Тим поводом, сваке године широм Аустралије и Новог Зеланда 25. априла одржавају се комеморативне церемоније у знак сећања на све савезничке војнике који су дали своје животе у Првом светском рату. Учешће у свечаном маршу сваке године узимају и наши сународници.

Међу почасним гостима били су:

мр Елизабет Мајер, чланица Савета града Инзбрука и кандидат за градоначелницу на недавним изборима за Скупштину града Инзбрука;
Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије у Салцбургу; Зелиха Арслан, посланик у Скупштини покрајине Тирол и портпарол жена странке Зелених у Тиролу; Соња Фегер-Калхшмид из Телфса, посланик Социјалдемократске странке Аустрије у Скупштини покрајине Тирол; Андреа Денг, Чланица Скупштине града Инзбрука и председница посланичког клуба Слободарске странке; Тамара Даниловић-Баумгартнер из Беча, некадашња председавајућа Маутхаузен комитета Србије; Бернхард Хефлер, председавајући Фракције социјалдемократских синдикалаца Тирола и члан Управног одбора Радничке коморе покрајине Тирол; проф. др Волфганг Рорбах из Беча, Председник Европа Ностра Аустрија, потпредседник Аустријско-српског друштва и почасни члан СПОЈИ; Даниел Шмид, члан Националног савета Аустрије задужен за државну одбрану, Јужни Тирол, животну средину и климу. Члан је и парламентарне групе пријатељства између Аустрије и Србије; Кристиан Ковачевић из Вергла, посланик Социјалдемократске странке Аустрије у Скупштини покрајине Тирол и некадашњи посланик у Скупштини Аустрије; мр Бењамин Плах, члан Скупштине града Инзбрука и председавајући Социјалдемократске странке Аустрије у Инзбруку Рајни Хап, председник удружења „Рајни Хап и пријатељи“; Сигфрид Кершбаумер, некадашњи заменик градоначелника општине Грис на Бренеру и почасни члан СПОЈИ.

У име организатора гостима се обратио мр Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ и Савеза Срба у Аустрији, као и покретач Аустријске службе сећања у Србији. Он је објаснио да је СПОЈИ одлучио да организује трибину на ову тему из више разлога. С једне стране, да се овај догађај не заборави, али с друге, да се о овој теми данас говори и, колико је то могуће, да се упореде различити погледи на њу, јер она нажалост још увек није изгубила на актуелности. Нагласио је да нам је веома драго што већина у публици није српског порекла, јер то показује да ова тема превазилази интересовања само српске популације.

Он је присутнима објаснио да је проф. др Герхард Мангот, професор политичких наука са фокусом на међународне односе и безбедност у постсовјетском простору на Универзитету у Инзбруку, стручњак за Русију и Источну Европу, као и за спољну политику САД, недавно био принуђен да откаже своје учешће на овом догађају. Проф. Мангот је СПОЈИ-у саопштио да је разлог томе „растући притисак на њега споља“.

Поред проф. Мангота у најави за овај догађај наведени су проф. др Норман Пех – правник и професор емеритус политичких наука и јавног права на Универзитету у Хамбургу, председавајући жирија Европског трибунала за НАТО рат против Југославије, члан Међународног Аушвиц комитета и др Курт Грич, историчар и истраживач конфликата, научни сарадник на Универзитетима у Инзбруку и Луцерну, као и на Институту за истраживање културе у Граубиндену. Има бројне објаве о упоредном истраживању конфликата и историјском истраживању миграција. Од септембра 2023. године је директор Културног архива Оберенгадина у Швајцарској.

Као домаћин вечери присутним гостима обратио се Бернхард Хефлер, који је рекао да се веома радује што се прича о овој теми, као и да се нада да ћемо сви заједно извући поуке из прошлости како бисмо заједно стварали бољу будућност.

Сусане Голубовић је затим поздравила проф. Нормана Пеха и др Курта Грича,и направила кратак осврт на НАТО бомбардовање 1999. наводећи неке од чињеница. На пример, да је НАТО бомбардовање је трајало 78 дана и ноћи, од 24.03. до 10.06.1999. Такође је поменуто да су коришћене и касетне бомбе и контроверзни осиромашени уранијум, као и да су бомбардовани и цивилни циљеви попут водовода, мостова, преводница, електрана, железничких станица, школа и болница. Она је такође напоменула да се укупан број жртава бомбардовања процењује на најмање 2.500 људи. Од тога 1.500 цивила, Срба као и Албанаца и људи других националности. Од тога 81 дете српског, албанског и другог порекла. Најмање 5.000 цивила је повређено. Голубовић је потом објаснила да се овим догађајем жели одати и помен овим жртвама, али и свим жртвама од тада као и оним у актуелним светским сукобима, и замолила је све присутне да устану и минутом ћутања одају пошту свим жртвама.

