"Данас у Задру, у родном граду Гавре Манојловића, председника тада Југославенске академија знаности и уметности, данас Хрватска академија знаности и уметности, који је 9 година био председник те високе институције, родном граду књижевника Владана Деснице, да само споменем неке од значајних Срба који су рођени у Задру, који су оставили велики траг у хрватском друштву, Задар је Србима повјесно важан јер је у Задру и 80 година било сједиште Епархије далматинске", каже Борис Милошевић, председник Српског народног вијећа.

"Могао бих да направим једну паралелу са једним великим човеком по коме носим име, он је био рођен у Шибенику, а епископ или столовао је у Задру. Ја сам рођен у Задру а столујем сада у Шибенику. Помињем га из разлога што је ове године је 110 година од његовог упокојења и 180 година од његовог рођења, а то је велики владика Никодим Милаш, епископ који је највише прославио ову епархију и српски народ у овим крајевима и то је прославио на светском нивоу, и могао бих рећи да је то био један од највећих, ако не и највећи теолог Српске православне цркве кроз историју, који је постојао након Светог Саве", каже епископ Никодим.

"Након 22 године од постојања Вијећа и некаквих уских, малих простора где смо се морали сналазити некад и без простора, а сад са овим простором добијемо све", каже Веселко Ћакић, председник Вијећа српске националне мањине Задарске жупаније.

Овај простор посвећујемо култури, образовању, окупљању и дружењу. Оно што имамо показаћемо према цијелом граду, јер Срби у Задру живе вековима. Ускоро крећемо са програмима, како за најмлађе, тако и за оне старије чланове, а надамо се и формирању пододбора Српског културног друштва Просвјете, поручио је Милошевић.

“Што се тиче изложбе, свака је била другачија и то ми је у ствари био циљ да на разне начине приближим Мому као сликара кроз многе ствари које је он радио, па сам тако имала и његов атеље, па сам имала и његове школице, па сам имала ретроспективну изложбу и ево дошли смо и до, нечега што је њему било можда најдражаје а то је цртеж”, каже Љиљана Капор.

Ових дана навршава се 88 година од рођења и 15 година од смрти Моме Капора који се у својим делима бавио и нашим људима који живе у дијаспори и њиховом носталгијом за родним крајем.

“Прво да поздравим све наше људе у дијаспори, мада Мома није волео ту реч дијаспора, него је говорио - наши у расејању. Много је путовао и био је стварно вољен, како у земљи тако и у иностранству., међу нашим људима. У ствари једино су га интересовале судбине и начин живота наших људи који живе у иностранству и о томе је писао, чак има једну дивну књигу “Драги наши” која је буквално посвећена нашим људима у иностранству”, каже Љиљана.

Задужбина Момо Капор постоји од 2010. године и сваке године наизменично додељује награде за књижевност и сликарство. Ове године лауреат награде за сликарство је сликар Марко Кусмук који је, попут самог Моме Капора, рођен у Сарајеву а живи и ради у Београду.

“Од самог почетка Момо нас је, нарочито ову моју генерацију која је имала прилику од самог дитињства да прати Момов рад, бомбардовао културом. У неком периоду мог дитињства када су нам родитељи читали оно што је он писао, то су и обично пратиле неке илустрације. И тај његов цртеж који се ту провлачио на неки начин већ је кројио нашу судбину, на неки начин је то била нека полазна тачка нашег информисања која је везана за ликовну уметност.”, каже Кусмук.

Награда Момо Капор уручена је Марку Кусмуку у Скупштини града Београда, а заинтересовани могу погледати његове слике у београдској галерији Сањај, где су представљени и радови његовог колеге Вељка Ваљаревића.

Од професорке Ковачевић Прерадовић сазнаћемо шта је то Амерички колеџ кардиолога, његов значај и мисију, када и зашто је формиран сам Огранак за Србију и Српску и која његова улога у тој организацији кардиолога. Упознаћемо се и са најновијим  стањем у области кардиологије и изазовима са којима се ова област интерне медицине данас сусреће али и друга важна и занимљива питања.

Из емисије издвајамо и друге важне и занимљиве теме, као што су два прилога из Мађарске, од сталне сараднице емисије из Будимпеште Диане Ђурић, главне и одговорне уреднице интернет портала „Варош РТВ“. Прва се прича односи на прикупљање српске језичке, завичајноисторијске и етнолошке грађе, у организацији Удружења српске заједнице у месту Нови Свети Иван, недалеко од Сегедина, о утврђивању српског вишевековног постојања и трајања у овом делу Мађарске.

Други прилог из Будимпеште нас подсећа на трагично време из Другог светског рата и страдање недужних цивила у Логору Шарвар, међу којима и велики број Срба. Ових дана, поводом 80-годишњице завршетка рата, одржан је помен на коме су присуствовали представници мађарских и српских власти, али и потомци страдалих.

