Trag u prostoru- Skup malih priča

Išli smo na planinski masivu Stolova koji je, osim po stoletnim šumama, proplancima i mirisnim narcisima, prepoznatljiv po još jednoj nesvakidašnjoj atrakciji - krdu od pedesetak konja koji decenijama lutaju i opstaju na ovoj planini. Posetili smo i azil za konje "Staro brdo" u kome danas 11 konja, dva magarca i mnoštvo pasa, mačaka i drugih životinja provode svoje mirne dane. Mnogi od njih u Azil su došli izmučeni i bolesni da tu nađu mir i spokoj.

Otišli smo i na Pešter, to gotovo neistraženo, magično lepo i pomalo divlje Peštersko polje, za koje kažu da lepotom i bogatstvom prevazilazi nacionalne okvire. Ovde je i hranilište za bele rode, u vreme kada se sele u tople krajeve. Jedino je gnezdilište eje livadarke u Srbiji, pored onog na severu Vojvodine. Tu ćemo videti i vidru i vuka, ali mnogi će reći: ko nije video bivolicu taj nije bio na Pešteri.

U Tarašu, selu koje je samo dvadeset kilometara udaljeno od Zrenjanina i četrdesetak od Novog Sada, u srcu Banata, na levoj obali Tise, čekali smo da proleće najavi jedna roda. Zovu ga Prvoje i svake godine, iz nekih daleki krajeva, stigne prvi u Taraš. Taraš ima 42 gnezda, a nemačka Fondacija za zaštitu prirode "EuroNatur" proglasila ga je za petnaesto Evropsko selo roda.

Mokrin je selo o kome je najlepše maštao i pisao Miroslav Mika Antić. Pamte ga i kao tvorca legende o nastanku imena njihovog sela. Legenda kaže da su prvobitni stanovnici za rascvetale lokvanje na jezerima mislili da su to "mokri krinovi", pa je tako nastalo ime Mokrin. Gusani se u Mokrinu tuku od pamtiveka. Na primedbe ljubitelja životinja da se radi o surovom sportu i povređivanju životinja, Mokrinčani kažu da su se i pre 100 godina guskovi tukli na ulici i tući će se, s njima ili bez njih. Nema tu krvi. Ima mnogo navijačke graje. Slomljen ponos i poneko očupano pero je sve što može da se izgubi.

I mokrinski guskovi, i vojvođanski salaši, tamburice i tamburaši, sve to i još ponešto stalo je u emisiju "Skup malih priča".

Autorka emisije Svetlana Vukmirović