У Федерацији БиХ тренутно раде на уједначавању земљишне књиге (грунтовнице) и катастра.

У том поступку Срби могу остати без имовине, јер се не поклапају подаци грунтовнице и катастра.

Такође постоји могућност да Срби остану без земље уколико неко други користи њихову земљу преко 20 година, а они нису дали сагласност за коришћење њихове земље.

На широј територији Чикага забележено је чак 500 судара, а на оближњем аеродрому отказано је преко 500 летова. Међутим, у душтвеној сали српске православне цркве Свети Стефан Дечански прослава храмовне славе, обавља се нормално, пева се химна Србије.  На свечном савском макетеру наступио је и овдашњи фолклорни ансамбл “Авала” уз гусле, рецитације и друге песме.

Велики број породица окупио је и овдашњи свештеник Александар Петровић, иначе родом из Љига.

“Налазимо се на локацији где већина наших људи када дођу у Америку првенствено налази свој смештај овде у околини, тако да ми будемо стециште и тих породица које тек дођу, који придођу а исто тако и многих парохијана који су овде већ деценијама, а неки су и друга, трећа генерација већ овде а и даље долазе у наш храм”, каже отац Александар.

Присуствовао је и генерални конзул Републике Србије Марко Николић, уз владику Лонгина и друго свештенство.

„И сами знате, и сами сведочите, улога наше православне цркве овде у емиграцији и дијаспори је незаменљив. Ту су, пре свега богослужења, црквене школе, окупљања омладине, нашег подмлатка, нашег Кола српских сестара који много раде и доприносе за одржавању наших парохија, наших цркава, наших манастира”, каже митрополит Лонгин.

Ово је био посебно емоционалан дан за свештеника Јову Бановића који је дошао из Бијељине, а његов син Бојан Бановић је свештеник у Нешвилу, у савезној држави Тенеси.

“Наравно, наш начин и живота и васпитања и ми смо поносни на нашег сина што је ту са нашим народом”, каже протојереј ставрофор Јово Бановић.

“Бог помаже првенствено и ми се организујемо да помогнемо у сваком моменту и у сваком аспекту и за сада је доста добро. Имамо тако неколико случајева који су били тешки, али и то полако пролази. Настављамо даље нормално живот, колико се може”, каже јереј Александар Петровић.

Овдашња српка заједница је показала да снег и хладноћа нису никаква препрека да се дође на црквену славу, иако ће проћи неколико дана док се попуно не очисте све градске улице у Чикагу и широј околини.

Следећи корак који најављују из Тесла удружења је израда бисте Николе Тесле у природној величини која ће бити постављена у средини парка, имају и идеју да се производи мала верзија те бисте, чијом би се продајом обезбедила додатна средства за пројекат.

Наглашавају да је сада у парку потребно да се поправе бетонске стазе и уреде цветне леје, што ће бити финансирано из истог фонда.

Да подсетимо, сва уметничка дела, као и знакови-обележја дародаваца, украдени су у раним јутарњим сатима 3. децембра 2023. Крађа је пријављена полицији, која је замолила све који су били сведоци крађе или имали информације о томе где се плоче налазе, да им се јаве, а штета је била процењена на око 20.000 долара.

Нажалост, као кажу из Тесла удружења, никад нису добили никакву информацију од полиције да ли је неко од лопова ухваћен, па тако бројна питања остају без одговара и данас – да ли је то био "случајни догађај" или вандализам уперен према Србији и српским великанима? И коме су у Канади сметали српски научници који су задужили читаву планету?

Парк се налази у близини Српске православне цркве Свети Симеон, на раскрсници магистралног пута 2 и Данбоу роуда (Dunbow Road).

Др Бобан Јоксимовић, специјалиста је неурологије који се бави испитивањем лекова, а захваљујући коме је интраоперативна неурофизиологија од 2008. године присутна у Србији, као и увођење епидуралне електричне стимулације за пацијенте са повредом кичмене мождине, револуционарне методе у лечењу параплегичара. Како то у пракси изгледа, открива нам у слици и речи, гост емисије.

У емисији су и прилози о недавном боравку делегацијe Доњег дома Парламента Хашемитске Краљевине Јордан, као и о новом музичком пројекту "Гусларске успаванке" наше гусларке и музичарке Бојане Пековић.

Музичке гошће емисије Лена Ковачевић и Бојана Николић са својим колегама музичарима, представиле су нове песме и спотове.

У тамној и немилосрдној ноћи 27. марта 1941, десетак дана пре петог рођендана, Јелисавети Карађорђевић отет је иденитет. Тада је са родитељима и браћом напустила Србију. „Када сам схватила шта нам се дешава“, пише Јелисавета у књизи, „почела је да ме прогања опсесивна чежња за повратком. Пратила сам своје срце и проналазила давно одузету отаџбину. И нашла сам је."

Школовала се у Јужној Африци, Великој Британији и Швајцарској, а у Паризу је дипломирала историју уметности. У Њујорку је 1990. основала „Фондацију принцезе Јелисавете“. Од почетка рата на територији Југославије интензивно се посветила допремању хуманитарне помоћи, а добротворним радом наставила је да се бави и по окончању сукоба.

Њена изузетна залагања на интренационалном плану сарадње и успостављању мира међу народима и верским заједницама, потврдиле су бројне награде...

Након 46 година проведених у Африци, Француској, Швајцарској, Великој Британији и САД, Јелисавета се први пут вратила у домовину 1987. године.

Како памти одлазак из Југославије те ноћи 27. марта 1941? Колико јој је значила дадиља Ид? Како су њени родитељи, кнез Павле и кнегиња Олга доживели неправду и невоље које су их задесиле? Зашто је одлучила да напусти Европу и оде у Америку? Колико је кнез Павле учинио за уметност у Србији?

Како описује Ричарда Бартона, а како краља Чарлса? Какве су заслуге кнегиње Јелисавете када је у питању исправљање неправде нанете нашој краљевској династији?

Шармантно, ненаметљиво и врло духовито Јелисавета нам је причала о својим одлукама, талентима, ставовима, мужевима, деци и унукама, о томе како одржава ум и тело, шта воли да пије...

Да ли је Јелисавета Карађорђевић "соколица на рамену Карађорђа", како је описао бард наше глумачке сцене, Стево Жигон, видећете у емисији...

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Мудри људи су много пута рекли да треба да памтимо историју, како нам се она не би поновила, зато је култура сећања толико важна, за наш народ и нашу земљу. Прича о српским ратним заробљеницима у логору Оснабрик у Немачкој током Другог светског рата је важан подсетник, на војнике верних заклетви својој отаџбини и свом Краљу, који су се храбро супротставили нацизму и фашизму. Свима који су пали током свог заточеништва, али и онима којима је повратак у домовину након завршетка рата био онемогућен, дужни смо да не заборавимо“, поручио је престолонаследник Александар.

Одмах по избијању Другог светског рата и капитулације Краљевине Југославије, у Оснабрик, на северозапад Немачке, депортовано је око 6.500 високих српских официра, мањи број подофицира и редова Југословенске краљевске војске, које су у огромном проценту чинили Срби, а који су храбро пружили отпор надмоћнијем завојевачу током Априлског рата. Међу њима је била и предратна елита Краљевине Југославије: министри, књижевници и други интелектуалци. У овом логору су у тешким условима провели петогодишње заточеништво, па и савезничко бомбардовање, посебно оно од 6. децембра 1944. године када је убијено 116 официра, а исто толико рањено. Оснабрик је био највећи логор ове врсте у Другом светском рату.

У оквиру припремљеног програма вечери сећања, након престолонаследника, присутнима су се обратили и протојереј ставрофор Маринко Рајак, парох у Оснабрику, академик и члан Крунског савета Матија Бећковић „Словом о заточеништву“, г. Александар Нећак, син и синовац оснабричких заточеника, успоменама на оца и стрица, као и драмски уметник Љубивоје Тадић, који је говорио последњу беседу оснабричког евангелистичког свештеника Фридриха Гисендорфа.

Матија Бећковић је своју беседу, у којој је истакао да су страдалници овог логора деценијама у комунистичкој Југославији били окарактерисани као издајници, закључо речима:“Безгробна краљевска војска своје једино место починка има у Оснабрику. У Србији не!“

Уз пригодне песме, „Ово је Србија“ у извођењу Ањe Табак и „Отаџбино мој мила“ и „Достојно јест“ које је отпевао Београдски мушки хор вођен диригентском палицом протођакона Владимира Руменића, на крају вечери се обратио аутор изложбе, историчар др Жељко Драгић, освртом на истраживачки опус о логору у Оснабрику и о презентованој изложби.

„Изложба је наш глас за оне који су деценијама ћутали. У Оснабрику су раме уз раме страдали Срби, Јевреји, Чеси, понеки Словенци и Хрвати, као и многи из Црне Горе и Македоније људи који су носили различита имена, али исту част. Веза са династијом Карађорђевић давала им је снагу онда, а данас је носе њихови потомци широм света. Наш је задатак једноставан и тежак: да им вратимо место у историји и у срцу народа. Јер народ који заборави своје мученике заборавио је себе“, поручио је др Драгић.