Такође у другом делу емисије видећемо и занимљиву причу сталних сарадника из ТВ продукције ЗВО Вуковар, а односи се на положај, проблеме и животне изазове житеља у Општини Шодоловци, у Осјечко-барањској жупанији, где су Срби и данас, упркос што им се број знатно смањио, и даље у апсолутној већини у овом месту.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић.

Један је од оснивача групе композитора „Величанствених седам“ и оснивач групе "Гретхен" за истраживање синтезе музике и визуелних уметности. Била је сарадник у Редакцији за културу Телевизије Београд.

Средином 90-тих Наташа Богојевић одлази у Америку. Више од 25 година професор је на Катедри за композицију на престижном чикашком универзитету "Дипол" а има и свој музички студио "Музика Наташа".

Иако је верна традицији и коренима европске уметничке музике, Наташа константно истражује нове звучне могућности и различите изворе инспирације за креације нових, уникатних музичких израза. Компонује за камерне ансамбле, соло инструменте, симфонијски оркестар, вокалну, хорску, електронску, филмску и сценску музику.

Њена дела се изводе на концертним подијумима и фестивалима у Француској, Немачкој, Јапану, Америци и другим земљама. Добитник је бројних признања у земљи, региону и свету, а њена биографија објављена је у књизи „Ко је ко у свету жена класичне музике“.

Са много емоција Наташа нам је причала о Београду у ком је одрасла, одласку у Америку, животу уметника у тој земљи, нашим студентима, систему школовања... Како је у Америци спознала традиционалну музику поднебља на ком је рођена и колико је инспирисала...

Занимљиво је да је Наташа отишла у Америку као српски композитор, а вратила се у Београд као амерички професор, добитник Фулбрајтове стипендије.

Овај престижни програм америчке владе намењен је професорима, истраживачима и студентима за учешће у образовним програмима у иностранству. Наташа је одабрала Србију, а жеља јој је да своје богато искуство пренесе нашим студентима.

Наша екипа била је и на концерту у Легату Јосипа Славенског. Клавирски дуо Тамара Корочкин и Андреас Шенхаге извели су Наташину композицију поред дела Дебисија, Мокрањца и Чернија...

Даровити и успешни људи попут Наташе Богојевић најбољи су амбасадори Србије у свету...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Министар је подсетио да је један од најзначајнијих задатака његовог министарства брига о културном наслеђу и прикупљање српске баштине која се услед различитих историјских околности нашла изван наше земље.

Предић је портрет насликао са само 27 година, а Селаковић је оценио да "слика поседује најбоље одлике његовог уметничког манира академског реализма, израженог минуциозним поступком у малом формату што је способност само врхунских академских уметника".

"Откупом овог значајног дела за НМС биће употпуњена колекција слика на којима су приказана деца и њихов свет, важни мотиви на сликама Предића, међу којима је и јавности добро познато дело Вредне ручице изложено у сталној поставци музеја", навео је Селаковић.

Оценивши да је Предић је био у рангу највећих европских сликара свога времена и једна од најистакнутијих личности српске уметности последњих деценија 19. и прве половине 20. века, Селаковић је додао да је "његов допринос српској култури немерљив, а дела представљају темељ националне ликовне баштине".

"Имајући све ово у виду, Министарство културе ће предузети све кораке како би Портрет уметникове братанице био откупљен за колекцију НМС", истакао је Селаковић.

Према њенговим речима, праћење и активно учешће на светским аукцијама део су преданог залагања за очување и враћање културног наслеђа.

"Дубоко верујемо да је наша дужност да вредности српске културе буду доступне јавности Србије и сачуване за будуће генерације", закључио је Селаковић.

Били смо на изложби сликарских радлова Моме Капора у Дому Војске Србије, више о томе у прилогу Душана Жарковића. Из емисије Портрети, Тамаре Дрезгић погледаћемо део о Николи Радину и ретком занимању-"делфинотерапији".

Гошћа Бојана Николић је етномузиколог и вокални извођач, чувар изворне вокалне традиције Балкана. Између осталог разговарамо о томе како изгледа подучавати странце нашој специфичној старој вокалној традицији.

Уредници емисије су Тијана Паунковић и Душан Жарковић

Реализација Ернестина Глигоријевић.

Она се одржава у галерији Театра 78 у Београду, а окупља уметнике из Београда, Србије, дијаспоре и не само ликовне уметнике већ и глумце, песнике и ствараоце којима је инспирација српско средњовековно стваралаштво или традиционално византијско стваралаштво али донешено на савремен начин, односно њихово виђење Византије у Београду.

Том приликом публика је могла да види различити спектар уметничких радова, али и да чује глумце, да чује песнике који су дошли са различитих страна. у Београд да донесу своје стихове посвећене овом стваралаштву о коме смо говорили и да нас радују као и ранијих година са својим најновијим остварењима.

