело - већ да гради човека, рекао је министар Милићевић и додао да нас спорт учи дисциплини, одговорности, планирању, стратегији, тимском раду и истрајности.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да нас додатно учи да верујемо једни другима, да поштујемо противника, да прихватимо пораз, али и да из сваког пораза изађемо јачи и додао да је можда то његова највећа вредност - што нас не припрема само за терен, већ и за живот.

Краљево је право место за такву поруку, јер је то град богате историје, краљевске традиције и великих спортских шампиона, али и град који показује како спорт гради карактер, повезује људе и ствара пријатељства за цео живот, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је једна од највећих вредности летњих кампова та што наши сународници не долазе као гости у Србију, већ као њен нераскидиви део.

Желим да током овог кампа уживате у сваком тренутку - на спортским теренима, у дружењу, радионицама и обиласцима, рекао је министар Милићевић и додао да је суштина свих кампова које организује Кабинет заједно са локалним самоуправама да се млади повежу без обзира где живе и да кроз спорт, знање и заједништво јачају своју везу са Србијом, културом и традицијом.

Уверен сам да ће свако од вас из Краљева понети много више од медаља, диплома и лепих успомена, рекао је министар Милићевић и додао да мостови пријатељства који се саграде данас у Краљеву, да ће они бити највећа спона између наших сународника који живе изван граница земље са својом матицом у годинама које долазе.

Црква Свети Симеон Мироточиви изграђена је по узору на Манастир Каленић.

Старешина храма је отац Миле Суботић. Он каже да је фестивал значајан за парохију.

"То је прилика да се окупе парохијани, пријатељи, кумови, не само из јужног Чикага већ и северозападне Индијане. Имамо данас и госте из Канаде, са источне обале који долазе да проведу време са нама."

Лекари и медицинске сестре из Српско Америчког Медицинског и Стоматолошког Друштва давали су савете посетиоцима и мерили притисак.

Мама Милена Стефановић инспирисала је ћерку Миу да и сама уђе у медицинску професију.

"Да, да мама ми је увек причала кад сам била мала како обожава посао, како воли да помаже људима и онда ја сам исто хтела такав живот да имам." 

Говори нам шта је потребно урадити да би постала медицинска сестра у САД.

"Треба прво завршити четири године као за сваки други факултет али хоћу још три године да будем на студијама за анестетичарку." 

Питамо докторку Мирелу Савчић да ли се боје наши људи да сазнају ако имају висок притисак. Додајемо, ја знам неке такве. 

"За сад оклевају, али ја мислим да ми треба да будемо присутни мало више и мало чешће па ће се онда опустити и они."

Секретар парохије Ранко Јовићевић каже да је ово значајна заједница.

"Ово је једна од старијих наших општина овде и надамо се да ће сви уживати. Имамо печење, јагњеће, прасеће, широк избор хране."

Милосав Обрадовић, председник црквеношколске општине је цео живот провео у Чикагу, али као и сви овде говори одлично српски језик. 

"Привлачимо народ овде из околине. Не долазе само Срби, имамо и друге нације које долазе. Воле нашу храну, воле нашу традицију."

Многи чланови ове парохије више не живе тако близу као што је био случај некада, али им није био проблем да возе пола сата, сат и више из разних околних насеља да би одржали овакве фестивале и разне друге догађаје. 
 

Он је из шабачке свештеничке породице.

"Овим доласком и сакупљањем овде на црквеном имању свако од људи који долазе имају могућност да виде и да осете нешто што је њих још из младости у мајци Србији повезивало и спајало и оставило тај осећај. Тако се и ми овде трудимо да очувамо то нешто што смо понели из Србије."

Председник црквеношколске општине Дарко Глигоревић нам преноси: "Овде су људи дошли пре неких 30 година. 2001. године смо купили ову цркву. То je била веровали или не прва црква која је купљена или направљена после овог рата 90их

"Прва у Америци?"

"У Америци, да, прва или купљена или направљена. То је неки поуздан податак."

