Deset godina od Rambujea

Na mirovnoj konferenciji o Kosovu, koja je 6. februara 1999. počela u dvorcu Rambuje kod Pariza, učestvovali su predstavnici vlasti u Srbiji i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfganga Petriča.

Početku konferencije prethodili su meseci "šatl diplomatije" američkog diplomate Krisa Hila, nakon koje je usledilo objavljivanje predloga mirovnog sporazuma, na čiji su sadržaj ozbiljne primedbe imali i Beograd i kosovski Albanci.

Ceremoniji otvaranja su, osim delegacija Srbije i kosovskih Albanaca. kopredsednici konferencije Iber Vedrin i Robin Kuk, trojica posrednika, a skup je, zvanično otvorio tadašnji francuski predsednik Žak Širak.

"Pozivam vas da omogućite da snage života trijumfuju nad silama zla. Svet vas posmatra i čeka. Retki su momenti kada je istorija u rukama samo nekoliko ljudi. To je slučaj danas kada ste zauzeli mesta za ovim pregovaračkim stolom", rekao je tada Širak.

Prema opštoj oceni, ambiciozno zamišljena i pompezno najavljena mirovna konferencija u Rambujeu, bila je zakazana prerano i bez adekvatne pripreme, te je unapred bila osuđena na neuspeh.

"Tekst sporazuma iz Rambujea, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao je provokaciju, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument koji se nikada nije trebao pojaviti u toj formi", rekao je nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer londonskom "Dejli telegrafu" juna 1999. godine.

Albansku delegaciju činili su: Azem Sulja, Bajram Kosumi, Bljerim Šalja, Bujar Bukoši, Edita Tahiri, Fehmi Agani, Hašim Tači, Hidajet Hiseni, Ibrahim Rugova, Idriz Ajeti, Jakup Krasnići, Mehmet Hajrizi, Ram Buja, Redžep Ćosja, Veton Suroji i Džavit Haliti.

Srpsku delegaciju predvodio je Ratko Marković, a u njoj su bili i Vladan Kutlešić, Nikola Šainović, Vladimir Štambuk, Vojislav Živković, Guljbehar Šabović, Zejnelabedin Kurejši, Faik Jašari, Sokolj Ćuse, Refik Sinadinović, Ibro Vajt, Ljuan Koka i Ćerim Abazi.

Nakon punih 17 dana natezanja u dvorcu pokraj Pariza i svega jednog zajedničkog susreta dve delegacije, kosovski Albanci su, uprkos snažnom otporu predstavnika Oslobodilačke vojske Kosova, načelno prihvatili sporazum. 

Kontakt grupa odlučila je da se pregovori o rešenju kosovske krize nastave 15. marta u Parizu.

Tadašnji šef delegacije Vlade Srbije na pregovorima o Kosovu Ratko Marković izjavio je da sastanak u Rambujeu "nije dao rezultate, jer se nije pošlo od temelja, već od krova".

Delegacija kosovskih Albanaca, koju je na opšte iznenađenje ali i uz veliku podršku SAD predvodio do tada malo poznati šef gerilaca Hašim Tači, prihvatila je u načelu predlog sporazuma o rešenju kosovske krize koji je predložila Kontakt grupa.

Glavni razlog albanskog pristanka bio je ogroman pritisak SAD, ali i činjenica da je Srbija unapred odbacila Hilov plan rešenja kosovske krize. 

Delegacija Vlade Srbije, takođe, je načelno prihvatila predlog ali uz uslov da se ne dozvoli prolazak kroz zemlju trupama NATO-a i da međunarodne snage na Kosovu budu pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Naredna runda pregovora o Kosovu počela je 15. marta u Parizu, a okončana je neuspehom posle svega četiri dana. Dve delegacije su 18. marta potpisale različite sporazume.

Delegacija kosovskih Albanaca potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je državna delegacija Srbije potpisala sopstveni predlog političkog
sporazuma - Sporazum o samoupravi na Kosovu i Metohiji.

Ni u poslednjem pokušaju, 22. marta, specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk nije uspeo da ubedi tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića da prihvati sporazum o Kosovu i razmeštanje stranih trupa u pokrajini.

Neuspešne razgovore sa jugoslovenskim predsednikom pre Holbruka, imali su i međunarodni posrednici za Kosovo Boris Majorski, Volfgang Petrič i Kristofer Hil.

Dva dana kasnije, 24. marta, NATO-a je započeo bombardovanje SR Jugoslavije, što je posle 78 dana rezultiralo povlačenjem jugoslovenskih snaga sa Kosova i uspostavljanjem privremene administracije Ujedinjenih nacija u pokrajini.

Članovi dve delegacije samo su jednom zajedno sedeli za stolom a na čelu stola je sedela američki državna sekretarka Madlen Olbrajt.

Mediji su je tih dana predstavljali kao „novog Holbruka", koji je u Dejtonu pustio evropske diplomate da „se igraju" ne bi li zatim preuzeo palicu i rešio stvar.