Seks, laži i videotrake ili šta smo videli u seriji "Najjači glas"

Sinoć se završilo emitovanje serije "Najjači glas" čije je finale bilo uzbudljivo kao da gledamo neku vrhunsku fikciju a reč je o istinitoj priči koja govori o novinarima, ljudima kojima bi istina trebalo da bude na prvom mestu, a posao mukotrpan i temeljan, rečju dosadan.

Glavni junak serije, Rodžer Ejls, je međutim na "Foks njuzu" televizijsko novinarstvo pretvorio u formu zabave, svoje novinare u lutke a gledaoce u lakoverne sledbenike.

Dok su se na ekranu njegovi novinari nadmetali u konzervativizmu i porodičnim vrednostima, firma je iza scene bila pretvorena u leglo seksualnog zlostavljanja i njegovog zataškavanja.

Tom Makarti i Aleks Metkaf adaptirali su istoimenu knjigu Gebrijela Šermana, novinara koji se pojavljuje i kao lik u seriji, za mrežu "Šoutajm" koja je deo konkurentskog Si-Bi-Esa.

Međutim, ima ljudi u ekipi koji jako mnogo duguju samom "Foksu", među njima pre svih Set Mekferlejn u ulozi Ejlsovog vernog saradnika Brajana Luisa koju u jednom trenutku doživi grižu savesti i otkazuje mu poslušnost.

Da li je Mekferlejn kroz ovu rolu ponudio jedan meta-nivo, rekavši da ni on nema nameru da više bude deo "Foksa"?

Ne znam, uostalom ni ova medijska imperija nije više ono što je bila posle rasparčavanja tokom prodaje "Dizniju".

Ali ono što definitivno znamo jeste da je i "Si-Bi-Es" doživeo sličnu smenu na čelu kao "Foks njuz" kada je njihov čelnik Les Munves otpušten zbog seksualnog uznemiravanja.

Utaja istine 

Dok je Munvesova uloga u američkim društvenim procecima makar bila benevolentna, Ejlsova smena zbog seksualnog zlostavljanja liči na onu priču o hapšenju Al Kaponea zbog utaje poreza.

Posledice njegovog delovanja na celu naciju i školovanje čitave galerije medijskih manipulatora mogli su proći nekažnjeno da nekoliko žena nije diglo glas zbog seksualnog uznemiravanja.

Ovo je dovelo do tektonskog poremećaja i ne bih se čudio da je serija skandala u Holivudu, percipiranom kao nenaklonjenom Ejlsu, bila odmazda za način na koji je ovaj moćan čovek sklonjen sa scene.

Mekarti i Metkaf u seriji uspevaju da obuhvate period od osnivanja "Foks njuza" sredinom devedesetih do Ejlsove smrti tako što svaku epizodu vezuju za jednu ključnu godinu.

Primarne teme su naravno Ejlsove medijske strategije i njegov odnos prema ženama, kako supruzi Bet tako i brojnim zaposlenicama koje je ucenjivao na različite načine i seksualno uznemiravao.

Mekarti i Mekaf uspevaju da pronađu balans između ova dva elementa tako da svaki isprate do kraja.

Ejls je prikazan kao harizmatični džangrizavi cinik koji ipak veruje u konzervativno viđenje Amerike, iako njime povremeno svesno manipuliše u svoju korist.

Međutim, jasno je da Ejls kao vrhunski šoumen pre svega ne bi postigao sve to da nije verovao u ideje koje su zastupali njegovi mediji.

Iako Ejlsov slom koincidira sa Trampovim izborom na mesto predsednika, ova serija pokazuje njegov značajan uticaj na takav ishod.

Lojalnost odanima 

Ejls je prepoznao da se komodifikacija informativnog programa mora vršiti kroz njegovo ideološko profilisanje.

Kada je informativni program došao pod diktat tržišta, prvo od čega je odustao je interes javnosti.

U tim okolnostima, Ejls je prepoznao da gledanost neće doći iz obraćanja širokom krugu gledalaca, već naprotiv ideološki profilisanim ljudima koji će zauzvrat biti odani i neće menjati kanal.

Tako je "Foks njuz" uspeo da bude najgledaniji američki kanal decenijama.

Na ekran je doveo novinarke čiji je primarni atribut bio izgled Barbike, iako se mora napomenuti da su znale i svoj posao, a komentatori su bili harizmatični desni populisti koje je u političkim emisijama suočavao sa liberalima koje je namerno birao da izgledaju u skladu sa negativnim stereotipom i naređivao šminkerima da im ne brišu znoj.

Tako je u svakoj polemici njegov muževni favorit Šon Heniti delovao kao da ozbiljno školuje prepadnutog neuglednog sagovornika koji se nekontrolisano znoji.

Iza scene, Ejls je vodio ekipu mačo momaka koji su decenijama imali problematičan odnos prema ženama.

Firminim novcem je isplatio nekoliko svojih i O'Rajlijevih afera, a muškarci i žene na visokim pozicijama su podjednako obeshrabrivali žalbe pa čak i predlagali koleginicama da se povinuju Ejlsovim zahtevima.

Kada su Republikanci izgubili vlast posle izbora Baraka Obame, jedan od njihovih političkih savetnika se žalio da sada više mediji ne rade u službi partije, već obrnuto.

I Ejls je bio vodeća ličnost u tom trendu.

Njegovo prisustvo kod Republikanaca traje još od Niksona ali uticaj je vremenom toliko porastao da je Ejls prerastao iz onoga ko izveštava o događajima u onoga ko ih stvara.

Nije ni čudo da je u jednom trenutku kada je prevalio sedmu deceniju počeo pomalo da meša informacije i dezinformacije, zbilju i političke zamene teza odnosno podmetačine.

Profitabilnost konzervativne desnice

Nisam bio fan filma "Pod lupom" koji je proslavio Toma Makartija ali "Najjači glas" upravo jeste ona priča o novinarstvu na koju je taj film pretendovao.

Ovo je ozbiljna studija novinarstva pod kontrolom ideologije i biznisa dok je "Pod lupom" bio ipak samo prilično bajata idealistička priča o još jednoj grupi poštenih novinara koji su spremni da istraže tako organizovanu mrežu zločinaca kakvi su pedofili u rimokatoličkoj crkvi.

Ljudi poput Ejlsa su obesmislili filmove kao što je "Pod lupom" jer su do krajnjih granica relativizovali uticaj i značaj medija.

Ideologoja i biznis čine neraskidivu celinu u Ejlsovom slučaju. Na kraju krajeva, njegova ideologija je sama po sebi bila adut "Foks njuza" i učinila ga je najgledanijom, dakle i najprofitabilnijom mrežom.

Njen vlasnik Rupert Mardok je tu ideologiju tolerisao velikim delom jer je donosila novac iako je Ejls relativno brzo otišao bitno dalje od "desnog okvira" u kome je Mardok dotle bio.

Dakle, Mardok jeste bio desničar ali Ejls nije ilustracija njegove ideologije već njegove poslovne strategije i želje da zaradi novac.

Na kraju krajeva, Ejls je u svojim projekcijama koga će podržavati i kako će se baviti protivnicima otišao duboko antieltističkim, populističkim putem koji bi po definiciji morao ugrožavati Mardoka čiji je posao za glavne političke tokove.

Rob sopstvenih zavera 

Ejlsov odlazak u ideološki ekstrem pa i marginu nije srećom povukao za sobom i autore serije.

U prikazu njegovog života i rada nema elemenata teorije zavere iako je njegovo poimanje sveta njima obilovalo, naročito u poslednjim danima kada je Ejls više falsifikovao stvarnost sebi i svojoj supruzi nego gledaocima "Foks njuza".

Rasel Krou je senzacionalan u ulozi Ejlsa.

Možda njegova mičamovska fizionomija bezbrižnog boema više nije adekvatna za poziciju bioskopske zvezde ali i dalje je sposoban da psihološki izgradi lik i to ispod teške maske koju je verovatno bilo zastrašujuće naporno aplicirati svaki dan.

Tehnička složenost maske često navede glumce da svoju ulogu svedu na nivo imitacije, ali Krou nije upao u tu zamku.

Serija je precizno, izvanredno režirana, dinamična je u izlaganju priče što je pravo osveženje u ovom periodu "Pik TVa" gde su autori skloni da malo zanemare strpljenje gledalaca.

I što je najvažnije - ima svoje mesto u odnosu na anarhičnu HBO seriju "Naslednici" nastalu po scenariju izvanrednog britanskog komediografa Džesija Armstronga inspirisanom porodicom Mardok.

"Sit sam svega..." 

Bivši i aktivni novinari ostvarili su značajnu ulogu u istoriji Holivuda kao scenaristi, ali smo na prvi istinski važan film o novinarstvu čekali dosta dugo.

Možemo se naravno sporiti da li je već bivši novinar Bili Vajlder u filmu "Kec u rukavu" 1951. godine napipao tu pravu provokativnu priču o štampu, ili smo ipak morali da čekamo do "Svih predsednikovih ljudi" Alana Pakule iz 1976. koji i dan-danas pleni autorovim osećajem za političko i napeto.

U toj epohi Holivuda sedamdesetih nastao je i film "TV-mreža" Sidnija Lameta koji na briljantan način biva parafraziran u "Najjačem glasu" kada Ejls očajnički želi da se obrati naciji preko vlastite televizije, ali se to ispostavlja kao nemoguće.

U tom amoku pred neumitni slom, Ejls pokazuje da su mu se stvarnost i fikcija potpuni pomešali, da želi da prenese gestove sa filma u život, i da je na kraju krajeva on više bio šoumen nego njuzmen, pa je tako i pao, kao bludna holivudska zvezda bez mere a ne novinar.