Том приликом уметницима су додељена и одређена признања, а међу добитницима признања били су и следећи: Изузетно Благодарје друштва “Византија“ и “Гласа Тамнове” добили су секретар Културно просветне заједнице Србије Живорад Ајдачић. Њему је Данка Ивановић начинила портрет и уписала слова у калиграфији посвећена Драгачевској труби, јер је он био један од организатора те манифестације, затим председнику удружења Гардош Ласлу Вадлеву, па глумица Вера Мујовић је такође добила ово признање, професор музике Петар Гојковић, иначе председник Одбора за културу Савеза Срба Француске, који је управо из Париза стигао за ову прилику, председник удружења “Неказано” Лабуд Лончар из бара и књижевник, уредник РТСа Владан Ракић и такође из РТСа уредник и новинар Татјана Адамовић.

Захвалнице за посебан допринос друштву “Византија” уручена је песникињи и преводиоцу Гордани Срећковић која живи у Холандији, али и у Црној Гори, новинарки Весни Јовановић Клингер која је у удружењу “Фокус” у Бечу, историчарки уметности и сликарки Андреји Сокић ликовним уметницима Данки Ивановић, Марку Радеки, Јасенки Станковић, Бранки Бабовић, Наташи Глигорић и Љиљани Милојевић јер та група нас је углавном представљала прошле године у иностранству”, каже директор Академског друштва "Византија" Милутин Ранковић.

"Изложба је осмишљена да пренесе сећање на историјски догађај који је заједнички за наша два народа, а то је херојска прича о 324 српска војника сахрањена у мојој земљи. Неопходно је нагласити и огромне заслуге и одлучујући допринос сниматеља и фотографа Стевана Лабудовића (1926-2017)", истакао је Махраз.

Према његовим речима, Лабудовић је био велики пријатељ Алжира и имао је одлучујућу улогу да се српско војничко гробље у Дели Ибрахиму, до тада мало познато у Србији, изнесе на видело и дода на списак комеморативних места.

Председник Друштва пријатеља Алжира Јелић је подсетио да данас "наше гробље чува и о њему се одговорно стара Алжирац Софијан, а сваки обилазак овог гробља изазива и дивљење и тугу".

Поставку су приредили Друштво пријатеља Алжира и предузеће "Голубачки град - тврђава, а Јелић је навео да су о српском војничком гробљу у општини Дели Ибрахим у Алжиру на 40 паноа изложбе приказани документација и фотографије, списак сахрањених, као и извештаји војних свештеника из архиве Српске православне цркве.

“Решење је ово што Република Српска и ради, да Република Српска врати Устав Републике Српске на оно што је дефинисано Уставом Босне и Херцеговине, да га очисти од свих амандвана који су наметнути у последњих 20 година а исто то би требало да уради и Федерација Босне и Херцеговине, да се врати Босна и Херцеговина на једно фабричко подешавање. У овом тренутку када је и Република Српска и Србија и српски народ у целини изложени великом притиску и искушењима, најважније да разумемо да само јединство и саборношћу можемо дати најбоље одговоре.”, каже Цицовић.

У низу уважених говорника, међу којима су били Владислав Јовановић, Дарко Танасковић, Александар Врањеш, Ненад Кацмановић, Александар Павић, Горан Петранијевић, Винко Пандуровић, Александар Раковић, Небојша Малић, забележили смо мишљења Живадина Јовановића и Срђана Перишића.

“Нападнут је уставни и политички капацитет Републике Српске у оквиру Босне и Херцеговине, то значи највећи удар на Републику Српску. Од 30 година од Дејтанског споразума, ово је највећи удар. На крају некако тог 20. века одједном једна победа, мала али значајна и огромна геополитичка победа у том мору геополитичких пораза и страдања Срба јесте стварање Републике Српске”, каже Срђан Перишић.

“Излаз из ове кризе створено је великим притисцима пипака дубоке државе на Балкану видим пре свега у снажној привржености руководства и читавог народа Републике Српске Дејтонском и Париском споразуму и Уставу који је тамо усвојен. Видимо у томе да и Република Српска треба новим Уставом да поврати све одузете надлежности и да то примени на терену. Видим излаз у појачаној дипломатској активности и Републике Српске, њеног руководства али и Србије. Видим у тесној координацији и саветовању, пре свега са Руском федерацијом. а затим и адекватним дипломатским постављањем према Вашингтону, Пекингу и другим центрима светске моћи.”, каже Живадин Јовановић.

Закључак је да је код учесника у дискусији јединствен став враћања изворним принципима Дејтонског споразума.

Ненад Азањац је академски музичар који је живео у иностранству, а онда се вратио у Србију и данас предводи хор са највише чланова на овим просторима и који окупља више од три стотине људи.

