"Ово је моја осма књига и заиста се разликује од претходних седам. То је књига са веома вредним вежбама, дневник, или како сам га ја назвао – дневник среће.

Неопходно је да се сваког дана бавимо стварима које смо добро урадили и на којима можемо бити захвални. Тиме, с једне стране, јачамо своје самопоуздање, а с друге стране фокусирамо се на ствари које тренутно добро функционишу у нашем животу. Слабимо негативно, а истовремено појачавамо позитивно. Користимо сопствену енергију да бисмо побољшали квалитет свог живота и повећали своје благостање.

Али књига се не састоји само од вежби – на свакој страници налази се и један веома инспиративан цитат који треба да нас подстакне на размишљање. То су цитати великих личности из наше историје, као што су Сократ, Аристотел, Брус Ли, Никола Тесла, Меша Селимовић, Иво Андрић. Било ми је веома важно да укључим и последња два имена са простора бивше Југославије, јер су, нажалост, у немачком говорном подручју још увек недовољно познати, па сам желео да ово дело послужи и као прилика да се и та публика упозна са њима.

У књизи се појављују и две моје драге колегинице, Рада Рајић Ристић из Италије (ауторка и новинарка) и Виолета Алексић из Швајцарске (писац и новинарка). Њихови цитати су такође у мојој књизи и веома сам захвалан што су пристале да учествују.

Дозволио сам себи да додам и неколико својих цитата – то су углавном они који су на Инстаграму наишли на веома позитивне реакције.

Да ли постоји нешто што би желео да поручиш нашим читаоцима?

Будите срећни кад год и где год можете, јер срећа воли срећне људе!

У Српској православној црквеној општини у Трсту отворена је двојезична изложба: „Иво Андрић и Италија – документа", поводом педесете годишњице од смрти нобеловца, који је пред Други светски рат био конзул у овом италијанском граду. Извештај са отварања изложбе припремио је наш сарадник Радомир Стефановић.

„Језик и идентитет", назив је новог серијала Образовно-научног програма, који се емитује недељом од 16 часова на Другом програму РТС-а. Са нама у студију биће аутор серијала, Иванка Јоксимовић, која кроз четири епизоде истражује везу између језика и нашег личног и колективног идентитета, али и даје одговоре на питања - колико чувамо свој језик, каква му је прошлост, а каква будућност?

Видећемо и прилог о сликару Марку Кусмуку, овогодишњем добитнику награде "Момо Капор" за сликарство. Школовао се у Сарајеву, излаже широм Европе, а дом му је данас у Београду.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализација: Ернестина Глигоријевић

„Град није само позадина, већ живо биће које нас изазива, посматра и обликује“, поручили су организатори Јована Вечић, Андреа Шупут Марковић и Владимир Марковић, који су заједно осмислили и водили програм у два дела – поетски и прозни – уз пратећу мини изложбу графика Зорана Меселџије објављених у његовој збирци “урбаНО”..

 Поетски градови: урбани ритам у стиховима

Поетски део вечери отворио је Грга Олах стиховима који миришу на улицу и носе иронију човека који воли град чак и кад га боли, а тај урбани тон наставио је Милан Степанов, оживљавајући у песми „Кад би бивши Табан хтео“ давно ишчезли Будим, град који више не постоји, али живи у сећању. Са истим осећајем границе између човека и простора, Јована Вечић у „Апокалипси“ приказује град као почетак и крај света, док Радивоје Галић у песми „Љуби и воли“ кроз егзистенцијалистички крик призива човечност усред бетона, верујући да „човек није мртав, човека јоште има“.

Ренато Вујаковић и Драгана Меселџија донели су интимнију ноту: он у песми „Paterson“ као тиху урбану молитву о тренутку мира у буци, а она у „Оковима од свиле“ као сведочанство о припадности и усамљености у великом граду. Сликовите визије Зорана Меселџије у песми „Без боје“ одвеле су публику у подземље сенки и пролазности, док је Ненад Барановски стиховима о голубовима из СПЕНС-а пронашао тишину као облик отпора. Поетску ведрину и смиреност унео је Митар Кркељић, подсећајући да свако има свој трг, парк и мост који га чека, а вече је заокружила Виолета Цветковић песмом „Пешта и ја“, у којој се границе између човека и града бришу као мостови што спајају две обале Дунава.

 Проза: град као сведок и лик

Други део вечери, посвећен прози, водио је Владимир Марковић који је у разговору са Драгомиром Дујмовим направио осврт на његову књигу “Бајске легенде” кроз коју је он романсирано приказао славне Србе пореклом из ове вароши која је некад била и део Српско-мађарске републике Барања-Баја. Драгомир је публику подсетио да је мотив града дубоко присутан у његовом стваралаштву, од романа „Јесејево стабло“, где се у средишту налази Одеса, до најновијег дела „У сенци Будимског Герзелеза“ где се он поново враћа Будимпешти. Он је прочитао одломк о Табану и тако на трен оживео тај стари српски део Будима, са мирисом коже, старим улицама и предањима о Гелертовом брду и Алији Ђерзелезу.

Петар Милошевић, чији је књижевни глас остао дубоко урезан у српску прозу у Мађарској, представљен је постхумно кроз анализу његових дела коју је припремила и представила Јована Вечић, професорка књижевности у Српској школи „Никола Тесла“. Она је подсетила да Милошевићеви романи „London, Pomaz“ и „Ми же Сентандрејци“ истражују раскорак између егзила и припадности, као и идеју да је град увек огледало у којем човек тражи себе.

