У свом благодарном обраћању он је нагласио да ову високу почаст не прима као личну привилегију, већ као „знак поштовања према Српској православној цркви, нашем народу и нашој духовној и културној баштини.“

Подсетио је и да је и његов прадеда, Јован Пантелић, био витез, те да овим признањем наставља породичну традицију: „Наш народ је кроз векове био изложен многим искушењима, али је остајао постојан… Ми можемо постојати само ако останемо своји, ако чувамо свој језик, веру и културу – јер је у томе кључ опстанка сваког народа.“

Митрополитова порука била је: „Овај сабор културе и духовности није само празник уметности, већ и сведочанство да наш народ живи, ствара и сведочи своје постојање у заједници са другим народима."

Након првог уметничког дела, наступа Српског културног центра „Венац“ из Будимпеште, свечано се обратио Милорад Додик. Он је нагласио да је већ трећу годину заредом покровитељ ове манифестације, која сведочи присуство Срба у Мађарској више од 300 година али и културу српског народа уопште.

Подсетио је да су Срби на просторе Мађарске дошли крајем XVII века и оставили значајан траг у култури, политици и духовном животу: „Култура је попут крошње дрвета испод којег се од олуја чувају све вредности… Наше крошње су испреплетене и надамо се да ће тако и остати“. Закључио je са свечаним проглашењем манифестације отвореном.

Министар културе и иновација у Влади Мађарске, господин Балаж Ханко, такође се обратио присутнима на свечаном отварању „Српских дана“. У свом говору истакао је значај очувања културног наслеђа и неговања пријатељских односа између мађарског и српског народа. Том приликом нагласио је да је сарадња у области културе и иновација чврст темељ за будућност засновану на узајамном поштовању и поверењу.

Уследио је говор Сандре Божић, потпредседнице Владе Аутономне Покрајине Војводине. Она је истакла значај континуитета манифестације и партнерства: „Чињеница да се ова манифестација континуирано одржава показује колико је значајна Србима у Мађарској… имамо обавезу да подржавамо рад Епархије и појединаца, како би Српски дани били још значајнији за све – Србе овде, али и грађане Србије и Републике Српске.“ Навела је и позитиван утицај побољшаних односа између председника Србије и премијера Мађарске на поверење и сарадњу између народа, и истакла да „Српски дани“ крунишу културни и духовни легат Срба у Мађарској.

Свечани део програма обухватио је наступ вокалних солисткиња Бранке Башић и Лене Ембер (СКЦ „Венац“), као и балетска кореографија„Смрт и девојка“ у извођењу Луке Димића, заштитног лица овогодишњих „Српских дана“, и Естер Ковач.

Лука Димић је међу водећим младим балетским уметницима региона, добитник престижних награда а ове године је проглашен за најбољег балетског играча у Мађарској.

Врхунац програма био је наступ Гудачког оркестра Народног позоришта Републике Српске, једног од најрепрезентативнијих камерних ансамбала у региону, под диригентском управом Душана В. Урошевића, који је улепшао свечану атмосферу отварања.

Након формалног дела програма публика је имала прилику да ужива у пратњћем програму и погледа део изложбе Погледи који трају – српске цркве у Аустроугарској на старим разгледницама, аутора Милана Кићевца.

Манифестација је окупила бројне званичнике и госте високог ранга међу којима су: Жељко Будимир, министар унутрашњих послова Републике Српске, Миклош Шолтес, заменик министра и државни секретар за односе са црквама и националним мањинама, др Дејан Антић, државни секретар у Министарству културе Републике Србије, Естер Витајош, државни секретар за комуникације и портпарол Владе Мађарске, Анита Киш Хеђи, државни секретар у Министарству културе Мађарске, Њ.Е. Биљана Гутић Бјелица, амбасадор Босне и Херцеговине, Њ.Е. Александра Ђуровић, амбасадор Србије, потпуковник Предраг Зељковић, војни аташе као и амбасадори Русије, Белорусије, Нигерије, Јапана, Филипина, Узбекистана, Колумбије, Перуа, Кипра, Чилеа, Вијетнама и отправници послова Кине, Лаоса, Бразила и Северне Македоније, делегације амбасада Румуније, Грчке и Хрватске.