На имању манастира Нова Грачаница, северно од Чикага, сваког лета се одржава омладински камп на којем учесници слушају предавања о вери, култури и традицији. Чланице Кола српских сестара се увек потруде да камп буде што приступачнији и интересантнији за младе. Из Чикага се јавља Александар Жигић.

Љубљана може да се похвали одличним градским превозом, а то је разлог због чека многи желе да конкуришу за место возача аутобуса. Шта је све потребно да би се неко пријавио за ово радно место и каква су искуства наших људи који су запослени у овом предузећу, сазнаћемо из репортаже Милована Терзића.

Музички гости „Мјузикал докторс“.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

Оно што ми је било невероватно да су сви оркестри на врло високом нивоу иако ови који су у Пекингу и Шангају сматрају да су они најбољи, што је вероватно истина.

Дириговао сам у Шангају њиховим симфонијским оркестром, али конкретно сада два града, Чингдао и Гијанг, наступила су два млада кинеска уметника са мном, један са својих 18 година, већ финалиста Шопеновог клавирског такмичења у Варшави, где су они мени директно рекли - наш солист је млад. Колико му је година? 18 година. У реду, сјајно свира клавир, био је диван концерт.

И онда су ми за другог солисту који треба да свира Дворжаков Виолински концерт рекли - знате он је млад. Ја кажем па добро, вероватно 18 година, али он каже не, 14 година!

И онда је дошао дечко 14 година, диван, млад, леп и висок растом, са виолином. Ја сам мислио добро, сад да видим. шта он зна, сигурно је технички поткован. То је невероватно на ком нивоу та деца свирају. Да ли желите тон, динамику, карактер, стил, фразу, темпо, техничке способности, то су готови уметници са 14, 15 година. И ако помислите да 30 милиона деце свирају клавиру у Кини, није ни најмање случајно да имате Јуџу Вонг, да имате Ланг Ланга, да имате све те кинеске пијанисте.

Та прича која је од њима ишла да они не осећају ништа и да само свирају као роботи то више не постоји. Они су позвали пуно професора из иностранства да раде на њиховим универзитетима, са друге стране када кинески уметници заврше своје школовање у Кини, тако млади, они онда иду на најбоље колеџе и на најбоље факултете у Америци и Европи и то је важно и за Јапанце када су кренули у 70-тих година. Да они само технички добро свирају али као они не осећају ту музику, то је прошлост.

То се променило све и Кина је постала једна озбиљна конкуренција. свим европским државама и Русији и свима што се класичне музике тиче. И где год сам гостовао дворане су нове, дворане су нове, велике, театри су нови, велики. Кинези улажу огроман новац у том граду, Шијан, који је познат као и престоница кинеске културе, са оним чувеним ратницима од глине, од терракоте. Имате један трг величине 4 пута Трга републике. И на том тргу имате оперску кућу, концертну дворану, два музеја, академију, то су огромне, све ново. Када кажем ново мислим у задњих 20, 30 година. Улажу огроман новац и то се исплати", каже Срба Динић.

Јасна Ђокић је музиком почела да се бави пре скоро 30 година. Наступала је на бројним фестивалима широм Србије и некадашње Југославије. Снимала је песме за трајни архив Радио Београда. За ПГП РТС објавила је 5 албума. Бави се и педагошким радом, а о новим песмама, концертима и дружењима са публиком широм света, говориће у нашој емисији.

Председник САД  Доналд Трамп номиновао је Марка Брновића за новог амбасадора Америке у Србији. Он је раније био државни тужилац у савезној држави Аризона. О томе какве су реакције у српској заједници на ову вест, јавља нам, сада из Чикага, Александар Жигић.

И овог пролећа, Српско академско друштво "Византија" у сарадњи са часописом "Глас Тамнаве", доделили су  уметницима из Србије и дијаспоре, признања за посебан допринос овом друштву. О томе како је протекла свечаност, недавно одржана у Београду, извештава путем видео поруке, директор Академског друштва "Византија" Милутин Ранковић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Подржан од стране Владе Републике Србије, пројекат има за циљ да кроз сарадњу са водећим српским научним, културним и просветним институцијама, као и српском дијаспором широм света, креира трајни институционални оквир за политику памћења, очување идентитета и одбрану историјске истине.

„Истина је темељ слободе, а памћење је њен чувар. Србија данас јасно поручује, нећемо више дозволити да други пишу нашу историју уместо нас. Нећемо пристати на фалсификате, прећуткивања и ревизију историјских чињеница које се врше на нашу штету. Историја није збирка сувих података и хронологија догађаја. Она је темељ наше самосвести, нашег идентитета и нашег права да трајемо као народ. Она је сећање на хероје, на жртве, на славу и страдање. И зато она не сме бити препуштена туђим тумачењима. Она мора бити брижљиво чувана, негована и преношена генерацијама које долазе“, поручио је министар Милићевић.