У Оснабрику данас постоји храм посвећен Светом Ђорђу, подигнут у периоду од 1963. до 1966. године, чији је први ктитор био Њ.В. Краљ Петар II Карађорђевић, а који је присуствовао и освећењу. Испод храма је крипта у којој су похрањени многи који су убијени на тим просторима. Логор су поред последњег монарха наше земље посећивали и Свети Владика Николај Велимировић, као и престолонаследник Александар и принцеза Катарина. Иначе, након рата многи бивши заточеници су отишли у Енглеску, Америку, Аустралију, Нови Зеланд или остали у Немачкој, јер су се бојали за своје животе и од комунистичке репресије у родној земљи, уколико би се у њу евентуално вратили.

Поред већ наведених чланова краљевске породице и учесника програма, присуствовали су и г. Исак Асиел, врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији, Њихове Екселенције амбасадори Чешке, г. Јан Боди и Немачке, г-ђа Анке Конрад и други представници дипломатског кора,  г-ђа Бети Румелиотис, сестрa принцезе Катарине, чланови саветодавних тела Круне, представници државних и културних институција, као и бројни други угледни гости из сфера културног и јавног живота Србије.

Закључићемо уводним речима др Драгића из пратеће брошуре о изложби: „Ово што радимо, радимо из дуга. Дуга према онима који су прошли кроз логор у Оснабрику, према српским краљевским официрима који су, заједно са саборцима различитих вероисповести и народности, у најтежим условима сачували част, веру и идентитет. Радимо то јер је наша историја не само збир прошлих догађаја, она је и обавеза, и завет.

Међу више од 6.500 заробљених официра, већина је била српске православне вероисповести, али међу њима је било и готово 500 официра јеврејске вероисповести, као и Словенаца и припадника других народа тадашње Краљевине Југославије. Њихова солидарност у заточеништву, њихова вера у слободу и међусобно поштовање чине темеље ове приче.

Ове године обележавамо 80 година од ослобођења логора Офлаг VIC у Оснабрику. То није само годишњица. То је тренутак када се поклањамо пред сенима храбрих, али и пред будућношћу која има право да зна. Наш рад, било кроз изложбе, књиге, сведочанства и приче, јесте чин колективног памћења, чин поштовања, чин наде.

Дугујемо ово и себи. Свима нама који данас живимо на Старом континенту, али и онима преко океана, у Новом свету, међу српском дијаспором. Дугујемо то нашим прецима, али још више нашој деци. Јер ако заборавимо ко смо и одакле долазимо, заборавићемо и куда идемо.

Ово није само историја Срба. Ово је и европска, и светска прича о слободи, идентитету и отпорности духа. И зато данас, кроз „Корене и крила“, градимо мостове између прошлости и будућности, између Оснабрика, Београда, Никшића, Новог Сада, Чикага, и свих места где српско срце и сећање куца. За њих. За нас. За оне који долазе.“

Председник Адлигата, адвокат и путописац Виктор Лазић истакао је да се у Адлигату чува изузетно богата збирка италијанистике, укључујући легат познатог преводиоца Драгана Мраовића, а да фондови о земљама Европске уније у Адлигату чине чак 80 одсто свих материјала и да је то био разлог организовања овог догађаја.

„Пут ка Европској унији многе Србе подсећа на одлазак у теретану. Кад се пробуде ујутру и помисле да требају да вежбају, већ им није добро. А онда на тркачкој траци имају осећај да трче не само у месту, већ и без ефекта", рекао је Лазић, те истакао да се, без обзира на такав осећај, већина људи у Србији јасно припада европској култури и европским вредностима.

Оба саговорника су истакла да географски и културно Србија припада Европској унији, те да је потребно искористити могућност за приступање ЕУ која се сада појављује. Дипломата у пензији Анета Ђермановић је поделила своја професионална искуства из богате дипломатске каријере у вези са путем Србије ка Европској Унији.

„Уколико се настави садашњи темпо развоја Србији ће бити потребно сто година да достигне ниво развијености Европске Уније. Има много места за побољшање и мора се признати да су значајна побољшања учињена али је велики посао тек пред нама", изјавио је господин Никола Понтара.

„У потпуности разумем ваш скептицизам и да сте разочарани. Разумем да критикујете Европску унију, па то чинимо и ми у Италији, а то чине и широм Европе. Али је и даље то најбоља опција коју имамо. Разумем да је ЕУ начинила много грешака, да је процес придружења комплексан. Међутим, за Србију не постоји бољих опција. Не можете побећи од своје географске позиције. Србија је европска земља, европске културе окружена европским државама које су део Европе и НАТО-а.  Потребно нам је да све земље региона, а посебно Србија, постану део Европске уније, не желимо да стварамо додатне поделе у региону", истакао је амбасадор Италије господин Лука Гори, а ове његове речи биле су и својеврстан закључак целе вечери.

