Новогодишње жеље су скромне, а утисци велики. Добро се забављају, размењују искуства и једва чекају да поново дођу, само су неки од коментара ђака Основне школе "Дринка Павловић".

Дружење ових младих људи траје већ две године, без предрасуда и лоших мисли.

"То је леп пример, и можда, и другима нека иницијатива да се осврну по њиховој околини, да виде да ли у њиховом комшилуку постоје такви млади људи и да им пруже руку сарадње и пријатељства", рекла је Татјана Туршијан, наставница биологије у Основној школи "Дринка Павловић".

Један од родитеља деце из ове школе, Слободан Грујичић, наглашава да је ова прича јако лепа прича.

"Ја бих волео да се прошири широм Београда, широм Србије, из простог разлога што овој деци у најмању руку треба само мало разумевања и ништа друго", каже Грујичић.

Руку пријатељства пружиле су и комшије - припремили су послужење, оближња посласитичарница поклонила је торту, а музичари су свирали без хонорара.

Златибор Бранковић, један од музичара, рекао је да је то њихов скроман допринос деци која су, како каже, са једне стране ускраћена, која имају потребе као и сви други.

Око хиљаду деце са сметњама у развоју још живи у институцијама. Многима од њих, самоћа је једини пријатељ.

Ова прича даје наду, јер ће пријатељство какво негују, трајати дуже од новогодишњих и божићних празника.

Документарни филм "Три приче, једна жеља", приказује живот деце са сметњама у развоју и њихове шансе за напредак у различитим окружењима.

Једна од прича из филма је о Љубомиру Тинтору, који од рођења има церебралну парализу. Захваљујући животу у породици и упорношћу родитеља, као ђак генерације, завршио је основну школу.

Сада је одличан ученик Прве београдске гимназије. Другови су га, каже, прихватили без предрасуда.

"Ишао сам и на такмичења на којима су ме остали гледали као равноправног ривала. Исто је тако и сада у гимназији, где се осећам сасвим нормално", рекао је Љубомир Тинтор.

Породицама деце са сметњама у развоју потребна је помоћ, а држава је пружа кроз услуге у заједници, које у сиромашним општинама још нису довољно развијене.

Нови Закон о социјалној заштити, који ових дана улази у парламент, предвиђа, између осталог, и већу новчану помоћ тим породицама.

"Када се сабере финансијска помоћ види се да се она из године у годину повећава, али то није довољно. Оно на чему ћемо ми убудуће радити јесте да она буде још квалитетнија", рекла је Сузана Пауновић из Министарства рада и социјалне политике.

Више од хиљаду малишана са сметњама у развоју, детињство проводи у институцијама. Циљ реформе система социјалне заштите је да се тај број смањи и да се за свако дете обезбеди живот у породичном окружењу.

Из УНИЦЕФ-а кажу да су задовољни самим током реформе, али да је сада све питање издржљивости, континуитета, координације, праћења и преиспитивања најбољих могућности.

Рачуница показује да државу мање кошта уколико су деца смештена у у институције, међутим, одрастање малишана у породичном окриљу, не може ништа да замени.

Ипак, потреба за отварањем нових дневних боравака у главном граду и даље постоји. Циљ кампање коју, заједно са Уницефом и Министарством рада води РТС, јесте да их у Србији буде што више, али и да се разбију предрасуде о деци са сметњама у развоју.

Родитељи деце са сметњама у развоју живе са зебњом шта ће бити са њиховом децом када, једног дана, остану сами. Свесни тога да смештај у институције није добро решење, чине све да оспособе своју децу да буду што самосталнија. Дневни боравци су им велика помоћ.

Јелена Самарџић, мајка једног детета каже да је приоритет у том погледу за његов даљи живот, како ће да се снађе и шта ће радити.

Нервозе које је мој син имао су нестале, он је потпуно смирен, социјализован и задовољан, каже Бошко Лаћимић, отац једног детета.

Снежана Домазет, мисли да је њено дете "било обухваћено образовним системом и јако је било битно не прекидати тај континуитет, не затвартати је у кућу".

