Професор стручне праксе и директор мастер програма из електротехнике Зоран Костић рекао је да тај престижни универзитет сваке године додељује између 30 и 40 Тесла награда.

"Сваке године се на тај начин подсећамо Николе Тесле, али и наши студенти уче о Теслином доприносу науци и технологији", рекао је професор.

Тесла стипендија је, каже и додатна мотивација студентима са свих страна света да дођу на њихов програм електротехнике.

Одсек за електротехнику налази се на 13. спрату зграде у којој су смештене инжењерске студије Колумбија универзитета, а где, како каже посетиоце по изласку из лифта дочекују бисте Михајла Пупина, Едвина Армстронга и Николе Тесле испод које крупним словима пише: "Његово име обележило је епоху".

"Када доводим госте, нарочито оне из Србије, увек им покажем бисте. То је снажан подсетник на значај српских научника у историји технологије западног света", рекао је Костић.

Професор је електротехнике и вештачке интелигенције додао је да у оквиру наставе често користи Теслу и Пупина као део едукативног и шаљивог приступа учењу.

"Не устручавам се да једно питање увек буде ко су Тесла и Пупин. Већина студената зна за Теслу, мањи број за Пупина, али до краја сви науче", навео је он.

Како је истакао Костић, такви детаљи доприносе не само техничком образовању студената, већ и разумевању историјског контекста научних открића која су обликовала савремени свет.

Едвин Армстронг чија се биста налази уз Пупинову био је професор електротехнике на Колумбији, један од најзначајнијих иноватора 20. века у области радиотехнике, проналазач FM радија, и један од људи који су носили Теслин ковчег.

Студент Ханс Бломенкамп из Немачке каже да стипендија за њега представља велику част.

"Тесла стипендија представља част, али и признање за наша постигнућа током основних студија. Добијање те стипендије за мене је било велико признање, јер знам да је Колумбија имала важну улогу у каријери Тесле. Овде је одржао своја најважнија предавања у Сједињеним Америчким Државама, чиме је ушао на америчко 'тржиште', и био је један од људи који су снажно допринели развоју наизменичне струје, на којој се у основи заснива технологија нашег друштва", рекао је Бломенкамп.

Подсећајући да је Тесла углавном радио на наизменичној струји, која је веома важна када желимо да преносимо енергију на веома велике удаљености, рекао је да је Тесла развио и начин на који се завојнице могу користити не само за пренос података, већ и у електричним возилима, како би се аутомобил врло ефикасно покретао.

"Тесла је једном рекао - садашњост је њихова, а будућност на којој радим моја, што је заправо веома добро и представља оно чиме се данас сви овде бавимо", рекао је Бломенкамп који ради на истраживањима у области оптике.

"Покушавамо да пронађемо начине за пренос података на велике удаљености - не само између градова, већ и континената", казао је он и нагласио да је то од суштинског значаја за друштво, јер се интернет користи свакодневно.

"Трудимо се да будемо што повезанији", казао је студент мастер програма на универзитету основаном 1754. године.

На питање чиме се баве остали студенти добитници Тесла стипендије каже да су неки фокусирани на веома напредна истраживања у области дизајна чипова.

"Данас се трудимо да наши рачунари буду ефикаснији и да раде брже, као и да имамо бржу комуникацију, на пример путем Wi-Fi мрежа или 5G технологије. Људи који су такође добили ову стипендију и даље раде на тим технологијама и то у великим компанијама као што су Apple, Google или Meta", рекао је Ханс.

Осим стипендије која је први пут додељена 2012. године и бисте на којој је уз бројне Теслине доприносе савременом свету наведено - амерички проналазач, Колумбија универзитет у библиотеци ретких књига и рукописа чува и Теслино писмо упућено председнику Колумбије Сету Лоу, са изразима поштовања због донације од милион долара за изградњу зграде библиотеке, као писмо које је Ло добио у знак подршке идеји да Тесла постане почасни доктор наука.

Декан Хенри Озборн у том писму помиње Теслино прво предавање из области електротехнике на Универзитету Колумбија 1891. године и наводи да је Тесла од тада био "обасут почастима" те да свакако не би смели да дозволе да их било који други универзитет претекне у одавању почасти Тесли.

Предавања на тему "Експерименти са наизменичним струјама врло високе фреквенције и њихова примена у вештачком осветљењу'', Никола Тесла је одржао 20. маја 1891. на Колумбија колеџу. Три године после тог предавања, 5. јуна 1894. Савет Колумбија колеџа на својој свечаној седници прогласио је Николу Теслу за почасног доктора наука.

Најстарија високошколска установа у држави Њујорк Колумбија колеџ 1894. године промовише Теслу у почасног доктора наука. Само две недеље касније, амерички универзитет Јејл му додељује почасну магистратуру.

Тесла је на том једном од водећих амерички универзитета, на коме и данас гостују председници држава, влада и међународни уметници, одржао предавање односно експеримент и у априлу 1901.

Објављивањем вести о Тесли у Смитсонијану, о пет деценија дугом настојању да се спаси једина преостала лабораторија и томе колико Американци знају о Тесли, Танјуг је покренуо серијал прича "Тесла човек будућности", снимљен у САД у сусрет 170. годишњици рођења Николе Тесле која се обележава током ове године.

У недељним наставцима читаоци могу да сазнају, како изгледа "Кућа славних проналазача" у коју је Тесла уведен пре тачно пола века, где раме уз раме стоји уз Томаса Едисона и 16. председника САД. Серијал доноси и приче са Лонг Ајленда о јединој преосталој Теслиној лабораторији, као и о кући на обали Атлантика у којој је живео током изградње Ворденклифског торња.

Припремљени су и разговори са једним од двојице најпознатијих на свету Теслиних биографа, Марком Сајфером, ауторком и у Србији објављене књиге "Повратак у Ворденклиф" Барбаром Дадино, пијанисткињом Марином Арсенијевић, која за Бродвеј припрема мјузикл "Tesla's Life".