Ана Огњановић и Милица Радосав су чланице ове заједнице већи део свог живота.

Ана Огњановић нам каже: "Ми овде у Рокфорду, већина, поготово наша генерација, родитељи су нам дошли крајем 90их година, почетком рата. Доста нас, рођени смо тамо, али смо овде одрасли, тако да увек је и било доста омладине овде. И наши родитељи овде, и све породице стварно, увек су нас водили и у цркву, играли смо фолклор, недељом смо ишли овде у школу тако да некако смо се увек држали тога."

Питамо Милицу Радосав, "Да ли сте позвали и неке Американце да дођу на овај фестивал? Ако сад кажете да сте српкиње у Рокфорду, како то звучи овде? Да ли не знају где је то?"

Она каже: "Па знају зато што нас има баш пуно овде и некако су нас прихватили и знају са Балкана поготово Србија где је тако да нема никаквих проблема." 

Немања Шуша је победио на кошаркашком турниру са његовим тимом.

"Ја сам овде други пут., моја екипа је трећи пут ове године. Леп је турнир, лепа је организација. Волимо да дођемо и да се дружимо, знамо много људи из Рокфорда овде." 

Ова парохија која је још увек релативно нова спрема се да већ за две године прослави 30 година свог постојања. 

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади у завичају Вука Стефановића Караџића имати прилику да кроз игру, књижевност, уметност, народно стваралаштво, традиционалне спортове и заједничко дружење упознају оно што нас повезује, ма где данас живели.

Научићете основне кораке српског кола, стварати мотиве Тршића, упознати значај крсне славе и домаће радиности, али и обићи Лозницу, Бању Ковиљачу, Гучево, Дрину и манастир Троношу, рекао је министар Милићевић и додао да свако од тих места носи део наше историје, традиције и сећања које желимо да приближимо младима из дијаспоре и региона.

На овогодишњем летњем кампу учествује сто тридесет и пет деце из седам земаља, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да све оно што се овде види, научи и доживи понесе у земље и средине из којих долазе наши најмлађи сународници.

Ви сте најважнији чувари нашег језика, културе и традиције изван граница Србије, али и најважнија веза Србије са будућношћу, рекао је министар Милићевић и додао да зато овај камп није само прилика за дружење и нова пријатељства, већ и простор да се деца и млади снажније повежу са својим коренима, једни са другима и са Србијом

Наша одговорност је да будућим генерацијама пренесемо језик, културу, традицију и свест о сопственим коренима, рекао је министар Милићевић и додао да су летњи кампови инвестирање у будућност Србије, дијаспоре и региона као њеног саставног дела.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се радује када види младе људе да негују и чувају своје порекло и додао да су управо наши најмлађи сународници гарант да ће Србија, где год да живе њени људи, увек бити једна породица.

Министар Ђорђе Милићевић је пожелео да се из Тршића млади врате богатији за нова знања, успомене и осећај припадности и додао да је Србија заједничка кућа у којој ће увек бити дочекани отвореног срца.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да кроз спортска такмичења, едукативне радионице, упознавање наше историје, културе и природних лепота Власине, овај камп деци доноси много више од нових знања и додао да доноси пријатељства, поверење и успомене које ће памтити читавог живота.

Желимо да деца и млади упознају земљу својих предака, да разумеју њену историју, говоре српски језик са својим вршњацима, рекао је министар Милићевић и додао да када се врате својим домовима широм света, желимо да са собом понесу осећај да Србија није само место из ког потичу њихови родитељи или баке и деке, већ њихова кућа којој увек припадају.

Управо то и јесте суштина свих кампова које организујемо - да повежемо нашу децу, да јачају своју везу са Србијом, њеним језиком, културом и традицијом, рекао је министар Милићевић и додао да ће деца и млади из оваквих сусрета понети осећај заједништва који ће их пратити где год да живе.

Министар Ђорђе Милићевић је заједно са колегом министром у Влади Републике Србије Новицом Тончевим извео први потез у партији шаха са децом, где су у пријатељској атмосфери показали да стрпљење, знање и фер-плеј вредности треба неговати и ван спортских терена.