Проф. Пех и др Грич водили су дискусију о изузетно интересантним питањима, које им је модераторка Сусане Голубовић постављала, као на пример – где видите разлоге за НАТО бомбардовање СР Југославије, које су биле локалне и међународне завађене стране и које ставове су заузимали, како је тада образложено бомбардовање и колико је то било поткрепљено чињеницама, колики је тада био утицај медија на стварање једне проратне атмосфере на Западу и Истоку, које су биле реалне алтернативе за решавање тадашње кризе на Косову и Метохији, како је НАТО бомбардовање утицало на политичку ситуацију на Балкану и у свету током наредних 25 година од тада, који су били дуготрајни политички, економски и друштвени утицаји НАТО напада на Србију и Црну Гору, како се „операција милосрдни анђео“ може оценити са моралног, политичког и правног гледишта, итд. Расправљало се и о наутралности Аустрије, као и о резолуцији 1244 која је у јуну 1999. усвојена у Савету безбедносту Уједињених нација, као и о томе да ли је признавање такозване независности Косова било отварање пандорине кутије, као и како обојица виде перспективе за мир на Косову, Балкану, у Европи и у свету и колика је опасност од Трећег светског рата. Притом су сва питања посматрана са тадашњег као и данашњег гледишта.

По питању перспектива за мир односно предлога решења, између осталог је речено да све стране треба да се врате поштовању и придржавању међународног права, које је од различитих страна и великих сила кршено 1999. али и данас, као и да се само тако у будућности може осигурати мир у свету.

После подијумске уследила је дискусија са публиком у којој је проф. др Волфганг Рорбах из Беча, који је још 80-их година био активан на Балкану и Србији и Црној Гори на економским и научним пољима, пробио лед тако што је објаснио и економске разлоге, који су 90-их година довели до ратова у Европи и напослетку и до НАТО бомбардовања СР Југославије. Уследила су изузетно занимљива питања и коментари из публике, која су проф. Пех и др Грич врло аргументовано и темељно обрађивали.

Сусане Голубовић је затим затворила подијумску дискусију и скренула пажњу на добротворну сврху вечери, кроз коју се на крају скупио износ у висини од 1.075 евра донација за социјално угрожене породице на Балкану и најугроженије случајеве и болесну децу у Тиролу (проф. Пех се одрекао свог хонорара у корист циља прикупљања хуманитарних средстава).

Она је још једном предала реч Владимиру Влајићу, који се у име СПОЈИ још једном захвалио учесницима и публици, на доласку и донацијама, те је још једном подвукао да су сви из СПОЈИ веома захвални што се успело у намери да у једној пријатној атмосфери и једном здравом и позитивном културом разговора разменимо мишљења о овој теми, као и да се надамо да је ово био само први мали корак ка мирнијој будућности у Европи.

Заснован је на стварној причи о Бошку Токину, првом филмском ствараоцу са Балкана, кога је у филму глумио нико други, него можда најпознатији глумац данашњице Милош Биковић.

Ко је био Бошко Токин и зашто се филм премијерно приказао у Румунији?

Рођен је пре 130 година, 2. априла 1894. године у Чакову, у данашњој Румунији, а у Темишвару је 1912. године завршио гимназију заједно са Милошем Црњанским.

Токин се, пре свега, сматра пиониром филмске уметности. Овај Чаковац је донео магију црно-белих филмова у некадашњу Србију. Двадесетих година након доласка из Париза и заљубљивања у уметност Чарлија Чаплина, приказао је многе тадашње филмове покренувши први филмски круг у Београду и на Балкану. Покушао је први да и теоријски образложи суштину те нове уметности, што се данас назива филмском критиком, покретањем првих филмских часописа.

Радио је заједно са Драганом Алексићем и на снимању првог филма у Београду „Буди Бог са нама“, тачно пре сто година, 1924. године, који, нажалост, како тврде бројни извори, по сведочењу самих актера, никада није завршен зато што је 200 метара снимљене траке уништио фрустрирани сниматељ због неузвраћене љубави главне глумице.

Почетком тридесетих година, тачније 1932. године, Токин је објавио роман „Теразије“. Реч је о првом социјалном роману у Срба који на бруталан начин описује друштвене промене које су задесиле послератни Балкан - друштвени и материјалног полет оптерећен социјалном и моралном декаденцијом - што и Шијанов филм покушава кроз смех да прикаже.

„У филму се заправо смењују ексцентрична и занимљива комедија и омаж уметницима и филмским ствараоцима који су створили филм и европску културу какву данас познајемо“, каже чувени Шијан о свом најновијем филму.

„Мало-помало, филм постаје наша судбина“, писао је Токин још двадесетих година 20. века и наглашавао да је „будућност филма врло велика и све што филм може, још није остварено, изражено“. Са овим мислима испоставља се да је Чаковац Бошко Токин, Србин из данашње Румуније, био истински антиципатор моћи филма у временима која су долазила након његове смрти 1954. године до данас.

Не без разлога Чаково неретко описује као место из којег је кренуло српскo просветитељство. Оно је засигурно духовни и културни лучоноша имена, која светле на небу српске историје и културе. У њему је рођен велики Доситеј Обрадовић, али и Димитрије Пантић Тирол из Чакова остао је упамћен као први који је званично писао на новом српском језику након Вукових реформи. Име Бошка Токина је посебно дубоко заорано у браздама културног и уметничког стваралаштва.

Зато је највероватније филм о њему премијерно и приказан у Румунији, од Темишвара до Констанце и од Питештија до Бистрице. Због тога је и филм настао у заједничкој продукцији српске и румунске конематографије, у потпису једног од највећих редитеља Слободана Шијана. Авангардна личност Бошка Токина је то и желела да буде – симбол повезивања и разумевања.

А то само говори још једном о значају заједништва и културне блискости између наша два народа. Филмски пројекат не само да је успео још једном да споји Румунију и Србију кроз снагу културног моста, већ увелико сведочи о нашој повезаности.