Драган Јаковљевић, аутор збирки „Пештарења“, „Тајне Павлове улице“ и „Калдрма“, није могао присуствовати због болести, али је публици упутио писане одговоре које је прочитала његова дугогодишња сарадница и колегиница Драгана Меселџија. Драган је свој књижевни деби остварио збирком „Пештарења“, те није случајно да и његов први превод на мађарски носи у наслову Пешту — онај исти град који је за њега постао и мотив и судбина. У писаном одговору који је послао организаторима, Јаковљевић је подсетио:

„Прошло је пуних тридесет година откад је у тадашњим Српским народним новинама почела да, из недеље у недељу, излази моја рубрика Пештарења... Из тих наставака настала је и моја прва књига. Од тада до данас Будимпешта фигурира у већини мојих дела, било као главна јунакиња, било као место дешавања. То сматрам потпуно природним, имајући у виду да сам неку своју животну и стваралачку зрелост доживео управо у овом граду.“

У наставку, говорећи о роману „Тајне Павлове улице“, Јаковљевић додаје да је управо та књига „врхунац моје литерарне опседнутости Пештом“. „Радња се у потпуности одвија на улицама овог града и дотиче делове историје Јожефвароша и његових знаменитих становника, односно саме Пратер улице, која се у време писца Ференца Молнара и његових Дечака Павлове улице звала управо тако – Пал утца.“

 Мост од речи: публика као саписац

У завршници вечери, публика је позвана да постане део стварања заједничке песме о граду. На столовима су их чекали папири са почетцима стихова:

“Кровови причају…”, “Док ходам…”, “Сунце се пробија…”, Прозори гледају… „Светла града…“, „Тишина ми говори…“, „Мирис хлеба…“.. Сваки од присутних дописао је своју реченицу, успомену или слику. Те фрагменте су водитељке сабрале у један текст, који је спонтано прерастао у заједничку песму.

Тако је настала колективна лирска композиција — симболички „мост од речи“ који је повезао све присутне. Показало се да књижевност није само индивидуални чин, већ и чин заједништва — као што и град, иако сачињен од појединаца, живи тек у њиховим испреплетеним судбинама и колективном сећању, у тој песми корака и гласова што се као нити преплићу улицама.

  Град као живо биће књижевности

„Мостови од тинте“ показали су да савремена српска књижевност у Мађарској живи у дијалогу са својим градовима: Будимпештом, Бајом, Печујом, Помазом и Сентандрејом. И да та књижевност има пун профил и ширину када је реч о граду као мотиву те да он фигурира као референтни оквир који повезује, и као позадинска сила која изазива али и као главни јунак који проживљава.

Организатори су се захвалили Културном центру „Српски венац“, КУД-у „Зора“ и Српској самоуправи у Будимпешти на подршци у реализацији програма, најавивши наставак циклуса књижевних вечери у 2026. Години.

"Мислим да имамо велики потенцијал да искуство просслости, где смо били негативни момци, претворимо у искуство будућности, у којој ћемо се славити и Теслом, а и препознати као српски народ унутар њега", рекао је Лечић.

Он је прочитао имена овогодиссњих добитника Планетарног Тесле, међу којима су председник Србије Александар Вучић - за десетогодишњи просперитет Србије, иноватор и предузетник Илон Маск - визионер и лидер у области технолошких иновација, премијер Мађарске Виктор Орбан - за мир и пријатељство међу народима, српски тенисер Новак Ђоковић - најбољи спортиста свих времена, супруга кинеског председника Пенг Лијуан - прва дама Кине, симбол културне дипломатије.

Добитници су и генерални директор Телекома Србија Владимир Лучић - лидер у области друштвене одговорности, српско-америчка биоинжењерка и универзитетски професор Гордана Вуњак Новаковић - светски призната научница у области биомедицинског инжињерства, српско-америчка пијанисткиња и композиторка Марина Арсенијевић - амбасадор мира и међукултурне сарадње, пензионисани пуковник руске војске, инжењер и конструктор Виталиј Леонидович Правдивцев - водећи инжењер и иноватор и први премијер Сингапура (постхумно) Ли Кван Ју.

Лечић је рекао да су разматрана и друга имена за добитнике награде, попут оснивача Викиликса Џулијана Асанжа, за кога је рекао да је убеђен да ће он добити награду следећи пут.

"Није он једини, има доста људи који представљају, не само некога ко је заслужио Планетарног Теслу, него и сами исијавају ону слободну енергију у коју је Тесла и текако запазио", рекао је Лечић.

Новинар и публициста Драган Вујичић изјавио је да је идеја да се награда устали и додељује сваке године.

"Награда ће, убеђен сам, сваке године добијати на значају и биће прихваћена сигурно, јер идеја расте заједно са људима, заједно са државом", рекао је Лечић.

Мирјана Прљевић је тзв. "Теслијанка", особа која се бави истраживањем лика и дела Николе Тесле 37 година и говорила је о значају Тесле у свету, па је тако напоменула и да је предавање о великом српском научнику недавно одржао чак и индијски премијер Нарендра Моди.

Аутор пројекта Владо Маркановић изјавио је да идеја за успостављање награде траје већ пет година и подсетио да је иницијатива званично почела 2023. године, као и да цео пројекат реализује Тесла научна академија.

"Ми смо кроз овај пројекат Планетарни Тесла желели да скренемо паззњу и нашој јавности и светској јавности, да ми нисмо народ периферије, него народ који иде напред, ствара нове вредности, а има чиме да се похвали", рекао је Маркановић.

Навео је да ће награда бити додељена 10. новембра, на Светски дан науке, као и да је саму награду креирао српски академски вајар Љубиша Манчић, а урадила ковница новца из Београда.

Међународна награда "Планетарни Тесла" установљена је 20. октобра 2024. године у Ректорату Беорадског универзитета.

Иницијативу за оснивање награде покренули су Медиа Инвент и Академија наука и уметности Републике Српске, а подржали су је Матица Српска, САНУ, више универзитета у Србији и Републици Српској, Унија послодаваца Србије, Привредна комора Србије и партнер у пројкту Тесла научна фондација из САД-а.

“Деда ме је водио за руку на улазу у манастир Дечини, са десне стране је велика лоза Немањића. И он ми је говорио “куре ђедово, видиш ову лозу Немањића, наше порекло је од ове лозе, од Вукана Немањића”. Тако сам се на неки начин сам се први пут упознао са својим чуварима породичног стабла“, каже Ивановић.