У препуној сали Музеја књиге и путовања међу гостима је било представника власти и опозиције, банкарског сектора, културних и уметничких кругова. Публици се обратио и професор Ђорђије Андријан, на чију иницијативу је програм организован. Господин Андријан је професор културне дипломатије и међународних односа на Универзитету у Падови и Универзитету у Витлејему, као и на другим универзитетима у свету, стручњак са дугим искуством у раду за Унеско и почасни члан Адлигата.

У студију ће са нама бити потпуковник Ранко Продановић из удружења Ветерани 72. специјалне бригаде. Повод за ово гостовање је Официрски бал који ће се одржати 5.децембра у Дому Војске Србије. Разговараћемо о хуманитарном карактеру бала и о сарадњи са организацијом За невидљиве хероје. Уживаћемо у плесној нумери у ритму валцера са плесачима у студију.

У прилогу Владана Ракића чућемо више о активностима наше књижевнице из Канаде Катарине Костић, а у прилогу Вање Васић о атмосфери са премијере документарног филма Од изгнанства до повратка, аутора Лазара Вуковића.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић.

Редитељ Ернестина Глигоријевић.

Прошле године, поводом 160 година од Вукове смрти, заједно са Савезом Срба у Аустрији и Аустријским савезом српског фолклора, "Просвјета'' је у Бечу организовала свечану Академију посвећену његовом делу и трајном значају за српски језик и културу.

Из "Просвјете'' су навели да је круна ових активности било израђивање свеобухватног историјског елабората, који су приредили историчари Златан Стојадиновић и Марко Сарић, председник бечке "Просвјете''. Парламент града Беча је на основу овог елабората званично прихватио иницијативу о именовању трга.

Како РТС сазнаје од Александра Саше Станковића, председника Аустријског савеза српског фолклора, велика заслуга за ову одлуку припада, дугогодишњој председници 5. бечке општине Силвији Јанковић, која се укључила и подржала иницијативу. Организовала је разговоре са својом партијском колегиницом из Социјалдемократске партије (SPÖ) госпођом Андерле, која је одмах препознала значај и увидела да је ова тема за Србе у Аустрији значајна, те је предложила да првом следећом приликом иницијативу изнесе пред општинску комисију и градски Парламент.

Након провера од стране магистрата и градских власти, иницијатива је представљена културној комисији 3. бечке општине од стране Социјалдемократске партије и усвојена. Градоначелник града Беча др Михаел Лудвиг, одушевљен овом идејом, подржао је иницијативу и дао зелено светло за усвајање и реализацију, каже Станковић.

У Београду је недавно боравила делегација Доњег дома Парламента Хашемитске Краљевине Јордан, а након посете својим колегама у Скупштини Србије и осталим значајним институцијама земље, говорили су за нашу емисију и најавили од наредне године и директну авио линију између наше две земље. Извештава колега Душан Жарковић.

Гост у студију је и др Бобан Јоксимовић, специјалиста неурологије који се бави испитивањем лекова, а захваљујући коме је интраоперативна неурофизиологија од 2008. године присутна у Србији, као и увођење епидуралне електричне стимулације за пацијенте са повредом кичмене мождине, револуционарне методе у лечењу параплегичара. Како то у пракси изгледа, открива нам у слици и речи, гост емисије.

"Гусларске успаванке", нови музички пројекат за децу, Бојане Пековић, наше гусларке, певачице и музичарке, који садржи седам песама успаванки са спотовима, и којима она на модеран и иновативан начин успева да приближи деци традиционални српски инструмент, гусле. Текст, музику и режију потписује Бојана, а са њом је разговарала Наташа Митрић.

Музичке гошће емисије Лена Ковачевић и Бојана Николић са својим колегама музичарима, представиће нове песме и спотове.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Друга колонизација је била пре скоро једног века, тада је 160 добровољачких фамилија насељено у западну Славонију, Банат, Косово и Метохију, а трећа колонизација је након Другог светског рата, када је више од 2000 људи, око 350 породица дошло у 3 велика транспорта у Бајмок, прича нам Душан Радуловић, аутор изложбе “Дрежница и Дрежничани пре и у току колонизације” која је постављена у холу бајмочке Основне школе "Вук Караџић", а поводом 80 година колонизације Бајмока.