Тим стручњака процењује способности и домете сваког детета које дође у дневни боравак, и на основу тога планира како ће се даље радити са њим.

Дневни боравак у свакој општини

Гордана Штетин, руководилац дневног боравка, Чукарица, сматра да је "фокус у раду усмерен на све оно што они могу, не на степен ометености већ на способности које имају и која треба да буде подигнута на ниво функционисања".

На листи чекања је око двадесеторо деце. Процењује се, међутим, да у Београду има више деце којима је таква услуга потребна, али због предрасуда или неинформисаности родитеља, нису пријављени.

Управо, целокупна активност коју усмеравамо је да свака општина, ја се надам до краја мандата ове власти, добије по један дневни боравак за такву децу, каже Милан Кркобабић.

Дневни боравци оторени су првенствено због деце. Њихова намена ћ0е се, реформом образовања и социјалне политике државе, временом мењати.

Директор Центра дневних боравака у Београду Рајко Марин, сматра да ће и смештај одраслих лица, све више доћи до изражаја, јер ће новим системом образовања деца бити обухваћена школовањем и оспособљавањем.

Само нешто више од 1.100 малишана са сметњама у развоју има могућност да организовано, корисно и креативно проводи време у дневним боравцима, а има их око 45 хиљада широм Србије.

Да тај број деце не буде већи, потребно је развијати услуге подршке родитељима у окружењу у којем живе.

Циљ кампање коју, заједно са УНИЦЕФ-ом и Министарством рада, а уз финансијску помоћ италијанске Владе, води РТС, јесте разбијање предрасуда и страхова и укључивање деце са сметњама у друштво.

Када су деца са сметњама у развоју искључиво усмерена на укућане, усамљеност им је чест сапутник. Захваљујући дневним боравцима, у којима упознају нове другове, стичу разне вештине и знања, и њихов живот добија нови смисао.

Анка Јовић каже да је штета што овако друштво није постојало пре пет или шест година. "Ја бих сигурно нашла посао и могла би оставити дете како би обезбедила егзистенцију за породицу", навела је Јовићева.

Живана Филиповић истиче да је њена девојчица већ навикла са друштвом и да код куће не воли да остаје.    

Рад оваквих боравака финансира се из донација, новца који издвајају родитељи и пара из општинских буџета. У неразвијеним општинама, често се доводи у питање њихов опстанак.

Снежана Милојковић, директорка Центра за социјални рад Лесковац каже да је највећи проблем недостатак средстава.

"Нови закон о социјалној заштити је одлучио и дефинисао да ће становање уз подршку и услуга које омогућавају излазак деце из установа, бити финансиран из републичког буџета", рекла је Сузана Пауновић из Министарства рада и социјалне политике.

Развој услуга социјалне заштите неопходан је да деца са сметњама у развоју не би, због изостанка подршке, морала да буду смештана у институције система.

Често се, међутим, инклузија не примењује у пракси. Да што више малишана са сметњама у развоју буде укључено у друштво, циљ је кампање коју са УНИЦЕФ-ом и Министарством рада води наша кућа, уз подршку италијанске Владе.

Деца међусобно најлакше нађу заједнички језик и свака разлика међу њима брише се кроз игру и учење. За малишане са сметњама у развоју, која су углавном усмерена само на своје родитеље и стручњаке који им помажу у одрастању, много значи да их прихвате њихови вршњаци.

Према речима мајке Биљане Ранковић напредак је у социјалној интеграцији и комуникацији са другим људима односно својим вршњацима који вуку напред и доприносе да се дете боље осећа и функционише у редовном окружењу.

Родитељи углавном немају дилему да ли да дете упишу у редовну вртићку групу, свесни да је то за њиховог малишана најбољи пут ка осамостаљењу. Стручањаци и васпитачи оспособљени за рад са децом са сметњама у развоју, имају кључну улогу при прилагођавању таквог детета новој средини.

Васпитачица Тијана Бодирога каже да је јако важно да се деца припреме за прихватање детета са посебним потребама, и ако се то добро спроведе кроз различите активности онда нема проблема, јер је деци игра најбитнија.