Кампови које организује Кабинет кроз партнерски однос са локалним самоуправама има далеко већи значај од неколико дана дружења, рекао је министар Милићевић и додао да су управо младе генерације које долазе најбоља веза између матице и наших сународника у свету.

Највеће богатство Србије нису само њени природни ресурси или институције, већ људи, рекао је министар Милићевић и додао да је зато наша дужност да чувамо јединство нашег народа, без обзира на то где живи.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су кампови прилика да заједно покажемо колико је важно да млади, без обзира на то где живе, негују везу са својом отаџбином, својим језиком, културом и традицијом.

Камп није само место спорта и рекреације, рекао је министар Милићевић и додао да је то простор нових знања, пријатељстава и успомена.

Наредних дана имаћете прилику да кроз радионицу “Вековима кроз Жупу” упознате богату историју и културу Србије, да посетите Музеј винарства и Музеј Жупе и откријете део богатог наслеђа овог краја, истакао је министар Милићевић.

Сваки камп има и образовни део, али, исто тако, важно је да се подсетимо да су здрав начин живота, тимски дух и међусобно поштовање важни за сваког човека, рекао је министар Милићевић и додао да посебну вредност има и радионица посвећена локалном говору и дијалекту.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да се кроз језик најбоље чува идентитет једног народа и додао да ће деца и млади обиласком манастира Дренча имати прилику да се подсете духовних темеља наше државе, на вековну традицију, веру и културу које су сачувале српски народ кроз историју.

Нова познанства и пријатељства која се створе у камповима су за цео живот, рекао је министар Милићевић и додао да су то такође важни мостови између младих у свету са својом матицом.

Наш циљ је да свако дете које живи ван Србије зна да овде има свој дом, своје корене и своју будућност, рекао је министар Милићевић и додао да ће млади са ових кампова понети знање, пријатељства и осећај припадности, али и жељу да се Србији увек враћају, да је упознају и додатно заволе.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да се у Темишвару одржава први од укупно дванаест програма “Дијаспора и Експо 2027” и додао да је циљ програма да се обиђе дијаспора: да нашим људима, српским удружењима, институцијама и партнерима у тим земљама приближимо значај специјализоване изложбе “Експо 2027 Београд”.

Посебно ми је драго што управо из Темишвара крећемо са овим програмом, рекао је министар Милићевић и додао да је Темишвар град богате историје, културе, сусрета и сарадње: град у коме српска заједница има дубоке корене, снажне институције, жив идентитет и велики углед

Посебно ми је важно што су са нама и представници привреде, рекао је министар Милићевић и додао да Експо 2027 није само културни и промотивни догађај, већ и велика развојна шанса: то је шанса за нове контакте, нове послове, нове инвестиције, нове туристичке посете и нове облике сарадње.

Србија жели да Експо буде простор сусрета - држава, компанија, градова, младих људи, идеја, иновација и култура, нагласио је министар Милићевић и додао да је Експо један од најважнијих националних пројеката Србије.

Желимо да наше сународнике из света позовемо да дођу у Србију 2027. године, али и да буду важан део промотивне мреже наше земље, рекао је министар Милићевић и додао да наши људи у дијаспори могу много да помогну да се што већи број туриста, пословних људи, инвеститора, представника институција, културе, спорта и јавног живота заинтересује за Србију и посети Београд током Експа.

Срби у Румунији представљају једну од најорганизованијих и најважнијих српских заједница у региону, са дубоким коренима и великим угледом, истакао је министар Милићевић.

Свечани део манифестације је употпуњен и културно-уметничким програмом, јер се идентитет најбоље чува када се живи, истакао је министар Милићевић.

Културно-уметнички програм показује да традиција није нешто што припада само прошлости, рекао је министар Милићевић и додао да је традиција жива онда када је млади препознају, прихвате и наставе да је носе.

