Са породицом у Београду су разговори били другачији. Није било времена за ратне теме. Минут разговора из јавне говорнице коштао је око два долара, а ја још увек нисам радила. Шта за минут или два можеш да кажеш? Колико бриге, љубави и стрепње да покажеш, или да их добро скријеш да не би они бринули о теби, емигранту у далекој Канади?

Мој енглески је био довољно добар да бих разумела претеће најаве. А ако не бих све разумела, довољно је било да гледам лица новинара и спикера, згрчене мишиће око усана и очију, на челу и врату, мишића који су вероватно имали улогу да појачају ефекат тешких речи. Да ли је могло бити теже? Они су „изражавали забринутост“, понављали су ту синтагму до бесвести, до тачке где она престаје да има било какво значење осим унапред најављеног оправдања за све што ће се догодити.

Догодило се 24. марта 1999. Си-ен-ен је извештавао из Авиана, одакле су, носећи смртоносни товар, полетели први авиони према Србији. Панично сам притискала бројеве на телефону, а онда сам, што сам мирније умела, рекла својим родитељима шта се дешава и да потраже склониште. Нисам стигла да довршим реченицу, кад су се с њихове стране зачуле сирене. А онда страшан врисак, онај који и данас чујем кад помислим на тај дан. Разговор је завршен у журби. Стезала сам слушалицу у десној руци и жмурила тако јако као да ћу, ако су ми очи затворене, моћи да избришем слику моје породице склупчане испод стола и сестрине деце, око које одрасли праве обруч да их заштите својим телима и својом присебношћу.

Тог дана је мој свакодневни живот стао. После 78 дана сам на аеродрому у Торонту, грлећи своје сестричине, први пут помислила како више никада нећу моћи мирно да усним, наивно верујући да ће увек бити мир.

      ПРОЛЕЋЕ 1999.

Рођена сам шездесете. Учили су ме да ће заувек бити мир.

 Мени су се у марту деведесет девете

 Сирене огласиле преко телефонских жица

 Врисак је био седам хиљада километара близу

 Ударао је у мождане ганглије

 И зидове крвних судова

 Немоћ је била неиздржива

 Страх је имао лице моје мајке

 Дечји плач је цепао бубне опне

 Канадски осиромашени уранијум

 Редовно је снабдевао америчке бомбе

 Тек сам натуцала језик своје нове земље

 И није било лако одговорити на њихова чуђења

 Говорила сам повишеним тоном

 И превише махала рукама да објасним

 Ништа ви не знате о рату и миру

 Ни Толстоја нисте читали

 Ваше су ракете падале на земље

 Које нисте проналазили на мапама

 Мора да је неко моћан

 Зауставио филм моје свакодневнице

 Успорио време

 Посадио ме између отровних стрела

 Коментатора Би-би-сија и Си-ен-ена

 И гласова који су ми телефоном

 На чистом српском језику јављали

 Пораз света у који сам веровала

Када се димна завеса подигла

После седамдесет осам дана

Далеко испод небеског свода

Под рушевинама

Лежала је моја вера у човека

Током истраживања у Националном архиву Аустрије, у фонду Constantinopolj 1838, пронађен је досије дипломатије Хабзбуршке монархије који баца ново светло на околности доношења Хатишерифа из 1838. године, познатог у Србији као „Турски устав“. Ово откриће представља један од највреднијих докумената о српској историји 19. века пронађених у последњој деценији.

У питању је серија депеша које је аустријски представник у Цариграду, барон де Штурмер, слао кнезу Метерниху у Бечу. Документи датирају из децембра 1838. и садрже детаљне описе дипломатских преговора Русије, Османског царства, Аустрије, Британије и Француске око уставног уређења Кнежевине Србије.

 Русија и Порта главни креатори уставног решења

Откриће потврђује да је руски посланик у Цариграду одиграо пресудну улогу у убрзању и финализацији уставног акта. У депешама се недвосмислено наводи да је руска дипломатија „постигла потпун успех“, те да је одмах по добијању текста Хатишерифа извештај послат у Санкт Петербург специјалним куриром.

С друге стране, Порта је описана као „одлучна и чврста“, вољна да потпуно контролише процес одобравања устава и да не попушта под притисцима западних сила.

Ова комбинација руских иницијатива и турске одлучности показује да је српско уставно питање решавано у оквиру геополитичке равнотеже две велике силе, а не унутрашњом српском политичком вољом.

 Британија и Француска - дипломатски губитници

Један од најзанимљивијих делова пронађених докумената јесте отворена констатација да су Британија и Француска у српском питању доживеле „прави пораз“. Њихови покушаји да утичу на уставно решење Србије наилазили су на отпор Порте и били потиснути успехом руске дипломатије.

Британски амбасадор лорд Понсонби описан је као отворени противник руског утицаја, а депеше откривају да је у сваком руском успеху видео „нови разлог за нетрпељивост“.

Ово откриће потврђује познату историјску чињеницу: Србија је у 19. веку представљала једно од кључних жаришта супарништва великих сила.

 Како је кнез Милош доживео устав?

Посебно су вредни делови извештаја у којима се процењује реакција самог кнеза Милоша Обреновића. Према аустријским документима: већина народа би нови устав дочекала са одобравањем, али је кнез Милош „видевши да су му наде изневерене“ очекивано незадовољан, и постојала је бојазан да ће покушати да окупи своје присталице и супротстави се новом поретку. Историјски гледано, ова процена се показала тачном. Само неколико месеци касније, после низа конфликата са Саветом, кнез Милош је био принуђен на абдикацију.

 Зашто је ово откриће важно?

Ови документи представљају: најпотпунији познати страни опис настанка Турског устава, директан увид у односе Русије, Порте и Србије у пресудном тренутку, потврду да је Србија устав добила као резултат међународне дипломатије, а не унутрашњег консензуса, редак дипломатски доказ о прогнозама пада кнеза Милоша

Истраживање доказује да је крај 1838. године био један од најодлучујућих тренутака у развоју модерне Србије, тренутак у којем је међународна политика директно утицала на облик државне власти и структуру будућег политичког система.

"Пронађене депеше из 1838. године нису само архивски документ, оне су нови извор за разумевање настанка модерне српске државе. Ово откриће показује да се истина о кључним моментима наше прошлости често не налази у уџбеницима, већ у дубинама страних архива, тамо где дипломатске руке великих сила откривају право лице историје", истиче Милић.

 Биографија

Радован Б. Милић, добровољац у одбрамбеном рату на српском Космету, писац, песник, публициста и културни посленик из Словенских Коњица.

Значајан је књижевни стваралац и хуманиста и као такав, добитник је Златне значке за стваралачки допринос и ширење културе (2017.) коју додељује Културно просветна заједница Србије на предлог МСП, Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, као и „26. јулске награде“ града Аранђеловца за 2023. годину.

Уписан је у биографски лексикон знаменитих личности Цељско-засавске регије (2017), добитник повеље високог интернационалног признања Академије Иво Андрић из Београда (2017), редовни члан Матице српске и Удружења књижевника Србије, уредник двојезичног часописа Тагови-Следи, снивач и председник Српско словеначког културно хуманитарног друштва Сретење из Словенских Коњица.

Премијер Вучевић је мото сабора “Јединство и снага – Србија” преточио у метафору, у којој је истакао:

“Када погледамо те три речи, видећемо да оне представљају апсолутно животну суштинску једначину. Та једначина нас из јединства води у снагу. Не да би се јуначили, већ снагу да бисмо опстали као народ. Нестајали су и већи народи, а нису нам бројеви неки оптимистички. Снага нам је потребна да бисмо преживели као народ."

Организатор манифестације је Кабинет министра Србије без портфеља задуженог за координацију активности и мера у области односа са дијаспором Ђорђа Милићевића направио је богат програм у коме је Србија представила своја достигнућа, рад на реализацији Светске изложбе Експо 2027. и на изградњи Биотехнолошког центра Србије за вештачку интелегенцију, као и рад на повратку студената, научника и стручњака кући.

У три панела, о улози дијаспоре у привредном развоју отаџбине, у оувању и развијању националног идентитета, као и у представљању Србије у свету, учествовало је стотину делегата из 30 земаља.

Међу њима су били Александар Стојанов из Данске, Милан Ђукић из Мађарске, Властимир Видић из Минхена, Милојко Милановић из Париза, Рајко Салибеговић из Словачке, Златомир Бодирожа, председник Савеза српских друштава Словеније, Стојан Стевановић, академик из Швајцарске, професорка Светлана Матић, академик из Аустрије, Зоран Жугић, политичар из Северне Македоније, др Јелена Киш из Аустралије идруги. Било је представника дијаспоре од Аустралије преко Европе до Северне Америке и Африке.

