Читање слика: Злато у оку

Он се супротставља свима: Маљевичу, руској авангарди, Плавом јахачу, Кандинском, Мондријану, Татљину, Дишану, Бојсу, Ворхолу...

Занемарујући разлике међу њима, он их истим оштрим тоном, и истом аргументацијом, оптужује за исте кривице. Међутим, битно је нешто друго. То што се Србиновић обрушава на шампионе авангарде не значи да је његово сликарство негација модерности као такве: оно је негација модерности као белог у белом. Он се њима не супротставља зато што је противник модерних идеја него зато што није задовољан усмерењем, природом, обимом и дометом њихове модерности. Он код њих критикује спремност да се задовоље лаким, провокативним и ефемерним. Он их оптужује да су уметност авангарде претворили у индустрију авангарде. Оптужује их да су доњу границу уметности спустили превише ниско, или, још горе, да су је сасвим укинули. Супротстављајући им Рубљова, Рембранта, Тарнера и Сезана, он не тражи да модерни сликар слика као Рубљов, Рембрант, Тарнер или Сезан, него тражи да се доња граница врати на ону висину на коју су је они подигли. Једном речју, Србиновић авангардисте и модернисте не критикује као традиционалиста, него их критикује као модерни сликар, који од авангардног и модерног тражи много више од онога што они нуде као ново и модерно.

Сценарио: Љубомир Симовић и Марко Караџић, камера: Бранко Пелиновић, монтажа: Тихомир Дукић и Марко Тисовец, режија: Марко Караџић

реприза, 15. мај у 01:49 и 09:49 

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво