Slavoj Žižek: Tajna pobede nad Trampom nalazi se u Evropi

Naravno, postoji samo jedan Tramp koji je u oba slučaja uradio istu stvar. U slučaju Severne Koreje primenio je ekstremni pritisak, uključujući ekonomske sankcije i vojnu pretnju, a isto je uradio i u iranskom slučaju nadajući se da će, pošto je upalilo u prvom pokušaju, ponovo doneti rezultate.

Da li će se to dogoditi? Šta ako je američka vlada svesna da pritisak na Iran neće doneti rezultate? Šta ukoliko se, sa Izraelom i Saudijskom Arabijom, pripremaju za rat protiv Irana?

Teško je spekulisati o posledicama ovakvog vojnog konflikta. Usredsredimo se na ograničenja koja nosi ovakav Trampov pristup: Da li će Tramp dobiti ono što mu sleduje? Pošto ni Kina ni Rusija ne mogu to da urade – zarobljeni su u istoj igri kao i Tramp i suštinski obraćaju se istom retorikom "Amerika (Rusija, Kina...) na prvom mestu".

Poslednja šansa

Samo Evropska unija može zadati odlučan udarac i novonastala situacija pruža ovom političkom bloku jedinstvenu šansu da se predstavi kao suverena snaga i deluje kao da je sporazum sa Iranom i dalje na snazi. Koristeći ovu šansu, francuski ministar finansija Bruno le Mer rekao je da bi se Trampovom predlogu da se EU pridruži američkoj politici prema Iranu morala suprotstaviti snažna i nezavisna evropska spoljna politika. "Moramo da radimo zajedno u okvirima Evrope kako bismo odbranili naš evropski ekonomski suverenitet. Da li želimo da budemo vazali koji povlađuju i skakuću kako bismo dobili pažnju?"

Zvuči dobro – ali postoji li u Evropi dovoljno snage i jedinstva da bi se tako nešto uradilo? Da li će nova istočnoevropska, postkomunistička linija (koja se proteže od baltičkih država do Hrvatske) podržati evropski otpor Americi, ili će pokleknuti pred SAD i na taj način još jednom potvrditi da je brzo širenje EU na Istok bila greška?

Stvari dodatno komplikuje činjenica da je Evropa preokupirana unutrašnjom populističkom pobunom, pokrenutom činjenicom da ljudi sve manje veruju briselskoj birokratiji, smatrajući je centrom moći koji nema demokratski legitimitet.

Rezultat nedavnih izbora u Italiji je da su, prvi put u razvijenoj zapadnoevropskoj državi, na vlast dospeli evroskeptični populisti. Uz to, povlačenje iz sporazuma sa Iranom predstavlja tek jedan od tri antievropska dela Amerike: Evropska unija se odlučno suprotstavila premeštanju američke ambasade u Izraelu, iz Tel Aviva u Jerusalim, a prvi hitac u trgovinskom ratu sa tri najveća trgovinska partnera bila je odluka da se podignu nameti na uvoz čelika i aluminijuma iz EU, Kanade i Meksika.

Drugi pogled

Iako većina nas sa naklonošću gleda na evropsku reakciju, ne smemo zaboraviti pozadinu američke odluke. Da bismo je shvatili, hajde da se okrenemo drugoj temi koja bi se mogla učiniti potpuno različitom: trenutnom haosu u SAD nastalom zbog naglog ukidanja emisije "Rozen" na Ej-Bi-Siju zbog rasističkog tvita zvezde tog programa, Rozen Bar.

U kolumni "Da li će odlaskom Rozen Bar američka radnička klasa nestati sa televizija?", Džoan Vilijams smatra da bi levica konačno morala da počne da sluša glas bele radničke klase. Ona lucidno primećuje da je ključni faktor u ovoj aferi prošao neprimećeno: ukidanje je "američkim televizijama uskratilo jedini pozitivan pogled na belu radničku klasu u poslednjih pola veka, odnosno od nastanka televizije".

Vilijams bezrezervno podržava izopštavanje Rozen Bar zbog rasističkih tvitova, ali i navodi da "rasizam nije jedina stavka u društvenoj hijerarhiji. Nepoštovanje prema beloj radničkoj klasi je deo paketa kulturnog nepoštovanja koji je otvorio put demagozima poput Trampa". Ona smatra da je nestanak bele radničke klase najjasnija indikacija nestanka američkog sna.

"Skoro svi Amerikanci rođeni posle četrdesetih godina prošlog veka zarađivali su više od svojih roditelja; danas se time može pohvaliti manje od polovine. Revolt koji je proizveo Bregzit i Trampa odraz je fabrika koje trunu, umirućih gradova i pola veka praznih obećanja. Oni koji su u ovom procesu izgubili jesu veoma, veoma gnevni, a Tramp predstavlja njihov srednji prst. Što više bude jedio obalske elite, naslađivaće se sve više njegovih sledbenika. Konačno, neko će ih primetiti."

I u tom svetlu treba sagledati Trampov rat taksama protiv najbližih saveznika: u njegovoj populističkoj verziji klasnog rata, Trampov cilj je da zaštiti američku radničku klasu (Nisu li radnici u crnoj metalurgiji simboli tradicionalne radničke klase?) od "nelojalne" evropske konkurencije i samim tim spase radna mesta u SAD. Zbog toga će sva negodovanja zvaničnika i ekonomista iz EU, Kanade i Meksika, kao i kontramere koje su predložili, promašiti cilj: dok oni slede logiku Svetske trgovinske organizacije o slobodnoj međunarodnoj trgovini, samo se nova levica, koja se bavi strepnjama zapostavljenih, može istinski suprotstaviti Trampu.

Na nekom dubokom i često nejasnom nivou, neokonzervativci smatraju EU za neprijatelja. Ovakva percepcija, koju kontroliše javni politički diskurs, dobija snagu u podzemnom i vulgarnom dvojniku, političkoj viziji koju gaje desničari, hrišćanski fundamentalisti u opsesivnom strahu od novog svetskog poretka (sa teorijama zavere poput one kako je Obama u tajnom paktu sa UN, pa će međunarodne snage intervenisati u SAD i sve istinske američke patriote potrpati u koncentracione logore...).

Suprotne ideje

Jedan od načina da se ova dilema razreši je hrišćansko fundamentalistička ideja, artikulisana kroz dela Tima le Haja i njegovih saradnika: da im se na više nivoa formira opozicija. Naslov romana Tima le Haja vodi u tom smeru: "Evropska zavera". Prema tome, istinski protivnici Amerike nisu muslimanski teroristi, jer su najobičniji pioni kojima manipulišu evropski sekularisti, istinske antihrišćanske snage, koji žele da oslabe SAD i uspostave novi svetski poredak pod dominacijom Ujedinjenih nacija. Na neki način, oni su i u pravu: Evropa nije samo još jedan puki geopolitički savez, već globalna vizija koja je nespojiva sa nacionalnim državama.

Sve nas ovo vraća Trampu i Putinu: jedan je otvoreno podržavao Begzit, dok je drugi verovao da je taj potez bio potajna želja Zapada. Obojica su konzervativni nacionalisti u liniji sa sloganom "Amerika/Rusija na prvom mestu", koji smatraju da im je ujedinjena Evropa najveći neprijatelj (iako Putin u javnosti iznosi sasvim suprotne stavove i veliki broj Rusa žali jer su isključeni iz evropskog projekta) – i obojica su u pravu.

Problem Evrope je kako da ostane verna svojem oslobilačkom nasleđu, koje je sada ugroženo rastom konzervativnih populista. U "Beleškama za definiciju kulture", slavni konzervativac T. S. Eliot primećuje da postoje vremena kada se opcije svode na izbor između jeresi i neverništva, te da je odvajanje od baze jedini način da se religija očuva. To je stvar koja se danas mora učiniti: jedini način da se Tramp istinski porazi je da se u liberalnoj demokratiji očuva ono što je vredno spasavanja.