Говорећи о снази преивреде српске дијаспоре академик Стојан Стевановић, председник Удружења српских привредника из Швајцарске и Европе, истакао је да у свету постоји најмање 50.000 српских бизнисмена са својим фирмама и компанијама.

„Срби у расејању поседују капитал и памет, који могу да се користе за развој отаџбине и за побољашње угледа Србије и српског народа у свету. Ми Срби из расејања имамо 11 правих и девизних милијардера. Светска банка је проценила да наш укупни капитал вреди преко 60 милијарди евра. А да је око 10 милијарди евра спремно за инвестирање у Србију и Републику Српску. Ми из Швајцарске то и чинимо, градимо наш завичај на Мајевици”, рекао је Стојан Стевановић.

Други учесници сабора подсетили су да српска дијаспора кући у Србију шаље око 5 милијарди евра годишње кроз девизне дознаке.

Да једну милијарду шаљу и људи поркелом из Републике Српске. На питање шта Срби из расјеања могу да допринесу Светској изложби Експо 2027. Стевановић предлаже:

„Изградимо Српску кућу дијаспоре у Србији, подигнимо први Музеј српске дијаспоре у Идвору, месту рођање Михајла Пупина, великог науника и српског патриоте. У Идвору постоји његов музеј, његова родна кућа, традиција посета и потребно је донацијама из расејања да се изгради изложбени павиљон. У њему би биле представљене сцене из живота исељеника и гастарбајтера у земљама најбројније емиграције Срба – из САД, Канаде, Немачке, Аустрије, Француске, Скандинавије, Аустралије и Аргентине. Имамо хиљаду дана до Експо 2027. и можемо да сакупимо новац и да изградино први Музеј српске дијаспоре у Србији као дар нашој матици”, каже Стевановић, који је ову идеју пренео министру Ђорђу Милићевићу.

На другом панелу о утицају српске дијаспоре на очување и развој српског националног иденититета представници расејања су највише говори о својим активностима кроз друштвене организације. Тако је Светислав Лазић, представник Савеза Срба у Шведској рекао да овај савез постоји и ради 54 године. И да окупља 34 српска удружења и око 7.000 чланова.

У Аустрији постоји око 40 српских организација и асоцијација, а у Аустралији 37 парохија СПЦ и националних организација.

“Срба у Словачкој има око 18.000 и четири српске организације. Има пуно људи који долазе у Словачку у потрази за послом. С друге стране имамо статус националне мањине, па нам то помаже у организацији и раду удружења кроз Фонд за подршку националним мањинама. Организујемо пројекте који се финансирају тим средствима и то нам пуно помаже у очувању традиције и нашег националног идентитета у Словачкој”, изјавио је представник Рајко Салибеговић.

Одлична сарадња Владе Словачке и Српске националне мањине у Словачкој део су пријатељске политике званичне Братиславе и Београда. Некада давно Срби су спасли Словачку од мађаризације, а у модерно доба Словачка помаже Србима да се одбране од албанизације.

Статус националне мањине имају и Срби у Мађарској, Румунији, Северној Македонији, где имају и своје политичке странке и представнике, посланике у државним парламентима. Срби се као аутотхони народ, како је речено на сабору, боре да добију статус националне мањине у Словенији и у Аустрији.

“Нас у Аустрији има око 300.000. Беч је са 200.000 Срба данас главни град српске дијаспоре. Ми смо пет векова део аустријске историје. Аустријску химну коју певају Аустријанци написала је српска песникиња Паула Прерадовић. Град Беч помаже српске организације, а Град Београд има Споразум о културној сарадњи са Градом Бечом. То су све основе за наше активности на развоју српског националног идентитета. Међутим, потребно је да много дамо од себе како бисмо саме Аустријанце информисали да су Срби део њихове историје и државе”, рекла је професорка Светлана Матић, академик из Беча.

Ова ауторка књиге “Срби у Аустрији” и књиге “Трагови бечких Срба”, председница је Аустријско-српског културног друштва “Вилхемина Мина Караџић”. Предложила је Сабору дијаспоре и министру Ђорђу Милићевићу да Србија у престоници српског расејања отвори Српски културни центар:

“Беч је некада имао Српску културни центар, али је он престао са радом. Потребно је да оживимо ову институцију као Српску кућу у којој ћемо домаћине Аустријанце да упознајемо са српском традицијом, културом и нашим националним идентитетом. Ми у аустријском главном граду имамо око 50 дестинација по којима могу Срби да се препознају. Српски културни центар би био наша институција за развој националног идентитета и уметности”, предложила је академик Светлана Матић.

У дијаспори има око 2,5 милиона Срба у 159 држава. Имамо стотину цркава СПЦ, осамдесет амбасада Републике Србије, 50 представништава, око 200 клубова, удружења, друштава и савеза српског народа. Српски сабори одржавају се на свим континентима света. Најпознати су сабор у Чикагу и сабор у Сиднеју. Срби у свету имају и 10.000 научника и стручњака, хиљаду уметника и спортиста. И као што рече Илија Туфегџић, потпредседник Савеза Срба у Аустрији, таква “дијаспора је дипломатски представник Србије и на оном најважнијем нивоу – у контакту са грађанима земаља у којима живе, који мењају став и уврежено мишљење о нашој земљи”.

На крају јако успешног Сабора дијаспоре у Беграду усвојени су закључци о националном јединству, у којима се, између осталог, каже:

“Сви заједно ћемо радити на превазилажењу подела и јачању јединства међу нашим сународницима где год они живели. Наш заједнички именитељ је Србија, наша тробојка симбол је нашег јединства. Истичемо неопходност јединственог приступа у извештавању о кључним националним и државним питањима у свим медијима на српском језику”.

Истакнута је и неопходност јачање патриотског духа и осећаја припадности међу младима, како у матичној држави, тако и у расејању.

Овај национални скуп, који је одржан у Дому Народне скупштине у Београду, наставља да функционише и наредних недеља и месеци, јер српска дијаспора припрема обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе у расејању на свим континентима. Централна прослава празника у дијаспори биће одржана 15. септембра у простору Генералног конзулата у Минхену, уз присуство више хиљада наших сународника.

Ако бирач гласа у иностранству, не уписује се у извод из јединственог бирачког списка по месту пребивалишта у земљи, односно уписује се у извод из јединственог бирачког списка према месту боравишта у иностранству.

На први поглед све изгледа једноставно, пријавите се амбасади или конзулату Републике Србије, они вас ставе на списак гласача и ви 17. децембра одете и гласате.

У животу, међутим, није тако просто и једноставно гласати и бирати политичке посланике за власт у отаџбини, јер на планети Земљи у расејању има милион Срба пореклом из Србије. Нису сви држављани своје отаџбине и немају сви право гласа. У Немачкој, Аустрији и Аустралији, на пример, има много држављана Србије са држављанством ових земаља, па немају право и да гласају.

Значај ове вештине је драгоцен за генерације које одрастају у дигитализованом свету у коме за врло кратко време долазе до жељене информације. Међутим, знатно је теже проценити истинитост таквог садржаја, као и препознати лажне садржаје који се сами намећу и шире, чак и када се за њима не трага.

Сведоци смо да неистините вести могу угрозити здравље људи. Поред одлука из свакодневног живота, фокус медијског манипулисања представља и утицај на политичке изборе грађана. Стога се чини да овај наставни предмет још више добија на значају у политички трусним подручјима.

Анализом медијских манипулација коришћених у прошлости, ученици донекле могу увежбати уочавање нетачних или тенденциозних аргумената, као и упознати неке од непроменљивих принципа ширења лажних информација. Млади људи би требало да анализирају на који начин су средства јавног информисања настојала или успевала обликовати ставове јавног мњења.

Таквих примера је много, али су типични пропагандни материјали нацистичке Немачке. Са временске дистанце, ученици би морали да уоче нетачне аргументе којима ови материјали обилују и начине на који се они користе. У том контексту важно је анализирати методе којима су медији злоупотребљавали патриотска осећања, те тенденциозно тумачили узроке економских и политичких криза. Разматрањем више примера потребно је указати и на могућност манипулисања истинитим догађајима, мењајући им контекст. Свакако да је поред примера из нацистичке Немачке могуће разматрати пропагандне материјале Независне Државе Хрватске у контексту њене антисрпске или антијеврејске политике.

Осим пропаганде, за овакав наставни предмет погодни су медијски материјали који један те исти догађај тумаче сасвим другачије. Ученици би требало да спознају на који начин и које врсте аргумената потпуно супротно интерпретирају медији које контролишу супротстављене друштвене групе. У новинским чланцима, политичким говорима и плакатима сваке стране потребно је уочити елементе евентуалне тенденциозности.