Ви чувате српски језик, културу, веру, традицију и име Србије на начин који заслужује велико поштовање, рекао је министар Милићевић и додао да су наши сународници у Румунији мост сарадње, пријатељства, економских веза и заједничке будућности две земље.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је важно да се о Експу разговара, да се позову пријатељи, партнери, пословни људи, комшије и сарадници да дођу у Београд и додао да је Србија данас земља у коју се долази, у коју се инвестира, са којом се сарађује и којој се људи враћају.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да “Експо 2027” није само велики догађај за Београд, већ прилика да Србија покаже свету своју снагу, развој, културу, гостопримство и способност да организује догађаје највишег међународног значаја.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се из Темишвара шаље јасна порука: Експо 2027 је пројекат Србије, али и позив свим нашим људима широм света да буду део великог представљања наше земље.

Желимо да се 2027. године у Београду не окупе само државе и институције, већ и наши људи из свих крајева света, рекао је министар Милићевић и додао да желимо да покажемо Србију која се развија, која је отворена, која чува своје корене, али снажно иде напред.

"Покушавамо што више да помогнемо манастиру. Све чланице су се потрудиле и организовале да скупимо новац. Желимо да раширимо реч за тај манастир у Чикагу, што више да се прича о томе. Њима стварно треба помоћ, те монахиње стварно доста раде за те штићенице", каже Данијела Зрнић.

Данијела каже да у манастиру има девет монахиња и оне брину о око 88 штићеница.

"Манастир се издваја по томе што је за време Другог светског рата пружао смештај избегличкој деци и сирочади, а после Другог светског рата постао заштитник деце ометене у физичком и менталном развоју и тада добија назив Дом чистог срца", каже Данијела Арсић.

Више од половине штићеница је непокретно и везано за кревет а монахиње су једина породица које имају.

"Та љубав и та пажња које монахиње показују према овим штићеницама дома је заиста мене дубоко дотакла и потресла као што верујем да ће потрести свакога од вас ако једнога дана одете и обиђете овај дом", каже протојереј ставрофор Добривоје Милуновић. 

"Ја сам по занимању нутрициониста, овде сам из љубави према својој земљи, из љубави према својој вери и традицији. Ово је део мог идентитета", каже Катарина Арсић, која је родом из Крушевца.

Организатори планирају да наставе са скупљањем средстава за манастир код Параћина и током јула месеца ове године. 

Стицајем околности, тренутно већина чланова нема ношње па су припремили мајице на којима пише Моравац живи. На догађају који је одржан у сали цркве Свети Симеон Мироточиви у Јужном Чикагу наступио је и низ других ансамбала из околине Чикага и Индијане.

Марија Смиљковић каже:

"Ширимо културу, одржавамо нашу културу овде у Америци где је нама као родитељима јако битно да наша деца знају одакле су и све то сачувају и сутрадан пренесу на своју децу. Такође и језик, језик, који покушавамо да одржимо овде у дијаспори, причање српског језика."

Увек је емоционалан опроштај за матуранте који одлазе на универзитете и који су били у ансамблу од малих ногу.

Кореограф Колинда Лазовић каже: "Ја сам играла скоро 40 година у Краљеву, као ветеран сам на крају завршила у Абрашевићу."

Моравац је основан пре 22 године а посебан поздрав припремљен је за ранијег председника ансамбла Мирољуба Стојадиновића, који је био присутан са својом фамилијом.

Његова ћерка Јелена Стојадиновић је рекла: "Желим да се захвалим мом оцу, мени је част бити његова ћерка. Такође желим да се захвалим свим родитељима који се боре за наш Моравац."

Милосав Обрадовић из парохије у јужном Чикагу каже: "Ја сам рођен овде у Америци, имам и српско држављанство, значи дупло држављанство. Овде сам одрастао, у цркви, у олтару."

Фолклорни фестивали као што је овај, већ деценијама повезују чланове фолклорних ансамбала са краја на крај Америке и њихове родитеље и зато имају велики значај. 

