Право на сутра- Искушења Колективних центара

Последица дугогодишњег живота у тесним собама колективних центара, у оскудици и сиромаштву јесу апатија и безвољност. Oви људи више не верују у могућност достојанственијег живота. Стамбено насеље које ниче пред њиховим очима - требало би да их охрабри.

Милан Јањић свакодневно одлази на градилиште, где у оквиру новог стамбеног комплеса ниче и његов нови дом. Његова породица и стотинак оних који у колективним центрима на обронцима Шар- планине проводе живот током последњих двадесетак година, већ на јесен требало би да се, тик испод падина Брезовице, напокон скуће.

Милан је имао 16 година те 1999. године када је са мајком током бомбардовања из Урошевца расељен у одмаралиште "Јуниор". До данас је његов дом собица од девет квадратних метара. У међувремену је стекао инжењерско звање, оженио се, ту су се родила његова деца...
Иако је од последње колоне избеглица из бивших југословенских република прошло више од 20 година и скоро толико од када је велики број људи привремено расељен из бројних косовскометохијских градова и места, на овом подручју још егзистира неколико колективних центара у којима живи немали број људи без сазнања када ће пронаћи свој кров над главом.
Кров над главом не мора бити гаранција срећног живота, али је најмање што ствара услове за достојанствен живот. Ускоро би то требало да имају и сви расељени и они са статусом избеглица на простору Косова и Метохије.

Ауторка и уредница: Татјана Манојловић
Редитељ: Бојан Воркапић

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво