"Nova pohvala granici" – kakvo će društvo ostati posle pandemije

Pojam granice je u epidemiji koronavirusa dobio potpuno nove dimenzije. Misli se na granice u najširem smislu – na državne granice, na opštinske granice, na granice između demokratskih i autoritarnih sistema, na granice između efikasnih i neefikasnih zdravstvenih sistema. Na etičke i etničke granice, na biološke granice između polova, na granice iz društvenih normi, na granice između i unutar simboličkih sistema.

Konačno, na granice koje presecaju prostor u kome se donosi odluka koji je život vredniji, a koji ne, tamo gde vlada moderna državna eugenika koju su sve do pre nekoliko dana zastupale isključivo dve države, Velika Britanija i Holandija.

Dok su se sve ostale evropske države odlučile na zaštitu svih godišta, Velika Britanija i Nizozemska su na početku epidemije stajale na stanovištu da ne treba učiniti ništa: neotpornija populacija će umreti, mlađi preživeti i preko "imuniteta krda" osigurati široku otpornost na koronu.

Sve su to granice o kojima piše univerzitetski profesor iz Beča Konrad Paul Lisman, najveći živi austrijski filosof, u eseju pod naslovom "Nova pohvala granici". Tekst je objavljen u Spektrumu, subotnjem podlisku austrijskog dnevnika Prese. Lisman u njemu opisuje društvo i kulturu koje će izroniti na kraju pandemije korone.

Kakva će biti Evropa kad sve ovo jednom prođe, pita se Lisman i odgovara: Biće to društva koja će naučiti da cene granice svakog tipa. 

Prvu "pohvalu granici" Lisman je napisao pre četiri godine i odnosila se na migracionu krizu.

Odatle dolazi naslov o "novoj pohvali". Čitaocima RTS-a i ovog puta dajemo na uvid prevod Lismanovog eseja u celosti:

Nova pohvala granici

Kako se vremena menjaju. Za svakog slobodoumnog, humanistički nastrojenog čoveka, granice su do juče bile uvreda. Jer granice ograničavaju slobodu kretanja. Primoravaju da se zastane ili tapka u mestu. Propisuju neaktivnost, strpljenje, čekanje. Granice odašilju signal: dovde i ne dalje. Granice su naporno dosadne. Granice se ne uklapaju u sliku jednog dinamičnog, ekspandirajućeg, mobilnog društva, koje ne samo da u mnogim oblastima ide do samih granica samoodržanja već bi i da ih prekorači.

Stav je bio da, ako granice postoje, onda moraju da padnu – između političkih zajednica i njihovih ekonomija, kod tehnologija i pravila ponašanja; svuda. Prihvatiti granice značilo je okovati samog sebe u lance. Kad mislimo o slobodi, mislimo da je bez granica.

Sad je odjednom praktično preko noći sve drugačije! Granice se ponovo definišu i povlače. Prelaz preko granice se strogo kontroliše ili zabranjuje. Ljudi se zatvaraju u uskom prostoru, fizički odvajaju od drugih. 

Fizičke granice između individua, istorijsko dobro podložno pregovorima, sad se podižu samorazumljivo u krutoj disciplini – jedan metar distance, još bolje dva. Virus ne samo da vraća sećanje na to šta granice zaista znače, već zorno pokazuje da odustvo granica nije uvek i nužno pozitivna vrednost. 

Kakvo temeljno saznanje da ima situacija koje vape za granicom! Brzo širenje virusa stoji u samorazumljivoj vezi sa globalnim putničkim saobraćajem, sa turizmom koji je prerastao vlastiti smisao, sa olakim skokom preko čitavih kontinenata. Shodno tome, novi doživljaji granice predstavljaju šok.

Granice: ono što nikad nije smelo da se vrati, vratilo se omniprezentno, odjednom unapređeno u ključni momenat svakodnevice. Mere koje preduzimaju sve države da zaustave Kovid-19, sveobuhvatna i radikalna ograničenja koja su nametnule ljudima, u suprotnosti su sa svim onim što nam je proteklih nekoliko decenija postalo sveto. 

Moderna se shvatala kao projekat palih granica, ne samo u smislu istraživanja, ispipavanja granica, ili pomicanja granica saznanja, već sasvim principijelno. Stanovište je bilo da su granice izgubile upotrebnu vrednost u vremenu nezadržive optimizacije i samooptimizacije čoveka, u epohi razularenih tržišta i beskrajnog strujanja robe, neumornog kretanja po vodi, zemlji i vazduhu, kontinuiranih struja kapitala, tehnologije i digitalne komunikacije.