Фотографије обухватају период слободе и тамновања сарајевских атентатора. Аутор појашњава колико одређене фотографије утичу на формирање свести некој личности.

"Ви када желите да створите неку слику о некоме, ви на основу фотографија које изаберете можете утицати на то како ће публика или читаоци о тој особи створити слику. Аустроугарске власти су имале могућности да изаберу између две фотографије, нпр. Недељка Чабриновића, на којој је он сам направио једну студију уочи атентата, био је тада у свом најбољем оделу, а друга је настала у самом затвору када је испребијан, у неком офуцаном оделу и ошишан до главе. И онда када гледате те две фотографије, стичете доста другачији утисак о тој особи", каже аутор изложбе Милош Војиновић.

О изложби је говорио историчар Боривоје Милошевић са Филозофског факултета у Бањалуци. Нагласио је да и даље постоји могућност да се након више од једног века историјски феномен младобосанског покрета истражује са различитих страна. Он је коментарисао и прекрајање и злоупотребу историје.

"Ретко ћемо у нашој прошлости и у историји нашег народа, заправо у историји свих Јужних Словена, пронаћи један покрет или један историјски феномен каква је била Млада Босна, који је толико био склон политичким и сваким другим злоупотребама, од сарајевског атентата па све до данашњег дана. Мислим да српска историјска наука и српска историографија има, за сада адекватан одговор на одређене ревизионистичке покушаје", каже историчар Боривоје Милошевић.

У Музеју Козаре истичу да је у данашње време важно говорити о слободи и историјским догађајима након којих се слобода рађала.

"Сматрамо да је изузетно значајно у овим временима да говоримо о слободи и начину на који се Гаврило Принцип борио за слободу, посебно у оним временима, када нам се стално намеће нека колективна кривица", каже директорка Музеја Козаре Драгана Мамић.

Изложба фотографија "Гаврило Принцип и Млада Босна" у Музеју Козаре биће отворена до половине маја. Историчар Боривоје Милошевић каже да ће публика имати прилику да неке фотографије види први пут. Аутор истиче да је проучавајући период Првог светског рата фотографије сакупљао у архивама, библиотекама и музејима у Сарајеву, Бањалуци, Београду, Прагу и Бечу.

Прва српска пра­во­сла­вна црква у САД је храм Све­тог Саве, који је са­гра­ђе­н 1894. у Џек­со­ну, Ка­ли­фор­ни­ја. Подигао га је отац Се­ва­сти­јан Да­бо­вић, први српски свеш­те­ник ро­ђен у Аме­ри­ци, који се изборио се за самостарлност СПЦ у Америци 1921. године. Храм је амерички споменик културе. Има цркву, капелу и гробље. Познат је по бучној прослави Божића, својој библиотеци и Кампу за младе америчке Србе.

Сигурно најпознатији српски топоним у САД је храм Светог Саве на Менхетну у Њујорку. СПЦ је купила ову цркву од евангелиста 1944. године уз помоћ владике Николаја Велимировића, краља Петра Другог Карађорђевића и академика Михајла Пупина. Саграђена је 1850. године. Била је подигнута на дрвеним стубовима. У цркви се налазио византијски ручно рађен иконостас донет из манастира Свети Наум у Охриду. Иконе је радио руски иконописац Иван Мељинков. У порти је биста Николе Тесле.

Због своје културолошке вредности држава САД је храм Светог Саве уврстила у америчку културну баштину. Црква Светог Саве у Њујорку је страдала два пута – шездесетих година од експлозије и 2016. у пожару. Обнова овог храма се приводи крају. Срби и Американци су поносни на цркву Светог Саве на Менхетну.

И српски манастир Светог Саве у Либертивилу је званични споменик америчке културне. Отворен је 1931. године. Има цркву, споменик генералу Дражи Михаиловићу, војводи Момчилу Ђујићу и војводи Павлу Ђуришићу, споменик припадницима СБП, има и највеће српско гробље у Америци. Ту је био сахрањен краљ Петар Други Карађорђевић и песник Јован Дучић, као и епископи и други великани српске емиграције. У овом манастиру раде Богословија, Теолошки факултет, Коло српских сестара и прва Српска књижара у држави Илиноис.

Име првог српског архиепископа Светог Саве носе Саборна цкрва Парми, која је освећена је 1924. године, Саборна црква у Милвокију формирана је 1912. године, Саборна црква у Сиднеју, општине Мона Вејн и Варивуд формирана је 1949. године, Саборна црква у Бечу, основана је 9. децембра 1860. године. Храм је подигнут од 1890. до 1893. године. Затим, Саборна црква у Лондону, освећена 1952. године и Саборна црква Светога Саве у Паризу, која је основана је 1947. године, а храм је подигнут 1984.

Свети Сава је и Српска школа у Црквеној општини Свети Георгије у Копенхагену, која је основана 2005. године. Затим и Српско друштво у Леверкузену од 1971. године, па црквени хор при храму Светог Саве у Лондону од 1952. године. Свети Саве је Српско културно друштво формирано 1990. године у Немачкој и Европи, потом Српско удружење настало 2002. године у Прагу и Српско друштва "Свети Сава" у Крању, основано 1990. године.

Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у грузијском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.

Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са јерусалимским патријархом Атанасијем, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионску Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је откупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Стефана Радослава.