У серијалу, који се реализује захваљујући подршци Министарства информисања и телекомуникација, моћи ће да се види и место Едисонове компаније у којој се Тесла запослио по доласку у САД, црква у којој је одржана комеморација, "Зграда радио таласа (Radio Wave Building) названа Тесли у част, као и допринос др Љуба Вујовића, заслужног и за постојање Тесла корнера (Nikola Tesla Corner) у срцу Менхетна.

О значају чувене Њујоршке библиотеке, која чува и Теслина писма за Теслу, говорио је бивши директор Музеја "Никола Тесла" Бранимир Јовановић уочи предавања у Морган библиотеци која је била власништво Теслиног финансијера Ј. П. Моргана, тада, вероватно најмоћнијег човека на планети.

Серијал, обухвата и планове Теслине научне фондације из Филаделфије да у хотелу "Њујоркер" направи реплику Теслине собе и прошири мали музеј у дну хотела, али и да у години када се обележава јубилеј од 250 година независности САД, представи Теслин допринос развоју САД.

Проф. Светлана Матић, председница АСКД „Вилхелмина Мина Караџић" је честитала присутнима Теслину годину Теслиног народа, истичући да се ове године навршава 170 година од рођења највећег научника свих времена, Србина који је осветлио планету, па ће друштво које води, обележити овај значајан јубилеј, низом културних манифестација.

Промоција књиге „Банкет Николе Тесле", аутора Милијана Стојнића", биће уприличена 8. марта 2026. године. Књига говори о јеловнику Николе Тесле, који му је припремала мајка Ђука, а који је упражњавао читавог живота, хранећи се здраво, водећи аскетски начин живота, што му је и омогућило дуговечност. Иначе, кувар Милијан Стојнић је проучавао живот великог научника из кулинарског угла.

Напоменула је да ће се у вези реализације програма обележавања годишњице, обратити Удружењу привредника Аустрије, Амбасади Републике Србије и свим заинтересованима, како би заједно обележили 170 година од рођења великог генија. Подсетила је да су УКС и амбасадорка Њ.Е. др Љиљана Никшић, национална координаторка за обележавање 80 година од смрти Николе Тесле, 2023. године, изнедрили „Тесларицу", литерарну даровницу, уздарје Николи Тесли.

„Наш вечерашњи гост је један од најплоднијих и најбољих живих српских песника. Милош Јанковић је рођен 1963. године у Београду. Један део свог радног века, провео је на пословима културе и  књижевности и издаваштва, као самостални уметник. Радио је и у органима државне управе на републичком нивоу. Аутор је преко деведесет самосталних књига прозе и поезије. Удружење књижевника Србије, доделило му је 2010. године статус истакнутог самосталног уметника, ствараоца у области културе. За своје књижевно стваралаштво и допринос српској култури, добио је многобројна признања и награде. Од децембра 2022. године, обавља функцију председника Управног одбора Удружења књижевника Србије", напоменула је Матићева.

Проф. Светлана Матић је присутнима прочитала песму „Отаџбина" из књиге „Споменик", у којој је аутор сабрао по свом избору песме, из свог богатог књижевног опуса, који траје већ четири деценије, а посветио ју је својим синовима. Иван Лаловић, говорећи о Јанковићевом књижевном остварењу, између осталог, нагласио је:

"Треба много страсти, непојамне ватре да се определиш  да направиш аутоизбор своје поезије. После толико година стварања, после толико књига, непроспаваних ноћи, радости и суза. Јанковић, овим аутоизбором, враћа дуг себи, сабира песме у овој, пред нама Споменик".

Књига „Двојник", представља надпевавање песника са вештачком интелигенцијом. Матићева је истакла да је ова књига, по књижевној форми, јединствена у свету. Јанковић је рекао да је „задао" вештачкој интелигенцији шест тема, по сопственим упутствима, уз задатак, да му на сваку од њих, напише по песму (Живот, Смрт, Љубав, Душа, Отаџбина, Поезија).

„Мој задатак је био да се са њом на тих шест тема надпевавам, онако како ја мислим да би требало. Цело наше надпевавање броји 42 песме. Жеља ми је била да направим један књижевни перформанс," рекао је Јанковић.

Говорећи о Удружењу књижевника Србије, Милош Јанковић је објаснио да је прошла година била година јубилеја, у којој је обележено 120 година постојања УКС-а, најстарије еснафске организације на Балкану, а да „Књижевне новине", које издаје Удружење, излазе 80 година у континуитету, као једино такво издање. Објаснио је је да су „Књижевне новине", први пут биле забрањене још за време Демократске Федеративне Југославије, када је Бранко Ћопић у њима објавио „Јеретичку причу".

Јанковић је истакао да је прву књигу објавио 1985. године и да је прошле године обележио 40 година рада, током којих је објавио 98 књига.  „Мислим да више нећу и да је књига „Споменик" моје последње дело", рекао је Јанковић.

Проф. Светлана Матић је Милошу Јанковићу уручила Захвалницу у име АСКД „Вилхелмина Мина Караџић" за одршку у раду друштва и монографију „Срби у Аустрији", коју је изнедрила заједно са др Марком Лопушином. Заузврат, Милош Јанковић је Матићевој поклонио своју књигу „Небесник".

Из књиге „Споменик", Јанковић је прочитао неколико својих песама и одушевио бечку публику. Дружење је настављено уз коктел који је приредио домаћин, потписивање књига и заједничко фотографисање.

Милош Јанковић формирао је свој легат 2018. године у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат" у Београду, у којем је и почасни члан оснивач, и том приликом поклонио је бројне предмете, рукописе, преписке са српским књижевницима попут Милована Данојлића, писмо које му је упутио Данило Киш, као и више од 200 бројаница које је сакупљао у више десетина манастира, дуже од једне деценије.

Иначе, Милош Јанковић је био у друштву својих синова, фамилије и супруге Бранкице Jанковић, доскорашње поверенице за заштиту равноправности.

Књижевној вечери присуствовали су, између осталих, Милан Гајић, заменик председника Удружења привредника у Аустрији, Стана Ракић Докић, заменица председнице „Бечких поета", Тања и Зоран Мирковић, Гордана и Дејан Николајевић, Нада и Милун Николић, бечки хуманитарци, песникиње Наташа Пајковић и Малина Јанковић и други.