I ideja ujedinjene Evrope je živela od patosa padajućih, nestajućih, napretkom obezvređenih granica. Pad Berlinskog zida, rušenje Gvozdene zavese, nestanak graničnih kontrola, Šengenski režim: sve su to bila iskustva bezgraničnosti, koja su određivala svest ovog kontinenta u prošlim decenijama.

Ali: najkasnije od migracionog talasa 2015. ponovo su oživele debate o starim i novim granicama. Pri tome su se u prvi plan manje gurali bezbednosno-tehnički, državno-pravni ili politički argumenti.

Naprotiv, u javnim raspravama je dominirala ontologija granice. U smislu, da li u svakoj granici principijelno leži nešto što prezire ljude, nešto nehumano, u krajnjoj liniji čisto zlo, čiji se povratak, ako uopšte, mora propratiti protestima i pobunama. Za mnoge su granice izgledale kao zli totem predaka.

Sad je odjednom sve drugačije. U staroj debati o tome kako izbalansirati konkurentske zahteve za više bezbednosti i više slobode, opravdana briga za očuvanje života se gurnula u fokus i očas ispreskakala sve postulate slobode.

Nove granice koje trenutno nastaju, tešnje povučene nego što smo ikad pre mogli da zamislimo, danas ne izazivaju nikakve proteste. U borbi protiv virusa, u pokušaju da se grupe visokog rizika sačuvaju od zaraze, granice se pokazuju kao neophodne za preživljavanje.

I to važi ne samo u odnosu na državne granice, već prema svim svim fizičkim i simbolički posredovanim prostorima u kojima se granice pojavljuju.

U ovoj krizi se pokazuje da su tradicionalne granice između nacionalnih država postale određujuće markacione linije. Zakon delovanja je na strani država, a ne na nadnacionalnim asocijacijama i institucijama.

Gde god se pogleda, menadžment krize leži na nacionalnim državama. Kada se radi o tome da svoj prostor kretanja suzi na minimum, čovek sluša uputstva nacionalnih i lokalnih vlasti. Kada se radi o tome da se iz inostranstva dovedu odlutali državljani, odjednom svako zna gde mu je domovina.

Da bitka protiv virusa, ako uopšte, može da se dobije samo na globalnom nivou, spada u paradoks trenutnog razvoja.

Ali šta je granica u svojoj suštini? Izvorno ništa više i ništa manje od jedne fizičke ili mišljene linije koja razdvaja dve stvari. Ko god je u stanju da primeti razliku u bilo čemu, taj u stvari saopštava da vidi jednu granicu; ko kod pravi razliku, povlači neku granicu. 

Jezikom filosofije, to znači da je granica uopšte preduslov da se nešto primeti i shvati. Kad bi sve bilo bezrazlično jedno, ne bi bilo ničeg da se vidi, da se identifikuje i ničeg da se sazna.

Svaki pokušaj da ono što vidimo obuhvatimo u nekom pojmovnom poretku, znači povlačenje granice. Svako saznanje počinje na isti način: ovo nije ono. Svaka definicija je povlačenje granice.

Nešto se razlikuje od nečeg drugog. Između ovog i onog prolazi granica. Zdrav i bolestan, inficirani i neinficirani, u karantinu ili van njega, u Tirolu ili u Bavarskoj: To su različitosti koje markiraju aktuelne granice. I samo ako te granice prihvatimo i povučemo, shvatićemo šta se događa i kakva je naša odgovornost delovanja.

Naša svest je akter i rezultat, uzrok i posledica takvog povlačenja granica. Niko još nije rekao "ja", a da time već nije povukao granicu između sebe i drugog. U boljim vremenima rado smo se igrali sa različitim identitetima i zamagljivanjem granica između njih. Poigravali smo se konceptima dionizijske bezgraničnosti i utapali u fantazije identiteta bez granica. 

Sada kad je postalo ozbiljno, granica određuje ono što jesam – ili sam pripadnik rizične grupe ili sam opasnost za druge. Granica između "ja" i bilo kog drugog, metar-dva nenaseljene zone razdvajanja, nadzirana socijalna distanca, sve je to u funkciji klasičnog sanitarnog kordona.

Linija razgraničenja spasava život. Karantin kao mesto maksimalno čuvanih mini-granica demonstrativno dovodi u fokus tu tako rado kritikovanu funkciju granice, čiju egzistenciju nas je bilo sramota da priznamo. Između njih unutra i onih napolju nema više fizičkog kontakta, sve je usmereno ka tome da se i najmanja mogućnost dodira ukine. Predstava da virtuelna komunikacija kompenzuje ta ograničenja je iluzija.

Granice, kako god su povučene, u svim onim oblastima u kojima ih srećemo, stavljaju nas pred prastari moralni problem: Was soll ich tun, šta treba da radim? To čuveno pitanje koje je Imanuel Kant računao u temeljne filosofske postulate, dobija pravu dramatiku tek u slučaju izbora, kad se formira u odnosu na neku granicu, blokadu ili zabranu.