Поред медијских манипулација двадесетог века, наставни садржаји би требало да укључују тумачење различитих историјских фалсификата. Хисториа Аугуста је назив за колекцију биографија римских царева коју је наводно написало шест различитих оновремених аутора. Научници су је прихватали као веродостојан извор, све док историчар Херман Десау (1856-1931) није оспорио време настанка дела, те утврдио да није у питању рукопис шест аутора већ једног.

У сличном контексту могуће је тумачити фалсификат волуминозних Хитлерових дневника, које заправо Хитлер никада није написао. Осим кривотворења, било би сврсисходно анализирати разлоге који су византијског писца и хроничара Прокопија из Цезареје мотивисали да у неким од дела неумерено хвали цара Јустинијана, док се у својој Тајној историји обрушио на истог цара и његову супругу Теодору. Посредством ових материјала ученици могу анализирати непроменљиве мотиве који људе подстичу на ширење лажних вести и препознати неке од начина ширења дезинформација које се у нешто измењеном облику могу појавити и данас. Такав приступ би међу младим људима афирмисао значај критичког приступања информацијама и домете науке.

Узевши у обзир све већу важност медија, описмењавање у тој сфери омогућило би ученицима да успешније врше важне животне изборе. Стога се може рећи да би увођење оваквог предмета, односно његово адекватно осмишљавање, било у складу са теоријом професора Џона Вајта, који сматра да је један од основних циљева образовања управо оспособљавање младих људи да успешно доносе круцијалне животне одлуке.

Питам се шта ће данас неким српским људима и неким српским медијима обележавање тог 29. новембра, Дана републике, која је била југословенска држава, а не српска. И која је уништила Југославију. Краљ Александар Карађорђевић је створио Краљевину Југославију као држави свих Срба на Балкану. Ми Срби је нисмо сачували, већ смо дозволили да се распадне и да се српске територије ње окупирају, а народ српски присвоји.

Јосип Броз Тито је 1941. године наследио краљевску Југославију, и народ Југословена, који је створио краљ Александар. Међу тим Југословенима је 60 одсто њих било српског порекла. У ФНРЈ и СФРЈ друг Тито је стварао од Срба Југословене и извозио их у европску дијаспору као јефтину радну снагу и као Југословене. Тамо, у Европи су стварани од 1968. године југословенски клубови и удружења, који су, на пример, у Аустрији постојала до 1998. године.

Скоро осам деценија Срби нису били свесни свог српског национаног бића и били су Југословени. То непознавање сопственог национала и мањак свести о српству, као националном покрету, довели су до краха српске националне идеје до почетка деведесетих година прошлог века. А потом је дошло до покрштавања Југословена, рађања квази српске идеје и српског национализма, који се у неким случајевима претворио у ратне злочине у име српства.

Шта чини свест о српском националном бићу? Прихваћена и узвишена припадност српском народу, његове националне карактеристике као што су поштење, правдености, храброст, хуманост. Свест чини и српска држава и државност, српски језик, писмо и култура, српска традиција и баштина. И православно веровање у цркви, која може бити православна, али може бити и српско муслиманска, и српско католичка, као што је била у Сарајеву или у Дубровнику.

Србин је прво национално биће, а потом верско. Свест о српском националном бићу чине и историјска сазнања о сопственом народу, о српским земљама и њеним првим и наредним владарима и великанима, о српским траговима широм планете, о свим Србима света, у матици и у расејању, о потреби да се све српско штити, развија и јача кроз слогу српског народа.

Да ли ми као народ данас имамо развијену и јединствену свест о српском националном бићу?

Немамо у потпуности, јер о томе нас нису училе школе и факултети у време Броза, а ни после њега. Ако погледамо наш јавни живот, нашу културу и нашу јавност обликују информације Западног света, Америке и Европе, а не Србије. Имамо телевизијске канале у којима се не говори о српству. У спортском програму доминирају НБА и Премијер лига, а нема преноса националних српских такмичења. У медијима се више јавља и пише о смрти британске поп певачице, него ли о животу, раду и смрти српског академика.

Да, ми немамо високу свест о српском националном бићу, јер се лако и брзо узимањем држављанства страних земаља претварамо у Аустријанце и Американце. Неки Срби верују да су Аустрија или САД боље државе за њих од Србије. А у неким страним земљама значи да узимањем њеног држављанства, бришеш српско држављанство. Бришеш своје порекло, своје национално биће.

"Ја сам Србин! Ја сам Српкиња!"

Ово ми Срби треба увек и ма где били гласно да говоримо пријатељима, познаницима, странцима. Тако ће најбоље на нас разумеју и да нас цене. Тако ћемо гласно говорити о свом националном бићу и о својој нацији.

Српски народ има дивну изреку - само слога Србина спасава!

Треба радити непрестано на њеном остварењу у реланом животу. Ми морамо увек д абудемо сложни, јединствени и јаки да бисмо очували своје национално биће. И да бисмо га развијали у данашњим временима када је пуно других земаља и људи против српског народа.

Потребно је да и држава и црква саборовање Срба претворе у свој пројекат развоја и будућности српског националног бића. Да српство буде увек изнад свих интереса појединаца и друштва, изнад личних аспирација. Јер само сложни бићемо успешни у изградњу наше будућности.

Што би рекао наш српски зет Арно Гујон:

"Србин бити није лако, али то не може бити свако!"

Да ли после свега што је Стефан Немања (владао од 1166. до 1196.) урадио за Србију и Српску православну цркву треба да се споменика стидимо или он треба да буде подсетник генерацијама које долазе - да је управо Стефан Немања подигао Српство, а ми њему подигосмо споменик 8 векова касније. 

Одговоре на ова и многа друга питања потражили смо од историчара Огњена Карановића, директора Центра за друштвену стабилност и предавача у Културном Центру Новог Сада који на почетку разговора истиче:

"Подизање споменика Стефану Немањи је један велики чин који ће коначно ставити тачку на сва духовна лутања и југословенске заблуде и конфузије. Стефан Немања, тј. његов споменик, доказ је да је Отаџбина враћена свом народу, али и да се народ вратио Отаџбини. Стефан Немања је подигао Српство, а сада Српство подиже овај споменик из пепела српских заблуда и несрећа XX века. Из тог разлога треба да будемо и срећни и поносни што имамо коме споменик да подигнемо - јер Стефан Немања је разлог зашто данас постојимо као древни европски народ и као део европске цивилизације.

У време његове владавине која обухвата и период Трећег крсташког рата, почиње период успона средњовековне Србије, а са Немањићима, Немањиним наследницима, наступио је и "српски средњовековни златни период", када Србија, посебно под краљем Милутином и царем Душаном, постаје регионална сила на Балкану. Свакако, самостална Српска православна црква од 1219, уздизање Србије у ранг краљевине 1217, уздизање архиепископске столице српског архиепископа у патријаршијски трон, а краљевине у Душаново царство 1346, резултат су и последице мудре, саборне политике Стефана Немање", каже Карановић.

  Шта нам можете рећи о дипломатским вештинама Стефана Немање?

"У његово време, Србија одржава дипломатске односе, не само са Ромејским царством, са којим се бори за пуну независност од Цариграда, већ и са Млетачком Републиком (Венецијом). Његов син, Стефан Првовенчани биће ожењен ћерком великог млетачког дужда, Енрика Дандола, Аном. Снажни су и садржајни односи са Угарском. Немањин, далеки рођак бан Белош, иначе Србин, био је рођени брат краљице Јелене, супруге мађарског краља Беле Другог Слепог. Бан Белош био је син рашког великог жупана и веома утицајан угарски државник, а његова ћерка била је удата у Русији, па преко бана Белоша и његове ћерке, Немања остварује прве везе са Русијом.

Постојали су и развијени односи са римским папом. Са римско-немачким царем Фридрихом Првим Барбаросом, Немања се састао 1189. године у Нишу, када је и склопљен међународни уговор о савезу Немање са Светим римским царем на Западу. У Нишу је цара дочекао Стефан Немања са браћом Страцимиром и Мирославом. Приређена је богата гозба, а Фридриху Првом Барбароси су даривали велики број поклона (вино, јечам, волове, овце и припитомљеног вепра и јелене). Интересантно, текст овог међународног уговора Немања је потврдио својим потписом, док је на исти тај документ, Барбароса, римско-немачки цар, ударио крст, што нам говори да је Барбароса био неписмен.

  Да ли је то био период "старе славе и златног доба Србије" или само мит?

"Србија тада доживљава успон. Постаје самостална држава у складу са нормама феудалног државног права, а српски народ добија самосталну црквену организацију. Све је то омогућено делатношћу Немање и његове династије, али морамо да нагласимо да је простор за ове историјске процесе настао и због страховитог опадања ромејске моћи (византијске), посебно након Четвртог крсташког рата, 1204. и слома Ромејског царства. Било је то време када западна феудална цивилизација покушава да потисне ромејски комонвелт са Југоистока Европе. Управо, ту прилику искористили су Немања и његови потомци у подизању моћи и угледа Србије."

  Да ли је Стефан Немања био бруталнији и злогласнији владар него његови западни савременици или они који су дошли на власт у тим земљама нешто касније? Разна мишљења на ову тему можемо чути ових дана.

"Тако нешто могу да причају апсолутне незналице, које Немању постављају у савремени контекст модерне политике, али при том заборављају карактер европских земаља и њихових владара у Средњем веку. Стефан Немања није био ни по чему бруталнији од француских, енглеских, немачких, руских или касније османлијских владара. Штавише! Овде се мисли на Немањину политику наводно против богумилске јереси, те о њиховом протеривању из Србије. Док у истом, чак и каснијем периоду, француске духовне и световне власти воде прави крсташки рат против катарена (хришћанске јеретичке заједнице), тамошњи римокатолички прелати, приликом покоља у једном граду, на југу Француске, где су катарени живели у доминантној већини, на питање, крсташких јуришника, шта да учине са католичким становништвом, како да их раздвоје од јеретика у "чишћењу" града, један католички прелат каже: "Побијте их све, а Господ ће одабрати оне који су његови и позвати их к себи". Да ли сад та средњовековна епизода, Француску и њене владаре чини злочиначком државом? Не, не могу се историјски процеси и стања, посебно они од пре 800 или хиљаду година, постављати у раван савременог друштва и света. Заправо, сви учени људи то и разумеју, сем другосрбијске лажне грађанске елите. Биолошким и духовним потомцима титоизма и југославизма Стефан Немања је стран - а споменик посвећен њему, аутоматски и неприхватљив. Они не могу да се помире са чињеницом да Београд остаје европски, космополитски град, али истовремено враћа себи и своје идентитетско српско наслеђе."

  Да ли је важно која власт у Србији споменик подиже или је важно да споменик коначно постоји у центру Београда, и то 822 године након смрти Стефана Немање?

"Наравно, најважније је да споменик постоји, али уколико је ова власт (а јесте), на челу са председником Србије, Александром Вучићем, подигла споменик, онда не би требало да се поставља питање овој власти - зашто је то учињено; већ би требало да се постави питање - зашто ниједна власт у последњих неколико деценија, то није учинила. Одговор се сам по себи намеће. Зато што их идентитетска политика није ни занимала", каже Карановић.

Од буке дневних извештаја, бројева болесних и несталих, од хистерије медија и социјалних мрежа, од трке фармацеутских концерна за зарадом, а можда и леком, не чује се и не пробија готово ни једна друга реч, мисао, идеја, не чита се, не пише се, не игра се, не сусрећу се уметници, не купују се и не продају књиге, не иде се у позоришта ни у библиотеке, све је стало, па и писана реч.

И суштинско питање - који је смисао писања, смисао књижевности, oтвара се по ко зна који пут, на нови начин, на тежи начин. Питање, на које и овако нема правих одговора. То је слика Европе и целог света. Парализа. Стоји се, ћути и чека. Углавном.

Ипак, знамо да је књижевност жилава сорта, да хоће да преживи и ратове и непогоде и диктатуре и периоде лудила, па и заразе и пандемије, као што је ова. Нађу се они, довољно гласни, довољно љути, довољно вредни или довољно очајни, који се не обазиру на ово време и болештину која тренутно влада. Уосталом , живот се не може зауставити, самим тим ни уметност, ни књижевност. Многи аутори управо „корону" и све око ње виде као неку врсту инспирације и мотивације, па и издавачи и књижари налазе начине и путеве да дођу до читалаца.

Магична реч, барем на немачком говорном подручју, је „онлајн" (Онлајн је англицизам релативно новијег датума који још не бележе сви релевантни правописни приручници. Његово значење може бити: 1. умрежен, повезан са централним рачунаром; 2. који тренутно ради на интернету (Клајн, Шипка, 2007).) Наравно, у међувремену је ово значење много шире и глобалније, па и српском читаоцу јасније.

Све је „онлајн": купопродаја свега, па и књига, књижевни сусрети и књижевне вечери, актуелна и друга периодика, умрежени су сви који могу, а главне улоге имају пошта и друге доставне службе, као и свеприсутни портал продаје свега и свачега „Амазон", који је како се чини, један од главних профитера ове кризе.

Ипак и локалне књижарнице, које су се на време прилагодиле, успевају да преживе.
Берлински Тагесшпигел пише да је потражња „одређених" књига, које имају неку везу са овом светском заразом, драстично порасла: Камијева „Куга", Бокачов „Декамерон", „Смрт у Венецији" Томаса Мана, уопште - књиге које се на директан или индиректан начин баве пошашћу, готово су нестале из књижара и библиотека. Што „онлајн", што у периодима отварања, када се могло нешто и радити.

С друге стране, нашли су се аутори који се активно и креативно, па и успешно баве својим искуствима у овом периоду, или су окренути перспективама будућности и времену после короне.

Бечки портал Vienna.at издваја три занимљиве књиге које су добар пример за актуелну литерарну продукцију у Аустрији. Ево и наслова, који довољно говоре:

- „Корона-ништа више неће бити као пре" Соње Шиф (Sonja Schiff (Hrsg.): „Corona - Nichts wird mehr sein wie es war. 17 Geschichten, die jetzt Mut machen". 80 Seiten. story.one publishing, 2020.)

- Затим „Снага и инспирација за ова времена" бившег политичара Матијаса Штролца (Matthias Strolz: "Kraft & Inspiration für diese Zeiten". 80 Seiten. story.one publishing, 2020.)

- Као и занимљиви поглед у будућност истраживача Матијаса Хоркса, „Будућност после Короне " (Matthias Horx: "Die Zukunft nach Corona. Wie eine Krise die Gesellschaft, unser Denken und unser Handeln verändert". 144 Seiten. Econ Verlag, 2020.

Углавном, чини се извесним да се будућност главног тока европске књижевности сада налази управо негде између ове две крајности - обузетости садашњим, будућим и прошлим духовима времена корона - кризе, као и новим путевима везе између књиге и купца, аутора и читаоца, били они онлајн или другачији - ваља нам се припремити за ново „посткоронарно" време.

А то време нас озбиљно приближава утопији Луиса Борхеса, његовој причи „Вавилонска библиотека"  у којој је свемир замишљен у облику огромне библиотеке, која садржи све могуће књиге, икада написане. Само - због огромне количине информација, све књиге су потпуно бескорисне за читаоца, што библиотекара води у суицидални очај.

На шта вас то подсећа?

Још у фебруару био је формулисан један текст, а који се, међутим, чинио нетачним, пре свега Српској православној омладини Инзбрук (СПОЈИ) и Покрету ослободилаца Тирола, који су иницирали сећање на Диану. Главна критика била је да се разговарало о бившој Југославији и само уопштено о „деци". Одбор за културу града Инзбрука је затим исправио погрешно историјско формулисање, те је у предлог унето „у бившој Независној држави Хрватској...".

У погледу општег израза „деца", Уши Шварцл, заменица градоначелника, изјавила је да се тиме подразумевају све жртве, и додала: „Ово је само први корак, простор на плочи је ограничен и не може све да објасни". Сећање никада није завршен процес. „Наравно да не можемо кроз само пар редова на плочи да се ваљано одужимо овој жени", казала је Шварцл.

Након што је чланак објављен у ТТ-у (Tiroler Tageszeitung) и био пренесен од стране српских и хрватских медија, Ивица Дачић, Министар спољних послова Србије, у главном Дневнику прокоментарисао је дешавања поводом овог случаја. Захтевао је да се српска деца спомену као жртве. Према Шварцл, овај случај ће мировати преко летње паузе као би се „изузеле емоције". На јесен затим треба постати случај за „шефа", градоначелника Георга Вилија, који ће донети одлуку како текст на плочи треба да гласи.

Историчар Хорст Шрајбер, стручњак за културу сећања, сматра да је ова јавна дискусија важна. „Овде се дешава суочавање и дијалог, обе стране покушавају своје позиције да оправдају научним аргументима."

Интервенције државе Србије он сматра беспотребним и да не доприносе решавању ове приче. Међутим, једно је сигурно: „Диана Будисављевић је спасавала српску децу." Било би важно да се жртве именују својим именом, подвлачи овај угледни научник. Жестина ове дискусије га не изненађује: „Многи рачуни из прошлог рата су отворени, и тешко је актуелну дискусију раздвојити од тога" закључује Шрајбер.

Аутор текста: Александра Планк, Tiroler Tageszeitung

Намера нам је да расветлимо бројне догађаје који су претходили Сарајевском атентату и да одговоримо на питања и недоумице - зашто (ревизионистичка) пропаганда са Запада, када говори о Принципу, и данас прећуткује многе важне историјске чињенице, од тога да је у БиХ, у Принципово време, постојала типична колонијална власт Аустроугарске која се понашала као британска колонијална управа у Индији или белгијска у Конгу, и да је атентат био чин борбе једног храброг младића за слободу.

У то време атентата у Европи било је на претек, па се намеће питање: зашто светски рат није избио 1898, када је убијена аустријска царица од стране једног Италијана? Зашто проф. др Милош Ковић тврди да је Принцип био много више Европљанин, него што је тога био свестан?Зашто треба да будемо поносни што се Принцип убраја у најпознатије Србе света, поред Николе Тесле и Новака Ђоковића, без обзира што га Запад сматра "терористом"?

- Пуцњем у Фердинанда, Принцип се уврстио у ред првих српских војника који су стали на браник своје отаџбине пред навалама аустроугарских и немачких "цивилизаторских експедиција", који су своје мисије ширења наводнe европске цивилизације над српским етничким просторима започели само месец дана након Сарајевског атентата и то у Мачви, Поцерју, Западној Србији, у Срему, у источној Босни, где је тада судбина Србије била исписивана крвавим мастилом на безбројним лешевима српске младежи пале на Церу, Колубари и Дрини. У такве "цивилизаторе", Принцип је испалио своја два метка. Уколико се одрекнемо права на слободу Гаврила Принципа и права тих мученика из 1914. како можемо очекивати (данас) да нам неко обезбеди право на правду, која може само да се заснива на слободи?! Зато је Гаврило - принцип нашег опстанка! - рекао је на почетку разговора историчар Огњен Карановић.

У ком историјском контексту треба да посматрамо догађаје у вези атентата у Сарајеву, као и сам атентат?

- Гаврило Принцип и његово дело били су карактеристични, типични изданци тог доба -Принцип је био продукт епохе империјализма, односно борбе угњетаних против те епохе. Принцип је био, као што каже проф. др Милош Ковић, много више Европљанин, него што је тога био свестан. Зашто? То је било доба политичких атентата, у целој Европи, у целом свету. Бројне патриотске, националне, анархистичке, левичарске, а у првом реду омладинске организације, различитих нација убијају крунисане главе, владаре, председнике, премијере, гувернере, државне чиновнике и војне команданте.

Непосредна инспирација припадника Младе Босне били су Млада Италија и Млада Белгија. Они су били легитимни наследници или исписници идентичних омладинских покрета и организација из целе Европе - Младе Швајцарске, Младе Немачке, Младе Ирске... А то су све била завереничка, национална, социјална, патриотска удружења омладина европских нација, која су под утицајем идеја италијанског револуционара Мацинија, ницала у целом 19. веку, у време заноса и полета европског романтизма. Младобосанци су били савременици Младочеха, Младотурака и Младохрвата. Шта је свима било заједничко? Револуционарни насилни методи борбе за националну и социјалну еманципацију које је спречавала епоха империјализма и њени носиоци - пре свега националне елите великих сила. Нпр. у Венецији 1912. откривен је споменик Гуљему Обердану, који је 1882. покушао да убије Франца Јозефа, није успео, ликвидиран је у покушају, али Италијани га проглашавају за националног хероја. Политичко и социјално порекло Гаврила Принципа налази се у културолошким и историјским обрасцима Европе из првих деценија 20. века. Тада је у БиХ постојала типична колонијална управа Аустроугарске која се у тој земљи понашала као британска колонијална управа у Индији или белгијска у Конгу. Поништена су апсолутно сва колективна права српског националног корпуса у БиХ. Становници Босне се држе у социјалном, економском и просветном сиромаштву. Сам Принцип на суђењу, између осталог, каже да је починио атентат из освете због повређених социјалних и националних права јужнословенских народа у Аустроугарској. Дакле, Принцип је млад човек који живи у једном репресивном режиму аустроугарске управе у БиХ, који затире комплетно историјско и културно наслеђе целе једне националне заједнице, ради остварења својих колонијалних циљева. Излаз из таквог стања у коме се налазило друштво у БиХ, Принцип је видео у насиљу према таквом режиму.-

Ни за Америку, ни за ЕУ, Гаврило Принцип никада није престао да буде одговоран за избијање Првог светског рата. Аустроугарска је убрзо после атентата кренула у казнену експедицију на Србију, баш као Бил Клинтон и НАТО 85 година касније. Зашто је баш тај атентат био повод за избијање рата?

- Зато што је тада процењено од стране немачких кругова у врху њеног војно-политичког апарата да је куцнуо последњи час у коме је потребно да се обрачунају са противницима промене политичке мапе света у корист Централних сила, у првом реду Немачког рајха. Русија је постала четврта економска сила света, са потенцијалом да до 1950. године преузме и прво место. Велика Британија и Француска у својим колонијалним поседима држале су привредне ресурсе већег дела Африке, Азије и Океаније, без намере да било које делове својих поседа уступе Немачкој. САД и Русија већ тада су биле две водеће војне светске силе уз Немачку. Није се више могао одлагати тај "велики прасак", до којег је могло доћи и раније, у временима Мароканских криза и Анексионе кризе. Геополитички услови за избијање Великог рата, ипак биће испуњени 1914. када је Источно питање решено по девизи "Балкан - балканским народима", када су Србија и Црна Гора ослобођењем Старе и Јужне Србије успоставиле заједничку границу у некадашњем Новопазарском санџаку и на Косову и Метохији. Тако је пресечена географско-инфраструктурна могућност Аустроугарској и Немачкој да преко луке Солун успоставе комуникацију са Блиским истоком, а то је за њих била "кап која је прелила чашу".-

Бројни атентати су се одиграли тих година - зашто неки од њих није био повод за Велики рат?

- Све је почело убиством француског председника Сади Карноа 1894, затим убиством аустроугарске царице, супруге цара Франца Јозефа, Елизабете, чувене хладнокрвне Сиси, коју је убио италијански револуционар, анархиста Луиђи Лучени 1898. Тренд се наставио убиством краља Умберта I у Италији 1900. (свекра краљице Јелене Петровић), затим убиством Александра Обреновића и Драге Машин у Београду 1903, Карлоса I Португалског и његовог сина престолонаследника Луиса у истом дану у Лисабону 1908, краља Ђорђа Гликсбурга у Грчкој 1913.

Ређају се атентати на премијерe Грчке, Шпаније, Бугарске, на краља Шпаније Алфонса XIII. Па ко је побио све те људе, у име чега, зашто? Да нису можда то искључиво учинили "српски или балкански терористи", попут Принципа и Младобосанаца, који су како тврди британски историчар Кристофер Кларк и други представници данашње, модерне историографије на Западу, то учинили по наговору Србије и Русије, како би се Европа гурнула у Први светски рат. Па зашто онда светски рат није избио 1898, када је убијена аустријска царица од стране једног Италијана? Зато што узроци рата не леже у делатности и постојању Младе Босне или у атентатском чину Гаврила Принципа из 1914. већ су се узроци рата налазили у контексту времена и историјских процеса и стања у којима су сва ова убиства, сви ови атентати и почињени.-

Шта за Србе треба да представља Гаврило и како треба да га се сећамо?

- Као неустрашивог и чојственог мученика и страдалника за слободу српског народа и слободу свих јужнословенских народа. Они који га се одричу, попут садашњих бошњачких политичара у Сарајеву, слободу и не желе.-

„Наша књига је у Француској објављена годину дана после рата на Косову. Дакле, нисмо чекали 20 година да бисмо објавили лажи које је НАТО користио. И нисмо били једини, било је ту много цењених новинара, као што је Данијел Перл, који већ крајем децембра 1999. године, на насловној страни Вол Стрит Журнала говорио о фалсификовању медијске кампање од стране НАТО како би био започет рат на Косову.

Шта ми из тога можемо да извучемо? Западне владе, у време рата, практикују лаж. Пракса неких новинара је да у тим лажима прате своју Владу. Наша жеља је била да овом књигом упозоримо грађане у Француској, али и другде - чувајте се лажи ваших влада, чувајте се оних новинара из ваших земаља који их тако лако прате."

Косово је и даље трусно подручје у срцу Европе, и извор многобројних проблема. Да ли је и данас Косово интересантно страним новинарима?

„Чињеница је да је одговор негативан. Западно јавно мњење, а мислим да је исто и у Србији, заинтересовано је за међународну ситуацију само када су њихова влада и војска директно умешани. Тада новинари трче, тада камере почињу да снимају. Чим конфликт стане, та земља пада у заборав. Мислим да већина Француза, а говорим о земљи коју добро познајем, немају ниједну идеју шта се дешава на Косову последњих 20 година. И чак мислим да већина њих, који су рецимо знали причу о српским ратним злочинима, нема било какво сазнање о етничком чишћењу чије су жртве Срби а који се десио после напада НАТО-а на Србију".

Једини вид борбе за истину у медијима, Серж Алими види у сазнавању, опрезу, критичком ставу и луцидности.

Шлиманово откриће обавијено је велом мистерије јер су такозвано Пријамово благо пронашли сами Шлиманови једног предвечерја, пошто су пре тога удаљили раднике. Касније се испоставило да је Шлиманова Троја проглашена на основу ископина пронађених у слоју који је био 1200 година старији од времена за које се сматра да се догодио Тројански рат.

Осим тога, многи од ископаних предмета су неодољиво подсећали на ископине из других временских периода а најпознатији предмет - златна Агамемнонова маска из Микене је у готово идентичној форми пронађена још два пута на територији Македоније у налазиштима из каснијих периода.

Проблем археолошког слоја Троје "решен је" каснијим тзв. штимовањем што је Шлиманово ископавање у потпуности „разорило". Пронађени предмети су се расули по читавом свету, па тако не постоје никакви озбиљни докази да је Шлиман уопште пронашао остатке насеља из периода Тројанског рата. После векова веровања да се Троја налазила на малоазијској обали, Мексиканац Роберто Салинас Прајс је 1983. године дошао до револуционарног закључка да Хомерова Троја не одговара Шлимановом налазишту на брду Хисарлик, већ да Троју траба тражити на Јадрану.

Прајс проналази нову локацију у Габели у долини Неретве, а у каснијим истраживањима Прајс долази до закључка да су Троја и Тројанци повезани са Словенима и тако се придружује бројним истраживачима старе српске историје и порекла старе Европе. Трагање са Тројом није престало са Прајсом, него је настало неколико нових хипотеза о Троји.

Скадар, не Мала Азија

Академик Петровске академије науке и уметности Милутин Јаћимовић (члан удружења писаца Русије и један од више од хиљаду чланова Петровске академије наука) објавио је књигу Троја - српска престоница Скадар, и јасно показао овим делом да древна Троја описана у Илијади није могла бити географски у Малој Азији, него се налазила у тадашњој српској престоници Скадар.

Јаћимовић није једини истраживач који је довео у питање историјске чињенице из времена из другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1.300. године пре Христа и већ та чињеница одбацује тумачење да су Грци освојили Троју, јер постоје поуздани подаци са су се они на Балканско полуострво уселили у 7. или 8. столећу пре Нове ере, дакле 400 или 500 година после Тројанског рата.

Илијада по Милутину Јаћимовићу као кључни, древни садржај цивилизације односи се на српске државе, градове краљеве и јунаке тога времена. Зна се да су археолози на нашем тлу нашли керамичке посуде са ликом Атила окићене крстом са четири оцила.

Хомерова Илијада, најчувенија древна песма света, садржи десетине података, који, недвосмислено, упућују да је реч о српској територији где је град Троја и да она није могла бити у Малој Азији, како је то наведено у историјским уџбеницима сваке државе. Оно што још више запрепашћује јесте Херодотова тврдња да су Грци стигли на Балкан у 8. веку п.н.е., а тројански рат је био у 13. веку пре нове ере.

Значи, Грци нису могли учествовати у тројанском рат. Стих у Илијади обавештава да сунце с истока обасја Трачке планине, па тек после град Троју. Значи, Троја је западно од планина у Бугарској и Моравској Србији.

Тако Милутин Јаћимовић тврди да је Троја морала бити на месту данашњег Скадра. Скадар је био и престоница Србије од 490. до 1171. године, што записа и Андрија Кочић Миошић, у 18. веку. Илијада то потврђује. У њој пише, да је Троја на језеру, пуном јегуља. А код Шлиманове Троје, нема језера. Илијада каже, да из тог језера истиче река и улива се у море са два крака. А у Турској нема ни једне реке поред тамошње Троје.

Илијада сведочи да та река има рукавац с другом реком, а Бојана, која истиче из језера има рукавац са Дримом. У Илијади се спомиње и река Јадран у Србији, поред Јадранске Моштанице. Сад се та река зове Јадар.

Фоча, град у Босни, није реч из турског језика, него су Фочани били племе у Тројанском рату. Дарданци, Ликијци, Трачани и друга балканска племена су тројански савезници и стижу до Троје на коњима или пешке. Да су ишли у Малу Азију, ишли би бродовима. Ахил, као чобанце, стиже с овцама до Троје и побеђује тројанска три борца. Да је Троја била у Турској, путовао би лађом. Енеј није из Азије јер је рођен на обалама Марице. Дрво запис из Шумадије описано је више пута - с истим одликама као и данас. У Илијади се излива пола часе пића за покој душе преминулог. Племићи и војсковође су могли да носе данашњу црногорску одећу - црвено-плаво-бело.

Околина Троје с планинама затрпаним снегом и ледом, а у Турској је суптропска клима. Поред много других српских трагова у Илијади, важан је и податак да је Илијада преведена на грчки тек 560. године пре нове ере.

А у то време се тек стварао латински и других језика у Е вропи није било. Западноевропски су створени од 12. до 19. столећа нове ере, као и мађарски и румунски. Све о језицима пише у енцклопедијама - само словенски нису вештачки.

Милутин Јаћимовић тврди да је очигледно Троја српска историјска престоница. Српско географско подручје описано у Илијади опевао је Јован Јовановић Змај који за Скадар каже Горда Тројо наша.

Остаје да се види да ли ће сви поменути докази бити довољни да увере и светске научне кругове.

Српски народ изнедрио је генија Николу Теслу који је и научни и етички узор младим људима у свету науке. За Теслу је и амерички председник Барак Обама изјавио да је допринео развоју САД-а.

Тако и данас бројни српски научници дају велики допринос науци и развоју човечанства, али нажалост више развоју света, него саме Србије која их је школовала.

У српској дијаспори у овом тренутку, живи око седам и по хиљада доктора наука и доктораната из Србије. Ту базу података сачинио је проф. др Јован Филиповић са Факултета организационих наука у Београду који тврди да то нису прецизни подаци и да је тај број највероватније у стварности до три пута већи.

И сам професор Филиповић докторирао је у Америци из области квалитета челика, али му је квалитет живота у Србији био привлачнији, па је један од ретких повратника из Америке. Он сматра да је добро отићи у свет по знање, али потом то знање вратити у своју земљу. Професор Филиповић каже да је Србија његова мајка, а мајка је једна и како каже нигде у свету нема његове улице Јове Илића у којој се налази његова школа, Дванаеста београдска гимназија, вождовачка црква у којој је његов прадеда био свештеник и факултет на коме је он професор.

Овакву базу података о српској академској дијаспори какву има професор Филиповић нема ниједна званична институција у Србији.

Са циљем да се повеже са великим бројем признатих научника у свету пореклом из Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја објавило је јавни позив научно-истраживачким организацијама, факултетима и институцијама са циљем да дође до боље сарадње наше и светске науке. На јавни позив пријавило се 50 наших стручњака признатих у Америци, Аустралији, на Новом Зеланду, у Кини, Европи и Уједињеним Арапским Емиратима. Већина њих су школовање и основне студије завршили у Србији.

У студији Српска научна дијаспора, њен аутор Владимир Гречић, из Института за међународну политику и привреду наводи да школовање интелектуалца у Србији вреди најмање 300 хиљада евра. Доктор Гречић каже да је Србија за образовање српске памети коју деценијама поклањамо Северној Америци и Европи дала око 9 милијарди евра.

Најтраженији у свету су дипломирани електроинжењери, а њих 30 одсто, по завршеним студијама у Србији, напушта земљу.

Србија је прва у регеиону, а друга у свету по одливу мозгова. Лов на младе српске таленте врши се на разне начине.

Осиромашена Србија не може младим талентима понудити благостање које им нуди "бели свет" па се тако тешко може одупрети савременом јањичарењу.

Српска научна дијаспора у свету има далеко већу важност у односу на значај матице Србије на геополитичкој и економској мапи света.

Да би се зауставио "одлив српске памети" у свет већи проблем од недостатка средстава је недостатак визије.

Некадашњи руски председник Брежњев давно је рекао: Морамо посветити пажњу талентима, а неталентовани се знају снаћи и сами.

Ако и Србија то не уради, остаје јој само - збогом памети.