“Ова изложба је фотографска ретроспектива Дрежнице и Дрежничана у XX веку. Сама изложба је подељена на три сегмента. Дрежница између два светска рата, дрежница у Другом светском рату и дрежница по доласку у Бајмоку”, каже аутор изложбе, Душан Радуловић.

Која је главна порука?

“Главна порука је, иако је Дрежничана све мање, расути су по целом свету, да ипак сачувамо ту дрежничку душу”, каже Радуловић.

“Морају младе генерације да науче шта се десило пре 80 година, који су то разлози били, шта се десило, наши људи су бранили своје територије када је било тешко. Онда је требало преживети па доћи у боље крајеве, боље услове и то није био лак корак. Сигурно, они који су дошли најбоље знају, а сада њихови потомци говоре о томе”, каже Александар Токовић, градска организација СУБНОР, Суботица.

“Пут у непознато може заиста да буде и пут који даје одређену снагу народу, рађа једно јединство из чега се даље показује да је и напредак надасве, да кажемо, могућ. Наравно, све то не би било да није било вредних и добрих људи, који не само да су дошли у Бајмок него су и мењали комплетно Бајмок као насеље”, каже Радослав Вукелић, Организациони одбор манифестације.

Гости манифестације били су водећи функционери суботичке локалне самоуправе и Никола Вукелић, државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. која је са покрајинским Секретаријатом за социјалну политику, демографију и равноправност полова финансијски помогла организацију манифестације у Бајмоку.

Са нама ће бити и Вера Столић, уметница чији глас, знање и посвећеност годинама чувају и негују нашу традицију. По песмама о Косову и Метохији препознаје је публика у Србији и широм света. Она је дипломирани етномузиколог, интерпретатор аутентичне народне песме и добитница Светосавске награде. Својим радом инспирише младе и показује да се културни идентитет чува љубављу и искреном емоцијом. Такође, учествује у добротворним акцијама Хуманитарне организације "Чувари традиције". Вера Столић отпеваће вечерас уживо песму "Засп'о Јанко под Јабланом".

На југозападу САД, у граду Фениксу, највећем у савезној држави Аризони, одржан је велики српски фестивал на имању тамошње цркве Свети Сава. Догађај је привукао неколико хиљада посетилаца. Са фестивала у Фениксу извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Прво да направим малу дигресију. Није то тако као када смо отишли. И њихов социјални систем више није на том нивоу на ком је био. хуманог комунизма, у време Улофа Палмена све више и више превази у капитализам озбиљног типа и раслојавање је велико, али заиста још увек јесу на високом нивоу.

Мислим да поштовање правила игре, недостатак импровизације, односно оно што ми врло често, ја стварно мислим да Срби јесу креативан народ и да винчански ген јесте неко чудо, али врло често ми под креативношћу подразумевамо чисту импровизацију.

Када сам ја отишао и први пут ошао на Каролинску и сада све мање више, све везано за болести, за пацијенте имаш такозване стандард оперјешн протоколе, протоколе које треба да пратиш, и онда каже, па медицину не можеш да укалупи. Онда схватиш да у суштини имаш оних 5 или 10% случајева где креативност има смисла али да све остало јесу правила игре.

Онда је један ниво једнакости да потпуно исти систем здравствене заштите има премијер који је чекао, па макар назвали то и хипокризијом, Горан Персов који је 6 месеци чекао операцију кука и мигрант који је дође. И наравно, она кључна ствар за Шведску, због које ја причам, мени не смета памет и увек да причам оно што мислим. зашто су ушли у НАТО партију, они су имали 250 година мира. У склопу са тим су имали, вероватно још у време када је то било на картицама, од 1700. и неке, изузетне базе података.

Они заиста имају медицину засновану на доказима и наравно, сада постоји ствар, када је богата земља са високим порезима, ако је ниво корупције релативно низак, или низак у односу на ове наше земље и Балкан, онда то можеш да омогућиш.

Тако да ја већ годинама причам да би много тога требало да препишем из Шведске. Не постоји измишљање топле воде, већина ствара је у здравству, треба само директно да се препише од њих, ништа друго да се уради.

 Шта је то што сте ви научили тамо, не говорим само о професији него уопште о животу?

“Живот је прилично сређен, али дешава се свашта. Задњих 4, 5 година је значајан проблем криминала, пре свега због емиграције али и пре свега због неуклапања људи који дођу са стране у систем. Наравно, та нека деца која бомбардовани медијима мисле да су самим тим што су дошли у Шветску заслужила да имају најнови ајфон или да возе БМВ и онда упадају у ту коло криминала, оно што је опасно да деца од 14 до 15 година се регретују јер она не подлежу кривичном законодавству.