Такође су присуствовали др Јованка Ластић, председница Самоуправе Срба у Мађарској; Золтан Рантоти, потпредседник Мађарске академије уметности; као и директор Етнографског музеја у Будимпешти Лајош Кемечеи, др Тијана Палковљевић Бугарски, управник Галерије Матице српске, прпф. др Владимир Кубет, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Чарна Милинковић, директор Музеја Војводине, директор Ђерског балета Ласло Велекеи, гроф витез Јанош Молнар Гежо, барон Чаба Чури, бароница Силвија Банфи, градоначелник Српског Ковина г. Тибор Деак, заменик градоначелника Печуја Габор Заг, Младен Грујић, директор Југословенског речног бродарства, Дијана Грбић, директор Народног позоришта Републике Српске, директор Ерсте банке г. Радован Јелашић, директор Српског културног центра „Константин“ из Темишварa г. Младен Галовић, директорка СКЦ Венац Зорица Јурковић Ембер, директорка СОЦ Никола Тесла Весна Рац Петин, делегација Галерије Матице српске и друге истакнуте личности из света културе и друштва као и бројна заинтересована публика.

Удружење српских писаца Швајцарске, више од две деценије окупља ауторе који стварају на српском језику широм Швајцарске, а кроз редовно објављивање зборника и ауторских књига чланова Удружења, доприноси очувању језика и културе српског народа у дијаспори.

Ова континуирана традиција предаје издања Националној библиотеци потврђује посвећеност Удружења не само писању, већ и одговорности према очувању културне баштине – да оно што настаје ван граница Србије буде сачувано и доступно генерацијама које долазе.

Овај гест има вишеструку вредност – осим што документује књижевну активност српске дијаспоре, он доприноси и културној размени те видљивости српске књижевности у швајцарском друштву.

„Овакви кампови показују снагу заједништва, јер окупљају српску децу из различитих земаља и повезују их са матицом. То је најбољи
доказ да је идентитет српског народа жив и да траје", поручио је министар.

Говорећи о значају Чајетине и Златиборског краја, Милићевић је истакао да овај простор представља симбол природне лепоте, али и
чврстог чувара српске историје и традиције:

„У овим крајевима вековима се неговала слободарска мисао и чувао национални идентитет. Златибор и Чајетина нису само место природе, већ и место сећања, истрајности и љубави према отаџбини.“

Посебну захвалност министар је упутио председнику општине Чајетина Милану Стаматовићу и локалној самоуправи на снажној
подршци:

„Организацијом оваквих догађаја шаље се јасна порука да Србија брине о својој деци где год да живела и да је веза са матицом трајна и нераскидива.“

Министар је истакао и да је један од највећих задатака државе и народа очување језика, културе и писма:

„Српски језик и ћирилица нису само средство комуникације, они су духовна вертикала нашег постојања. Чувајући језик и писмо, чувамо и своје биће.“

Он је додао да је свака генерација младих Срба мост који повезује прошлост, садашњост и будућност:

„На вама младима је да чувате и наставите оно што смо ми наследили од својих предака. Србија рачуна на вас, јер сте њена
највећа снага и њена будућност.“

Културно-образовни камп у Чајетини кроз предавања, радионице и културне активности има за циљ очување српског језика, писма и
традиције, као и јачање веза међу младима из различитих земаља.

Окупљање деце из дијаспоре и региона у срцу Златибора представља значајан корак у очувању заједништва српског народа.

Са ћеркама је 1999. отишла у Норвешку где је радила у Универзитетској болници у Ослу, највећем европском центру за рак.

Била је лекар добровољац на ратишту у Крајини и на Косову, носилац Октобарске награде за научна истраживања, странац године у Норвешкој 2005.

Докторку смо упознали 2019. када се са ћеркама вратила у Београд. Увела је у Србију "ТРЕ терапију", вежбе за ослобађање од стреса, методу коју је изучила у Норвешкој, Данској и Сједињеним Америчким Државама. Као студент који се усавршавао на ВМА, са поносом нам је рекла да је недавно почела са обуком наше војске...

ТРЕ терапија одвела ју је и на исток планете где се показала изузетно делотворном међу људима који не разумеју језик...

Како се живи у последње две године? Како се изборити са информацијама и догађајима којима смо свакодневно бомбардовани! Иако можемо рећи да данас цео свет дели исте или сличне проблеме, како се фокусирати на сопствено поднебље...

Велику подршку у прилагођавању Београду након двадесет година живота у Норвешкој, докторки је пружила дога Анчи!