У београдским вртићима око 210 малишана је у развојним групама. Оно на чему се инсистира јесте да што више деце са сметњама у развоју буде премештено у редовну вртићку групу.

Према речима градске секретарке за дечју заштиту Љиљане Јовчић најважније је да се разбију предрасуде, односно да се разбије страх код родитеља.

Тренутно 30 београдских малишана са сметњама у развоју иде у вртић са здравом децом. Њих десет, који су прошле године били у развојним групама, кренуло је у први разред.

Уместо улагања у институције за смештај деце са сметњама у развоју, за које су годинама издвајана знатна средства, држава ће убудуће више помагати родитеље и хранитељске породице.

Само љубав може да буде мотив за преузимање бриге о детету, коме је неко други подарио живот, а онда га оставио.

"Далеко од тога да је једноставно. Човек треба да процени своје мотиве, а мотив може да буде само љубав", рекла је хранитељка Виолета Јерко-Пресечки.

Према њеним речима, цела породица потпуно мора да буде укључена у хранитељство и цео свој живот мора да изврне на главачке, а то не може да се ради за новац. Стела Пресечки каже да подједнако воли и брата и сестру, и да брата воли као да јој је рођени.

Породица, средина подстицајна за децу

Многи малишани, нажалост, одрастају у домовима. Упркос труду који стручњаци у тим установама улажу у њихов одгој, психолози опомињу да деци ништа не може да замени породични дом.

Дефектолог Драгана Стевановић наводи да ће та деца боље напредовати и развити своје способости и едуковати се у раду са породицама него у некој од установа, јер је породица природна средина и она је јако подстицајна за децу.

До сада су хранитељи преузели бригу о 88 малишана са сметњама у развоју. Корак напред ка једнаким могућностима за сву децу јесу програми обуке родитеља за бригу о деци са Дауновим синдромом, умереном ретардацијом, бебама и за ургентно збрињавање деце у кризним ситуацијама.

Директор Центра за породични смештај Добрила Грујић рекла је да је значајно доношење новог Закона о социјалној забрани смештаја деце до три године у дом. Један од остварених разултата је да бебе, право из породилишта, ако не иду у своју породицу, иду у хранитељске породице.

Још 20 малишана из дома у Звечанској, припрема се за одлазак у хранитељску породицу, али прича тиме није завршена. Вртићи, школе и дневни боравци морају да буду доступни деци и родитељима, што је већ брига државе.

Циљ је да деца живе са својим родитељима, а да им буду доступне све услуге које им олакшавају живот и обезбеђује услове за добар раст и развој.

Само нешто више од 1.100 малишана са сметњама у развоју има могућност да организовано, корисно и креативно проводи време у дневним боравцима, а има их око 45 хиљада широм Србије.

Остали су упућени искључиво на своје родитеље, често без подршке друштва. Циљ пројекта је да се таква ситуација промени.

Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, сматра да ће то у великој мери помоћи општинама које су имале ове врсте услуга, али нису имале пара да их одрже.

Министар додаје да ће пројекат помоћи и успостављању ових услуга у оним општинама где то није било могуће због економске кризе.

Осим дневних боравака и становања уз подршку, развијаће се две нове услуге - помоћ и нега у кући и предах услуга за децу и њихове родитеље.

Јудита Рајхенберг, директорка Канцеларије УНИЦЕФ-а у Београду, каже да то значи да је дете са сметњама у развоју прихваћено у својој заједници, да може да похађа вртић, школу, дружи се са вршњацима, а иде на спавање са својом браћом и сестрама и уз мамину и татину причу за лаку ноћ.

Европска унија, која у овај пројекат улаже 3 милиона евра, до сада је за помоћ најосетљивијим категоријама становништва издвојила око 9,5 милиона евра.

Циљ социјалне политике ЕУ јесте да се за децу, посебно ону са сметњама у развоју, искључену из друштва и децу која живе у сиромаштву обезбеде сва права за нормалан живот, каже Адријано Мартинс, заменик шефа Делегације ЕУ у Србији.

За реализацију појединачних пројеката добијаће се између 200 и 400 хиљада евра, а општине ће учествовати са 10 одсто вредности пројекта.