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава био духовни брат. У Јерусалиму и на Синају постоје српски рукописи које су у Светој земљи написали српски монаси и ходочасници, а један од њих био је и Свети Сава. Први српски архиепископ Свети Сава носио је вредне поклоне у Јерусалим, Свету земљу и у Свету Гору. У катедрали у Пјаћенци налазе се и два вредна крста Светог Саве израђена од сребра и злата.

Свети Сава је преминуо 14. јануара 1236. године и сахрањен је у бугарском манастиру у граду Велико Трново.

Разговарали смо са Стефаном Аћимовићем из групе Драм и са Марком Шелићем, Марчелом, поводом концерта који ће одржати у Бечу 25.маја. Истим поводом јавља нам се Никола Осмокровић из Српског центра у Бечу где ће концерт бити одржан. Између осталог, представиће активности ове институције.

Били смо на отварању изложбе Миодраг Вартабедијан Варта и његови традиционални симболи у Етнографском музеју.

За крај разговарамо са Сањом Узелац из групе Ођила. Они ће 17.маја одржати концерт поводом 40 година од првог наступа који су имали у Дому омладине Београда.

Уредници Тијана Паунковић и Душан Жарковић

Реализатор Ернестина Глигоријевић

У име Савеза Срба Француске, потомке је сачекала и била домаћин потпредседница Тања Милосављевић, која живи недалеко од гробља и бави се тематиком Велког рата.

Она се пригодним говором обратила присутнима, а кроз велику епопеју Великог рата водио их је такође председник удружења Славољуб Стојадиновић.

Након комеморације, минутом ћутања одата је почаст нашим див-херојима. По један цвет и јабука су положени на сваку од 22 надгробне плоче.

"Био је то врло дирљив моменат. То су ретки моменти које имамо ми у дијаспори, када вам се срце испуни оном правом љубављу, истинском, хришћанском", каже Тања Милосављевић.

Бошко Рибич, водич овог путешествија, такође је изразио своју радост што је успесно реализовао овај подухват, који је само један у низу које удружење потомака ратника реализује.

"Све док је ових људи и оваквих племенитих подухвата, наши див јунаци неће бити заборављени. Наш је задатак да се сећамо и памтимо и да то сећање преносимо са колена на колено", каже Тања.

КУД “Југос” сe представио игром Димко делија, игре Кумановског поља и песмом "Густа ми магла", Мокрањац играма из околине Ниша, док се Видовдан представио играма "Хомољска прича". КУС "Дуга" се представило сплетом влашких игара.

Програм је, више од два сата, водила новинарка и књижевница, професорка Рада Рајић Ристић.

"Бридели су ми дланови од пљескања као никада до сада, али фолклорни ансамбли су били беспрекорни, нешто боље нисам видео... Фолклораши из Немачке и Аустрије су затресли бину, свака част тим младим момцима и девојкама... Ноге су им радиле као шиваћа машина. Шта рећи, лепота игре без премца“, са видним одушевљењем је изјавио Иларио Ћели, потпредседник Удружења "Капија Шумадије".

Са њим је сагласан Владиша Бузејић, председник Удружења Видовдан:

“Мени као председнику и домаћину је приоритет да угостимо најбоље што можемо гостујућа удружења, а и публику, да се сви врате својим домовима задовољни, пуни лепих утисака и да пожеле да нам поново дођу, као што је случај са Мокрањцем, који су трећи пут дошли. Мом задовољтву нема краја", каже Бузејић.

Божица Боба Недељковић је за ову прилику допутовала из суседне Швајцарске, певала је и влашке изворне песме, као и српске. Публику је изненадила једним дивним монологом о љубави једне сељанке из Шумадије, представила је публици како се некада волело, пре пола века...

"Други пут сам угошћена од стране Видовдана, први путу пре 7 година. Част ми је, а још веће задовољство да певам дивним људима и пажљивој публици. Пуна сам позитивних утисака, а и не може другачије, кад се домаћини труде. Већ смо у преговорима за још један уметнички пројекат, али нека то буде изненађење", каже Божица Недељковић.

"Ми смо увек радо виђени гости овде у Италији. Много нам је драго што смо ту, а и што Удружење Југос учествује. Све је било лепо, доћи ћемо опет ако нас позову”, истакао је Саша Божиновић, потпредседник "Мокрањца" из Беча.

"Први пут смо у посети Удружењу Видовдан, драго ми је да смо се повезали на неки начин и што ћемо убудуће сарађивати. Било је лепо упознати нове људе, склопити нова пријатељства, јер је то у суштини циљ ових окупљања. Дајемо пример младима како се граде мостови са земљацима који живе у другим државама, а свима нам је циљ очување културе и традиције. Враћамо се у Минхен пуни дивних утисака", открива Гојко Баралић, председник удружења Југос из Минхена.

Из Трента је допутовао УО Удружења Видовдан Трентино са Ђорђем Милановићем, како би поздравили своје пријатеље из Удружења Видовдан-Вићенца.

"Увек нам је задовољство и част да се сретнемо са нашим пријатељским удружењем из Вићенце. Колико год нам је добро у овој земљи, толико нам наша недостаје. Захваљујем се домаћинима, на гостопримству и прилици да са бине јавно позовем присутне на Бројаницу, сабор фолклора 1. јуна у Трентину", рекао је Ђорђе Милановић, председник Удружења Видовдан Трентино.

Председница удружења "Капија Шумадије" Горица Стевановић, излагала је делове народне ношње и производе из Србије, као што је вино, ракија, мед...