Саговорници  у емисији представљају део интелектуалног естаблишмента у Србији и свету, а својим излагањима  сведоче аудиторијуму зашто су у јавном дискурсу  непримерене дилеме и полемике о томе да ли је Никола Тесла Србин,  зашто је наш научник најважнији за младе људе, у перманентном изучавању и заједничком покушају откривања тајне његовог начина живота и још увек актуелних визионарских проналазака, у којој мери је у свету данас присутна злоупотреба његовог имена, лика и дела, и коначно, зашто је у социолошком контексту  важно и неопходно заштитити име и дело нашег највећег научника и проналазача, који је својим открићима оснажио просперитет целе планете и поставио темеље модерног доба.

Реприза емисије у 02.34 на РТС Свет, и у суботу, 11. јула у 14.50.

Уредник емисије мр Мирјана Раичевић Тасић.

Редитељ Драгица Гачић.

Посебно је важно што ће овај камп спојити учење и дружење, традицију и игру, песму и језик, али и нека нова искуства, као што су школа јахања, излети и заједничке активности, рекао је министар Милићевић и додао да се на тај начин Србија не упознаје само из књига, већ кроз људе, места, обичаје, сусрете и успомене које се памте.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади из света током овог кампа имати прилику да кроз дружење, радионице, фолклор, музику, српски језик, историју и културу боље упознају Србију и оно што нас повезује.

Посетићете важна места наше историје и духовности - манастир Копорин, Опленац, Вишевац и Радовањски луг, рекао је министар Милићевић и додао да су то места која говоре о коренима, слободи, вери, традицији и државности.

Тако се најбоље чува веза са Србијом - када је осетите, када је доживите и када из ње понесете пријатељства која трају, рекао је министар Милићевић и додао да је Србија место коме припадају и коме се увек могу вратити.

Летњи кампови су улагање у будућност Србије, рекао је министар Милићевић и додао да су деца из дијаспоре и региона неодвојиви део наше земље.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да су наши млади сународници највећа веза између Србије данас и Србије у будућности.

Леон Лебл рођен је 15. октобра 1888. године у Нишу. Његова породица се убрзо преселила у Београд, где је одрастао и стекао прво образовање. Већ као младић показао је изузетан таленат за техничке науке. Студирао је рударство у Сент Етјену у Француској, а студије је завршио у Монсу у Белгији, где је стекао звање рударског инжењера.

По повратку у Србију своје знање ставио је у службу развоја земље. Радио је у више рудника, руководио значајним рударским постројењима и припадао генерацији стручњака који су својим радом постављали темеље модерног српског рударства. Колеге су га цениле као врсног инжењера, а радници као човека који је умео да разуме њихове проблеме.

Али Леон Лебл није био само инжењер. Био је и официр, човек снажно везан за своју отаџбину. Током Првог светског рата стао је у одбрану Србије и заједно са српском војском прошао Албанску голготу, једно од најтежих страдања у историји српског народа. За верност, пожртвованост и учешће у том историјском подвигу одликован је Албанском споменицом.

После Великог рата вратио се свом позиву и породичном животу. Са супругом Аном основао је дом у Београду. Имали су сина Александра и ћерку Жени. Био је то живот испуњен радом, породичном љубављу и надом да су године ратног страдања заувек остале иза њих.

Нажалост, историја је имала другачије планове.

У априлу 1941. године Немачка и њени савезници напали су Краљевину Југославију. Као резервни потпуковник, Леон Лебл поново је обукао униформу и ставио се у службу своје земље. После кратког Априлског рата заробљен је и одведен у немачко заробљеништво.

После више премештања стигао је у Офлаг VI Ц у Оснабрику, један од највећих логора за југословенске краљевске официре. Кроз овај логор прошло је око 6.500 официра Војске Краљевине Југославије, међу којима је било приближно 650 јеврејских официра. Управо чињеница да су били ратни заробљеници и да су се налазили под заштитом Женевске конвенције многима је спасила живот.

То је један од великих историјских парадокса.