Појавио се податак да је прошле године у једној недељи било више убијених у Стокхлому него у Сиудад Мексику у сукобима банди. Тако да није све то баш тако.

Много се ствари променило, али је Стоколм још увек изузетно место за живот по чистоћи ваздуха, по чистоћи воде. Кажу, ко се једном напио стокхолмске воде са чесме опет ће се стално враћати или неће напустити Стокхолм, по томе да можете да пецате лососа који траже изузетно чисту воду, испред зграде парламента, по томе да у суштини, без обзира на то како звучи, али да је мали човек још увек заштићен.

 Биографија

Др Јован Антовић је дипломирао након само четири године и десет месеци, (1993. године) на Медицинском факултету у родном Нишу, због чега је проглашен најбољим свршеним студентом Универзитета у Нишу и најбољим студентом медицине до тада, по мишљењу Српског лекарског друштва. Магистрирао је 1997. на матичном факултету, а специјализирао наредне године на Клиници за хематологију Клиничког центра у Нишу. У периоду од октобра 1998. до јануара 1999. био је стипендиста Центра за хемофилију и тромбозу Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (САД), да би 2003. одбранио докторат из области коагулације на Институту „Каролинска" у Стокхолму (институцији чији професори додељују Нобелову награду за медицину и рангираној каo 14 биомедицински универзитет у свету), где и данас ради кao виши консултант на Клиничкој хемији Универзитетске болнице и као ванредни професор / виши предавач при Департману за молекуларну медицину и хирургију. Добитник је многобројних признања за свој рад и аутор или коаутор седамдесетак чланака објављених у рецензираним међународним часописима који су цитирани више од 1000 пута (h-index 18, Google Scholar Citation Index 22). Такође, коаутор је књиге Дисеминована интраваскуларна коагулације на српском и два издања књиге Essential Guide to Blood Coagulation. У оквиру друштва Свети Јован из Шведске оснивач је стипендије ЈП Антовић, намењене финансирању краткотрајних усавршавања младих истраживача из Србије.

Погледајте емисију "Наши сусрети - Српска медицинска дијаспора 2025." ауторке Тамаре Дрезгић где је говорио и проф. др Јован Антовић овде.

Одбор је такође био домаћин промоције монографије и свечаног отварања изложбе посвећене грофу Сави Владиславићу. Монографија „Гроф Сава Владиславић – 300 година Тројицкосавска“ представљена је 21. октобра 2025. године у оквиру манифестације „Дани Москве у Србији“. Догађају су присуствовали представници дипломатског кора, научне и културне јавности, као и потомци Владиславића.

У извештајном периоду Одбор је одржао више састанака, учествовао на релевантним скуповима, обележавањима јубилеја, конференцијама и службеним путовањима. Активности су реализоване са циљем јачања веза Србије са дијаспором, очувања националног идентитета и промоције културно-историјског наслеђа српског народа.

Члановима Одбора обратила се и амбасадорка Љиљана Никшић, која је говорила о заједничким пројектима реализованим у сарадњи са Одбором. Председник Одбора нагласио је да ће Одбор и у наредном периоду наставити да делује у оквиру својих надлежности у интересу српског народа у региону и расејању.

Председник Одбора је током седнице изразио незадовољство због чињенице да је у Дому Народне скупштине одржан Сабор српске дијаспоре, у организацији министра без портфеља Ђорђа Милићевића, о чему ниједан члан Одбора није био обавештен. Чланови Одбора су се сагласили да је неопходно утврдити како је дошло до овог пропуста, како се сличне ситуације не би понављале у будућности.

Седници је председавао председник Одбора Драган Станојевић, а присуствовали су чланови и заменици чланова: Бојан Торбица, Радован Тврдишић, Владимир Пајић, Александар Чотрић, Александар Павић, Миодраг Линта, Александар Ђукић, Јадранка Јовановић, Душан Марић, Марко Младеновић, Наташа Михајловић и Мирка Лукић Шаркановић.

У Хамилтону и том делу канадске провинције Онтарио живи значајна заједница Мркаљевих земљака пореклом са Кордуна.

Монодраму прича о детињству Саве Мркаља у селу Сјеничак на Кордуну у којем је од локалног свештеника научио прва слова, о школовању у Плашком, Загребу и Пешти у којој је започео рад на реформи српске ћирилице и српског језика, о пријатељовању са Вуком Караџићем и истакнутим српским и европским интелектуалцима тога времена, о монаштву у манастиру Гомирје и отпору унијаћењу, о учетељовању у Бовићу, Глини и Земуну, о неразумевањима цркве и власти за његову реформу и на крају о својој умној поремећености и боравку у болници у Бечу.