У свакодневни рад са дететом, поред психолога, логопеда, дефектолога, требало би да буде укључен и нутрициониста.

Александра Ивановић, мајка детета са поремећејем у развоју, каже да је њено дете било здрава и напредна беба.

"Брзо је проходао и проговориом, а онда је све почело да се мења. Од треће године је почео да се повлачи у себе, избегавао је и разговор са родитељима који су у почетку мислили да је све то због поласка у вртић", објашњава Ивановићева.

"После низа тестова и испитивања, установљено је да има кандиду у цревима у огромном броју, да је настала јака инфекција, да му је графомоторика потпуно уништена. Невероватно је да је заборавио све што је знао", каже Александра Ивановић.

Родитељи који примете било какве проблеме, на пример да дете заостаје за својим вршњацима, или ако је хиперактивно или агресивно, треба што пре да се обрате стручњацима, али и да у рехабилитацији активно учествују.

"Дете у прелепом цртаном филму види прелепе боје, а стварност је сива. Има звук који је висок, јасан, тако да су речи маме неприметне. Има покрет, али пасивни, ни у чему не учествује", објашњава неуропсихијатар Милијана Селаковић и апелује да се треба играти са децом.

Третман и пре коначне дијагнозе

Професор Ненад Глумбић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију каже да рана интеревенција одсносно третман, не сме да се заснива на дијагнози.

"Не смемо чекати да се постави дијагноза и пропуштати читаве месеце и године. Дакле, третман се везује за сметње које дете има, за облике понашања, невезано са тим да ли дефинитивна дијагноза постоји или не и зато је важно да законска регулатива препозна улогу дефектолога, и да укључи што више специјалних едукатора и рехабилитатора у рад, пре свега у предшколским установама које омогућавају рани стимулативни третман ове деце", каже Глумбић.

На раст и развој деце, поред генетике, утичу и окружење, али и начин исхране.

"Потребно је избацити бели шећер, увести што више воћа и поврћа, риба, семенке, које су основни извор есенцијалних масних киселина. Наука је показала да су код деце са дислексијом, и немогућношћу одржавања пажње, есенцијалне масне киселине у недостатку", упозорава нутриционста Александра Мелић.

Морамо избацити из исхране пестициде, емулгаторе, који су врло присутни данас у прехрамбеној индустрији, и пред децом се не сме пушити.

Мајка са почетка наше приче каже да је њен син сада добро, има осам година и иде у школу.

Апелује на све да озбиљно схвате ране развојне поремећаје код деце који постају све чешћи тако да добијају размере епидемије.

Алексинац је једна од ретких средина у којима хранитељске породице удомљују децу са сметњама у развоју.

Јована из околине Београда је 11 пута рођендане прослављала са особљем и штићеницима Дома за лица ометена у развоју у Кулини, у коме је због теже менталне ометености била смештена од рођења.

Први пут ове године 12 свећица на торти угасиће у дому породице Пајкић у Алексинцу, која је недавно одлучила да јој пружи родитељску љубав и пажњу, коју до сада није имала.

За кратко време више од 100 породица из Алексинца и околине поднело је захтев за прихват деце без родитељског старања из установа социјалне заштите из целе Србије.

Збринуто је 70-оро малишана, од којих је половина са инвалидитетом.

Дом за свако дете

Иако се хранитељи најчешће одлучују за млађу, углавном здраву децу, житељи Алексинца кажу да им је близина Дома у Кулини, у којој одрастају малишани са менталним потешкоћама, помогла да се одлуче да баш њих удоме.

Љубиша и Марија се кажу да се нису двоумили када су, пре три године, у Звечанској упознали малог Часлава. Није их поколебало ни то што је због церебралне парализе био у инвалидским колицима.

Хранитељица Марија, која има одраслу кћер, била је уз Часлава када је неколико пута оперисан, а свакодневно је са њим на специјалној терапији.

Марија и њен супруг су били упорни да осмогодишњем малишану помогну и успели су, јер Часлав, који је однедавно ђак првак, данас, уз малу помоћ, хода сам.