Клуб историјског плеса наступа сваке године на Светосавским баловима код нас и у свету а ове, 2026. године организује Светосавски бал у Београду 25. јануара где ће наступити више од 100 учесника. Гост емисије Миливоје Павловић.

Град Нејплс на југозападу Флориде, уз Мајами, најјужније место у САД-у где српска заједница прославља Божић. Све је више Срба у том делу Америке, па се најављује отварање Конзулата Србије у Мајамију, и могућност директног лета до Београда. Извештава Александар Жигић.

Заједница српских клубова у Бечу, већ традиционално , са својим сународницима Аустријанцима, прослављају православну Нову годину. Извештава Вера Марјановић.

Музички гости емисије, Мина Глигорић вокал и Стеван Јовић гитариста, уживо у студију представиће песму "Света Гора ноћас сја", посвећена Светом Сави, а ауторско је дело Стевана Јовића.

Сопрани Биљана Стафансон и Љиљана Миловановић Јовановић, уз пратњу пијанисте Миливоја Вељића, уживо ће наступити и најавити концерт "Тако далеко и тако близу", 22.јануара у САНУ у Београду.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић.

Добрила Гајић Глишић је рођена у селу Ковачевац код Младеновца, по образовању је електроинжењер. За време рата деведесетих једно време била је Шеф кабинета министра одбране у Влади Републике Србије, такође и сведок у Хагу на суђењу Слободану Милошевићу... Њена књига „Српска војска“ узбуркала је тада јавност, а читала се на свим континентима. За њу је добила признање од Министарства иностраних послова за допринос на пољу информисања. Данас путује, слика, а 47 књига које је написала, сведочанство су пребогате биографије. Писала је о ратним годинама, дијаспори, деци, путовањима, другим културама…

Повод за наш разговор је Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије, њене друге куће, како са поносом каже. Добрила нас је од срца примила у свој свет где речи постају слике, а слике – речи.

„Када су ме обавестили да треба да дођем да примим повељу, ја сам после много, можда и први пут у животу плакала, плакала, плакала. То ми је било на неки начин да сагледам читав свој живот и да ми дају повељу за животно дело и да се ја уврстим са највећим перима ове земље који су то добили и који можда више нису међу живима, многи од њих. прво ме је било мало срам да ли ја са свих својих 47 књига заслужујем то а онда када сам се сетила шта сам све урадила за ову земљу, све што сам радила за ову земљу радила сам за земљу, за потребе ове земље онда сам рекла па то није само за књиге, то је за читав мој опус и рад о коме не може и не сме и не прича се. Тако да животно дело обухвата и многе друге области у којима сам ја радила а не само књиге“, каже Добрила.

Насликала је више од 3000 слика, које красе домове широм света, имала пуно изложби… Слика портрете, пејзаже, највише иконе, чак и оне које светле у мраку...

„Свака слика настаје спонтано. Када сам добро расположена, када имам енергију за то само се нађем пред белим пладном и сликам. Без икаквог концепта, без икаквог циља, без икакве рачунице. само то урадим, па ме слика одведе код неког другог, па неко дође, па купи ту слику, па ми да добре паре, па онда ја са тим парама могу да отпутујем негде, да пишем неку другу књигу, без неког јасног циља…“, каже Добрила.

А путује без плана, без концепта...Среће људе и упознаје друге културе...

"Пођем са отвореним срцем и идем. Проучавала сам филозофију Абориџина, њихову љубавну и животну филозофију и писала сам у тој књизи која се зове “Тјукур” или “Канали снова”. Они ми верују да сви ми имамо неки канал снова и да је нама свима одређено кога ћемо и зашто да среднемо.

Од Маја сам научила много. Они имају врло интересантну филозофију. Научила сам фарбање, природним бојама, текстила и свега али највише сам научила о лековитом биљу и шта употребљавају. ...У књизи “Магија маја” описала сам све те њихове биљке које оне користе“, каже Добрила.

Недавно је посетила чудесну Антигву, град који се налази на 1300 метара надморске висине, где се говори 37 језика и који је остао непромењен још од 16. века...О томе ћемо читати у књизи коју Добрила тренутно пише...Живи у Чикагу од 1999. године, а мост са Србијом који Добрила гради, ни километри не могу да сруше.

За сада се у Нејплсу литругије обављају у привременом простору. Али, и поред тога је све протекло свечано, уз паљење бадњака, пригодне песме које су отпевала овдашња деца и посну вечеру.

Дугогодишња чланица парохије Бранка Ћираковић, иначе родом из Сремске Митровице, каже: "Велики благослов и да Бог да сви наши људи, наше породице прославе у миру Божије рођење и Христос се роди."

Hеко би се запитао, шта раде сви ови Срби овде у Нејплсу и откуд су дошли баш овде?

"Па да вам кажем, ако нисмо баш у својој домовини, онда макар да смо негде где нам се допада."

Мирјана Кулвер каже: "Свима све најбоље и срећно бадње вече и Божић и да су сви живи и здрави. И дођите нам у Нејплс, у нашу парохију. Једино Сретење у Америци смо ми, Сретење Господње."

"И како је прослављати Бадње вече и Божић на Флориди. Да ли је то необично или обично?"

"Наш Божић, једино што имамо, палме окићене са божићним светиљкама, то је једина разлика. И немамо снега."

Свештеник Владислав Голић каже: "Радост је све већа и већа, ево не знам какав је ваш утисак, али мени се чини да имамо доста више људи него прошле године и хвала Богу да смо ту, да смо једни са другима и да улазимо у празник како то Бог заповеда, да се радујемо рођењу Христовом."

Сваке године скупља се све више људи овде у Нејплсу на Бадње вече и током других празника, тако да се ова парохија и српска заједница шири и планира се велики добротворни ручак, гала програм, за први фебруар како би се изградила нова црква овде у Нејплсу.

О музици која спаја различите културе, путовањима која мењају уметника и емоцијама које остају дуго након што се тонови утишају, теме су о којима ће говорити виолинисткиња Александра Димитријевић. Она је, уз још 23 гудача из Србије, одржала 13 концерата у 13 градова Кине и то је била трећа велика турнеја по овој далекој земљи. Интервју који је Александра дала за тамошње медије, видело је преко 40 милиона телевизијских гледалаца.