Три последње изложбе Зорана Ивановића у Француској отворила су три председника државе, а важно је поменути да је овај врли уметник ушао у тзв. нову ренесансу, тј. учествује по свету на заједничким изложбама са Дирером, Далијем, Мунком, Де Кириком, Дадом Ђурићем, Љубом Поповићем, Алдорфером, Бошом и Бројгелом.

“Моји највећи узор је припадају Божјој библиотеци. Ја то волим да кажем да сам ревносни члан, ево, 70 година Божје библиотеке. Те своје узоре гледам и прелиставам са крошња дрвећа, са жилица камења, са разних отпадака природних на земљи, са таласања воде, са свим оним стварима које је Бог унео у своје штиво.”, истиче уметник.

Зоран Ивановић је добитник и Златног пера Београда, Галерија Референс из Париза изабрала га је за изложбу Највећи светски мајстори данашњице.

Магистрирао је, а доскора је био и професор на Филолошком факултету у Крагујевцу на Катедри за зидно сликарство, а већ је у Хиландару изложио свој мозаик “Краљ Милутин”, док је за почетак децембра планирано постављање и другог његовог већег мозаика у овој српској светињи.

„ Уз Божју помоћ и надахнуће очекујемо да најкасније до 4. децембра, када је Ваведење, слава манастира Хилендар, да то буде постављено. И не само та два мозаика, него смо у договору за још три мозаика. Оно што је најлепше у свему томе је да је то први мозаик који је постављен од 1200. и неке године”, каже Ивановић.

У низу других занимљивости вредно помена је Ивановићово привођење крају првог романа „Осмех од птичјег млека“, поред тога што је мајстор сликарства, а једна ђерка и син су свршени академски сликари, Зоран Ивановић је и мајстор каратеа 5. степена.

Гости емисије, Бранко Вукомановић, председник Међународног комитета за обележавање 300 година од оснивања Троицкосавска, данас Кјахта, руског града на граници са Монголијом, којег је основао гроф Сава Владиславић Рагузински, десна рука цара Петра Великог, дипломата високог ранга, а Србин по пореклу. Поред тога што је основао град, гроф Сава је подигао и цркву Светог Саве у том руском граду, чија је обнова у току. У сусрет великом јубилеју, 300 година од оснивања града, специјалним указом руског председника Путина, у јуну 2027.  враћа се оригинални назив града и отвара обновљена црква Свети Сава, у Кјахти. Наш гост је и потомак Саве Владиславића, који посебно истиче његове заслуге за школство и православну веру.

Тим поводом, наш гост у студију Вјачеслав Чарски, заменик директора Руског дома у Београду, најавиће и низ заједничких активности два народа у сусрет великом догађају у овом руском граду, као и братимљењу градова и сарадњи неколико гимназија, Математичке гимназије из Смедерева и руских гимназија.

Гост емисије је и глумац Александар Димитријевић, који иза себе има запажене и значајне улоге на филму, у серијама и позоришту, а пред премијеру представе "Превара", у Крушевачком позоришту, док је у току и рад на филму "Линија", серијама "Бранилац" и "Изазов", као и још неким позоришним представама, међу којима посебно истиче монодраму "Чуј, ја љубоморан". 

Музички гости емисије Дечији хор "Чаролија" и Леонтина Вукомановић.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

На затварању манифестацији, учесницима су се обратили жупан месне општине Крањ Матјаж Раковец, председник Културног друштва „Брдо“ Митар Вујиновић, а испред Амбасаде Србије Весна Горданић. Истакавши значај Дана српске културе, Горданић је нагласила ова манифестацији чува дух и традицију нашег народа и представља мост сарадње између српског и словеначког народа.

Своје прво луткарско образовање започео сам у школи Aнима, у класи Миливоја Мише Радаковића, једног од наших највећих и најпосвећенијих луткара. Захваљујући управо њему и његовом несебичном преношењу знања и љубави према луткарству, ја сам у том тренутку препознао лутку не само као средство игре, већ као снажан сценски израз који отвара врата новим истраживањима и другачијем доживљају позоришта.

Тада сам први пут осетио колика је моћ лутке – колико је сама по себи спектакуларна. Све што уради „живи“ глумац на сцени, лутка такође може да учини – али на начин који често делује магичније, поетичније и узвишеније. Она не имитира живот, већ га преображава, уздиже, симболизује. Луткарство сам заволео јер има ту јединствену моћ да вас из реализма поведе у најдубље сфере маште – и то не само као гледаоца, већ и као ствараоца.

Тај сусрет са лутком као живим бићем које не говори сопственим гласом, али све каже – био је пресудан за мој уметнички пут, a oдлука да се школујем баш на НАТФИЗ-у у Софији дошла је природно. То је једна од ретких академија у Европи где се луткарство изучава озбиљно, темељно и целовито – и као ликовна уметност, и као глумачка дисциплина, и као педагошки алат. НАТФИЗ није само образовна установа, већ жива лабораторија луткарске уметности. Тамо сам стекао не само техничко знање – како се лутка конструише, покреће, изражава – већ и дубље разумевање симболике, комуникације и емоције које лутка преноси.

За мене је луткарство више од професије – то је позив. А НАТФИЗ ми је дао темеље и ширину да тај позив оснажим и развијем на начин који и данас преносим другима, кроз радионице, представе и сусрете са публиком свих узраста.

 Како бисте описали искуство студирања на НАТФИЗ-у, посебно рад у класи Боњу Лунгова?

Студирање на НАТФИЗ-у у Софији било је једно од најинтензивнијих и најобухватнијих искустава у мом уметничком развоју. То није била само академска обука, већ животна школа луткарства, где се подједнако вредновала дисциплина, физичка спремност, техничка прецизност, али и унутрашња истина глумца који оживљава неживо.