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Одлазећи у пензију на опроштајној литургији отац Драган је, српској заједници у Берлину, оставио у аманет да негује српски језик и православну веру и да заједничким напорима у неко догледно време купе и трећи храм.

Уредник Драгана Живојновић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Министар Милићевић истакао је да овај чин показује снагу јединства и солидарности српске дијаспоре и матице:

„Наши људи у расејању још једном су показали да никада не заборављају своје корене и да су увек спремни да помогну када је најтеже. Донације које уручујемо породицама у Куршумлији нису само материјална подршка, већ и снажна порука да Србија има јединствен народ, без обзира где живи.“

"Природа је показала своју злу ћуд, и на то нисмо могли да утичемо. Држава је урадила све да што пре угаси пожар, али штета је учињена. Сада је питање: како да вам помогнемо да обновите животе, како да поново видимо осмех на лицима ваше деце”?

"Зато сам, као министар у Влади Републике Србије, иницирао акцију и контактирао наше сараднике и партнере из Фонда дијаспоре за матицу. Они су одмах реаговали, а наши људи из дијаспоре широм света у овом тешком тренутку упутили су средства за помоћ. Данас смо овде да потпишемо уговоре и уручимо средства породицама које су претрпеле највећу штету”.

"Ово је доказ колико смо важни једни другима – матица дијаспори и дијаспора матици. Нити дијаспора треба да буде само она која шаље помоћ, нити матица само она која је прима. Потребно је да градимо трајну везу и поверење, да знамо да свака помоћ иде у праве руке”.

"Ова средства нису довољна да се сва штета надокнади, али су довољна да се живот покрене, да почнемо са обновом оног што је уништено. Наставићемо да радимо, да помажемо и да стојимо уз сваког нашег човека. држава ће урадити свој део. Помоћи ће локална самоуправа, помоћи ће Република Србија, како би ови људи могли да наставе свој живот без терета који им је донела ова несрећа”.

"Само ако смо јединствени, где год да живимо – и у Србији и широм света – можемо победити сваку невољу” – истакао је министар у свом обраћању.

Он је нагласио да је Куршумлија симбол снаге, упорности и истрајности српског народа, те да овај крај заслужује пуну подршку државе и наших сународника широм света:

„Борба против последица пожара је заједничка одговорност, а свака оваква помоћ улива наду и снагу људима који су били погођени. То је доказ да се Србија гради солидарношћу и заједништвом.“

Министар је захвалио руководству општине Куршумлија на посвећености и сарадњи, као и Фонду дијаспоре за матицу на изузетном ангажовању, поручивши да ће држава наставити да буде ослонац својим грађанима у свим кризним ситуацијама.

Након обраћања, министар Милићевић је са делегацијом посетио село Мала Косаница и породицу Ивана Пумпаловића, која броји 11 чланова, од чега је шесторо деце. Породица се бави пољопривредом, сечом и експлоатацијом шума, а у недавном пожару изгубили су 1,5 хектара воћњака и шест помоћних објеката. Министар је истакао да је пример породице Пумпаловић сведочанство снаге и упорности људи из овог краја, и поручио да држава и дијаспора морају заједнички да помогну у обнови и подршци оваквим породицама, које су носиоци живота и опстанка у јужним деловима Србије.

По чему је чувена клиника Мејо? На који начин вештачка интелигенција утиче на медицину? У чему је значај лекара породичне медицине, специјализације која полако улази у српско здравство? Шта је све откривено на чувеном шведском Институту Каролинска и ко одлучује о Нобеловој награди за медицину?

Какво је искуство психијатра чији пацијенти долазе из десет различитих култура!

Како ускладити вртоглави напредак технологије и решавање проблема које изазива, јер, нови проблеми се појављују на месечном нивоу а истраживања трају годинама... Како деца и адолесценти доживљавају проблеме на друштвеним мрежама? Шта је дигитално здравство?

Како се медицина и здравствени системи у свету носе са све старијом светском популацијом? 

Како се наши људи уклапају у нове средине и културе и колико су српски лекари цењени у свету?

На ова и многа друга актуелна и занимљива питања одговарају наши стручњаци који живе широм света и у Србији, професори са најпрестижнијих универзитета, Весна Гаровић, Тања Станковић, Давор Стаменовић, Јован Антовић, Весна Голднер-Вуков, Васа Ћурчин, Снежана Беговић, Роберто Грујичић, Сања Роловић, Димитрије Јаковљевић и Душан Штрбац, студент новосадског Медицинског факултета. 

Реализују се и едукативне кампање: „Безбедно кроз тунел" и „У тунелу нисмо сами" које се спроводе у циљу едукације возача за безбедно понашање у тунелима у редовним условима одвијања саобраћаја и у случају ванредних догађаја који могу животно угрозити учеснике у саобраћају.

Показујемо вам и како изгледа новоизграђена деоница аутопута Милош Велики, и то од петље Паковраће код Чачка до петље Прилипац код Пожеге. Ова деоница, дуга 19,5 километара, која пролази кроз изузетно захтеван брдско-планински терен западне Србије, представља један од најзначајнијих и најзахтевнијих инфраструктурних подухвата у последњој деценији у Србији јер чак половину трасе чине тунели, мостови и надвожњаци.

Емисију припремили: Горан Маслар и Тања Адамовић.

Редитељ Драгица Гачић

Церемонија доделе награда одржаће се 4. октобра у амбијенту једног од најлепших двораца у Барију, где ће окупити многи реномирани аутори и чланови жирија као што су познати мултимедијални уметник Јоан Барцело, са којим Маја дели награду Дафне за изврсност у каријери, и Мауро Монтакјеси, водећи италијански интелектуалац и бивши председник Академије уметност и философије из Рима, који сада припрема књигу о целом њеном делу, а одвија се под председништвом уваженог Масима Масе, аутора и проректора Академије уметности и наука из Барија.

Награда "Сенека" није само признање за Мају Херман Секулић, већ и за српску књижевност, чиме се додатно истиче репрезентативност и утицај српских аутора на међународној сцени. Маја је позната по својим делима која се баве суштинским питањима идентитета, љубави и унутрашњих борби, а њен рад се често описује као дубоко емотиван и рефлективан.

Мајин успех на међународној сцени отвара врата за даљу сарадњу са ауторима из различитих делова света.

Ова награда симболизује не само лични успех др Маје Херман Секулић, већ и важност уметности као средства за повезивање култура и разумевања у свету који се суочава са бројним изазовима.

У емисији упознајемо Драгану Јуришић, председницу Друштва, која већ деценијама наставља породичну традицију јер су њен деда ратник и отац били активни чланови.

Своје виђење историјског наслеђа дели и Ђорђе Стојанац, потредседник Друштва и праунук легендарног војводе Живојина Мишића, који деценијама живи и ради у Француској.

О значају оваквих удружења за заједницу, са историјског аспекта, говориће Сава Самарџић, историчар и члан председништва Друштва.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Окупљањем у Ослу настављен је низ трибина које су до сада одржане у Минхену, Брунену, Трсту, Гетеборгу, Паризу, Бечу, Темишвару и другим европским градовима у којима живи значајан број припадника српског народа. Пројекат "Истином за Србију” окупио је бројне припаднике српске заједнице у Ослу, уз учешће истакнутих интелектуалаца и ствараоца: проф. др Бранка Ракића, академика проф. др Драгана Симеуновића и проф. др Милета Бјелајца. Њихова излагања била су снажан научни и друштвени одговор на све чешће покушаје искривљавања историјских чињеница и брисања улоге српског народа у европској и светској историји.

У уводном обраћању, министар Ђорђе Милићевић нагласио је:

„Истина је темељ на којем градимо нашу државност, наше национално достојанство и наше постојање. Борба против историјског ревизионизма није питање прошлости, већ питање наше будућности. Онај ко изгуби историју, изгубиће и право на будућност. Зато Србија никада неће пристати на покушаје да се умањи жртва нашег народа, да се забораве наша страдања и да се прекроји слика историјских догађаја.“

Министар је истакао да је дијаспора један од најснажнијих стубова у одбрани српског културног и националног идентитета:

„Срби у Норвешкој и широм света, чувају оно што је најважније, наш језик, нашу веру, нашу традицију. Њихово постојање је доказ снаге једног народа који не пристаје да се одрекне својих корена. Србија је поносна на све Србе ван граница Републике Србије и њихова улога у очувању националног идентитета једнака је оној коју имају институције у матици Србији.“

"Истином за Србију није одговор на једну лаж, веч на читав системски покушај да српски народ буде жигосан. Да се наш отпор злу назове агресијом, да се наше жртве претворе у невидљиве и да се наша држава представи као реметилачки фактор, уместо онога што јесте гарант мира, стабилности и напретка на Балкану”.