Док је Леон Лебл преживљавао иза бодљикаве жице немачког официрског логора, његова породица у окупираном Београду пролазила је кроз трагедију Холокауста. Његова супруга Ана убијена је на Старом сајмишту. Са њом су страдали и бројни чланови породице Лебл. Његов син Александар морао је да се крије како би преживео окупацију, док је ћерка Жени, иако је преживела рат, касније прошла кроз тешка послератна искушења, затворе и логоре у Југославији.

Када се Леон Лебл после скоро четири године заробљеништва вратио у Београд, вратио се у град који више није био исти. Вратио се у кућу из које су нестала драга лица. Вратио се као човек који је преживео рат, али није могао да победи све његове последице.

Управо због тога желео сам да о њему сазнам више него што су говорили архивски документи. Та жеља ме је довела до његове унуке Ане Лебл.

Када сам стигао у Београд, нисам могао ни да наслутим колико ће тај сусрет бити емотиван. Ана ме је дочекала не само као историчара који пише књигу, већ као човека коме жели да повери успомену на свог вољеног деду.

Повела ме је кроз породичну кућу коју је Леон Лебл годинама стварао за своју породицу. У свакој просторији осећало се да то није само кућа од зидова, намештаја и старих предмета. То је био простор у коме је живела породична историја. На зидовима, у албумима, у фиокама и старим кутијама налазили су се трагови једног живота који није смео да буде заборављен.

Према сећању његове унуке, Леон Лебл је за породицу био много више од познатог инжењера, официра и носиоца Албанске споменице. За њу је био Дедика.

Имала је само шест година када је преминуо, али су успомене остале живе. Сећала се како му је седела у крилу, како јој је причао приче и нежно је миловао по коси. У тим кратким сећањима сачувана је сва топлина једног деде који је, после свега што је преживео, умео да пружи љубав и сигурност својим унуцима.

Посебно болно место у њеном детињству остао је његов одлазак. Када су њени родитељи схватили да се Леону ближи крај живота, одвели су је код кумова, желећи да је поштеде болног растанка. Када се после неколико дана вратила кући, Дедике више није било. Тај неостварени опроштај остао је у њој као тиха рана.

После разговора сели смо за велики сто у дневној соби. Убрзо је преда мном почела да се отвара породична архива. Албуми са фотографијама, оригинална документа, дипломе, одликовања, војне исправе, породична преписка, успомене из Првог светског рата, фотографије из младости, брака, породичног живота, заробљеништва и година после повратка кући.

Преда мном није била само грађа за једну биографију.

Преда мном је био читав један живот.

Сваку фотографију Ана је узимала пажљиво, са поштовањем. За многе је знала ко се на њима налази, када су настале и какву причу носе. Посебно су ме дирнули документи из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије, факултетска диплома, Албанска споменица, као и фотографије на којима се Леон Лебл види као млад инжењер, официр, супруг, отац и деда.

Из породичног сећања јасно се види да Леона Лебла није одређивало само заробљеништво. Њега нису одређивале само трагедије које су га задесиле. Одређивали су га рад, знање, љубав према породици, верност својој земљи и достојанство које је сачувао и онда када је изгубио скоро све.

Био је човек широких интересовања. Волео је музику и свирао мандолину. Био је страствени филателиста. Са ћерком Жени, која је 1954. године отишла у Израел, годинама је размењивао поштанске марке. Он је њој слао нове југословенске серије, а она њему марке из Израела. Та размена била је много више од хобија. Била је тиха нит која је повезивала оца и ћерку, раздвојене хиљадама километара.

Повратак из заробљеништва био је тежак, али Леон Лебл није дозволио да га бол сломи. Врло брзо се вратио свом раду у рудницима. Рад му је помагао да настави живот, да своје знање поново стави у службу земље и људи. Помагао је млађим инжењерима, разговарао са радницима и остао човек коме су се други радо обраћали.