Рад у класи Боњу Лунгова, великог мајстора луткарства и педагога, био је привилегија и изазов. Лунгов је захтевао потпуну посвећеност, али је заузврат давао огромно знање. Његов приступ је био ригорозан, али утемељен на поштовању према лутки као бићу, а не предмету. Код њега није било импровизације без сврхе – све је имало свој унутрашњи ритам, логику и емоцију.

Он нас је учио да лутка никада не "глуми", већ живи – кроз нас. Научио нас је да слушамо материјал, да поштујемо конструкцију, да дисањем, погледом, темпом покрета удахнемо живот ономе што је наизглед неживо. У његовој класи сам први пут разумео да је луткар истовремено глумац, редитељ, аниматор и занатлија – и да ниједна од тих улога не сме бити занемарена. Било је то темељно образовање које је обликовало мој уметнички идентитет, и које и данас, годинама касније, осећам као кичму свог стваралаштва.

Студирање на НАТФИЗ-у у Софији било је једно од најинтензивнијих и најобухватнијих искустава у мом уметничком развоју. То није била само академска обука, већ животна школа луткарства, где се подједнако вредновала дисциплина, физичка спремност, техничка прецизност, али и унутрашња истина глумца који оживљава неживо.

Рад у класи Боњу Лунгова, великог мајстора луткарства и педагога, био је привилегија и изазов. Лунгов је захтевао потпуну посвећеност, али је заузврат давао огромно знање. Његов приступ је био ригорозан, али утемељен на поштовању према лутки као бићу, а не предмету. Код њега није било импровизације без сврхе – све је имало свој унутрашњи ритам, логику и емоцију.

Он нас је учио да лутка никада не "глуми", већ живи – кроз нас. Научио нас је да слушамо материјал, да поштујемо конструкцију, да дисањем, погледом, темпом покрета удахнемо живот ономе што је наизглед неживо.

У његовој класи сам први пут разумео да је луткар истовремено глумац, редитељ, аниматор и занатлија – и да ниједна од тих улога не сме бити занемарена. Било је то темељно образовање које је обликовало мој уметнички идентитет, и које и данас, годинама касније, осећам као кичму свог стваралаштва.

 Да ли је постојала нека представа, лутка или тренутак током студија који је био прекретница у вашем развоју?

Током студија на НАТФИЗ-у, сви ми студенти смо редовно пратили луткарске представе – како у професионалним луткарским позориштима и на фестивалима, тако и испитне представе старијих колега. То је био важан део нашег образовања – да учимо гледајући друге, анализирајући, упијајући.

Представа која је на мене оставила дубок, готово преломни утисак, била је испитна представа тадашње треће године, мислим да је то била класа Петра Пашова. Радило се о комаду „Девојчица са шибицама“. Тада сам, по први пут, видео најпотреснију смрт на сцени – одиграну с лутком. Било је то толико снажно, дирљиво и чисто у изразу да сам схватио: то је нешто што "живи" глумац никада не би могао извести на тај начин. Лутка је ту отворила врата нечему што је дубље од реализма – директно у срце гледалаца. Било је то за мене фасцинантно и формативно искуство. Наравно, и друге испитне представе биле су веома инспиративне – свака је носила неку нову димензију луткарства.

Моја дипломска представа била је „Алиса у земљи чуда“, и управо је та представа постала и мој лични печат. Кроз њу сам пронашао сопствени језик израза – спој фантазије, симболике и прецизне анимације. Она ми је отворила врата даљем уметничком развоју и показала ми колико луткарство може бити средство за изражавање свега што не може да се каже речима.

 Колико је данас изазовно радити као луткар у Србији или свету?

Радити као луткар у свету, у већини земаља, данас није тешко – напротив, луткари и уметници генерално су цењени, поштовани и подржани. Луткарство се тамо доживљава као озбиљна уметничка форма, али и као средство образовања, терапије и друштвене интеграције. У многим европским земљама, постоје системске подршке, фондови, фестивали и инфраструктура која омогућава уметнику да се развија и живи од свог рада.

Нажалост, ситуација у Србији је знатно другачија. Овде уметник – а посебно луткар – често није схваћен озбиљно, па чак ни доживљен као професионалац. Постоји дубоко укорењен стереотип да је уметност хоби, а уметник "згубидан", што додатно обесхрабрује младе да се уопште упусте у ову професију. Уз то, присутни су и затворени кругови и кланови, који отежавају приступ институцијама и пројектима, без обзира на таленат и рад иза вас.

Ипак, упркос свему, ја сам у Србији провео више од двадесет година борећи се да луткарство, посебно у оквиру дечијих представа, увек буде корак испред тзв. "живе сцене". Веровао сам – и још увек верујем – да лутка има моћ да допре до публике на начине који превазилазе границе говора и реалности. Борио сам се за сваки простор, сваку прилику, и радио из уверења да уметност луткарства не сме да се потцени, јер она има огромну снагу, посебно у раду са децом.

 Шта по Вама чини добру лутку?

Добра лутка није само лепо обликован предмет — она је живо биће на сцени. То значи да лутка мора имати личност, унутрашњу енергију и способност да комуницира са публиком чак и без речи.

Прво, израда лутке мора бити технички беспрекорно урађена — квалитетни материјали, складан дизајн и функционалност покрета омогућавају луткару да је „оживи“ на најпрецизнији начин. Али сама техничка перфекција није довољна.

Најважније је да лутка има душу — да кроз њу може да се изрази емоција, карактер и прича. То значи да лутка мора бити дизајнирана и креирана тако да њени покрети, изрази и гесте доприносе сценској магији, да гледалац у њој види и осећа присуство нечег живог и аутентичног.

Добра лутка, заправо, постаје продужетак луткара – она је његов глас, његова рука и његов израз. Без снажне везе између луткара и лутке, без поверења и разумевања, лутка остаје само предмет. Коначно, добра лутка је и она која оставља траг у срцима публике – било да изазива смех, тугу, чуђење или радост. Њена моћ је у томе да нас одведе у свет маште и емоција, и да нас на неки начин промени.

 Како изгледа ваш креативни процес када стварате представу – од идеје до реализације и шта вас највише инспирише?

Мој креативни процес почиње идејом – често из неког личног доживљаја, књижевног дела, слике, музике или чак неког необичног детаља из свакодневног живота. Та идеја је за мене као искра која пали цео процес.

Након тога, следи фаза истраживања и прикупљања материјала – проучавам текст, ликове, симболику, технику лутке која би најбоље пренела поруку. У овој фази често цртање и моделовање лутака почињу да добијају облик.

Затим долази експериментисање и пробни рад – лутке се праве, покрети вежбају, сценске ситуације тестирају. То је фаза у којој волим да укључим и друге сараднике, да размењујемо идеје и развијамо концепт заједно.

Инспирацију црпим из људске природе, емоција, сећања, снова, али и из свакодневних сусрета, музике, ликовне уметности и, наравно, из саме традиције луткарства. Посебно ме инспиришу тренуци тишине и контемплације, када идеје добијају облик у уму, пре него што се реализују на сцени.

Током целе продукције, најважније ми је да останем отворен за нова открића и да дозволим луткама да саме почну да „причају“ и воде радњу. За мене је лутка прави партнер у стварању, и она често доноси неочекиване моменте чаролије. На крају, када представа заживи на сцени и видиш реакцију публике – то је највећа награда и потврда да је сав труд вредан.

 Какви су Вам планови, жеље...?

Моји планови су заиста амбициозни, али пре свега желим да останем овде где сам тренутно и да наставим да стварам. Имам неколико веома узбудљивих пројеката који су у припреми и које планирам да реализујем у наредном периоду.

Крајем новембра очекује ме премијера представе "Робин Худ" у Teatru Brand у Ахену. На том пројекту сам радио костиме, а уз то глумим и улогу просјака, што ми много значи, нарочито јер је мој немачки још увек ограничен, али то није спречило да добијем ову важну улогу. Верујем да ће ми то искуство помоћи да се још боље афирмишем и развијам као уметник.

Такође, имам лепе планове везане за сарадњу са Theater Fletch Bizzel у Дортмунду. Већ смо започели разговоре и сигурни смо да ћемо заједно ускоро "скувати" неки занимљив луткарски пројекат, који ће бити изазован и креативан.

За мене је најважније да наставим да радим оно што волим, да експериментишем и растем као луткар и уметник, и да кроз свој рад допринесем развоју луткарства како овде, тако и шире.

Са нама ће бити и млада уметница снажног гласа и још снажније поруке која ће 2. новембра у Швајцарској учествовати на манифестацији "Играј и певај за Косово и Метохију". О овом важном догађају, али и о томе како уметност може бити мост између људи, места и сећања, говориће Павлина Радовановић.

Игуман манастира Хиландар, архимандрит Методије, допутовао је у посету српској заједници у САД. Обрадовао је чланове парохије цркве Свети Сава, када им је предао икону Богородице Тројеручице. Из Мерилвила у Индијани извештава Александар Жигић.

За академског сликара Зорана Ивановића слободно се може рећи да је познатоији широм Европе и света него у својој отаџбини. Његове изложбе слика отварали су и председници држава у којима је излагао. После више од 20 година, представља се домаћој публици у Дому војске у Београду. Поред тога, ради и мозаике за манастир Хиландар. О свему томе, Зоран Ивановић је разговарао са Владаном Ракићем.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализацијa Ернестина Глигоријевић

Госпођа Бојић је ћерка славног Милана Кашанина, човека који је формирао збирке Народног музеја и који је током рата спасао Мирослављево јеванђеље, па се то сведочење односи и на живот њеног оца. Током борби за ослобођење Београда, са породицом је провела три дана и три ноћи у потпуном мраку, без хране и воде, у подруму надомак Калемегдана. Испод прозора њене куће налазио се немачки тенк, а њену кућу су Немци спалили до темеља. Описала је како је изнад њиховог подрума експлодирала запаљива бомба, а како нису могли да изађу на улицу, пењали су се преко кровова како би спас пронашли у другом подруму. Сетила се и гаравог лица првог руског војника које је отворио шахт и са пушком упитао преплашене цивиле: 'Има ли овде Немаца', и њене мајке која му на руском захваљује што су их спасили, а он јој каже: „Вас је Бог спасао!", јер је цела зграда испод које су се скривали била минирана.

„Јавност је по први пут могла да чује многобројне сликовите детаље о страдању, упорности, сиромаштву у којем се тад нашло хиљаде људи. Марина Бојић, после многобројних деценија, даје глас целој једној намученој генерацији и пружа драгоцени увид у прошлост која је обликовала нашу земљу", изјавио је Виктор Лазић аутор изложбе и председник Адлигата, истичући да је њено детаљно сведочење снимљено за дигиталну архиву Музеја књиге и путовања.

На предавању и изложби приказани су и други значајни догађаји али преко личних прича. Истичу се приче о првом ослободиоцу Београда, Ивану Беспалову, који је пре главнине руских трупа успео да се тенком пробије до Теразија, обавештајцу Бранку Вукелићу који је са Рихардом Зоргеом у Јапану успео да за Совјетски Савез добије информације које ће директно утицати на спашавање Москве у најкритичнијем тренутку, а приказана је и прича о Григорију Петровичу Калибабову, војнику који је са пушком стигао из региона Јамал, на северу Сибира, да би погинуо 20. октобра у Београду и био сахрањен у оквиру дворског комплекса.

На изложби и предавању је истакнут значај који су за ослобођење и у Првом и у Другом светском рату имале књиге и штампани материјали – новине, брошуре и плакати у ратним данима. По први пут су јавности приказана три изузетно ретка ратна плаката из Првог светског рата и књиге које су српски војници и избеглице штампали на Крфу,  у Солуну, Бизерти, Женеви и Паризу. Ова грађа је законом заштићена као културно добро и сведочи о великој духовној снази српске заједнице која се борила писаном речју и културом за слободу подједнако као и оружјем. Зато је назив једног дела изложбе по стиховима Ј.Ј. Змаја "Књига нас је одржала, њојзи хвала".