„Посебан акценат стављамо на повезивање са нашом дијаспором, која није само чувар језика, вере и традиције у туђини, већ активни партнер у мисији очувања националног

идентитета. Управо зато један од кључних сегмената пројекта јесте унапређење образовних програма и доступност адекватних уџбеника, попут националне читанке, за децу српског порекла у расејању. Морамо променити и свест – и код институција, и код родитеља. Не можемо очекивати да деца памте ако им не пружимо алате за памћење. Наш циљ није само очување традиције, наш циљ је стварање генерација које знају ко су, одакле потичу и зашто је то важно“ – истакао је министар Милићевић.

Скупу су допринели истакнути српски интелектуалци и научници чија су излагања представљала дубок, аргументован и инспиративан оквир за националну рефлексију:

Академик проф. др Светислав Божић је говорио о непресушној ризници и наслеђу српске духовне музике као једном од најснажнијих израза нашег духовног идентитета. Он је истакао да се у српској духовној музици не налази само звук, већ и вера, историја и трајна културна вертикала народа који је кроз векове своје страдање и своју славу умео да преточи у хармонију.

Проф. др Бранко Ракић се осврнуо на положај Србије унутар југословенске државне заједнице, указујући на систематску разградњу српског питања након Другог светског рата. Он је снажно аргументовао како су кроз уставне инжењеринге и политичке притиске српски интереси маргинализовани у корист идеолошке равни која није признавала националну реалност.

Проф. др Чедомир Антић је говорио о настанку српске државности у средњем веку, као и о великим државним циљевима које је Србија поставила у 19. веку. Његово излагање је подсетило на историјску зрелост српске државе и континуитет њеног борбеног и културног трајања.

Проф. др Александар Раковић саопштио је: „Срби су вековима изложени иностраном религијском интервенционизму. На ободима српског народа конверзије су најчешће праћене стварањем анимозитета према изворном српству. Српски народ мора да се одупре том виду одлива становништа у друге идентитете“.

„Ово није борба само за историјску истину. Ово је борба за право да се постоји са достојанством. За право да нас наша деца не питају једног дана: „Зашто нисте говорили кад су ћутали сви други?“ Ово је наша обавеза, не само као политичара или научника, већ као људи који воле свој народ. Србија памти. Србија зна. И Србија неће дозволити да јој се отме прошлост, јер она брани своју будућност. Са оваквом подршком, знањем и јединством, корачамо даље – не да бисмо се вратили у прошлост, већ да бисмо јасно обележили пут ка поносној и истином утемељеној будућности", закључио је министар Милићевић.

У Генералном конзулату Републике Србије у Минхену одржан је први скуп у оквиру националног пројекта под називом „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра“, и то 5. априла. У Брунену у Швајцарској, 6. априла, настављен је рад на националном пројекту „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра“.

У прилогу говоре Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда, Ерика Ланер, директорка Музеја Нобелове награде, Улф Ларсон, кустос Музеја Нобелове награде, Јелена Чукић Матић, амбасадорка Републике Србије у Краљевини Шведској и Јелена Мила, глумица.

Др Душан Васиљевић провео је већи део живота као стоматолог – имплантолог у Немачкој, премда у срцу носи Србију и родни Београд, где долази веома често. Његове резултате, као и резултате других успешних и угледних медицинских стручњака у три поменуте земље развијеног здравства објављује “Фокус здравства“ (Focus gesundheit) - водећи немачки медицински часопис у посебним издањима.

Директорка пројекта оцењивања успеха лекара, Хајди Лутгенс, истиче да додељивање овог високог признања почива на свестраном и савесном истраживању, да ово признање нико не може купити, јер су оцене проверене на великом броју испитаника. Одговоре износе угледни лекари, који оцењују своје колеге, али и пацијенти који итекако умеју да процене рад стручњака, оних што су се позабавили њиховим зубима. Наравно, домет експерта се оцењује и на основу броја и значаја његових стручних радова и публикација у којима су објављени. Коначно, о свему одлучују и новинари, пошто су то све проверавали и о томе извештавали јавност, служећи се обимном документацијом.

 Извод из радне биографије:

др Душан Васиљевић, специјалиста имплантологије и парадентологије (EDA I Diplomat ICOI)

Рођени Београђанин. После завршене гимназије дипломирао је на Стоматолошком факултету (1974. год.) у Београду, на ком је и стажирао (1977. год.). Одлази потом на AOK клинику у Диселдорфу, а већ 1982. отвара сопствену ординацију на северу Немачке. Од тада се бави активно естетском протетиком, имплантологијом и парадентологијом. Сарађује са светским великанима светске стоматологије. Већ 1986. године почиње да ради са чувеним професором Brånemarkom, и са др Жоржом Бајером, данас највећим немачким имплатологом, а временом и сам постаје један од водећих немачких и европских стоматолога.