У Чикагу је одржана донаторска вечера за прикупљање средстава за лечење Емилије Станковић из околине Лесковца. Одзив је био добар и поред снега и леденог времена. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Фондација "Матица за дијаспору" већ дуги низ година помаже српском народу у Србији, Рпублици Српској и Црној Гори реализујући бројне пројекте. Тренутно им је у фокусу штампање капиталног дела "Историја српског народа" у 3 тома. Прилог је припремио Владан Ракић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Р еализацијаЕрнестина Глигоријевић

Гости у студију су председник КУД „Табан“ Душан Вуковић и један од оснивача Игор Рус, као и чланице Женске певачке групе КУД „Табан“ – Наташа Симић, Боглалрка Бачо, Мила Поздер, Радмила Вуковић и Сања Вуковић.

Осим што ћемо уживати у традиционалним српским етно песама у предивном извођењу ове Женске певачке групе, упознаћемо се и са историјатом настанка самог друштва у целини. Такође, биће речи о старој српској вароши у Будиму, Рац вароши, односно Табану.

Уредница емисије Нада Вукелић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Током протеклих двадесет и више година, TSF је организовала велики број међународних конференција, изложби, културних манифестација, едукативних програма и научних иницијатива у САД, Европи и шире. Посебан акценат стављен је на укључивање појединаца и институција широм света који су дали значајан допринос промоцији лика и дела Николе Тесле и културног идентитета Теслиног народа.

Ти доприноси су препознати и обележени кроз плакете, медаље, пинове, признања, као и кроз постављање бисти и рељефа са именом Tesla Science Foundation.

Међутим, брзина раста, обим активности и све веће интересовање глобалне јавности за оснивање нових TSF огранака и Никола Тесла клубова показали су да је постојећи инфраструктурни и организациони модел достигао своје границе.

„Проучавајући историју бројних Теслиних организација и сличних институција широм света, уочио сам да су многе престале са радом управо у тренутку када није на време извршена смена генерација и прилагођавање новим друштвеним околностима. Тај историјски моменат не смемо поновити", изјавио је Никола Лончар, оснивач и председник Tesla Science Foundation.

Из тог разлога, Tesla Science Foundation покреће процес стратешког реструктурирања и расписује јавни позив за нове лидерске и управљачке позиције, укључујући:

Председника / председницу Tesla Science Foundation

Председнике Никола Тесла клубова

Руководство програма Културне и грађанске дипломатије Теслиног народа

Руководство пројеката Теслин народ и TeslaTalk.TV

Главне и одговорне уреднике портала

 NikolaTesla.org.rs

TeslaScienceFoundation.org

С обзиром на то да је рад организације до сада у великој мери био волонтерски, са минималним буџетима, TSF такође истиче потребу за професионализацијом одређених функција, посебно у областима: писања грантова, развоја пројеката, fundraisinga и дугорочне финансијске одрживости.

До сада су и канцеларијске и логистичке потребе често решаване у приватним просторима оснивача. У наредном периоду планирано је обезбеђивање званичних просторија у САД и Србији, као предуслова за стабилан и транспарентан рад.

Сви заинтересовани кандидати позвани су да доставе: своје виђење улоге, план рада и допринос развоју организације или појединачног пројекта.

Пријаве и званична кореспонденција достављају се истовремено на: info@tnfs.edu.rs  или   TeslasPeople@gmail.com

Програм се одвијао у просторијама хотела Њујоркер, у истом простору у коме је одржана и сама конференција, чиме је остварен снажан дијалог између научног и уметничког израза.

За разлику од претходних година, ове године посебан акценат стављен је на визуелну уметност, што је галеријски простор хотела Њујоркер претворило у живу и динамичну изложбену целину. Велико интересовање публике показало је да посетиоци, поред научних предавања, снажно реагују и на уметничке интерпретације Теслиног наслеђа.

За координацију културно-уметничког програма, као и за представљање уметника на сцени, била је задужена др Нада Мартиновић, која је осмислила дијалошки формат сценских представљања. Уместо уобичајеног и често монотоног читања биографија, уметници су представљени кроз кратке разговоре, чиме је остварен жив и непосредан контакт са публиком и омогућено дубље разумевање њихових радова.

 Сцена као место сусрета покрета и поезије

На сцени су наступили дугогодишњи сарадници Фондације и драги гости. Посебну пажњу изазвала је балетска поставка др Душанке Иванов из Санкт Петербурга (Флорида), Синергија супротности (The Synergy of Opposites). Ово оригинално сценско дело настало је кроз јединствену синергију каратеа и балета, спајајући наизглед неспојиве дисциплине у снажну уметничку целину.

Поетски део програма обогатиле су Драгана Љуна, песникиња и осамнаестогодишња ученица, и Милица Перин, које су својим надахнутим рецитацијама оствариле снажан емотивни контакт са публиком.

 Визуелна уметност као простор тишине и енергије

Међу бројним изложеним радовима, посебно су се истакли радови Јелене Градимир, инжењера и мултидисциплинарне уметнице, која је у Теслиној соби представила поставку Тишина струја, нудећи интиман и хуман поглед на Теслу као човека и визионара.

Биљана Реган, дугогодишња сарадница Фондације, представила је поставку посвећену Лици, завичају Николе Тесле. Значајан део програма био је и разговор о новој књизи аутора Владимира Јеленковића, у издању Белмедије, коју је представио Милан Кнежевић, уз занимљив осврт на настанак и значај овог издања.

Посебну пажњу изазвао је и портрет Николе Тесле Човек Змај, ауторке Марије Ђапић-Живковић, израђен техником пустоване вуне. Дело симболично приказује Теслу као митолошко, племенито биће, носиоца изузетне интелектуалне снаге и стваралачке енергије.
Велико интересовање публике изазвале су и таписерије Милице Петровић, Повратак коренима и Фреквенције и вибрације, као и апстрактно дело Слобода (уље на платну) ауторке Ане Богдановић.

Одлуком Конзулата Републике Србије у Њујорку, део радова пренет је у Конзулат, где је 14. јануара одржана свечана изложба. На самој конференцији, специјалну златну награду добила је Ана Кокотовић за рад Теслино гнездо.