„Његове речи нас и данас уче да је у тишини сигурност, а у култури – трајност. Тако и ова поставка, коју је приредио Архив Србије, уз подршку Министарства културе Републике Србије, није само омаж великом писцу. Она је и сведочанство трајне културне везе Србије и Италије, као и пример како културна дипломатија гради мостове разумевања и пријатељства и дан-данас. Када се овде окупљамо, ми не одајемо само почаст и пошту Андрићу већ и потврђујемо да култура остаје најдубљи темељ сарадње међу народима“, истакао је Селаковић.

Министар је нагласио да је велика привилегија што се у Трсту, граду који је вековима био и остао раскрсница култура, отвара изложбу посвећену Иви Андрићу – писцу који је својим делом премостио границе, језике и епохе, коме је, како је рекао, мост био водећи мотив маште и стваралаштва, а Трст ушао у његову прозу као симбол Европе у малом – са свим својим различитостима, противречностима и богатствима.

„Андрић је био и остао мост између Истока и Запада. Мостови су чест мотив у његовим књигама, а његово дело, испуњено ликовима различитих народа, вера и језика, показује да култура може да превазиђе границе и да уметност може да постане универзални језик човечанства. Он је својим књигама сведочио о прошлости, али је тиме најверније сликао време у којем је живео. Његова реченица била је и уметнички завет и морални став”, напоменуо је Селаковић.

Уочи отварања изложбе министар Селаковић је изјавио да ће након Трста изложба бити представљена и у другим државама.

У организацији Српске академије наука и уметности, одржан је научни скуп под називом „Срби у Словенији: историја, демографија, организованост, статус и права“. На скупу су говорили стручњаци из Србије и региона, који су истакли историјско трајање Срба на тим просторима и њихов положај данас. У емисији преносимо закључке са овог догађаја.

Колегиница Тијана Паунковић је пратила научну трибину, у организацији Дома омладине и Центра за југословенске студије у Београду, а која се бавила својеврсним феноменом партизанске песме. Шта је то партизанска песма, како је настала, зашто је постала масовна и какав је однос прем њој данас покушали су да одговоре учесници скупа из Србије и Словеније.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Министар Милићевић је нагласио да је манифестација „Домаћине, добри гости ти дојдоше“ постала много више од културне свечаности, она је место сусрета, поверења и љубави, где се народи повезују кроз песму, игру и пријатељство. „Када видимо колико су млади људи укључени, колико енергије и поноса уносе у очување нашег народног блага, можемо с поносом рећи да је српски дух жив и снажан у сваком делу света. Овај догађај је најбољи пример како култура спаја људе, чува памћење и гради мостове између Србије и наше браће у дијаспори“, поручио је министар Милићевић.

"Културно-уметничко друштво Бела Крајина представља живи чувар нашег духовног и културног наслеђа у Словенији. Њихов рад је доказ да љубав према домовини не познаје границе. Својим стваралаштвом они не само да негују традицију, већ и шаљу поруку јединства, поноса и истрајности српског народа", поручио је министар Милићевић.

Говорећи о историјском значају Беле Крајине, Милићевић је истакао да је овај простор у југоисточном делу Словеније вековима био симбол прожимања различитих култура и народа, али да су Срби који тамо живе успели да очувају свој идентитет, православље и обичаје.

„Бела Крајина је место где се преплићу историја, традиција и заједништво, где се осећа дубока повезаност нашег народа са својим коренима“, додао је министар Милићевић.

Он је изразио захвалност домаћинима из КУД-а „Бела Крајина“ на изузетној организацији и преданом раду на очувању српског културног наслеђа у Словенији, нагласивши да ће Влада Републике Србије наставити да пружа подршку српским удружењима и организацијама широм региона, јер је очување културног идентитета предуслов за очување националног јединства и заједништва.

После студија у Аустрији, и живота у Грацу и Лондону, одлази у Њујорк који постаје "њен град". Добија посао професора на тамошњем музичком колеџу, наступа на америчкој џез сцени, између осталог и у чувеном Карнеги холу... Упознаје такође џез музичара, Елиота, са којим је данас у срећном браку...

У Београд је допутовала због концерта у Народном позоришту где је наступала заједно са супругом. Прича нам да је сваком уметнику част да изађе на сцену националног театра!

Софија је амбасадор Интернационалне фондације за децу и уметност. Као изузетно важан део каријере издваја музику и текст које је заједно са Елиотом, написала са фестивале Музеја модерне уметности у Њујорку и Музеја америчке уметности у Арканзасу. 

Уврштена је у енциклопедију "Сербиан џез бре", а занимљиво је да се нашла у филму "Дух Балкана" поред Марине Абрамович и Анђелине Џоли. Редитељ Херман Васке који деценијама снима најитригантније светске уметнике, желео је да прикаже ону другу, мање познату страну Балкана.

Са срдачним људима који плене попут Софије, не можете да завршите дружење...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Лука Мирчета, Управник за финансије у Управном одбору СПОЈИ, на немачком је свима објаснио да се шетња сећања до сада одржавала у августу, пошто је 20. августа (1978.) дан упокојења Диане Будисављевић, али се од прошле године одржава у септембру јер је тада и њен праунук Леонардо Рашица из Бразила тако могао да учествује прошле године.

Ове године су, поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук и представника КСК-а „Петар Кочић – Змијање“ из Фигена, КУД-а „Божури“ и КСУД-а „Братство“ из Инзбрука, у шетњи учествовали и представници из науке и политике. Присутни су били и госпођа Зелиха Арслан, посланица у Скупштини покрајине Тирол, као и мр Александер Легнити, управник гробаља града Инзбрука и песник.

Од цркве се кренуло према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Зоран и Лука Мирчета, упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима у име свих учесника шетње. Лука Мирчета је затим испричао најважније чињенице о Диани и њеној акцији спашавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.