Своје знање и искуство у модерној имплантологији желео је да пренесе колегама у свом завичају – на београдском факултету. Још 1988. године преносио је њима сазнања и искуства и донирао нужну опрему. Неколико година касније – 1990. био је иницијатор, један од оснивача и председник Удружења оралних имплантолога Југославије, које је због распада бивше државе прерасло у Српско Удружење имплантолога, чији је дугогодишњи председник.

Др Васиљевић је иницијатор и организатор великог броја стручних скупова (32 национална и 74 међународна скупа), организатор предавања и конференције, предавач, али и оно што је веома важно - доводио је у Србију велика имена медицинске науке из Немачке, Европе и света. Помагао је многима у овој струци да се усаврше у имплатологији, међу којима предњаче проф. др Вита Константиновић, др Зоран Марјановић, др Бранислав Кардашевић, проф. др Зоран Алексић ….

Др Васиљевић је аутор и великог броја стручних радова, махом објављених у немачком стручном часопису “ZAHNARZT WOCHE”, али и у другим стручним часописима. Најчешће је био усредсређен на критично мишљене о новој области стоматологије – модерној имплантологији. Године 2000. добија звање Дипломате, које му додељује Међународни конгрес оралних имплантолога (The Internacional Congres of Oral implantologists). Године 2003. Добија звање специјалисте за имплантологију немачког професионлног друштва (Deutschen Gesellschaft für ZahnärztlicheImplantologiee.VDGZI) и, а такође и европске асоцијације (European Dental Association, EDA). Др Душан Васиљевић је добитник и великог броја одликовања и признања: "Златна плакета" Београдског Универзитета, посебно признање светске фирме “НОБЕЛ”, високо одликовање преседника СЦГ – орден "Човекољубље", специјалне Грамате Његове Светости патријарха српског Павла и више других ...

Он и његов старији син, MSc. др Владан Васиљевић, власници су познате клинике, као и модерног Едукативног центра, у Немачкој а управо завршавају нову зграду која се већ сматра једном од највећих и најмодернијих клиника у Немачкој, па вероватно и у Европи.

Њихови пацијенти су истакнуте јавне личности Немачке и света, међу којима је и дугогодишњи канцелар Герхард Шредер, затим познати заменик канцеларке Меркел - Франц Минтерферинг, као и многе друге истакнуте личности из светске елите.

Др Душан Васиљевић је ожењен супругом Аном, са којом осим поменутог Владана има и млађег сина, Горана, успешног менаџера у Барселони. Посебно је поносан на петоро унучади.

Према њеним речима захтев за утврђивање својства осигураника по основу запослења у иностранству подноси се на прописаном обрасцу који се може добити у филијали Фонда или одштампати са сајта www.pio.rs, а на њему је наведено и коју документацију је уз захтев неопходно приложити.

Поред документације наведене на обрасцу захтева, филијали Фонда ПИО је потребно доставити и копију пасоша на основу које се може утврдити да је особа у периоду за који подноси захтев заиста боравила у иностранству, или други доказ о боравку у иностранству.

Милић је навела да се на основу поднетог захтева спроводи поступак, током кога се утврђује да ли су испуњени услови за утврђивање својства осигураника по овом основу а уколико су услови испуњени, у решењу којим се одлучује о захтеву, одређује се износ који је потребно уплатити на име доприноса за ПИО.

"Стаж по основу рада у иностранству може да се утврди лицу које је радило у иностранству закљужно са 13. децембром 2019. године, а тамо се нису плаћали доприноси за ПИО, или су се доприноси плаћали али по основу тог стажа лице не може да оствари право на пензију, или не може да је користи ван њене територије", појаснила је она.

Када је реч о периоду након наведене измене Закона о ПИО, дакле од 14. децембра 2019. године, грађани који раде у државама са којима Србија нема потписан споразум о социјалном осигурању, а имају пребивалиште у Србији и нису у осигурању, могу себи уплаћивати доприносе по основу члана 15. Закона о ПИО.

Могу да одаберу једну од 13 понуђених основица и да тако регулишу своје пензијско и инвалидско осигурање и за време рада у иностранству, а када испуне законом прописане услове, на основу овако оствареног стажа могу остварити право на пензију у Србији.
Својство осигураника по овом основу стиче се даном подношења захтева, а може се стећи најраније 30 дана пре подношења захтева.

Говорећи о још једној врсти рада у иностранству, Снеззана Милић је подсетила на измену Закона о ПИО, која се односи на такозване фриленсере и навела да је Законом о изменама и допунама Закона о ПИО, који је ступио на снагу 14. децембра 2019. године, додата тачка којом је прописано да су осигураници самосталних делатности лица која раде на територији Србије за страног послодавца који нема регистровано представништво у Србији, код кога за обављени посао остварују уговорену накнаду под условом да нису осигурани по другом основу.