"Данас смо овде, не да нападамо већ да бранимо. Истина није оружје, али јесте одбрана. Не негирамо ми ничију патњу, али ни своју нећемо дозволити да било ко негира. Зато је свака оваква манифестација важна. Ова није само сабрање-већ одговор, одговор на промене истине у медијима, на чување неких европских институција које добро знају шта се дешавало на овим просторима. Ово није само питање истине, ово је питање идентитета и будућности. Ако дозвољавамо да се ревидира историја, дозвољавамо да неко други обликује истину о нама. Србија јесте модерна, снажна и поносна земља, али ту слику морамо сви да чувамо и кроз истину о Србији. Један смо народ, једна истина, једна обавеза”.

У наставку трибине, министар Милићевић послао је јасну поруку:

„Манифестација ,,Истином за Србију” није само културни и образовни догађај, она је завет. Заштита историјске истине није питање дневне политике, већ опстанка народа. Ми морамо бити јединствени, одлучни и истрајни да никада не дозволимо да други пишу нашу историју. Србија је кроз векове страдала зато што је увек била на страни слободе и правде. Управо зато, наша дужност је да истину сачувамо и предамо новим генерацијама.“

Министар је поручио да је овај скуп пример снаге сарадње државе и дијаспоре:

„Држава Србија и наш народ у расејању морају бити једно. Нема јаке Србије без дијаспоре, али ни дијаспора нема снагу без своје отаџбине. Ово је заједничка борба, за очување језика, културе, традиције и, што је најважније, за очување истине.“

Милићевић је нагласио да Влада Републике Србије и Кабинет на чијем је он челу, остаје посвећено организовању и подршци оваквим манифестацијама широм света:

„Наш задатак није краткорочан. Ово је трајна мисија, да Срби у дијаспори и региону никада не изгубе везу са отаџбином, да се истина о српском народу чује јасно и гласно, и да се никада више не дозволи да лаж постане историја. „Истином за Србију“ је порука свима, да смо поносни на своју прошлост и да верујемо у будућност Србије.“

Црква је изгорела у великом пожару 2016. године и од тада је делимично обновљена. Црква Светог Саве на Менхетну је у срцу највећег америчког града и има богату историју, чији део је и највећи српски научник Никола Тесла.

О томе сведочи и Теслина биста поред улаза у цркву која је ту постављена 2007. године и није оштећена у пожару.

У овој цркви је одржана и комеморација за 50 година од смрти Николе Тесле 1993. године.

Генерални конзул Републике Србије у Њујорку Владимир Божовић редовно присуствује литургијама у цркви са својом породицом.

"У синергији са Српском православном црквом и држава Србија је свуда присутна, да буде уз свој народ, да ми као дипломате будемо истински јавни сервис свих грађана Србије без обзира где се они налазе. Ова црква има посебну историјску важност. У њој је одржана прва православна литургија на територији Сједињених Америчких Држава и захваљујући Светом владици Николају она је уступљена Српској православној цркви", рекао је Божовић.

Оно што радује све Србе овде у Њујорку је што је баш ових дана уклоњена ограда која је била испред цркве још од времена пожара, тако да се сада на литургију може ући на предња врата цркве.

Иначе, литургије се одржавају сваке недеље.

У Америку одлази, као да је бирао - у најбоље време, 60-тих и 70-тих када је тамо био "рај на земљи", а Холивуд на свом врхунцу. Пошто је поред српског знао само руски језик, у Лос Анђелесу уписује школу глуме како би научио енглески. Тамо упознаје Натали Вуд, Ким Новак, Џејмса Дина. Врата Холивуда полако се отварају...

Свој први филм "Непријатељ испод мора" снимио је 1957. са холивудском легендом Робертом Мичамом. Уследили су филмови и серије у којима су играли Глен Форд, Ред Батонс, Карл Малден, Кристофер Рив. Ден Тана је и као продуцент потписао седам филмова, а од 1989. члан је Америчке филмске академије. И ове године је добио позив да гласа, али поштујући академију и њена правила, није желео ништа да открива...

Ресторан Ден Танас, чији је власник био до скоро, успешно ради у Америци више од пола века, а посећују га најпопуларније личности из целог света.