Српска православна црква сматра да је од изузетне важности однеговати традиционалне вредности отаџбине у срцима наших људи у дијаспори без обзира у којој држави света живе, зато што отаџбина и живи и умире у срцу.

Српска православна црква зато придаје велики значај информисању у дијаспори па се тако црквена ТВ Храм и цквене радио станице могу путем интерне мреже пратити свуда у свету.

Готово све епархије и црквене општине у Србији и Црној Гори имају своје радио станице и њихов програм путем интернета долази до свих Срба у дијаспори. То су: Радио станице Источник Епархије ваљевске, Радио Златоусти Епархије шумадијске, Радио Славословље, Благовесник, Беседа и Тавор Епархије бачке. Ту су и Радио Глас - Епархије нишке и Радио Милешев Епархије милешевске - задужбине краља Владислава.

До најудаљенијих места у свету допире и глас Радија Светигора Епархије црногорско-приморске и Радио Словољубве Епархије београдско-карловачке.

И новине Патријаршије из Београда Православље и Светосавско звонце стижу у храмове СПЦ на најудаљеније адресе света.

СПЦ сматра да је то све недовољно, и да би било неопходно што пре поново успоставити у Влади Србије Министарство вера и дијаспоре. Такође великодостојници СПЦ сматрају да би требало да се у извршној власти Републике Србије нађу и представници из дијаспоре - Аустралије, Америке, Канаде, Европе и Русије.

Подсећајући да се и данас, као деведесетогодишњак, а и готово читав свој живот бави истраживањем усташких злочина на подручју НДХ професор Ђорђевић упозорава да се Хрвати још увек нису отрезнили од прошлости и да је усташтво веома присутно у хрватском друштву данас.

„У Другом светском рату на подручју бивше Југославије догодили су се стравични злочини према српском народу, посебно на територији тзв. НДХ, од стране Хрвата према српском народу, и ти злочини не смеју да буду неистражени и заборављени. Срби су најмање страдали од метка. Оно што подаци којима се располаже данас, кажу да су Срби убијани на најмонструознији начин од патолошких типова којима је било потпуно пуштено на вољу да са својим жртвама раде шта хоће и они су урадили шта год су хтели", рекао је Ђорђевић, упозоравајући да, наравно, не мисли да су то били сви Хрвати али део њих су свакако починили злочине према Србима, и ти злочини треба да буду истражени.

Професор Ђорђевић посебно истиче да је НДХ једина држава у свету икада која је имала логоре за децу.

"Огроман број потпуно невине деце је поубијано је од стране зликоваца на најсвирепије начине", каже професор.

Одбацујући могућност да је данас могуће поименице идентификовати сваку жртву у Другом светском рату Ђорђевић, осим многобројних несталих и уништених докумената из тог периода, указује и на чињеницу да су злочини над Србима вршени не само у логорима већ у кућама, радњама, кафанама, на њивама и многим другим местима за који се не зна траг.

„Управо због тих манипулација и различитих података о броју побијених Срба у Другом светском рату ми Срби морамо да извршимо темељан попис, и то је данас један од наших основних задатака", поручио је за наш Програм Ђорђевић и закључио да је, на жалост, јасно да никада нећемо моћи до краја и тачно све побројати, али морамо дати најјаснију и најпрецизнију бројку о томе.

Учесници конференције, у својим радовима, пошли су од оцене садржане у извештају Савета Европе, да је правосуђе у Србији добро, али да је под великим утицајем узвршне власти. Међународни стандарди су одлични, али још нису створене друштвене претпоставке да судска функција постане независна.

Наиме, због неизграђености правног система, иако имамо усаглашене законе са међународном заједницом, судски спорови у Србији трају предуго (просечно 10 до 12 година), упркос чињеници о неопходности суђења у разумном року, што је предвиђено и у члану 6. Европске конвенције о људским правима.

Многи Срби су дали значајан допринос у креирању међународног правног поретка.

Судије не осећају сигурност зато што њихова примања и друге принадлежности зависе искључиво од извршне власти, која на врло луцидан начин, преко Високог савета судства утиче на то ко може бити судија. Они су свој утицај обезбедили и преко обавезног учешћа министра правде у овом судском телу. Апсурдно је говорити о независности судске власти, у ситуацији када ни Високи савет судства није независтан и као такав не може ни бити гаранција независности било коме.
Упркос оваком стању, многе судије су доследне етичким кодексима професије, посвећени струци, праву и правди.

Захваљујући околности да постоје судије које своје деловање баштине на овим вредностима Уставни суд Републике Србије је готово све судије које су биле неоправдано разрешене што наводно нису били „достојни судијске функције" вратио на радна места и на најбољи начин показао да постоје и независне судије које се директно супростављају извршној власти.

Иако су темељне вредности судске независности и самосталности тужилаштва садржани у свим европским и међународним документима, оцењено је да у Републици Србији судије и тужиоци нису спремни да своја убеђења бране пред стручном и међународном јавношћу. Тешко је замислити независног судију или самосталног тужиоца који искључиво седи у својој канцеларији и који није спреман да се, на научним конференцијама, суочи са различитим мишљењима.

Посебан акценат је био стављен на професионалну етику и одговорност судија и тужилаца. Оне се не огледају само у правичном начину размишљања већ и у анализи етичких питања. У страној литератури се указује и на етичку дилему судије, да ли да у појединим случајевима пресуди по праву или правичности. Сваки појединац, учесник у неком судском поступку, не мора знати право и правду, али по правилу осећа и зна шта је правичност.

О овим проблемима Веће европских судија Савета Европе усвојило је велику Повељу о судијама која прокламује ове вредности, као обавезне, за све судије и примењују се на судије свих европских и међународних судија.

Општа је оцена била да тужилачка истрага није дала жељене резултате и да многи тужиоци нису способни да самостално обављају поверене им задатке. За такво стање најодговорније је Државно веће тужилаштва које није успело да се наметне као стручно тело које води рачуна о томе.

Академик Владо Камбовски из Македоније истакао је да савремени човек, „суочен са агресијом свих врста, жуди за правном сигурношћу, за правдом, за независним и стабилним институцијама које ће штитити његове слободе и права, да изнад такве конфузне друштвене ситуације лебди опасност поновног оживљавања аутократског система... (савремене тортуре, широких полицијских овлашћења, кажњавања као основних циљева казненог права)
Проф. др Јури Дјук из Русије истакао је да се број кривичних дела, из године у годину, повећава што ставља и судске и тужилачке органе пред нове изазове, док је академик Александар Коробејев из Владивостока указао да је реформа судске и тужилачке власти у Русији у великом замаху и да очекује да ће ови органи постати ефикаснији и доследнији у примени права.

Проф. др Срето Ного, генерални секретар Удружења за међународно кривично право, истакао је, да је „утопија говорити о независности судске власти све док судска власт не буде имала свој самостални буџет, за шта се залажу Уједињене нације и Савет Европе. Управо је то претпоставка и гаранција судске независности, која ће бити тако ослобођена од страха да ће извршна власт, незадовољна њиховом одлуком, ускратити им финансирање."

Такође се заложио, да би под хитно, требало донети одговарајући правни акт којим би се регулисало, да део средстава прикупљених од судске таксе остане судовима за техничка и друга усавршавања, а не да иду сва у Републички буџет.

Посебно је истакао да је неприхватљиво да извршна власт и средства информисања коментаришу истражни поступак пре него што је покренут судски поступак или донета правноснажна судска пресуда.

„Са породицом сам избегао из ратног Сарајева у Пољску, а сада, због гомилања НАТО тенкова на граници према Русији, сматрамо да су нам деца сигурнија на тлу Америке. Послали смо децу у Канаду, нашли су посао и мислим да смо направили разуман потез", каже Драган Кнежевић, који је са супругом остао у Пољској.

Слично мисли и Мирко Радић из Шведске. Своју децу је послао у Њујорк.

Нико није сигуран да ли се ради о „хладном рату" или се спрема Барбароса?

Пре 75 година 22. јуна 1941. године, операцијом Барбароса нацистичка Немачка почела је инвазију на Совјетски Савез. Истог дана, 1812. године, Наполеон је напао царску Русију, подсећа и Толстој у роману Рат и мир.

Ујединитељ Немачке, Ото фон Бизмарк, сматрао је Русију неуништивом и упозоравао да би војно сукобљавање са Русима било неразумно због огромног пространства ове земље и нечувене упорности и отпорности њеног народа.

„Тајна политике је успоставити добар споразум са Русијом", упозоравао је Бизмарк свог амбасадора у Бечу 1888. године.