"Без обзира на врсту уговора који су закључили са страним послодавцем, ова лица стичу својство осигураника самосталних делатности, а накнада коју остваре за обављени посао има карактер уговорене накнаде. Тим изменама Закона о ПИО такође је предвиђено да се на ове осигуранике у погледу обавезе плаћања доприноса за ПИО, рокова и обавеза подношења пореских пријава примењују прописи из надлежности Министарства финансија", рекла је она.

На тај начин је фриленсерима, односно у овом случају грађанима који ззиве у нашој земљи а путем интернета обављају послове за компаније које су регистроване у другим земљама, омогућено да регулишу своје пензијско и инвалидско осигурање и остваре право на пензију у Србији када испуне законски прописане услове.

Помоћница начелника Одељења за ПИО по међународним уговорима у Дирекцији Фонда, Марија Бакић, навела је још неке од специфичних ситуација у којима се осигураници могу наћи када је реч о раду у једној држави а остваривању права на пензију у другој, уколико не постоји потписана конвенција.

Према њемим речима, ако радник који живи на територији Србије има стаж у некој од држава са којом Србија нема потписан споразум о социјалном осигурању, једина опција је да се сам информише о законским прописима те државе, и о томе да ли може остварити право на пензију и на који начин.

"Још једна од могућих ситуација је рецимо да неко има стаж остварен у Републици Србији, довољан за остваривање права на пензију, али има пребивалиште на територији друге државе са којом Република Србија нема потписан споразум о социјалном осигурању, нити постоји уговорен трансфер, односно могућност исплате пензије из Србије у ту другу државу. У том случају осигураник мора поднети захтев за остваривање права на пензију филијали Фонда ПИО према месту последњег осигурања, а исплата пензије се може вршити на територији Србије преко овлашћеног лица", објаснила је она.

Када су супружници Ајнштајн из Новог Сада кренули у Беч (на предавање које је Алберт имао 23. септембра 1913.) Милева је осмислила да преспавају у хотелу Москва, који се отворио сâмо пет година раније.

Милева и Алберт су пили кафу у хотелској гостоници, а ту су и преноћили.

Исте године, уочи Другог балканског рата (јун/јул 1913.) Миланковић је свакодневно седео за засебним столом у кавани хотела Москва са својим колегама-професорима. А када им се придружио и стари пријатељ Николе Пашића, извесни Таса, у глас га упиташе: „Хоће ли бити рата?“

Таса им је саопштио шта му је Пашић у поверењу рекао: „Овај, знаш – или ће да буде рата или неће да буде. – Треће могућности нема. – Но, може да се деси! – Али, нека то остане међу нама!“

Колега Владан Ракић припремио је извештај са  трибине „Српска се брани Уставом“, која је прошле недеље одржана у Београду у организацији Представништва Републике Српске у Србији. Познати научни радници из Србије и Српске - експерти за међународно право, политичке науке и историју анализирали су актуелна дешавања и политичку кризу у Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Ових дана у суседној Хрватској отворен је још један Српски културни центар, овога пута у Задру, са циљем, како се наводи у прилогу сарадника емисије из ТВ продукције ЗВО Вуковар, дописништво у Книну, да ће новоотворени простор бити место окупљања свих људи који желе мултикултурни и мултиетнички Задар и Хрватску.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић

„Историја није само низ података и датума. Она је основ нашег идентитета, темељ колективне свести и гарант самопоштовања. Напади на историјску истину су напади на биће народа. Зато је наша дужност да као држава одговоримо – организовано, системски и са пуном институционалном снагом“, поручио је министар.

Пројекат „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра“ замишљен је као интегрисана платформа која спаја научну, културну, образовну и дипломатску димензију у циљу трајне заштите српског историјског и културног наслеђа. Његова реализација ослања се на сарадњу са свим релевантним институцијама, као и на јасну и одлучну подршку Владе Републике Србије.

„Када држава стане иза једне овакве иницијативе, она шаље снажну поруку – да поштује своју прошлост, да зна ко је и да неће дозволити брисање или искривљавање истине. То је наша обавеза према себи и према генерацијама које долазе“, нагласио је министар Милићевић.

„Окупили смо људе знања, људе чији је интегритет једнако важан као и њихово научно дело. Истина се не брани виком и емоцијом, већ чињеницама, аргументима и институционалним механизмима“, истакао је министар Милићевић.

У свом излагању министар Милићевић је посебно истакао улогу српске дијаспоре:

„Наша дијаспора није само чувар језика и традиције. Она је живи део нације, наша снага у свету и партнер у мисији очувања истине. Без ње, овај пројекат не би био потпун.“

Посебни саветник министра проф. др Бранко Ракић у свом излагању говорио је о генези краха међународног права на примеру Срба у периоду од Другог светског рата до данас. Посебну пажњу посветио је примерима током распада бивше Југославије као и примерима Сребренице и НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године.