Посебан допринос реализацији програма дала је и сарадња са Галеријом Вујошевић, као и координациона подршка господина Владимира Кулашевића. Овогодишњи културно-уметнички програм јасно је показао да Теслино наслеђе не живи само у научним радовима и лабораторијама, већ и у уметности, као невидљива струја која повезује науку, човечност и будућност.

“Митрополит Лонгин са свештеницима Саборног храма, другим гостујућим свештеницима и верним народом из наших парохија, као и околних парохија који су дошли да прославе славу, да размишљају и подрже Републику Српску”, каже протојереј Дарко Спасојевић, старешина Српског саборног храма у Чикагу.

Након што је Хор Бранко Радичевић отпевао химне из САД и Србије и Републике Српске, одржан је свечани банкет у друштвеној сали. Уз представнике више организација, као што су Крајишко Прело, Удружење Херцеговац и Сабор крајишких Срба, били су ту и представници Генералног конзулата Србије у Чикагу.

“Јако су лепи утисци, увек је добро окупити се овим поводом и наравно сада бих на почетку у своје лично име и у име Конзулата честитао људима у Републици Српској празник и пожелео бих да још дуги низ година прослављају и чувају Републику Српску, да чувају жељу за слободом, да чувају српски идентитет “, каже Александар Ђорђевић, вицеконзул Републике Србије у Чикагу.

Из Детроита је допутовао Горан Петковић, члан Политичког акционог комитета који је основала група српскоамеричких предузетника.

“Ово је један леп догађај, да се на овај дан скупимо овде у Чикагу да прославимо рођендан и славу Републике Српске и као што ми овде у дијаспори, као што Срби у Републици Српској и у Србији треба да будемо поносни на што се наша колевка чува, а ми да подржимо одавде из дијаспоре”, каже Петковић.

“Нека нам је срећна слава, Бог да да је славимо у здрављу и весељу, на многаја љета”, каже Милан Бјелановић, из удружења Прело.

Накадашња чланица конгреса САД Милиса Лубурић Бин кандидовала се и ове године за исту позицију у Вашинтону.

Милиса Бин каже: “Сјајно је да се овај догађај одржава, и то у мојој цркви, где сам ја одрасла, крстила мој децу, удала се, свирала тамбуру и играла у фолклорном ансамблу, тако да је увек лепо вратити се овде.”

Грађани пореклом из Републике Српске окупљају се током целе године овде у просторијама у Српском саборном храму у Чикагу, и околини, али исто тако у просторијама српских православних цркава и манастира широм САД и Канаде.

Пупин је био очаран Норфолком, лепом климом и природом, као и мноштвом крава које су пасле по ливадама и неодољиво га подсећале на Идвор. Када се обогатио, захваљујући продаји патентних права за повећање домета телефонских веза, Пупин ту, на врху брда, купује свој први летњиковац, који је реновирао чувени архитекта Хенри Хорнбостел кога је Пупин познавао са Колумбија колеџа.

Међутим, Пупин је стално гледао имање преко пута његовог, па га је касније и купио. Одлучује да ту сазида свој дворац из снова. Зидање друге куће – тачније дворца, поверио је истом архитекти, док је тим момака и мајстора Срба изводио радове. Овај посао је трајао око три године. На спољашњим зидовима израђени су мозаици са банатским мотивима, а луксузна унутрашњост осликана је композицијама из српске традиције. У централном делу дневне собе налазио се велики камин, иконе Светог Саве и Мале Госпојине, Пупинове славе.
На великом имању никао је раскошни врт и фонтане, а у делу куће који је изгледао као торањ биле су канцеларије за управљање фармом. Сазидане су штале за краве и коње, стакленик за поврће, посадили су виноград… Имали су око стотинак крава, а Пупинов омиљени коњ звао се Клипер.

Призор је био толико идиличан да су се убрзо почеле штампати и продавати разгледнице на којима је била Пупинова нова кућа, имање и импресиван макадамски прилаз. Локални лист је известио:

"До куће се стиже фино изграђеним прилазом који је непревазиђен у читавом округу и вијуга од Западног пута до укусно уређеног земљишта око куће професора Пупина."

У жељи да активно допринесе напретку живота у Норфолку, Пупин почиње да иде на састанке заједнице. Али, на почетку није наишао на добар пријем код фармера, а његове идеје да се побољшају путеви су одбачене. Временом, када су га мештани боље упознали, односи су се поправили. Пупин је несебично помагао граду. Примера ради, купио је стару школу, јер је требала да се обнови. Потом је дао и велики прилог за њено реновирање. Постао је члан школског одбора, а ту је одржао и своје предавање 1925.

Пупин је често говорио: "Пре бих ризиковао да изгубим добар глас на Колумбија универзитету него у круговима ових добрих људи из Норфолка, мог америчког Идвора."

У Норфолку је организовао раскошно венчање свог усвојеног сина Фредерика Агате, 22. јуна 1905. Током редовне професуре, Пупин је на имању проводио летње распусте, празнике и викенде, а после пензионисања, уживао је у животу на селу и писању књига.

Нажалост, након његове смрти, ћерка Варвара Пупин је због великих неизмирених дугова свога мужа (адвоката и коцкара), продала цело очево имање, заједно са пашњацима и фармом у Норфолку. Продала је његов амерички Идвор 15. јуна 1939. Новине су објавиле да је "национални штаб Католичке дечачке бригаде купио имање од 63 хектара покојног проф. Пупина." Кућа је од тада променила бројне живописне станаре и купце, а данас се у Пупиновој кући налази Азијски културни центар.

Да подсетимо, Пупин је рођен у Идвору давне 1854. Познато је да је био проналазач, научник, универзитетски професор, добротвор и патриота… али и брижан супруг, отац и очух. Када је његова супруга Катарина Сара, рођ. Џексон, изненада преминула након осам година брака (1896), он преузима бригу о њиховој ћерки Варвари која је у то време имала непуних 7 година, али и о усвојеној деци коју је Катарина добила у претходном браку. Када је упознала Пупина, Катарина је била удовица, њен први муж био је Фредерик Агате (1879 – 1887), а са њим је имала сина и ћерку – Фредерик и Мери.

