Letnji Salcburg, tamo gde Austrija prkosi istoriji i kovidu

Kolektivne simbolike su čudna stvar. Što duže žive, tim izgledaju mlađe i vitalnije, čak i kad nastupaju kao otvoreni anahronizmi.

U tom kontekstu bilo je logično da će Austrija zatvoriti pozorišta, opere i koncertne dvorane, da će otkazati većinu festivala i turneja, zabraniti Uskrs, zatvarati crkve, da će kriminalizovati rukovanje i distancu ispod dva metra, ali da nikad neće otkazati Letnji festival u Salcburgu.

Da jeste, bio bi znak da je čitava nacionalna umetnost umrla od kovida i sad leži sahranjena na nekoj parceli za izuzetne doprinose u kulturi, pored nje ekonomski napredak prvi grobljanski sused.

Ipak, pompe nema. Od planirane mega-proslave stote godišnjice, sa nizom pozorišnih predstava, ekskluzivnih operskih premijera i koncerata, postala je mini-varijanta očuvanja nacionalnog ponosa.

Umesto uobičajenih 200 predstava, samo 90; umesto mesec i po dana trajanja, samo jedan mesec; umesto četvrt miliona posetilaca, samo 70.000. Igra se i svira u komadu, nema pauza, nema ćaskanja, nema demonstracije večernjih haljina, mahom bavarsko-germanski šik, razvijen iz skupog lokalnog dirndla.

Nije da svega toga nema uopšte, ali posetiocima je svakako oduzet legitimitet neobaveznog druženja. Oni znaju da je njihova obaveza da što pre prođu kroz predstavu i vrate se kući, onako kao što je obaveza svakog vozača da što pre prođe kroz raskrsnicu.

Ako se uzme u obzir da jedan deo posetilaca dolazi upravo zbog pauze, onda je jasno da je manifestacija u Salcburgu samo prkosno podizanje glave visoke kulture u uslovima ukalkulisanog rizika, a ne pobeda nad epidemijom.

Kod Salcburga je međutim u igri mnogo više od obične ekskluzivnosti ili elitnog pristupa umetnosti. Nije presudan ni ekonomski faktor, iako karte koštaju kao omanji auto. 

Stvar je u tome da je godina osnivanja Salcburških letnjih igara istovremeno momenat stvaranja austrijske nacije. Politička nacija je stvarana u Beču, ali je austrijska kulturna nacija rođena u Salcburgu. 

Uverenjima do nacije 

Pre tačno jednog veka, 1920, dva austrijska Jevrejina su došla na ideju da osnuju letnji festival gde bi se kulturni, obrazovani i bogati tešili zbog poraza u ratu, raspada države i usput sasvim didaktično navikavali da budu Austrijanci, a ne više Nemci. Da se odrode i ponovo rode kao nešto drugo, a da im nije žao.

Igre u Salzburgu su od samog početka bile nešto kao propagandni kazan gde se kuvala mlada državnst jednog starog naroda. Nekad to, a nekad veliki trenažer za vožnju kroz germansku istoriju s ciljem raspodele kulturnih toposa. Svakom svoje: Nemci su od pre imali Bajrojtske letnje igre gde se izvodio Vagner, Austrijanci su sad osnovali salzburške gde će se svirati Mocart. 

Austrougarska se raspala, Slaveni i Mađari su otišli i odneli teritorije, a u zemlji su ostali samo Nemci, koji čak nisu smeli ni da se zovu Nemci. Za jedan kratki momenat su se čak priključili Vajmarskoj Nemačkoj, ali su ih pobedničke evropske diplomatije brzo isterale odatle. 

Srbi su do te mere skloni da oplakuju vlastite poraze, da im promaknu mnogo drastičniji primeri, na primer to da su Austrijanci evropski prvaci u gubitništvu! 

Tehnički izazov nije bio samo u tome da se stvori austrijska nacija i polepi kohezivnom snagom kulture i umetnosti, već da se pripadnici te nove nacije zadrže unutar tog okvira, da ne beže opet Nemcima, ni fizički, ni mentalno, ni emotivno. U to ime je trebalo nešto izmisliti, ne bi li se nekadašnja politička integracija zamenila kulturnom. 

Tu dolaze u igru književnik Hugo fon Hofmanstal i pozorišni reditelj Maks Rajnhart sa idejom o Letnjim igrama u Salcburgu. Klica iz koje se ta manifestacija razvila je Rajnhartova režija Hofmanstalovog teksta "Jederman", u prevodu svaki čovek, bilo koji čovek, čovek uopšte.

