Pravo na sutra-Samo čovek

Mnogi humanisti ne odustaju od stava da su ljudi u suštini dobri, pa vođeni tom zapitanošću i ovaj put tragamo za odgovorima.
Posle dvadeset godina, Marija Novaković iz Prištine, vraća se u svoj stan u ovom gradu, koji je uzurpiran posle njenog odlaska 1999. godine.

Njen povratak završnica je dvodecenijske agonije. Marijina razdvojenost od supruga i dvojice sinova, podrška nekih divnih ljudi, ravnodušnost nekih drugih, more suza i neprospavane noći zamenile su pravi život.

Agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine iz Prištine, obavestila je Marijinu zastupnicu Gordanu Đorić, koordinatorku Udruženja „Avenija", da može preuzeti ključeve stana. To je Marijinu porodicu i prijatelje obradovalo, ali gumicom se ne može izbrisati agonija koju je prošla.

Posle svega preostaje i završni čin egzistencijalne bitke. Marija Novaković je pre ratnih dešavanja i napuštanja Prištine, bila zaposlena u tamošnjem vrtiću „Đurđevak", kao vaspitačica. Od kada se prošle godine vratila u zavičaj, pokušava da ostvari svoje radno pravo. Vrtić je izmešten u Gračanicu, a uslovi za radno angažovanje vaspitača su promenjeni, pa to dodatno komplikuje njenu inače tešku poziciju.

Marijina istrajnost u ostvarivanju prava i nagoveštaj da je pravda dostižna, vodi nas ka još jednoj posebnoj osobi. Koja sanja i ostvaruje svoje snove. Mila Mihajlović, mlada pesnikinja iz Rabovca, iz okoline Gračanice, dobitnica je nagrade „Pegaz" za svoju prvu zbirku pesama „Večni trag". Nagrada joj je dodeljena na godišnjicu osnivanja Književne omladine Srbije.
I nakon više od veka, Nušićevo „Sumnjivo lice" ili „Sumljivo lice", sa Lj, kako ga je prištinsko Narodno pozorište ovoga puta postavilo, u režiji Milana Neškovića, nagoni na smeh. I naravno, uz nemalu dozu gorčine, kada shvatimo da se ništa nije promenilo za sto i više godina.

Dramaturškinja Maja Todorović i reditelj Nešković, postavljajući Nušića sa glumcima Narodnog pozorišta u Prištini, sa sedištem u Gračanici, postavili su jedno pitanje, zapravo dva: možda se u narednih sto godina nešto promeni? Ili samo neko treba da ugasi svetlo?
Samo nebo zna. A, samo bi valjalo biti i ostati Čovek.
Urednica i autorka: Tatjana Manojlović