Новица Редић је уједно био и подршка и спонзор приредбе: "Радо се одазивам на сваки позив, јер знам да је загарантовано добро дружење. Презадовољан сам организацијом и атмосфером која је владала, једном речју - домовина у малом".

“Кокони“ је удружење Бугара који живе у Бреши, а које се недавно спријатељило са Удружењем Видовдан и ово је њихово прво заједничко дружење.

"Ми смо толико срећни што су нас браћа Срби позвали да нашој срећи нема краја и немам речи којима бих се захвалила у име мог Удружења "Видовдану". Толико је добрих вибрација и емоција било на једном месту да само ми са Балкана можемо то да осетимо, ту топлину душе и срца. Ми смо словенска браћа и комшије и треба да сарађујемо и надаље. Ово је само почетак нечег још лепшег", пуна ентузијазма и полета истиче Милена Џибирска.

Био је и градоначелник Барбарана, Кристијано Прето, као и градоначелница Сарега, Џесика Ђакомело и Ерик Прето, народни посланик у италијанском парламенту Леге Норд.

"Било нам је јако важно да и италијанским политичарима покажемо нашу културу. Локално становништво нас је одавно упознало, ми ту живимо деценијама, али треба да нас упозна и врх ове државе", каже Владиша Бузејић, председник Удружења Видовдан.

Како саопштавају из ТНФ споменик у Републици Српској биће висок 2,4 метра, а постамент још око два метра. Јарбол који Тесла држи у руци висок је један метар, а на врху јарбола још један метар „простираће се громови“… Дуго времена, кочила их је израда Теслиног трансформатора који производи „громове“, али сада је Бојан Микулић нашао стручну екипу која то може да изради. Пројекат је рађен по идеји Николе Лончара, а Бојан је све детаљно разрадио и додао своје уметничко виђење, па ће тако овај необичан споменик ускоро угледати „светла позорнице“.

У прво време, како сазнајемо из Управног одбора ТНФ, размишљали су да споменик поставе наспрам Јасеновца, на другој обали Саве, али су од тога ипак одустали.

О вајару Бојану Микулићу, наш саговорник Лончар каже: „Он је много допринео раду наше фондације, са њим сарађујемо већ 13 година. Све што је урадио до сада за нас, сва уметничка дела, радио је волонтерски. Пре њега, разни аутори су нам тражили астрономске износе новца, тако да већина пројеката није реализована. Након што се појавио Бојан, сва су нам се врата отворила. Посебно добар потез, Бојан је учинио 2014. године када је из Српског парка у Кливленду (Cleveland Cultural Gardens) украдена биста Николе Тесле, а Бојан је у рекордном року направио другу, па смо њу инсталирали као замену.“

Бојан Микулић је дипломирао на Бањалучкој академији уметности 2009. године у класи професора Слободана Бијељца, а магистарске студије из вајарства завршио је у Сарајеву.

Имао је изложбе у Србији, БиХ и САД, бројна су његова учешћа на ликовним колонијама и колективним изложбама, дела му се налазе у Њујорку и Филаделфији, као и широм БиХ, Црне Горе и Србије. Рођен је 6. октобра 1980. године у Новом Саду. Широј јавности познат је по изради скулптуре Николе Тесле, која је пре пет година постављена у хотелу Њујоркер на Менхетну, у организацији ТНФ из Америке. Наш свет га познаје и по изради невероватно лепог споменика патријарху Павлу, на Палама, код Сарајева.

У Бања Луци када станете пред статуе Петера Хандкеа, човека који је смогао снаге пред лицем целе Планете да буде на страни Србије и Срба, иако суочен са неразумевањем, а понекад и мржњом, од стране житеља бивше Југославије и колективног Запада, пролазник не престаје да се диви вештини Бојанових руку.

Ускоро у Црну Гору стижу две нове Бојанове скулптуре – Амфилохија Радовића и Светог Василија Острошког које су тренутно у ливници у Смедереву.

Питали смо Бојана, шта за њега представља рад на Теслиним бистама?

„Толико пута сам урадио лик Николе Тесле, у разним изведбама, да његов лик већ знам напамет. И поред тога, увек је то нов и узбудљив изазов јер радим са великим поштовањем. Саживео сам се са њим, тај рад је посебно искуство.“

Он каже да се његови радови могу наћи широм света, има их у Турској, Америци и Новом Зеланду. У Окланду, на Новом Зеланду, има неколико Бојанових радова у галерији у центру града, тако да је то најдаље докле је његова уметност стигла.

За крај, Бојан говори о својим хобијима, породици, преокупацијама?

„Осим породичних обавеза, сво остало време, проводим у мом атељеу у Бања Луци. Вајање ми је велика пасија и најбоље се осећам када то радим. Канте пуне глине претварам у фигуре познатих и непознатих личности, као и у апстрактне форме. На овом пољу се осећам као да сам на правом месту, тамо где требам бити и то ми је главни покретач. Покретачи су ми наравно и мојих четворо деце које полако упућујем у ову дивну уметност. Радите што волите, преносите искуства на вашу децу и резултати неће изостати.“

Представаљамо и пројекат аудиовизулене књиге за децу за учење српског језика за децу и омладину у расејању. Гост Олга Бухолц професорска немачког језика која живи и ради у Швајцарској.

Хиландар представаља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе. Откривамо на који начин српска дијаспора активно учествује у очувању овог културног блага. Прилог нашег дописника Владана Јочића.