„Шетњу сећања на Диану Будисављевић и њене помагаче смо покренули, како бисмо сваке године, непосредно после датума њеног упокојења изразили вечну захвалност њој и њеним подржаваоцима, као и да оставимо још један траг активне и живе културе сећања у нашем граду Инзбруку и нашој покрајини Тирол. Тако желимо да покажемо колико нам је важно живо сећање на Диану и њене помагаче, колико је волимо и ценимо, јер је она заједно са својим подржаваоцима током Другог светског рата спасила између 7.500 и 12.000 српске деце од геноцида и двоје хрватске деце антифашиста од политичког реваншизма у логорима смрти фашистичког усташког режима у тадашњој Независној Држави Хрватској",  рекао је, између осталог, Лука, и додао:

„Прошле године је по први пут њен праунук из Бразила, Леонардо Рашица, учествовао у шетњи сећања. Ове године, нажалост, није у могућности да присуствује, али вас све срдачно поздравља и нада се да ће наредне године поново бити присутан. Међутим, и ове године имамо једну новост у вези са Дианом. Неки су можда већ сазнали преко медија да је наша организација СПОЈИ пре тачно две године покренула још једну иницијативу – постављање споменика Диани у Српском православном манастиру у Јасеновцу, одакле је током Другог светског рата спасила највише деце, јер се манастир налази у селу Јасеновац, где се тада налазио највећи концентрациони логор на Балкану. Почетком овог месеца споменик је постављен и 6. септембра је освештан. Састоји се од постамента од беж гранита, Дианине бронзане бисте и четири бронзане спомен-плоче са текстом на четири језика, који је уједно и најактуелнији текст у свету, који се односи на хуманитарну акцију Диане Будисављевић.“

  Биографија Диане Будисављевић:

Рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.

Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.

Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.

Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941. и 1945. заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.

Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.

Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.

Фестивал медија Интерфор "Златна Ника" обележио је и свој вредан јубилеј - тридесет година успешног постојања, а то је једини фестивал који се бави репотажом као врхунским новинарским жанром.

Перо Зубац, познати публициста и песник, председник жирија Интерфера, поздравио је присутне и честитао свим добитницима признања.

„Био сам првенствено новинар четрдесет година, а сви ме знају као песника. Видим овде доста младих новнара, што ме посебно радује. Када сам ја био млад, новинске репортаже биле су врло цењење као и новинари који су их стварали. Када смо пре 30 година стварали Интерфер био сам најмлађи међу оснивачима, честитам свима који су се потрудили да нешто направе, а добру репортажу, било она радијска, новинарска или било која друга може направити само човек који има добру душу и ако осети тај трептај душе“, нагласио је, између осталог, Перо Зубац.

„Заваљујемо организаторима овог престижног фестивала, који су по други пут препознали и на овом јубиларном фестивалу наградили нашу радијску емисију „Јован Дучић“. То је још једно у низу признања и оно нам значи као подстрек, да будемо још бољи, занимљивији и да нас слуша још више наших земљака у дијаспори али и Србији. На овогодишњем јубиларном 30. Интерфору окупили су се истакнути аутори, добитници награда, ранији луареати и бројни пријатељи фестивала. Додељна су признања остварењима која су се издвојила храброшћу, оригиналношћу и снажним друштвеним утицајем. Почаствовани смо што смо у таквом друштву“, истакла је уредница српског радија „Младост“ Анђелка Красојевић.

Нове школе су отворене уз подршку српских удружења, парохија и активних чланова заједнице, који су препознали значај очувања матерњег језика и идентитета у дијаспори. У овом процесу, Просвјета се показала као чинилац који повезује сва српска друштва у Аустрији, стварајући платформу сарадње и заједништва. Рад на проширењу наставе српског језика још више је ујединио српску заједницу, показујући колико заједнички циљеви могу ојачати културне везе међу Србима широм земље.

Посебно се истиче успешна сарадња са Савезом Срба у Аустрији, која је дала снажан подстицај развоју Просвјетиних школа. Заједничким напорима створени су услови да се све већи број деце укључи у наставу и да се српски језик учврсти као важан део културног идентитета дијаспоре.

„Наш циљ је јасан, да свако дете српског порекла у Аустрији има прилику да учи свој језик и да се поноси својим пореклом. Данас можемо рећи да смо један велики корак ближе том циљу,“ изјавио је председник СПКД Просвјета Аустрија, Марко Сарић.

У оквиру почетка нове школске године, чланови Управног одбора аустријске Просвјете одржали су састанак са представницима Амбасаде Републике Србије у Бечу, на којем је председник Друштва представио план Стратегије развоја Просвјетиних школа.

У првој фази Стратегије, фокус ће бити на учвршћивању постојећих школа и унапређењу квалитета наставе. У том циљу, Просвјета је увела контролни орган, на чијем је челу Јована Миљковић, доскорашња наставница и члан Управе Просвјете, која се прихватила нових задатака, а то су да прати и подиже ниво наставног процеса, пружа подршку наставницима и осигура доследност у раду свих школа.

„У наредним годинама желимо да системски развијамо мрежу школа и да обезбедимо да ниједно дете не остане изван нашег програма. Стратегија ће нам у томе бити водиља,“ истакао је председник Друштва.

СПКД Просвјета Аустрија наставља своју мисију очувања српског језика, културе и традиције у дијаспори, уз подршку Епархије аустријско-швајцарске, као и институција Републике Србије, пре свега амбасаде Републике Србије и амбасадора, ЊЕ господина Марка Благојевића, чија је помоћ од великог значаја за даљи развој и стабилност рада школа.

Заједно чувамо језик, писмо и културу – за нове генерације.

Професор доктор Марко Давинић са америчког државног Универзитета "Дикинсон" и Политехничког колеџа "Бизмарк" у Северној Дакоти је микробиолог који проучава квалитет и заштиту пољопривредног земљишта. Његову посету родном Лесковцу искористили смо да чујемо нешто више о најновијем истраживању, представљеном у Катару, али и могућој сарадњи са лесковачким Технолошким факултетом. Са њим је разговарала Светлана Панић Цонић.