Слично Бизмарку размишљао је јуна 1941. и један од водећих људи Рајха, Хитлеров лични секретар Мартин Борман. Скулптор Анро Брекер, омиљени Хитлеров уметник, испричао је француском књижевнику Жану Парвулескуу да му је секретар Борман сав избезумљен дошао 22. јуна ноћу у изненадну посету узвикујући и панично понављајући исту реченицу:

„Овог јунског дана Небиће је извојевало победу над Бићем...Све је срушено...све је изгубљено..."

Та страхота о којој је говорио била је нацистичка инвазија на Совјетски Савез.

У Немачкој су, у то време, као и данас, постојале различите политичке струје у односу на Русију.

„Ми у ПКС покушавамо да применимо један нови модел сарадње са дијаспором. Наш циљ је, пре свега, да окупимо и умрежимо дијаспору на економским основама, профитно оријентисано, и да у циљу развоја и напретка Србије искористимо њихова знања, пословне и политичке везе, капитал и искуство" рекао је Александар Радовановић, из Савета за дијаспору ПКС.

"Покушавамо да што више конкретних активности организујемо у циљу сарадње са нашом пословном дијаспором. Између осталог, имамо заказани сајам 5. и 6. јуна у Швајцарској, у Цириху, где ћемо приказати нашој дијаспори шта српска привреда може да понуди целом свету."

„Неповерење и неразумевање су највећи проблем у комуникацији остварења жеља са обе стране" каже Миша Ћирић. „Зато хвала РТС-у што сте нас позвали баш у ово време, време Светог Саве, јер окупљање је нешто на чему радимо без обзира што ће од хиљаду људи њих петсто рећи „лоша је комуникација" али ми не одустајемо јер то раде велики народи."

„Ја сам прелетео Атлантик гомилу пута због посла са некада Југославијом а сада Србијом. Једноставно, ово што је Миша поменуо то је основа" тврди Слободан Ивановић, који скоро пет деценија живи у Торонту. „Захваљујући РТС-у који гледамо и у Торонту, Канади и целој Америци, имамо приближну информацију. Међутим, други део треба да ураде државне институције. Како? Врло просто. Непосредним физичким присуством и трибинама које би требало да организују, да људима у дијаспори отворе видике где могу да уложе новац. Ми имамо више од двеста црквено-школских општина у Канади и Америци, где треба неко ко је меродаван да дође да говори о законској регулативи и могућностима.

Привредна комора је сада организовала тај Савет где имамо шансе да у неком будућем времену добијемо те главне информације и да привучемо дијаспору да дође у Србију. Дакле најважнији су медији и државне институције" закључио је Ивановић.

„Покушавамо да повежемо нове генерације са матицом. Говорим о генерацијама које су се родиле тамо и генерацијама које су у скорије време отишле из Србије. Покушавамо да направимо мост између матице и њих тако што ћемо им дати праву информацију, а што је и задатак РТС-а. То је оно што Привредна комора Србије може да понуди" додаје Александар Радовановић.

„Била је подела у цркви, пo политичкој линији, али сада имамо уједињење Срба у 90 одсто случајева. Србија има добру понуду у извозу, има понуду у бањама. Моје питање je, и питање мојих партнера, коме да се обратимо када дођемо у Србију у жељи да нешто купимо" каже Слободан Ивановић.

„Ко на Менхетну пије италијанска вин? Људи пореклом из Италије. Ко у Монтреалу пије француска вина? Французи..." сликовито објашњава Ћирић. „Наших људи у свету нема више од пет милиона али ни мање од три милиона. За сваки долар којим је плаћено нешто из Србије, на дневној бази, добијате огромну економску моћ" каже Ћирић и додаје  „Захваљујући Привредној комори Србије и РТС-у правимо тим за реафирмацију наших производа. Наше људе само треба охрабрити и извозићемо и минералну воду, и кондиторе, сву другу врсту хране, намештај, има потенцијала".

„Србија може да понуди добро упакован производ какав је српска шљивовица, какво је српско вино, „Плазма"," надовезује се Радовановић. "Са господином Ивановићем смо отпочели формирање једног логистичко-дистрибутивног центра у Торонту, који би све те производе складиштио у једном простору. Наши производи би били збирно испоручивани на укупно тржиште нафте у Америци и Канади" рекао је Радовановић.

„Нас има милион и четири стотине хиљада српске дијаспоре у Канади. Што каже господин Миша, по долар дневно, и добијамо огромну суму. Словенци и Хрвати имају извоз вредан око 40 милиона. Ми смо већа дијаспора и имамо веће могућности али под условом да урадимо презентације, промоције, трибине. Србија није извозила храну пре распада Југославије. Извозили су Словенци, извозили су Хрвати, ми нисмо. Ми смо нови на тржишту. Исељеници мојих година, уколико нису долазили у Србију, слабо знају шта је „зачин Ц". Сада смо се појавили у више од сто радњи а и даље се прави стратегија наступа на том тржишту. Требало би да вежемо нашег човека за нашу робу, дакле порука је - Срби купујте српску храну" закључује Слободан Ивановић.

Наиме, иако све етничке заједнице РМ имају право да се у личној карти, том документу од посебне важности, по захтеву грађанина, име и презиме упише њиховим одговарајућем писмом, једино се српска заједница, део српског народа који има грађанство РМ (по Преамбули Устава), лишава од стране власти тог права, обезбеђеног Уставом и законским актима.

Српском језику је, да поновимо и то, историјско и легално писмо, српска ћирилица, међутим, иако РМ обезбеђује издавање личне карте и писмом осталих етничких заједница (Албанаца, Турака, Влаха, Рома), по правилу на њиховим писмима, одређеним, бар у овом моменту, међународним институцијама које су меродавне за стандардизовано писмо сваке од етничких заједница, то за Србе не важи. Бар у процесу издавања личне карте.

Каква мешавина одлука и аката МУП-а РМ обезбеђује праксу да се та исправа пише латиницом по захтеву грађанина који су Срби и који су тражили Уставом зајамчену употребу српског ћириличног писма, остаје мистерија којој је тешко приђи правно због затајивања правних аката, прописа и техничких упутства за издавање личних карти од стране МУП-а РМ. Оно што је сигурно јесте да проблем није у чисто техничкој могућности примене српске ћирилице у процесу израдње личне карте за Србе у РМ, која постоји.

У представци Уставном суду РМ образложио сам да је ћирилица, и једино ћирилица аутентично историјско и законски важеће српско писмо, које закон и подзаконски акти треба да штите употребом, између осталог и у формулацији крајње садржине личне карте РМ. Представка није уродила плодом због софизма ове еминентне институције. Добијено решење подносиоцу поднеска (Р. 41/15) Генералног секретара Уставног суда РМ садржи противречне ставове - Устав и одговарајући закони су у примени као и право Уставног Суда да их ревидира, али Уставни суд "није надлежан да оцењује примену закона и других прописа надлежних органа који се доносе током њиховог рада".

Може ли неко замислити стање у којем би Албанци, Турци, Власи, Роми и остали добијали личну карту као базични докуменат, на њиховом језику, али на ћириличном, грчком, или османско-арапском писму, уместо на облику латинице која у сваком од ових случаја има примат у смислу њихове текуће официјалности?

Спомењујући писмо Срба, фактичка диграфија у Републици Србији (РС), где се поприлично користи и хрватска латиница, што је процес без дуже традиције од неколико деценија наслеђен делимично од бивше СФРЈ, у контрасту са уставном прокламацијом српске ћирилице као јединог званичног писма РС, не може бити изговор ни извршној власти РМ ни њеном Уставном Суду да фаворизује хрватску латиницу као аутентично српско писмо. Ово представља начелно питање и супростављање релативизацији проблема званичног српског писма у РМ - онако како га поима МУП РМ.

У ком циљу је хрватска латиница, као туђе писмо Србима из РМ, уопште узета у обзир као њихово наводно културолошки и правно исправно писмо јесте стање ствари којем треба да се приђе са историјског, историјско-лингвистичког као и, пре свега, правног гледишта унутар РМ.

Тако се настава на српском у Македонији, постепено - гаси. Политикантска ружичаста представа као додатно објашњење о одуженом „деловању" не вреди. Сваке се године школска популација Срба у Македонији смањује. Истина је сурова работа. Вреди је озбиљно огледнути.

Јер, и у новој школској години, стари су проблеми, и само се нагомилавају.

У ове три преостале основне школе: ОШ Свети Ћирило и Методије у Кучевишту ове школске године уписано је шест (6) првака, ученика на српском, а 24 на македонском језику.

У ОШ Светозар Марковић у Старом Нагоричану за српски је пријављено пет (5), а на македонском четири (4) ђака првака, док је школа Браћа Рибар у Табановцу примила девет (9) „српчића", и осам (8) ђака на македонском наставном језику.