Наши људи у свету су цењени као стручњаци са којима сарађују значајна имена из света науке. Један од њих је и Крагујевчанин Марко Живковић који живи и ради у Чикагу. Од недавно на његовој клиници примењује се нова метода у лечењу поремећаја у раду мозга. Из Чикага се јавља Нина Стојковић.

Драгољуб Замуровић је уметнички фотограф из Београда. Аутор је бројних фотомонографија. Недавно је одржана његова изложба у Мађарској. Из Будимпеште се јавља Снежана Миливојевић.

Музички гости КУД „Фолклор је више од игре“ из Миријева.

Уредници емисије Бобан Ковачевић и Мирјана Раичевић Тасић.

Редитељ Драгица Гачић.

Лик Цвете који тумачи у представи "Женски разговори" је експерт за мушко-женске односе, а Оља је приватно, може се рећи, експерт за релацију Холандија-Србија.

Иако одавно живи и ради у Амстердаму као директор у великој компанији, каже да користи сваку прилику да се врати.

"Често долазим у Србију, у Београд и Нови Сад код мајке и не могу да живим без Србије. Не само ја, већ сви наши који се налазе у расејању, теже да се једног дана врате", каже Оља.

Како наша саговорница наводи, неки се никада не врате.

"Моја порука људима у расејању би била да користе "овде и сада", да тако кажем, да живе у тренутку. Не у некој нади да се једног дана врате, него ако имају потребу да долазе чешће, и зашто бити ограничен границама".

Као једну од најбитнијих разлика између ова два народа издваја начин на који проводе слободно време. Холанђанима, тврди, то недостаје.

"Оно што мене нервира у њиховом друштву је што су велике циције и што су стално у неком страху шта ће се десити у будућности, штеде новац и брину о пензији. Они не живе живот, не могу да изађу и потроше као ми Срби, на пример, новац у некој кафани, да се плате музичари, да се поједе добро...стално нешто калкулишу колико шта кошта", каже Оља.

Далеко бољи стандард изгледа подразумева и више штедљивости, ипак, ако се одузме провод и забавни садржаји, систем је уређен на завидном нивоу.

"Оно што је добро у Холандији, то је добро урађена инфраструктура, друштво добро функционише, не можете да видите људе који су на ивици егзистенције, свако има подједнако. Онај ко има више, систем му узима више, наравно и то је порез у питању и ти људи плаћају много више стан него они који имају мању зараду...нема животиња на улицама, оне су по кућама, стерилисани, добро се брину о њима. Храна је врло јефтина, као и гардероба."

Једну ствар издваја пре свега, а то је да не смемо да заборавимо ко смо, шта смо, идентитет нашег народа...моје дете има 12 година и одлично прича српски, без акцента, као да је рођено у Србији. Такође, прича исто тако и холандски и енглески језик", каже Оља Лопушански.

Тајну успеха види пре свега у организацији времена, а свакога ко жели да живи и ради у Холандији, саветује да, за почетак, научи макар основе језика те земље. Није лак, али се касније може исплатити. У Холандији живи више од 10000 Срба, највише у Ротердаму и Амстердаму.

„Подршка траје до три године, али се може десити и да неко буде укључен само годину дана“, рекла је педагошка директорка удружења "Start-Wien“, Елизабет Поинтер.

Број расположивих места варира сваке године. Ове године на располагању је укупно 15 до 20 стипендија.

„Прошле године имали смо 89 пријава и 21 слободно место“, рекла је Поинтер. Они који не добију стипендију могу бити примљени у круг пријатеља.

„Круг пријатеља значи да ученик не добије месечну новчану накнаду, али може да учествује у свим радионицама.“

Програм финансирају спонзори. До сада је 225 ученика у Бечу добило стипендију.

„Међу њима има много оних који су заинтересовани за медицину и право. Али има и доста ђака који се определе другачије него што су првобитно одабрали“, рекла је Поинтер.

Рок за пријаву за следећу школску годину траје до краја априла.

Уприличена је и изложба дечјих радова, насталих на часовима. Аутори најкреативнијег ликовног рада и најлепше осликаног јајета добили су дипломе и поклон књигу „Библија за децу“, дар СПЦ у Цириху.

Истог поподнева окупили су се и малишани који наставу на српском језику похађају у близини Успенског храма у Цириху. Радионица бојења јаја започела је курсом калиграфије који је најмлађима одржао протојереј ставрофор Мирослав Симијоновић.

Након тога, деца су украшавала јаја, док је комисија, сачињена од др Јеке Гордић, др Александра Бијелића и оца Мирослава Симијоновића, изабрала 20 од преко стотину радова које су, на тему Ускрса, ђаци радили на часовима код својих учитељица Слађане Бужек, Милице Марковић, Бранке Манчић и Јелене Ангеловски.

Најбољи радови награђени су дипломама и чоколадним јајима. Награђена су и најзанимљивије украшена јаја. Све радове могуће је видети на изложби у Успенском храму, која ће бити отворена све до Васкрса.

Рођен је 1949, а почетком седамдесетих година прошлог века емигрирао је у САД и прикључио се својој породици и деди Дионисију Миливојевићу, епископу Српске православне цркве у Америци од 1940. до 1979. године.

Ђорђева сестра Драгица Милошевић трагично је изгубила осмогодишњу ћерку Иванку која је, с Драгишом Кашиковићем, брутално убијена 1977. у просторијама Српске народне одбране Чикагу. Верује се да је ова убиства починила југословенска тајна полиција.

Николић је у САД, после стицања магистеријума, завршио докторске студије славистике на Нортвестерн универзитету у Чикагу.

Објавио је десетак књига песама, од којих прве четири у егзилу (две на енглеском језику). Године 1975. постао је коаутор збирке "Три словенска песника", на енглеском језику, заједно с изгнаним руским нобеловцем Јосифом Бродским и познатим пољским дисидентом Тимотеушем Карповичем.

За Николића је академик Предраг Палавестра написао: „Док је Чарлс Симић у Америци постао угледан амерички песник, Ђорђе Николић је у Америци постао угледан српски песник.“

Од одласка у изгнанство Николић у отаџбини није објављивао. Лирски спев Српска глава била је прва његова књига која је 2000. године објављена у Србији. Збирка љубавне поезије У потрази за Еуридиком (у издању Матице Српске), по речима академика Николе Милошевића, писана је језгровито, на начин највећих мајстора старе јапанске лирике и да Николић ништа друго није написао и то би било довољно да се уврсти међу песнике великог уметничког домашаја.

Николићева поезија је превођена на енглески, руски, бугарски, италијански и шпански језик.

Поред писања, Николић се бавио превођењем са српског на енглески и са енглеског на српски. Његову поезију преводио је чувени песник Чарлс Симић, добитник Пулицерове награде.

Ђорђе је лауреат Академије америчких песника у Њујорку, 1977 и бројних престижних награда у Србији.

Био је председник Српске народне библиотеке у Чикагу, задужбине својих родитеља Милуна и Наде, која се убраја међу највеће и највредније приватне библиотеке у свету.

Био је потпредседник и уметнички директор породичне добротворне Фондације "Иванка Милошевић", у Чикагу, која је утемељила и од 2001. додељивала престижну књижевну награду "Богородица Тројеручица".

Ранисављевић је први пут за председника Заједнице Срба у Тиролу изабран 2020, а реизабран 2022. године. Осим ове функције, Ранисављевић је, испред Фракције социјалдемократских синдикалаца (ФСГ) изабран за члана Скупштине Радничке коморе Тирол и познат је као велики борац за права радника у овој аустријској покрајини. Поред тога, он је и заменик председника СПОЈИ (Српске православне омладине у Инсбруку) и један од главних организатора шетње у част Диане Будисављевић, познате Аустријанке која је спасавала српску децу из злогласног логора Јасеновац.

Управо о страдању сва три народа а понајвише Срба у НДХ Јаковљевић је овом приликом говорио. Он је описао страдања сва три народа, описао је шта су усташе радиле. Запитао је ко је крив и зашто каснимо, зашто није признат геноцид на овим страдањима?

„Зашто после Нирнбершког процеса нико није затражио да се забележи наше страдање и страдање свих народа у НДХ, зашто није признат геноцид пре свега над Србима а потом и над Јеврејима и Ромима”.

У кратким цртама он је описао страдање логораша у Јасеновцу, говорио је о једином логору деце у свету и њиховом свирепим убијањем, док су поред њега стајала деца, чланови КУД Младост из Париза, обучени као што су многа деца била обучена у логорима. При том су носила мајицу удружења Деца Јасеновца на коме је на српском и француском језику стајало „Сви смо ми деца Јасеновца!”.

Јаковљевић је подсетио да му је прошле године на Видовдан обећано да ће се у француском образовном систему од 2026. учити о страдању Срба, Јевреја и Рома на простору НДХ. Том приликом он је додао да ће захтевати да у уџбеницима обавезно стоје три реченице:

Пре Аушвица 2 и других концетрационих логора у Другом светском рату је постојао логор смрти Јасеновац. Независна Држава Хрватска је од 11.ог априла 1941. започела свирепим делима да „брише” један народ пре него што су нацисти осмислили начин убијања Јевреја 1942. године. Постојали су нацисти али су постојале и усташе о којем су немачки СС писали најгоре…

„Да се разуме исправно Аушвиц 1 као концентрациони логор, којим су руководили СС, је створен 27. априла 1940. на иницијативу Хајнриха Химлера. Тада је Аушвиц био само логор. Крајем 1941. почиње изградња центра за истребљење и од 1942. почиње масовно истребљење Јевреја. На простору НДХ први логор је био у Јадовну од маја 1941. (тачно годину дана пре почетка рада немачких логора смрти). Јадовно су Италијани затворили. По његовом затварању одмах се у Јасеновцу почело са истребљењем ова три народа“, појаснио је Јаковљевић.

Он је замолио посланике француског парламента и чланове сената да подрже став Удружења Деца Јасеновца и да се тако о страдању Срба, Јевреја и Рома учи у француским школама. Давид Јаковљевић је нагласио да се данас не показује прстом на данашње Хрвате и да би и они требали да се придруже овој борби и да заједно учине велики помак, као што су некада Митеран и Кол када су мирили Француску и Немачку.

„Ипак у овом случају постоји огромна разлика. Ми смо много ближи народи и не смемо дозволити да трагедија из прошлости понови”, додао је Јаковљевић.

Током интонирања песме Јаме у извођењу Уметничког центра Антерија, по тексту Кате Богдановић и музици Дубракве Лонцовић а насталој за потребе Удружења Деца Јасеновца, многи присутни су плакали. Међу њима и председник удружења, који је потом са председницом Француско-српског пријатељства у француском парламенту Јаел Менаш положио венац за све жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Међу многобројним присутнима ту је био и посланик Жоселин Десињи, заменица градоначелника Бондија Кати Жанковски, генерални секретар Удружења Деца Јасеновца Лоран Бенхаим, Филип Реније - комесар Пламена Тријумфалне капије у Паризу….

Као што је била и најављена о свирепом страдању жртава цивила у концентрационим логорима, о масакрима, масовним убиствима, смакнућима, рацијама, прогонима… била је и пропратна изложба. На 12 панела приказан је делић страдања три народа, а понајвише српскога. Сама изложба као и цела комеморација изазвала је велики шок и неверицу код многих грађана и представника француских и јеврејских удружења, који о овој теми нису ништа знали. Они су се захвалили Удружењу Деца Јасеновца на упознавању са овом тешком причом, у којој су поред великог броја жртава била и многа деца свих узраста, па и она стара само пар дана. Такође су се захвалили на снази, емоцијама, жељи за помирењем међу народима и главној поруци да се овакви и слични злочини више никада не понове. Никоме.

Прва комеморација овакве врсте била је прошле године 22. априла у Дрансију, градићу крај Париза одакле су из Француске у логоре смрти депортовани први Јевреји. Ова друга, одржана је испред споменика подигнутог у знак сећања на југословенског краља Александра и српског краља Петра Првог у париском XVI арондисману.

Посебна захвалност упућена је и волонтерима удружења Деца Јасеновца, који су потрудили да све протекне у најбољем реду. То су: Биљана Филиповић, Александра Стевановић, Добрица Филиповић, Лазар Османчевић, Марко Гојковић, Драгана Јеличић и Стана Билбија.

22. април је Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. „То је национални празник, који се обележава у Србији сваке године, а требао би да буде државни и да га сви обележавају и да се сви сетимо Срба, Јевреја и Рома који су страдали у масовним злочинима током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској и у окупираној Југославији”, додао је председник Удружења Деца Јасеновца.

„Хвала вам што сте били део ове приче у име свих пострадалих мученика, жртава, фашистичког, усташко-нацистичког резима и у моје лично име. Сви смо ми деца Јасеновца”, нагласио је на крају Јаковљевић.

Гост у студију је председник Документационо-информационг центра „Веритас“ Саво Штрбац, човек који већ низ година прикупља податке о прогонима и страдањима српског становништва, пре свега на територији Републике Хрватске. У разговору са Штрбцем, осим подсећања на српска страдања у време Другог светског рата у усташком логору Јасеновац, биће речи и о српским страдањима у ратовима деведесетих, у време распада заједничке државе Југославије, затим о оптужбама за наводне ратне злочине и судским процесима против Срба, као и о положају Срба у Хрватској данас, и о новим изазовима са којима се они суочавају, о протеклим парламентарним изборима у Хрватској и њиховим реперкусијама на српску заједницу, а такође и о најављним резолуцијама о геноциду као и другим важним питањима када је реч о Србима у Хрватској, али и у Федерацији БиХ.

Из другог дела емисије издвајамо две занимљиве приче, од којих су нам једну послали сарадници емисије из РТВ Приједор, из Републике Српске, а односи се на изложбу фотографија о Гаврилу Принципу и организацији „Млада Босна“ у Музеју Града Приједора, а друга прича је од сарадника из ТВ Продукције ЗВО Вуковар, а доноси нам веома занимљиву репортажу о селу Уништа, код Босанског Грахова, некад веома насељеног, а данас готово опустелог, са тек неколико старачких домаћинстава, а са додатним проблемом да припада Босни и Херцеговини, а путне комуникације има само са суседном Хрватском.

Уреднице емисије Нада Вукелић и Драгана Живојновић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Предлоге министра да се у закључцима Конференције српских националних организација региона која се од 20. до 22. априла одржава у Подгорици и Скадру усвоји осуда срамне препоруке Парламентарне Скупштине Савета Европе о пријему лажне државе Косово, као и да се осуди и одбије евентуална резолуција УН о геноциду у Сребреници и да се подржи дипломатска борба коју води Александар Вучић, учесници скупа су подржали бурним аплаузом.

"У ситуацији када смо изложени тешким притисцима најважније је да покажемо слогу и јединство, јер само тако можемо да победимо и одбранимо наше виталне националне и државне интересе. Скуп какав је овај у Подгорици још један је показатељ јединства српског народа и жеље да се за наше циљеве боримо мирним средствима, не угрожавајући интегритет било које земље у региону, али поштујући право на очување посебности наших националних, верских права. Оно што јасно и гласно могу да вам поручим као министар у Влади Србије је да држава Србија неће никоме у региону наметати своју вољу, али неће ни дозволити да било ко угрожава идентитетска права српског народа. Србија ће поштовати све суседне државе, али ће увек подржавати борбу за останак и опстанак српског народа на вековним огњиштима. Помагаћемо нашем народу где год он живео, а посебно ћемо да радимо на идентитетским правима, очувању српског језика и писма.  Председник Републике Александар Вучић дао нам је јасне циљеве које спроводимо а то је обнова националног духа, национална консолидација, очување српске културе, језика и писма, као и економско јачање нашег народа. Ти циљеви су постављени у реалне оквире, иду у корак са светом, и не угрожавају никога око нас", истакао је министар Милићевић у свом обраћању.

Конференцији у Подгорици присуствују представници Срба из Црне Горе, Албаније, Хрватске, Румуније, Мађарске, Северне Македоније, Републике Српске и Федерације БиХ.