Потпредседник Народне скупштине је нагласио да геноцид на простору Независне Државе Хрватске није спонтано спровођен, већ је системски чињен и озакоњен од Независне Државе Хрватске, створене у стању окупације под нацистичким и фашистичким окриљем. Нагласио је, такође, да смо сведоци ревизије историје и да се ради на драстичном умањењу броја жртава у Јасеновцу и уопште на простору Независне Државе Хрватске, што вређа истину и потомке жртава. Ревизијом историје скрива се ружна прошлост, не да би се учинио отклон од ње, него да би се на њој и даље стајало. Српски народ носи бол за оним што се десило његовом народу, његовим прецима, рекао је подпредседник Народне скупштине Јован Јањић.

На отварању изложбе се обратио и извршни директор Музеја жртава геноцида Никола Милошевски, који је навео да је кроз поставку изложбе приказана једна врло геноцидна, нетолерантна политика коју је Независна Држава Хрватска спроводила у јасеновачком логору, као највећем месту страдања српског народа, али не само српског, већ и јеврејског и ромског народа на територији Независне Државе Хрватске.

Циљ изложбе је да објективно и целовито прикаже страдања невиних жртава у систему концентрационих и логора смрти Јасеновац, симболу геноцида који су починиле власти Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.

Фокус изложбе је на историјском контексту, организацији и динамици злочина почињених над припадницима српског, јеврејског и ромског народа у јасеновачком логорском систему, као и на кулминацији злочиначке политике која је на целокупној територији Независне Државе Хрватске била свеприсутна током ратних година. Представљањем историјских чињеница, мање или више познатих јавности, као и музејских предмета, као материјалних сведочанстава о страдању, аутори су настојали да допринесу актуелизацији једне од најтежих тема у историји српског народа, истовремено да јасеновачки страдалници, али и преживеле жртве, буду отргнути од заборава, нагласио је аутор изложбе.

Изложба ће бити отворена до краја јануара.

Заинтересовани посетиоци могу да се обрате Групи за едукацију Народне скупштине на бројеве телефона 011/3026-273 и 011/3026236 или на e-mail: edukacija@parlament.rs , ради заказивања термина посете.

Уласком у Музеј закорачили сте у прошлост, српску традицију и авангарду. Током 19. и 20. века, у пространим салонима куће, организовани су градски балови на којима се окупљала друштвена елита Србије, као и дипломатски скупови на којима су политички и интелектуални предводници тог времена, одлучивали о будућности младе српске државе.

Куриозитет је да су посету Грујићима долазиле краљице Марија Карађорђевић и Наталија Обреновић, ненајављене и без протокола, а Јован Дучић и Милан Ракић били су редовни гости и породични пријатељи.

Пола века касније, у подруму куће, отворена је прва дискотека у Београду 1967. године, што је означило социолошки бум у савременој историји града...

Током последње деценије у Дому Јеврема Грујића приређено је више од стотину уметничких програма које је видело око педесет хиљада људи. Поред "Музејског театра" организоване су капиталне изложбе наших највећих сликара, концерти младих виртоуза, бројна предавања и радионице и изложбе младих српских уметника.

Зашто је Дом Јеврема Грујића споменик културе од високог значаја? Шта је "скривено благо", ко су били Јеврем, Јелена, Мабел Грујић? По чему је позната дискотека у Светогорској 17 и ко је долазио у њу? Шта је обележило Београд шездесетих и седамдесетих година? Где су Србија и Београд у односу на друге европске државе и престонице?

Спонтано, срдачно и с љубављу оснивачи Музеја Јеврема Грујића, Бранка и Алек Цонић и Лазар Шећеровић негују традицију својих предака и чувају сећања на историју и авангарду Београда и Србије.

Уредник емисије Тамара Дрезгић
 

Током овог боравка Марија је реализовала укупно пет пројеката, од којих је сваки имао посебну причу.

"Први пројекат био је намењен парку за децу, простору у којем се лед претвара у игру, а машта у радост. Други пројекат реализован је у Волги, јединственом месту у близини Харбина које је у потпуности обликовано у руском архитектонском и културном стилу. У том амбијенту провели смо четири дана, стварајући скулптуре које су се савршено уклопиле у атмосферу простора у којем се сусрећу руска естетика и кинески пејзаж. Након тога уследио је повратак у Харбин и рад у највећем леденом парку на свету – Ice and Snow World.

Тамо сам реализовала још два пројекта по наруџбини организатора. Посебно се издваја велики групни рад, права уметничка и логистичка мисија: реализација осам коња, симбол године коња у Кини. Скулптура је била импресивних димензија – 24 метра дужине и 5 метара висине. На пројекту је радило 18 уметника, а цео посао завршен је за само два дана. Деловало је као немогућа мисија, али захваљујући тимском раду, дисциплини и заједничкој енергији – успели смо.

 Скулптура је нашла своје место у музеју

Пети и последњи пројекат био је такмичарског карактера, у оквиру конкурса за Међународни културни музеј Ice and Snow World-а. Велика ми је част што сам за свој рад освојила специјалну награду – посебну похвалу жирија. Још већи понос представља чињеница да је моја скулптура из претходне године ушла у музеј, изабрана међу првих 10 од укупно 35 радова – признање које потврђује континуитет, посвећеност и уметнички пут који градим већ годинама. Ове године било је мање међународних уметника него раније.

Учествовали су уметници из Русије, Монголије, Црне Горе и ја из Србије. Мањи број људи донео је интимнију атмосферу, још јачу сарадњу и дубљу размену искустава.

 Лед као учитељ

Рад са ледом је увек изазов – крхак, провидан, непредвидив материјал који не опрашта грешке. И после десет година рада са ледом, он ме и даље учи стрпљењу, концентрацији и понизности. Управо зато га волим. Харбин више није само дестинација – постао је место којем се враћам са осећајем припадности.

Све боље познајем град, његов ритам, његове зиме и његову душу. Овде се осећам као код куће. Ова година још једном је потврдила да скулптура није само уметност, већ универзални језик који повезује људе, културе и емоције – чак и на температурама дубоко испод нуле", истиче уметница, Марија Марковић.