Ипак, породичне трагедије никада га нису напустиле. Губитак супруге Ане у Холокаусту, страдање родбине, скривање сина Александра, послератна страдања ћерке Жени и њен одлазак у Израел оставили су дубок траг. Човек који је преживео немачко заробљеништво морао је после рата да гледа нова страдања своје деце. То је био бол који се не може измерити ниједним архивским документом.

А ипак, упркос свему, није изгубио веру у људе.

Није изгубио достојанство.

Није изгубио љубав према својој породици.

Дана 15. октобра 1965. године, на свој седамдесет седми рођендан, Леон Лебл је преминуо у Београду. Иза себе је оставио живот који је обухватио највеће успоне и највеће трагедије двадесетог века. Испратили су га породица, пријатељи и људи који су га поштовали као инжењера, официра и човека.

Данас почива у породичној гробници у Београду. На истом споменику уписано је и име његове супруге Ане, страдале у Холокаусту, као и име његове ћерке Жени Лебл, сахрањене у Јерусалиму. Тај споменик симболично повезује породицу коју су рат, Холокауст и историјске околности раздвојили по различитим крајевима света, али коју сећање њених потомака и даље држи заједно.

Када сам напуштао кућу породице Лебл у Београду, носио сам са собом фотографије, документа и драгоцену грађу за истраживање. Али најважније што сам понео није могло да стане ни у једну архивску кутију.

Понео сам поверење једне породице.

Ана Лебл ми је отворила врата породичне куће, породичне архиве и свог срца. Њена жеља није била само да се њен деда помене као један од југословенских официра у Офлагу VI Ц. Желела је да буде представљен као човек: као инжењер, официр, супруг, отац, деда, Јеврејин, Србин по отаџбини и сведок једног трагичног века.

У једном од својих писама записала је мисао која најбоље објашњава смисао овог рада: наши преци су нас задужили својим животима, а на нама је да им се одужимо тако што ћемо њихове животе отргнути од заборава.

После година истраживања, хиљада прегледаних докумената и бројних сусрета са потомцима југословенских краљевских официра, све више верујем да историју не чувају само архиви и музеји. Историју чувају породице. Чувају је унуци који пажљиво отварају старе кутије са фотографијама. Чувају је деца која не дозвољавају да успомене избледе. Чувају је људи који знају да је сећање највећи споменик који можемо подићи онима који су нас задужили својим животима.

Захваљујући Ани Лебл и њеној породици, име Леона Лебла више није само запис у архивском документу. Оно поново живи као део историје Србије, јеврејске заједнице, југословенске краљевске војске и Офлага VI Ц у Оснабрику.

Док год будемо памтили људе попут Леона Лебла, они неће бити заборављени.

Овај камп има посебан значај јер се одржава у Брусу, Брзећу и на Копаонику, у једном од најлепших природних простора Србије, рекао је министар Милићевић и додао да сам назив кампа - “Повратак коренима и природи” најбоље говори о његовој суштини.

Министар Ђорђе Милићевић је учесницима кампа рекао да ће овде имати прилику да уче о природи, екологији, очувању Копаоника и биодиверзитета, али и о језику, култури, традицији и заједничком наслеђу.

То је важно зато што се Србија не упознаје само кроз историју и књиге, већ и кроз њене планине, шуме, реке, обичаје, песму, игру и људе, нагласио је министар Милићевић.

Копаоник нас подсећа колико је природа важна за живот, здравље и будућност, али и колико је важно да је чувамо конкретним делима, рекао је министар Милићевић и додао да је зато добро што овај камп спаја учење, дружење, боравак у природи и повратак вредностима које нас повезују са нашим коренима.

Корени и природа су нешто што нас враћа самима себи, али и обавезује да чувамо оно што смо наследили, рекао је министар Милићевић и пожелео деци и младима из региона и дијаспоре да са собом понесу лепе успомене и нова пријатељства.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да кампови нису само летње окупљање, већ мост који повезује младе Србе из региона и дијаспоре са матицом и додао да су наши млади сународници најважнији чувари националног идентитета, културног наслеђа и будућности Србије.