Каже да га целог живота прати срећа, до данашњих дана када са супругом Биљаном живи на релацији Београд - Лондон - Лос Анђелес.

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Посебан допринос дала је у стварању и примени доктринарних ставова у области исхране, посебно у гојазности, преметаболичком и метаболичком синдрому, преддијабетесу, дијабетесу и компликацијама, атеросклерози, масној јетри, инфертилитету, депресији, карциному и превенцији ових болести.

Професорка Весна Димитријевић Срећковић, поделила је са нама и своју животну причу, и како је пре 12 година победила је карцином дојке. Свој пут оздрављења и исцељења.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић
 

Програм омладинске размене, који организује удружење др Жељка Драгића „Градимо мостове" обухватио је: посету Српској православној цркви у Хановеру и Оснабрику, сусрете са Либералном јеврејском заједницом у Хановеру и Јеврејском заједницом у Оснабрику, семинаре поводом 80 година од ослобођења логора за српске краљевске официре у Оснабрику, полагање венца на споменик жртвама, као и заједничка дружења са немачким вршњацима.

Посебна захвалност упућена је Новици Андрићу, председнику Српске православне црквене општине у Оснабрику, који је и овога пута српску омладину дочекао као своју децу. Он, који је 1969. године дошао као гастарбајтер из јужне Србије, у Оснабрику је засновао породицу, а његова ћерка данас води фолклорно удружење.

„Битно је да се сачува српство, јер младима остаје будућност,“ нагласио је Андрић.

У Лангенхагену је свечано отворена изложба поводом 25 година омладинске размене.

"Још као ђак покренуо сам овакве пројекте. Данас смо једини који тако интензивно градимо мостове између Србије, Републике Српске и сјевера Њемачке можда и цијеле Њемачке. Свако српско дијете које дође у овакве програме, прави је амбасадор наше културе и традиције", истакао је др Жељко Драгић.

Драгић је подсетио и да Либерална јеврејска заједница у Хановеру и Јеврејска заједница у Оснабрику већ годинама подржавају српску омладину.

„Као историчар не смем дозволити да се историја прећути или искриви. У Другом свјетском рату страдали су Срби и Јевреји, и зато је наша дужност да чувамо памћење. Моја књига Корени и крила, у којој сам сабрао једанаест биографија српских официра из логора у
Оснабрику и њихових потомака, управо је плод те сарадње. Међу њима је и биографија владике Иринеја Ковачевића, који је као млади официр био заточен у том логору, а касније уз подршку владике Николаја Велимировића завршио теологију у Енглеској,“ додао је
Драгић.

Овог лета Драгић је са својом ћерком Гретом, која има осам година, књигу представио у четири српске православне цркве у САД у Индијани, Илиноису, Висконсину и Пенсилванији.

„Све што радимо, радимо за дјецу и младе. На њима остаје будућност,“ поручио је Драгић.

Да је упознавање кључно, показује и чињеница да је у јуну ове године 56 Немаца, од тога 50 гимназијалаца из Лангенхагена, боравило у Србији и Републици Српској, где су обишли Београд, Нови Сад, Фрушку гору, Руму и Бијељину.

„Само кроз заједничка путовања можемо разбити предрасуде и показати богатство српске културе,“ поручили су организатори.

Др Жељко Драгић најавио је да ће већ у децембру нова група од 25 до 30 младих из Србије и Републике Српске поново путовати у Немачку.

Фотографије са посјете Парламенту Доње Саксоније и других догађаја достављене су редакцији уз овај текст.

Званично основан 1959. године, Српски спортски клуб Карађорђе Кливленд био је већ у то време спортски центар за многе имигранте који су долазили из тадашње Југославије.

Током наредне две деценије, српска заједница у Кливленду, Охајо, цветала је, а клуб и црква Светог Саве су били веома активни.

Од свог оснивања, ССК Карађорђе се такмичио на домаћем терену у Фудбалској лиги језера Ири, а сада се такмичи у Фудбалској лиги Северне обале.

ССК Карађорђе учествује на Србијади од њеног оснивања 1993. године и осваја турнир седам пута, док ће издање 2025. бити пети пут да ССК Карађорђе и српска православна црква Свети Сава на Волингс Роуду буду домаћини.

Дводневни догађај се одржава у суботу и недељу, 30. и 31. августа.