Снежана Теородопулос наша песникиња, која живи на релацији Немачка, Србија, Грчка, ових дана борави у Србији где промовише своју нову збирку песама „ Погледај небо". У овој, четвртој по реду збирци, доминира духовна поезија, али и љубавне и родољубиве песме. Нову књигу и искуства са промоција у Србији, Снежана ће, као гост у студију, представити и нашим гледаоцима.

Дуже од две деценије. Удружење српских писаца Швајцарске крајем године објављује зборник радова својих чланова. Тако је било и овог септембра у Нојенхофу где је одржана промоција 21. зборника „Завештања". Присутни су имали прилику да чују радове аутора из Србије, Републике Српске, Немачке и Швајцарске. Посебан печат вечери дао је оригинално осмишљен програм, написан у стиху. Извештај са промоције Зборника шаљу наши сарадници из Швајцарске.

Уредник емисије Драгана Живојновић.

Реализација Ернестина Глигоријевић.

„Када сам писала ову књигу, пошто људи имају тенденцију да то називају чудима. Ја не верујем у чуда, ја мислим да је све природно, једино је питање да ли ми нешто умемо да објаснимо или не. Сада када вратим филм ја схватам да сам све време била припремана да радим ово што сада радим“, искрена је Ања.

Ања је одувек била окренута метафизици и спиритуалноости, а одговоре тражила годинама, искуствено допуњујући своја знања на путовањима и бројним едукацијама, док јој се, чудним сплетом околности, како каже, није „десио“ Тесла. Имала је храбрости да своја сазнања и увиде потврди са научне стране. У томе су јој помогли инжењер Горан Марјановић, професор доктор Љубо Ристовски, као и др Олдфилд, творац специјалне ПИП камере.

„И тако је професор Ристовски снимао и донео снимке, показао, ево, идентичне боје које се појављују око Тесла појачивача са додатном завојницом појављују се у пољу Тесла метаморфозе. Тако да имамо шарено на бело да се укључујемо у те Тесла таласе. Осим тога професор Ристовски је рекао да је проверио на свом Институту, на интернету код доктора Олфилда и он тврди да је Тесла метаморфоза једина метода исцељивања која има приступ овим таласима“, каже Ања.

Ања Петровић је дипломирани професор југословенске и светске књижевности Универзитета у Београду, и годину дана је предавала у југословенској допунској школи у Лондону. Петнаест година је радила као виши самостални организатор у Сава центру, у то време највећем конгресном и концертном центру на Балкану, одакле носи дивна сећања на рад са Донком Шпичек. Сликарство и примењену уметност учила је у Београду и Лондону.

„Пробала сам у Лондону да радим руком сликане хаљине, што сам иначе радила и када сам била у Београду, међутим нисам успела и када сам отишла у Аустралију ја сам покушала да радим те руком сликане хаљине. Међутим наша култура је различита и наша жена воли да има нешто што је уникатно, друго уметност се више цени. Рецимо, у Аустралији је скупљи рам него акварел. Мада сам у Аустралији имала по неким критеријумима успеха, рецимо, хаљина ми је била изложена у Сиднеј ентертејнментен егзибишн центру, то је као једно велико место, па су неке хаљине биле у једној врло познатој галерији на Плавим планинама. Међутим, нисам успела да од тога направим неки стварни успех. Чак је једна венчаница била на излужби венчаница у Норд Сиднеју али тамо је јако тешко пронаћи кројачицу која зна да осети материјал... свила мора да има природни пад...другачија је култура“, каже Ања.

Ања са породицом одлази у Аустралију 1993. године, где завршава постдипломске студије на Аустралијском колеџу за примењену психологију. Такође је и инструктор роњења. Има издате две збирке песама и добитник је три Октобарске награде. Живи иннтензивно, са кофером у руци, али, како каже, у миру са самом собом, и сазнањем да ће се све што треба десити у правом тренутку.

Министар Милићевић је на почетку свог обраћања истакао да му је велико задовољство што борави у граду који је деценијама симбол трајања, заједништва и културе.

„Када једно културно-уметничко друштво траје више од деценије, то није само традиција, то је доказ љубави, истрајности и вере у оно што јесмо", изјавио је министар Милићевић.

„Сваки сусрет са нашим народом изван граница Србије јесте подсетник колико су дубоки наши корени и колико је снажна нит која нас све повезује. Поносан сам на рад КУД-а “Српски вез”, који већ 12 година чува песму, игру и дух српског народа у Куманову и
ширем регион", рекао је министар Милићевић.

Он је истакао да културна делатност и традиционално стваралаштво представљају најлепши начин очувања националног идентитета и веза између Србије и српске заједнице у Северној Македонији:

„Култура је наша најјача спона. Србија ће увек бити уз свој народ где год да живи, подржавајући све што чува српски језик, песму, веру и традицију. У томе је наша снага, али и наша обавеза", саопштио је министар Милићевић Милићевић је посебно нагласио значај пријатељства и сарадње са комшијама у Северној Македонији, истакавши да је поносан што Срби у овој земљи имају пријатеље са којима деле радост празника, љубав према песми, игри и добром суседству.

„Култура је управо то - начин да разумемо једни друге и чувамо оно највредније у човеку. Док гледамо ову децу и младе како игром и песмом чувају обичаје својих предака, видимо највећи доказ да култура живи у нама и да је она нит која нас све спаја, без обзира где
живимо", поручио је министар Милићевић.

На концерту су учествовала културно-уметничка друштва из више градова Северне Македоније, као и гости из Србије, који су својим наступима дочарали богатство српске народне игре и песме, на радост бројне публике.

Министар Милићевић је изразио захвалност домаћинима на гостопримству и поручио да је овај догађај пример како се љубав према завичају и култури претвара у живо сведочанство заједништва и нераскидиве везе српског народа