Дејан Стојаквић током представе рецитује и неколико Мркаљевих песама.

Монодрама "Слушај како говорим Сава Мркаљ" осим у Србији до сада је играна у Италији, Аустрији, Хрватској и Републици Српској.

Организатор канадске турнеје ове и представе за децу "Мачак у чизмама" у извођењу београдских глумаца Амадемије 28 је књижевница из Торонта Гордана Петковић Лаковић.

Сава Мркаљ је ћирилицу, која је почетком 19. века имала 46 слова свео на 29, од којих је 25 слова у употреби у данашњој српској азбуци. У својим делима залагао за реформу тадашњег правописа и тражио примјену народног језика и фонетског писма по правилима "за један глас само један знак“ и "пиши како говориш". Овим идејама утицао је на Вука Караџића који је у својим делима применио Мркаљеву азбуку.

Био је и песник и зачетник јамба у нашој поезији. Најмање три његове песаме уврштене су у антологије. Сава Мркаљ је био поиглота и самтра се једним од најобразованијих Срба свога времена.

Цртеже је прегледала комисија састављена од професора из Друштва за српски језик и књижевост Србије, која је једногласно одлучила да награду добије осмогодишња девојчица Лара Маглов.

Разговор о књизи „Крајина која некад бејаше“ заокружиће наступ веома даровите и запажене полазнице Музичке школе „Даворин Јенко“, десетогодишње Катарине Крстић, из Барајева, интерпретацијом дирљиве етно песме везане за подручје Крајине.

О српском народу Крајине у емисији говоре још два прилога. Први прилог су припремили колеге из РТВ Војводине, а односи се на изложбу „Дрежница и Дрежничани пре и у току колонизације“ у Бајмоку. Повод ове културне манифестације је 80 година од насељавања српских породица из тог дела Лике у војвођанску варошицу Бајмок.

Друга прича је од сталне сараднице емисије Васке Радуловић, новинарке Независне ТВ продукције ЗВО Вуковар, која је посетила место Лички Осредци, на граници БиХ и Хрватске. Васка нас упознаје са мештанима повратницима, њиховом свакодневном животу и љубави према старом крају у који су се, упркос свим проблемима са којима се суочавају, ипак вратили.

У емисији ћемо се упознати и како је протекла званична посета државног врха Републике Српске Мађарској, о чему нас извештава сарадница из Будимпеште Диана Кондић Ђурић. Такође ћемо сазнати које су основне поруке научне трибине под називом „Нова фаза односа у БиХ: Шта стоји иза договора Вашингтона и Додика“, у организацији Представништва Републике Српске у Београду.

Уредник Нада Вукелић

Редитељ Ернестина Глигоријевић

Представа која је проглашена за најбољу на међународном фестивалу у Земуну 2015, добитник је Златне колајне публике “Синиша Дашић”, као и награде “Златни витез” на међународном фестивалу у Москви 2015.

Кроз снажну емоцију и надахнуту интерпретацију, ова представа оживљава судбину жене која је својом храброшћу и пожртвовањем задужила српску историју. Од прве пушке коју је подигла у одбрану домовине, до прве метле којом је као скромна чистачица у послератном Београду наставила свој живот, Милунка Савић остаје вечни подсетник на достојанство, част и величину духа српске жене.

„Милунка“ је више од представе – то је ода жени која је волела своју земљу више од живота и која је својим делом оставила трајни печат у националној свести.

Весна Станковић је тако, после априла 2023. када је у Инзбруку гостовала у организацији СПОЈИ са монодрамом „Лина, од камена тврђа“, поново дошла и овај пут у улози Милунке Савић изнова дубоко дирнула све присутне у публици.

Овај догађај је био и завршни догађај у оквиру обележавања сећања на Дан победе у Првом светском рату међу српском заједницом у Аустрији, те је после молитвеног сабрања на Војничком гробљу у Маутхаузену код Линца, као и централне свечане акадамије у Бечу, који су у организацији Српске православне цркве и Савеза Срба у Аустрији одржани баш 11. новембра, када се у Србији и многим тадашњим земљама савезницама обележава Дан примирја (Дан победе). Тако је после Маутхаузена и Беча, у Инзбруку затворен круг обележавања Дана победе међу Србима у Аустрији.

У Инзбруку је као и увек до сада, било гостију са свих страна – из целог Тирола, као и из Граца и Салцбурга. Сав приход од ове вечери намењен је социјално угроженим вишечланим породицама на Балкану, најугроженијим случајевима у Тиролу, као и културним пројектима од изузетног значаја за очување сећања, културе и идентитета. Захваљујући великом срцу свих који су били на овом догађају на крају је прикупљен значајан износ донација у висини од 1525 евра.

Програм је водио мр Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управних одбора СПОЈИ-а и Савеза Срба у Аустрији, који је поздравио присутне госте. Он је свим присутнима укратко објаснио да ово вече има за циљ обележавање Дана победе у Првом светском рату, који се као празник обележава 11. новембра у Србији и другим земљама које су тада биле савезнице Краљевине Србије, као и да има више назива – Дан примирја, Дан сећања или другачије, али да га у српском народу већина незванично назива Даном победе. Честитавши свима Дан победе, напоменуо је да се тог дана навршавала и 111. годишњица од Колубарске битке, једне од најславнијих у историји српског народа. Честитао је свима празник Ђурђиц, а свечарима, којих је било међу гостима, и славу. Затим је објаснио да је циљ ове вечери био очување нашег културног и националног идентитета кроз неговање културе преко разних културно-уметничких садржаја, као што је у овом случају била монодрама, преко које су сви присутни могли да науче много тога, не само о Милунки Савић, већ уопште о нашој тешкој и трагичној историји, јер је у Великом рату настрадала трећина српског становништа и скоро две трећине мушке популације, али је уједно била и прилика за сећање на наше славне претке, који су храбро и витешки своје животе уградили у слободу нашег народа. Хуманитарни циљ се свакако протеже кроз све догађаје и пројекте СПОЈИ, а пошто је и на овом догађају било гостију који нису српског порекла, била је сјајна прилика да се боље упознају са српским народом и боље га разумеју.

Почасни гости вечери били су госпођа Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије у Салцбургу, Момчило Стојнић, председник Заједнице Срба у Штајерској и члан УО Савеза Срба у Аустрији, као и представници Културно-спортског и уметничког друштва „Братство“, КУД-ова „Острог“, „Ђурђевдан“ и „Божури“ из Инзбрука, као и Културно-спортског клуба „Петар Кочић – Змијање“ из Фигена. Њима су уручене захвалнице пред почетак саме представе, када се већина њих и кратко обратила свим гостима. Била је то једна заиста лепа слика слоге и саборности, јер су скоро сва удружења из Тирола и шире била окупљена око истог заједничког циља.

Весна Станковић, која је пореклом из Петровца на Млави одакле је мноштво српског народа у Инзбруку и Тиролу, одиграла је маестралну монодраму и кроз лик Милунке Савић свима приближила, не само причу најодликованије жене у историји ратовања, већ и тешку али славну историју нашег народа. Приредила је публици још једно незаборавно, поучно и врло емотивно вече, које је и најчвршће натерало на сузе, а награђена је вишеминутним стајаћим овацијама свих присутних.

Весна Станковић се затим обратила присутнима једном врло дирљивом и инспиришућоm беседом након које је и њој уручена захвалница за свеукупни допринос и учешће у овој културно-хуманитарној вечери, а заједничка порука је била да наш народ буде сложнији.

Овај догађај је део овогодишњег пројекта СПОЈИ под називом „Дијаспора и матица – спојени смо јачи“, који је суфинансиран од стране Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Републике Србије, као и од града Инзбрука.

Највећи удео особа са мигрантским пореклом прве или друге генерације налази се у старосној групи од 40 до 49 година (39 одсто), док је најмањи у групи од 50 до 59 година (20 одсто). Када је реч о квалификацијама запослених, 30 одсто руководилаца има мигрантско порекло, као и 34 одсто запослених који обављају високо квалификоване послове. Удео миграната међу привремено запосленима у културном сектору је посебно висок, 55 одсто. И код стално запослених (29 одсто) и код самосталних предузетника (35 одсто) удео је значајан.

Када се говори о миграцији и култури, у јавним расправама често се спомињу појмови као што су „доминантна култура“ и „мултикулти“, и то са позитивним или негативним призвуком, при чему се ретко разматрају конкретни подаци. До ових резултата се дошло током двогодишњег демографског истраживања.

Овај позив упућен је поводом огласа Комисије за излагање на јавни увид података премера и катастарског класирања земљишта за катастарске општине Доња Гата и Горња Гата. Јавни увид ће се обављати у месту Врста (просторије МЗ Врста), у периоду од 29. септембра 2025. године, радним даном од 8 до 15 часова.

Из Комисије је саопштено да ће свако лице које има некретнине на овом подручју моћи извршити увид у податке и доставити документацију којом доказује власништво или други правни интерес.

Према попису становништва из 1991. године, на подручју села Гата живело је 255 Срба, од којих многи данас живе расељени у различитим деловима Републике Српске, Србије и иностранства.

Целу емисију где је гост Ђорђе Радановић погледајте овде.