Један од разлога што се одржава овог викенда је што је у Америци у понедељак 1. септембра Празник рада и велики број људи не ради, тако да многи учесници тај дан користе да оду кући.

Као експерт је учествовао у низу телекомуникационих пројеката широм света и на значајним међународним симпозијумима. Инжењер Милан Орлић тврди да је Вуко Лабан један од петорице водећих експерата у свету у области телекомуникација. Буквално – светски а наш!

Уредник емисије је Владан Ракић

Редитељ Драгица Гачић

Сниматељ Вукашин Вељић

Монтажер Зорица Благојев

Министар Милићевић је у свом обраћању истакао да је Медвеђа пример како локална самоуправа може да буде снажан ослонац националним програмима:

„Без снажне сарадње са локалном самоуправом, овај камп не би изгледао овако. Хвала што сте показали да је Србија једна велика породица у којој има места за свако дете. Медвеђа је данас пример за многе друге средине. Овде у Медвеђи, у срцу југа Србије, окупили смо децу која долазе из различитих држава, али која деле исту љубав према Србији. Ово није само камп, већ место где се негује српски језик, писмо, историја и традиција. Наша обавеза је да помогнемо деци да осете да Србија није само земља у којој су рођени њихови преци, већ и њихов прави дом.“

Милићевић је истакао да културно-образовни кампови имају вишеструку вредност, јер деца уче о српском језику, писму и култури, али и стичу пријатељства која трају читав живот:

„Оно што понесете одавде није само знање о писму и језику. Понели сте и нешто много драгоценије, успомене, искуства и пријатељства која ће трајати заувек. Нека вас она воде кроз живот као подсећање да имате где да се вратите и ком народу припадате.“

На крају, министар је поручио деци да ће држава Србија наставити да улаже у овакве програме:

„Ово је само један од многих корака које предузимамо да бисмо ојачали везу деце у дијаспори и региону са матицом. Кампови у којима учествују деца из дијаспоре и региона су доказ да Србија брине о својој деци, ма где она живела. Овде они упознају културу и традицију, али и једни друге, градећи тако најлепше мостове повезивања.“

Урађени су ексклузивни интервјуи са игуманима манастира Хиландара, Ватопед, и са монасима из Старог Русика и Хиланадара, келије Патерица, Ризнице манастира Хиландар и снимљени бројни кадрови из свих манастира дроном, гимбалом и са више камера.

Да би се овај филм реализовао у пуној снази са јасним чињеницама и снимање је предвиђено на локацијама у Србији, БиХ, Црној Гори, Хрватској, Светој Гори, Јерусалиму, Турској, на Синајској Гори, Бугарској и САД.

На иницијативу др Ненада Јанићијевића из Питсбурга, нашег чувеног патриоте који током 90-тих година организовао и реализовао донацију од 200 милиона америчких долара у лековима и медицинском материјалу, а чији је отац и сам био православни свештеник у Вранову код Смедерева, покренут је овај свеспрски пројекат за дугометражни документарни филм и серијал о Светом Сави. Др Јанићијевић и Милош Коста Папић из САД обезбедили су иницијална средства за почетак пројекта и позвали др Мирковића да га реализује познајући његов претходни рад и успехе.

Др Жељко Мирковић је редитељ и продуцент документарних филмова који су до сада освојили 131 интернационалну награду и имали 2 квалификације за Номинацију за Оскара за дугометражни документарни филм са  филмовима "Теслин народ" и "Други сусрет", и тренутно предаје документарни филм на Универзитету Конектикат у САД .

"Прича о Светом Сави је прича не само о нашој вери, држави и народу, већ и прича о визији која је дубоко утемељена вековима у днк Срба, где год да се они налазе сада у свету и где год да су живели током свих ових векова. Документарни филм и серијал о Светом Сави је потребан нашем народу у тренуцима великих глобалних изазова као темељ очувања идентитета и као путоказ садашњим и будућим генерацијама. Овај филм и серијал има за циљ да исприча једну причу о Вери и снази која та Вера живи као део нашег бића, а чији је светионик био Свети Сава", каже др Жељко Мирковић, редитељ и продуцент.