Tek je božja zabrana da se jede voće sa Drveta saznanja dobra i zla navela ljude u raju da postave pitanje: šta da radimo? Bez zabrane, bez granice, to se pitanje ne bi postavilo. Gde je sve dopušteno, ništa se i ne događa. Granice sužavaju mogućnosti i time provociraju da se nešto pokuša, zamisli ili predstavi. One vode u protest, u znanje, u saznanje.

Granice izazivaju i vode ka prekoračenju granica. Mladi koji demonstrativno prkose tako što se dogovaraju za corona-parties i korona-žurke, zorno pokazuju upravo tu dimenziju granice.

Ali ako se granice i prekoračenje granica meusobno uslovljavaju, važi i obrnuto: Svako prekoračenje jedne granice povlači za sobom pitanje da li je možda bilo bolje i pametnije da je ta granica ostala intaktna.

Pozivi u monotono pastoralnom tonu da se ostane kod kuće i izbegavaju kontakti sa pripadnicima rizičnih grupa su jedna takva granica koju je bolje poštovati nego prkosno testirati.

Premalo se obraća pažnja da upravo u oblasti socijalnog života granice imaju funkciju zaštite. Svako pravilo, zakon i propis, svaki tabu, svako pravo predstavlja u stvari jednu granicu: dovde i ne dalje.

Granice u bukvalnom smislu ograničavaju naše delovanje i ponašanje. Na jednu zatvorenu državnu granicu, onako kako su momentalno ispresecale Evropu, čovek dođe i stane. 

Prekasno zatvorene spoljne granice EU sada smiruju svaki pokret i šalju putniku namerniku jednu jedinu poruku – vrati se natrag. Ako ta mogućnost još uopšte postoji.

Nova pravila ponašanja diktiraju distancu, koja sa svoje strane rađa istorijski potpuno nove forme pokreta – nikome da se ne približiš, ustukni na vreme, pravovremeno zastani, kad si u dilemi zaobiđi. Još se nikada nismo tako ponašali na ulicama i trgovima.

Akt humanosti

Ono što se kod uobičajenih kritika granica rado zaboravljalo, sada se otkriva kao njihov glavni zadatak. Granice, naime, imaju sposobnost da štite slabije.

Odbrana granica može da bude akt humanosti. U svetu bez granica uvek trijumfuju jaki. Izjava Fridriha Ničea da su granice izmislili slabiji, trebalo je da služi kao upozorenje onima koji su rušili granice. Snažnima i jakima ne trebaju granice.

Tu perfidnu logiku razobličava i stav nekih, iznesen potpuno iskeno bez cinizma, da virusu treba osloboditi što više prostora ne bi li se smirio. S obzirom na to da je pretnja virusa za mlade i i zdrave ljude mala, te da kao žrtve uglavnom padaju stariji i bolesni, treba odustati od mera zaštite.

Osiguravanje šansi onih koje je život obeležio, a smrt načela, ne stoji ni u kakvom odnosu prema pretećem slomu svetske privrede. Drugačije rečeno, hoće li slabiji živeti ili ne, ne određuje ritam oporavka civilizacije. Ali ti koji tako deluju, zaboravljaju da granice štite samo onda kada iza njih stoji moć koja ih osigurava.

Lisman misli na eventualni slom javnog reda i poretka do koga bi moglo da dođe ako se zdravstveni sistemi nekih zemalja, kao na primer u Velikoj Britaniji, slome pod pritiskom broja obolelih. Kina je za sada uspešno savladavala te opasnosti, Italija nije. U haosu nema državnih granica.

Granice su i dalje sveprisutne kao barijere, stubovi i ograde, kao kontrolni punktovi i tačke prelaska na zemlji, vodi i u vazduhu, u telu, srcu i glavi.

Granice definišu političke zajednice i državni suverenitet. Granice razlikuju ljude po socijalnim, kulturnim, religioznim, jezičkim, etničkim i medicinskim kriterijumima.

Granice kao pravila i norme upravljaju našim delovanjem. Unutar jezika granice osiguravaju jasnu misao i unapređuju saznanje.

Ali svaka granica izaziva mogućnosti svog poništenja, svaka u sebi nosi vlastiti nestanak, svaka u svom biću nosi zbunjenost i haos za čije je sprečavanje upravo stvorena.

I zato kad se približava granicama, gde god da su one povučene u stvarnosti i u misli, čovek to mora da čini sa oprezom.

Ta vrednosno kontroverzna figura granice nije u vremenima korone ponovo izmišljena, samo je u punoj ambivalentnosti podignuta u fokus kolektivne svesti.