На скупу су говорили угледни стручњаци и интелектуалци: проф. др Миле Бјелајац и проф. др Драган Симеуновић. Њихова излагања дала су снажан академски и национални оквир догађају, са јасном поруком – српски народ мора сам да дефинише и брани своју историјску истину.

Професори су нагласили да је неопходно да се коначно повуче јасна линија између историјских фалсификата и чињеница, између заборава и памћења, и између наметнутих кривица и заслуженог достојанства. У времену када се историја злоупотребљава као инструмент политичког притиска, знање и култура памћења постају темељ националне одбране.

Проф. др Миле Бјелајац у свом излагању посебно се осврнуо на теме историјског ревизионизма и неправди које су током деценија систематски чињене српском народу, почев од периода Другог светског рата, па све до савременог доба. Он је указао на потребу да се истина истрајно брани не само у академским круговима, већ и кроз институције, медије и образовни систем, јер, како је нагласио, „борба против историјских фалсификата јесте борба за национално достојанство и самопоштовање“.

Посебан акценат у свом излагању ставио је на значај уџбеника као темељног инструмента у обликовању колективне свести. Проф. Бјелајац је истакао неопходност њихове реформе, како би садржаји били усклађени са научно утемељеним чињеницама и националним интересима. Посебно је нагласио важност обезбеђивања адекватних наставних материјала за децу у дијаспори – попут националне читанке – како би и они имали приступ знању о сопственом идентитету и историји.

Истовремено, проф. Бјелајац је упозорио да поред образовних садржаја, мора доћи и до промене свести и информисаности родитеља српске деце у расејању. Без њихове подршке и разумевања значаја овог процеса, ни најбољи уџбеници неће постићи пун ефекат. „Породица је први и најважнији чувар идентитета – ако изгубимо ту везу, губимо темељ“, поручио је он.

Проф. др Драган Симеуновић у свом излагању посветио је пажњу феномену колективне кривице, која је, како је истакао, дуги низ година наметана српском народу, упркос томе што је тај концепт у правном и цивилизацијском смислу неприхватљив и суштински непримењив.

„Колективна кривица као категорија не постоји у правној науци – постоји искључиво индивидуална одговорност. Ипак, српски народ је последњих деценија изложен перманентном покушају да му се колективно припише кривица за догађаје у којима је, парадоксално, најчешће био жртва“, рекао је проф. Симеуновић.

Он је посебно нагласио забрињавајућу чињеницу да иницијатори и носиоци оваквих наратива често долазе из редова најразвијенијих и најмоћнијих земаља света – оних које би, по својој демократској и правној традицији, требало да буду чувари универзалних принципа правде.

„Када најразвијеније земље света, под плаштом псеудоморалне надмоћности, наметну малим народима терет колективне кривице, то није само неправда – то је опасан преседан који руши саме темеље међународног права и принципа на којима би требало да почива глобални поредак“, поручио је проф. Симеуновић.

Он је закључио да је обавеза српске интелигенције, институција и целокупног друштва да системски и одлучно разобличе овакве конструкције, како би се повратио нарушен углед и заштитила истина о српском народу.

У завршници скупа министар је упутио поруку која представља суштину читаве иницијативе:

„Ово није борба само за прошлост. Ово је борба за будућност наше деце, за достојанство нашег народа, за то да Србија буде поштована, а не карикирана. Србија памти. Србија зна. Србија неће дозволити да њена истина буде избрисана. И у тој борби остајемо јединствени и постојани.“

У Генералном конзулату Републике Србије у Минхену одржан је први скуп у оквиру националног пројекта под називом „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра“, и то 5. априла.

Удружење Херцеговац је Татијани Телић тим поводом доделило и специјалне награде и признања у знак захвалности за њену помоћ.

„Сви су се одушевили када су видели да смо ми донели косе и чули када су видели да смо донели косе из краја. Наручене су косе баш из Мркоњић града које смо ми преузели у Требињу и ја сам овде донио 10 коса и сада имамо план да донесемо још 10”, каже Душан Магазин, председник Удружења Херцеговац Чикаго.

“Ево прелеп догађај смо имали вечерас. Ја сам била у прилици да удружењу Херцеговац из Чикага уручим донацију председника Републике Српске, 20 прслука и 20 ручно везаних кошуља које је радило наше познато удружење Дуга. Видим велику захвалност и радост људи који учествују у том пројекту”, каже ген. конзул БиХ у Чикагу Татјана Телић.

Ово је било и донаторско вече за изградњу српске православне цркве на Зеленгори, што је такође велики пројекат удружења.

На догађају су били лидери других српских организација из Чикага, као што је Удружење крајашјих Срба “Прело” и новоосновано удружење “Шумадинац”.

Удружење Хрцеговац у Чикагу припремају се тренутно за неколико предстојећих догађаја. У мају се прославља слава Свети Василије Острошки, а 31. маја организује се друга косидба на територији Чикага.