Право на сутра-Тамо где сунце најлепше сија

Чини се, нигде као на пољима косовским и пољима метохијским, не осећа се та носталгична љубав и везаност прожета патњом оних који су отишли и оних који су остали.

Сестре Гроздана и Љиљана у Ораховац долазе спорадично, тек да сету на тренутак одагнају... У овом метохијском граду је до 1999. године живело три хиљаде Срба, а сада око три стотине и то у неколико уличица око цркве.

Велику Хочу све чешће походе организоване групе туриста. Највише је оних који су са простора Косова и Метохије отишли тражећи безбедније место за живот.

Породица Петровић се генерацијама бави производњом вина врхунског квалитета, по коме је познат читав овај крај. О останку на земљи прадедова немају дилему ни најмлађи чланови породице.

Јозефина је једина жена у Грачаници и околини која се бави таксирањем. У средини где се традиционални модели тешко мењају она подстиче радознале погледе, али и помера границе. И не само то, својим фото-апаратом бележи и оставља траг о животу овдашњем онако како га она кроз објектив види, о људима, догађајима и драгоценом историјском наслеђу...

У цркви посвећеној Светом цару Урошу, по коме Урошевац и носи име, сваког 11. септембра обележава се празник Усекованије главе Светог Јована Крститеља. У новије време то је дан окупљања, дан када се срећу они који су расељени и они који су остали да живе у Урошевцу.

Да ли је теже онима који су отишли или онима који су остали? Тешко питање... Претешко свима... Љубав је огромна, то је несумњиво.

Ауторка и уредница емисије: Татјана Манојловић