Циљ кампање "Растимо заједно", коју са УНИЦЕФ-ом и Министарством рада и социјалне политике води РТС, јесте да се створи такав систем подршке у друштву који ће омогућити да деца са инвалидитетом, уместо у дому, расту у породици.

Пре две године, двадесетак малишана из дома у Кулини код Алексинца, пресељено је у Центар за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској 7 у Београду.

Тада је најважније било да се та деца одвоје од одраслих особа са сметњама у развоју и да им се обезбеде бољи и подстицајнији услови за раст и развој.

Директор Центра за заштиту деце у Звечанској Зоран Милачић истакао је да интензивно раде на приближавању природне породице тој деци и на успостављању контакта.

Милачић је рекао да је неопходно да деца у почетку проведу викенд са својом биолошком породицом и да се, уколико постоје услови и жеља породице, у њу једног дана врате.

Важна улога биолошке породице

Иако су неке везе између родитеља и деце поново успостављене, ниједно дете, нажалост, није враћено у биолошку породицу, упркос упозорењима психолога да деца драматично трпе када не живе са родитељима.

Према речима психолога Љубише Јовановића, запослени се у установи труде да деци обезбеде што боље услове, али да је то немогуће.

Он истиче да деца због тога доста трпе и да имају додатно заостајање у развоју, које није само производ издвајања из породице, него и привременог боравка у институцији.

Јудита Рајхенберг, директорка Канцеларије УНИЦЕФ-а у Београду, објашњава да је прва ствар препознати кључну улогу породице, друго да заједница треба да прихвати и пружи подршку породици. Као треће, Рајхенбергова наводи да систем треба да финансијски подржи такву породицу.

Држава је до сада издвајала знатна средства за смештај деце у институције система. Није се много улагало у развој саветовалишта, дневних боравака и других сервиса помоћи родитељима да своје дете одгајају на најбољи начин.

"Парадокс је да није било механизама и средстава да се помогне биолошким породицама", рекао је Расим Љајић, министар рада и социјалне политике.

Љајић је истакао да се ради на промени редоследа потеза и да се пружа финансијска подршка биолошким и природним породицама, али и да се афирмише хранитељство.

Последица досадашњег система је више од хиљаду деце са сметњама у развоју у установама социјалне заштите. За неке од њих више и нема другог решења.

Меморандум о сарадњи потписали су генерални директор РТС-а Александар Тијанић, министар рада и социјалне политике Расим Љајић и директорка Канцеларије Уницефа у Србији Јудита Рајхенберг. Кампању је финансијски подржала и Влада Италије.

Рајхенбергова је истакла да је медијска кампања прича о партнерству које је потребно на свим нивоима, како би створило окружење и друштво у којем свако дете може да развија све своје потенцијале.

Према њеним речима, РТС даје добар пример одлучношћу да у значајан део свог програма укључи теме које се тичу друштвеног укључивања деце са сметњама у развоју и потребе подршке њиховим породицама.

РТС ће, током два месеца, у ударним терминима и у најгледанијим и најслушанијим емисијама на Првом програму телевизије, укључујући и термин пре Дневника у 19.30 и у другим информативним емисијама, бесплатно емитовати видео-спотове и радио-џинглове.

Поред осталог, биће емитован и кратки документарни филм о деци са сметњама у развоју, а у најгледанијим информативним и образовним емисијама биће укључена питања деце са сметњама у развоју и потребе за подршком њиховим породицама.

Министар Љајић нада се да ће кампања утицати на подизање свести и рушење баријера.

Амбасадор Италије Армандо Варикио верује да је пројекат знак велике важности коју Италија придаје развоју друштва, нарочито оној компоненти која се огледа у томе да сви у друштву подједнако буду учесници и да нико не буде искључен.

Циљ кампање је унапређење социјалне укључености и поштовање људских права за све грађане, а нарочито за децу.

Крајњи циљ јесте да се створи такав систем подршке у друштву који ће довести до тога да деца са инвалидитетом, уместо да буду смештена у дом, расту под окриљем породице. Основни предуслов за то је финансијска и свака друга подршка државе и друштва биолошкој породици.