Hofmanstalova priča je jednostavna: Smrt dolazi po čoveka koji je zaboravio da je smrtan. Slično Geteovom Faustu, jer su i jedan i drugi posezali u srednjevekovno književno nasleđe koje tematizuje borbu grešnog tela i besmrtne duše. 

Ali tu sličnost prestaje. Faust prodaje dušu za znanje, pa se vremenom razvio u simbol prosvetiteljstva i društvenog napretka. Za razliku od njega, Jederman je ostao umotan u katolički misticizam Srednjeg veka, osvežen dahom Renesanse, pa zatučen barokom.

Za Fausta je smrt poraz, za Jedermana pobeda. Ne odmah, naravno, on se jadan bori, ne da se, traži saputnike za umiranje. Uz to je i bogat, živi udobno, što znači da već u startu nije "bilo koji čovek". Ali onog trenutka kad se pomiri sa ishodom, Jederman ponizno prihvata smrt kao radost.

"Šanšu sindrom": Umreti je roditi se 

Ironija Salcburških letnjih igara je u tome da su one kao simbol života i vitalnosti austrijske nacije ispletene oko glorifikacije smrti.

Isti simbolizam koji je delovao 1920 godine u odnosu na raspad zemlje, deluje i sada u pandemiji kovida, tako što se nemirenje sa smrću slavi kroz tradirane narative o poniznom prihvatanju smrti.

U popularnoj kulturi televizijskih serijala je taj mehanizam poznat kao "Šanšu sindrom", navodno proročanstvo iz nepostojeće "Proto-Bantu civilizacije". Onaj ko "šanšu"/umire, taj se ustvari rađa. 

"Šanšu" je vic pop-kulture, ali vrlo dobar kao pojam da objasni simboliku umiranja/rađanja u modernim sekularnim društvima, tamo gde ona ne žele da se to objašnjava religioznim matricama uskrsnuća, ili, čak i kad žele, gde svako pozivanje na nebeske hijerarhije završava kao metafora. 

Salcburški letnji festival je takav "šanšu" momenat u austrijskoj nacionalnoj samosvesti.

Kao centralni topos festivala, "Jederman" govori jezikom religiozne mistike iz vremena dubokog pre-Prosvetiteljstva, ali svejedno prenosi poruku sekularne euforije: Sve će biti u redu. Kad ovo prođe, sve će biti isto kao što je bilo, i svako će biti na svom mestu, bogati će i dalje biti bogati, a siromašni siromašni. 

U taj ambivalentni model rađanja/umiranja i umiranja/rađanja dobro se uklapa i tema Handkeovog najnovijeg komada "Zdenek Adamec", čija je premijera u utorak, četvrtog avgusta, u režiji Friderike Heler iz Berlina.

Zdenek Adamec je jedan od šestorice mladih Čeha koji su izvršili autodafe na Venceslavovom trgu u Pragu, tačno na mestu gde se zapalio Jan Palah. Ali, Palah se polio benzinom i zapalio 1969 u znak političkog protesta zbog sovjetskog slamanja Praškog proleća. Adamec se zapalio 2003. u znak sećanja na Jana Palaha. 

Palah je umro zbog komunizma, Adamec zbog Palaha. Palah kao tragedija, Adamec kao zastrašujuća farsa u jednoj od patoloških epizoda popularne „šanšu" kulture. 

Kulturna javnost s nestrpljenjem očekuje da vidi, svejedno da li na licu mesta ili ispred televizora, kako je Handke obradio slučaj Zdeneka Adameca. 

Nacija kulture pozdravlja osnivače

Koliko je austrijska nacija kulture zahvalna Hofmanstalu i Rajnhartu, koji su joj dali u ruke malu arhivsku mašinu nacionalne samosvesti?

Reklo bi se, vrlo su zahvalni, ali više njima kao simbolima, dok su kao realni ljudi obojica prošla loše. 

Hugo fon Hofmanstal (1874 - 1929) je bio duboki vernik, konzervativan i patrijarhalan, sklon katoličkom misticizmu, Franjevac-laik. Pradeda je bio Isak Lev Hofman, bogati jevrejski industrijalac koji je postavio temelje proizvodnje svile u Austriji i za to dobio orden od cara. 

Isakov sin, dakle deda pisca Hofmanstala je prešao na katoličanstvo i germanizovao prezime. Nije bilo iskrenijeg katoličkog vernika od Huge fon Hofmanstala, ali je svejedno i od prijatelja i neprijatelja bio shvatan kao "jevrejski intelektualac", samo s drugim predznakom. Oženio se Jevrejkom, koja je još pre braka prešla na katoličanstvo. 

Tehnički, po kasnijem nacističkom računanju, Hugo bi bio "1/8 Jevrejin". Hofmanstal je umro pre nego što je mogao da proverava kako bi ga nacisti tretirali, ali po onome kako je prošla njegova porodica sigurno ne bi dobro. Supruga i dvoje preživele odrasle dece su emigrirali posle dolaska nacista na vlast 1938, otišli za Englesku i Ameriku i nikada se više nisu vraćali. Sva porodična imovina je konfiskovana minut posle Anšlusa. 

Maks Rajnhart, rođen Goldman (1873 - 1943) potiče iz porodice sitni jevrejskih trgovaca iz Mađarske. Rajnhart je legenda nemačkog i evropskog teatra, modernizovao je pozorište, uveo ga u dvadeseti vek, bio je reditelj i pedagog. Još pre Anšlusa, Rajnhart je emigrirao za Ameriku i nikada se nije vratio. 

Kad je sahranjen u Njujorku 1943, porodica je to posmatrala kao "prelazno rešenje", čak i pored jevrejskog običaja da nema premeštanja posmrtnih ostataka. Ali na kraju, kad su sve sabrali i oduzeli, a pre svega uvažili želju samog Maksa Rajnharta da ga ni mrtvog ne vraćaju u Austriju, ostao je zauvek na jevrejskom groblju u jednom od Njujorških predgrađa. 

Iz emigracije, Rajnhart je pisao vladi u Berlinu: "Vaša odluka da me isterate iz nemačkog teatra mi naravno teško pada. Ali ja nisam samo izgubio plodove iz skoro četiri decenije rada, izgubio sam i zemlju. Izgubio sam svoju domovinu."

Očito, Hofmanstal i Rajnhart su 1920 u Salzburgu postavili temelje austrijske kulturne i nacionalne samosvesti, ali ona se nije uhvatila odmah i direktno, ve tek postepeno, tek posle Drugog svetskog rata. 

Za razliku od mnogih kulturnih institucija Prve austrijske republike (1918-1938) koje su nacisti preuzeli i arijenizovali i koje su se posle 1945 našle u situaciji da preispituju taj period vlastite istorije, Salcburške letnje igre nisu imale taj problem.

"Jederman", tekst koji je napisao jevrejski Franjevac Hugo fon Hofmanstal, je ukazom Ministra propagande Jozefa Gebelsa odmah skinut s programa, a ostatak Festivala razbijen. Bez "Jedermana", Salzburške letnje igre su samo bogata seoska zabava na južnoj periferiji Bavarske.

Jederman tako nikad nije postao nacista. Čini se ipak da taj delom mistično religiozni, delom renesansni tip glorifikacije kulture i umetnosti, koji su postavila dva austrijska Jevrejina nije bio tako jednostavan za ideološko preuzimanje sa strane nacističke propagande.

Igrati "Jedermana" je stvar časti u nemačkom govornom području. Igrali su ga Kurt Jirgens, Maksimilian Šel, Klaus Maria Brandauer, Gert Fos, Peter Simonišek, Nikolas Ofcarek, ove godine, ni blizu njima, Tobias Moreti.

Njegovu "Bulšaft", koja teško razočara Jedermana kad odbije da ga prati u grob, su takođe igrala velika imena - Senta Berger, Marta Keler, Birgit Minihmajer, Štefani Rajnšperger, sada prvi put Karoline Peters. Poslednje dve glumice su gostovale u Kulturnom dnevniku RTS-a, Rajnšperger je čak neko vreme živela i išla u školu u Beogradu.

Stoti put se podigla zavesa ispred Hofmanstalovog i Rajnhartovog "Jedermana". Osim što nema zavese - komad se igra na trgu, ispred katedrale, na najvećoj otvorenoj bini u nemačkom govornom području, koja prima dve ipo hiljade ljudi. 

Sada ni hiljadu, ali prkosnih. Ako iz Salcburga krene neki klaster kovida, biće to jurnjava preko granica, generacija i klasa.