 Овогодишњи радови од леда:

 Између два откуцаја рађа се плод живота

Дело приказује два повезана срца, једно изнад и једно испод, која у свом средишту обухватају дете. Дрво постаје жива материја: вене срца претварају се у корење и гране, призивајући циклус природе. Рад успоставља везу између анатомије и шуме, биологије и симболике, показујући како живот настаје из сједињења виталних сила које се међусобно подржавају.

 Тајна шуме

Женска фигура је склупчана попут ћилибарског кокона међу лишћем и трњем. Она није дете, али још увек није ни жена – она је у процесу преображаја. Шума је обавија, али је не дефинише. Овде је место рађања дивље и исконско, а тренутак настанка лишен правила људског света. Не знамо шта ће се родити. Можда вила или вештица. Можда донесе светлост или таму. Кокон делује затворено, али његова суштина је бескрајна. Као и свака жена, у себи носи моћ промене: може бити блага или одлучна, лечити или уништавати, очаравати или помрачити. У срцу шуме, где се време савија, а логика ћути, ово биће није одговор, већ питање. Оно је тајна коју може наслутити само онај ко прихвата неизвесност.

 Шумска вила

Нежно се уздиже из залеђене чистине, обликована попут заштитничког духа древних шума. Прозирна крила савијају се иза ње, прошарана жилама које подсећају на лишће и грање прекривено ињем. Њено лице је мирно и будно, одражава месечину благим плавичастим сјајем. Таласаста коса се стапа са леденицама и корењем, сједињујући вилу и шуму у једно биће. Светлост која пролази кроз скулптуру ствара променљиве сенке, наговештавајући покрет и дах. Хладан материјал додатно појачава магију, чинећи вилу пролазном, крхком и живом, предодређеном да се у тишини врати природи, под зимским звездама и шапатом дрвећа.

Организатори позивају све људе добре воље да се одазову у што већем броју и пруже подршку Емилији у њеној животној борби, и додају: "Bаше мало помаже Емилији у борби за нови живот."

Догађај се организује у сали Српске братске помоћи, на адреси 19697 West Grand Avenue, Lindenhurst Illinois 600466.

Заказан је за суботу увече 17. јануара од 18 сати по чикашком времену, а улаз је бесплатан.

Гошћа ће нам бити и ликовна уметница Ивана Живић. Њени препознатљиви радови из циклуса "Соба од воде" приказују фигуре пливача унутар ентеријера испуњених водом. Разговарамо о симболици њених радова, о процесу стварања, интересовањима, о гостовањима у страним земљама и манифестацијама на којима је ова уметница представљала Србију.

Погледаћемо како се у Чикагу обележила крсна слава Републике Српске и како је протекло хуманитарно вече Фондације Студеница. Прилоге за емисију припремили су и Владан Ракић и Александар Жигић.

Припремили смо и прилог о Добрили Гајић Глишић, добитници Плакете за животно дело Удружења књижевника Србије. Са Добрилом је разговарала Вања Васић.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић.

Редитељ је Ернестина Глигоријевић.

Ово су само нека од питања на које одговор доноси документарни филм Слађане Зарић.

Документарно-играни филм „Рачак” део је серијала „Досије Косово”, који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством унутрашњих послова Србије.

Слађана Зарић: „Први пут ће гледаоци моћи да сазнају шта се, из сата у сат, у селу Рачак дешавало 15. јануара 1999. године. У овом филму, причу о том дану за РТС први пут износе учесници акције, бројни припадници полиције који су тога дана били у Рачку. Филм доноси и до сада никада у целости емитован архивски снимак америчке агенције АП, који је настао у Рачку у јутарњим сатима тог 15. јануара.”

У филму су приказане и ексклузивне фотографије припадника Рачке УЧК јединице које демантују тезу да су у Рачку убијени, како се говорило, "недужни цивили".

У документарно-играном филму „Досије Косово-Рачак” говоре и форензичари, као и адвокати који су учествовали у процесу суђења Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу.

Рачак је био прва тачка оптужнице, једини догађај за који се теретио бивши председник Југославије а који се догодио пре почетка бомбардовања 1999. године. Крајњи епилог суђења у Хагу је да за Рачак нико није осуђен. Слободан Милошевић је преминуо, судија је у процесу против Шаиновића, Милутиновића и осталих одустао од Рачка.

У оптужници против генерала полиције Властимира Ђорђевића нема Рачка. У његовој пресуди, догађај у Рачку се наводи само у хронологији дешавања на Косову а не као оптужујући догађај који је подложан доказивању.

Слађана Зарић: „Једина пресуда за Рачак, за оно што је коришћено као разлог за бомбардовање Југославије, донета је у суду у Приштини 2002. године када је за убиство у Рачку на 15 година затвора био осуђен припадник полиције из Урошевца који, по сопственом признању које износи у овом филму РТС, у Рачку тога дана није ни био.”

Филм је урађен у продукцији Информативног програма РТС-а.

У свечано украшеном Студију 9 на Кошутњаку, наступиће извођачи, вокални солисти и музичари свих жанрова, који ће песмом и честиткама из нашег студија упутити најлепше божићне и новогодишње жеље свим нашим гледаоцима, ма где живели.

Уживо у студију наступиће Драгица Радосављевић Цакана, Ансамбл Сковран, Јасна Ђокић, Квинтет, Невена Живковић клавир, Мима Врбанић, чело, Марко Живковић тенор, сопрани Милица Страхињић и Биљана Јовановић и Дечији хор Београд.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Музички уредник Јована Бараћ.

Уз много смеха, плеса и добро познатих лица, уживаћемо у евергрин хитовима свих жанрова, које уживо изводе Звонко Богдан и тамбураши, Неда Украден, Саша Ковачевић, Харис Џиновић, Јелена Томашевић, Ацо Пејовић, Теа Таировић, Сергеј Ћетковић, Ана Бекута, Снежана Ђуришић, Драган Којић, Недељко Билкић, Александра Радовић, Кнез, Џенан Лончаревић, Принц, Бојана Стаменов, Борис Режак, Сања Вучић, Зое Кидах, Оркестри Бобана и Марка Марковића и многи други.

Светски призната научница Полин Гањон, Канађанка која живи у Немачкој, дугогодишња чланица Европске асоцијације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) у Женеви, залаже се да Милева Марић буде призната у истој мери као и Алберт. Она неуморно држи предавања широм света где истиче парадокс да је Милева практично потпуно непозната у свету а, с друге стране, наилазимо на огромну популарност и бајке које су испредане о њеном мужу Алберту, као о великом генију који је, у ствари, током 15 година сва истраживања вршио са њом.

Италијанска физичарка Габријела Грејсон сматра да је Милева метафора за неправду и залаже се да јој Политехнички универзитет у Цириху постхумно додели диплому, а велшки новинар и писац Денис Брајан, аутор биографије о Ајнштајну, је изјавио: "Алберт је био велики мајстор у разоткривању тајни свемира, али и подједнако вичан у скривању сопствених тајни".

Аврам Федорович Јофе, руски физичар и члан Академије наука СССР-а посведочио је да је лично читао сва три епохална рада из 1905. чији је аутор био извесни "Ајнштајн-Марић", до тада непознати службеник у Заводу за патенте у Берну. Радови су потом објавњени у "Аналима физике" где је Аврам у то време радио као асистент код немачког физичара Рендгена.

 Београдски сведок

Али, у Београду почива можда најважнији сведок заједничког рада Милеве и Алберта, сведок из прве руке, Светозар Варићак (рођен у Осијеку 1894), син Владимира Варићака, српског и југословенског математичара, физичара и професора који је рођен у етнички српској породици у селу Швица у Аустријском царству. Владимир Варићак је познавао два наша великана и био у контакту са њима – Милеву Марић Ајнштајн и Милутина Миланковића.

Када је Владимиров син Светозар завршио матуру у Загребу, отпочео је студије хемије на Политехници у Цириху, а Милева и Алберт су му издавали собу. Касније, Светозар сведочи да је Милева после напорних кућних обавеза повремено чак и после поноћи решавала математичке задатке у Албертовим белешкама. Приметио је, такође, да је њихов породични живот био срећан, мада су њени напори превазилазили њене моћи. "Алберт, до тада неискусан са предавањима, имао је доста посла око њихових припрема, па му је Милева по свом обичају и ту помагала".

У време његових студија, док је био "на стану и храни" код Милеве и Алберта, Светозарев отац Владимир увелико је предавао у Загребу, истраживао и објављивао радове на тему теорије релативитета и интензивно се дописивао са Ајнштајновима. Светозар је, по властитом казивању, помагао Милеви у кућним пословима како би она могла да се посвети науци.

Поједини Албертови биографи су доводили у питање боравак студента Светозара код Ајнштајнових, све док није објављено писмо од 14. маја 1913. које је Алберт написао његовом оцу Владимиру. Ту му се захваљивао на дивном сиру који им је послат, а у наставку је написао: "Ваш момак је један врло радознао студент и увек је весео."

Да је студент-подстанар који је живео код Ајнштајнових у периоду 1912-1914. врло добро опажао, сведоче Милевини научни рукописи који су део збирке Заоставштине Алберта Ајнштајна на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. То су драгоцени материјални докази о њеној активној сарадњи са супругом.

Светозар се у јуну 1918. у Загребу оженио Српкињом, професорком биологије Видосавом Сомборски, са којом је 1920. добио ћерку Смиљу. Ћерка му је била професор енглеског језика у Београду.

Управо је Смиља Варићак најпознатијим Милевиним биографима, физичару Ђорђу Крстићу, који је скоро 50 година истраживао Милевин и Албертов живот и рад и др Радмили Милентијевић препричавала сећања свог оца Светозара који је укућанима радо говорио о животу у Цириху, код Ајнштајнових.

Доктор хемије Светозар Варићак се из Загреба преселио у Србију 1928, радио је у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, а након три године сели се у Крушевац где ради у Хемијском заводу "Обилићево", истражујући хемијске отрове и могућности заштите од њих. Умро је у Београду у 38. години живота, од саркома на нози, 29. септембра 1932.

 Ни имена, ни споменика

Сахрањен је сутрадан, на Новом гробљу у Београду на парцели 2, гробно место бр. 51, али на његовом гробном месту не постоји никакав траг да Светозар ту почива. Ту информацију смо добили од др Виолете Обреновић, самосталног стручног сарадника и историчара уметности ЈКП "Погребне услуге". Недалеко од Светозара почива и његова супруга Видосава Варићак (рођена Сомборски) која је сахрањена на парцели 79, гробно место бр. 33, али ни на њеном гробу нема обележја.

Њихова ћерка Смиља сахрањена је 15. априла 1998. на гробљу Лешће на парцели 31 А, гробно место бр. 109. Смиљу Варићак је сахранила Општина Палилула, гробно место нема уплатиоца и вероватно ће бити прекопано пошто већ 26. година нема уплата закупа и одржавања, а ни носиоца права коришћења.

По сазнањима до којих смо дошли од Марије Маринковић Дукић, стручног саветника на пословима управљања гробовима, место где почива Смиља није плаћено од 1999. Ту нема ни њеног имена ни споменика. Додуше, некада давно на том месту налазио се само дрвени крст који је у међувремену пропао и који је затим склоњен.

Намећу се питања да ли ће држава Србија обновити и обележити ова два гробна места, и да ли ће вечне куће најцитиранијих сведока заједничког рада Милеве и Алберта постати део туристичке понуде престонице или ћемо их препустити забораву и прекопати; пустити да заувек потону у таму времена. Да ли ћемо дозволити да сина и унуку славног српског математичара Владимира Варићака "прекрију снегови, рузмарин и шаш". По казивању самог Милутина Миланковића, од свих професора, Владимир Варићак је имао највећи утицај на његов живот и научни пут.

И на крају, како је Ново гробље својеврстан музеј на отвореном који постоји од 1886. а следеће године обележава 140. година постојања – сазнања о блиским односима породице Варићак и Марић и породице Варићак и Миланковић требало би пренети будућим генерацијама. Занимљиво је да на Новом гробљу, од 2017. године, организују тематске обиласке, па остаје да се надамо да ће у једној од тура бити представљена и чувена породица Варићак.