"Ко је био Свети Сава заправо када је једно силно Отоманско царство имало потребу да спали његово тело три и по века после његовог упокојења. Дакле, зар нам то не показује да су га они сматрали живим, иако нису верници, нису били хришћани. Немогуће је сагледати једну такву духовну личност као Свети Сава, ако се не открије које су то духовне силе које су њега учиниле тако великим. А та духовна сила у ствари јесте благодат Божија коју је Свети Сава и задобио служећи Богу од своје најраније младости. Ако размишљамо на тај начин, схватамо због чега су наши су сународници који живе далеко од Србије, од српских земаља, градили храмове Светом Сави, па чак и они који су тамо и рођени далеко од Србије, који никада нису ни посетили неку од наших светиња, како они имају ту љубав према Светом Сави. Баш због тога што је та духовна сила која је Светог Саву учинила великим, дакле, благодат Божија, та сила није ограничена простором, није ограничена материјом, већ је свуда присутна и као што је Господ рекао, Царство Божије није негде тамо на неком месту, него је оно унутра у вама", каже игуман манастира Хиландар Методије.

"Када говоримо о Светом Саве увек размишљамо о њему као првом српском просветитељу, као веома значајној личности која је утемељила нашу државу, утемељила нашу цркву. Али ретко се помиње, или ретко размишљамо о томе да је он пре свега био монах. Он је у ствари кренуо путем љубави, о чему мало размишљамо, јер они људи који су далеко од манастира и далеко од неког црквеног живота, не могу да разумеју шта је то у ствари, шта се то дешава у човеку да напусти све, да напусти свет, да напусти све угодности и да дође у један манастир да тамо настави свој живот. Утолико је то чудније кад то ради неко млад, као свети Сава. Када неко крене пут манастира и путем ка Богу, он у ствари креће путем љубави и креће из љубави и за љубав. Јер како се каже у светом писму, Бог је љубав", каже монах Теодосије, манастир Хиландар.

"Ја долазим из Америке на ово свето место у Хиландар, где је пре више од осам векова Свети Сава примио Божји благослов да постане отац Српске православне цркве и духовни отац српског народа. Поред тога што је био духовни отац српског народа, он је био и ујединитељ и просветитељ српског народа. Исто тако, ја долазим из Америке на ово свето место јер осећам да је Свети Сава увек присутан са нама. Где год је српски народ у свету, Свети Сава путује са нама. Он је путовао кроз Свету земљу и  кроз све српске крајеве. Он je духовно путовао са српским народом кроз прошлост, он са нама путује кроз садашњост и он ће путовати са својим народом кроз будућност! Он је наша идеја водиља која гради јединство нашег народа и српске цркве. И он је мирио свој народ у тешким временима. Донео је тело Светог Симеона, свога оца, и над њим је измирио своју браћу. Тако и данас његов дух је присутан и мири Србе на свим српским просторима и у целом свету где се ми налазимо и славимо његово име", каже др Ненад Јанићијевић, ктитор документарног филма "Свети Сава".

Ктитори пројекта: др Ненад Јанићијевић, др Милена Јанићијевић, Милош Коста Папић, Маја Папић, др Бора Јанићијевић, др Нада Јанићијевић-Гхадимис, др Јелица Јанићијевић-Мејз.

Горски вијенац је много више од историјског песничког записа – то је епска драма, филозофски трактат и политичка парабола. Писано у форми народне епике, дело пружа панорамски приказ Црне Горе крајем 17. века – друштва дубоко подељеног и угроженог спољашњим војним, политичким и верским притисцима.

У средишту приче је одлука православних Црногораца да, суочени с опасношћу опстанка и губитком сопственог идентитета, повуку бруталан, али историјски забележен потез – и обрачунају се с онима који су прешли у ислам и тиме, како су веровали, стали на страну тлачитеља.

Селићев превод не настоји да ублажи дилеме које ово дело носи – напротив, ослањајући се на богато познавање српске традиције, језика и историје, преводилац успева да сачува све нијансе и узвишену етичку драму коју је Његош исписао, дубоко промишљајући о питањима добра и зла, вере и издаје, слободе и жртве.

Као аутор више књига и публициста препознат по ангажованом приступу култури, Момчило Селић је овом преводу приступио с поштовањем, али и самопоуздањем – свесно бирајући решења која странцу приближавају дух оригинала, а не само његову форму.

„The Highland Wreath“ представља важан допринос међународној рецепцији Његошевог дела, отварајући га за нова тумачења, али и за ново разумевање Балкана, његових трагедија, херојства и вечите борбе за слободу.