Mirno more u Marini

Kao umetnik koji je slavu stekao tako što je rušio granice boli, izdržljivosti i patnje, empatično plakao sa publikom, ili od nje bio skoro egzekutiran ("Ritam 0", 1974), Marina Abramović vrlo racionalno povlači granice u upotrebi, zloupotrebi i "keširanju" na njenoj osobi.

Potpuno svejedno da li se radi o pobunjenom art-dileru koji Marinine foto-triptihe prodaje na svoju ruku, poznanicima iz mladosti koji vrebaju javnu priliku da pitaju "Da li me se sećaš?“, znajući da će biti poniženi odrečnim odgovorom, novinarima koji traže intervjue, ili institucijama i vladama koje očekuju malo zlatne prašine od njene slave – u svim tim situacijama Marina Abramović propisuje racionalne gabarite u upotrebi svoje osobe.

Marka "Marina" spaja u sebi beskompromisnu konceptualnu umetnost i sindikalni aktivizam u isto vreme.

"Globart" je barok-art

Kreativna fabrika "Globart“, thinktank po internacionalnom terminu, već dve decenije dodeljuje nagrade za izuzetna dostignuća, bez obzira na oblast – umetnost, filozofija, ekonomija, svejedno.

Glavni kriterijum za nagradu je spona između tradicije i budućnosti, i to u onom najčistijem Marksovom smislu "da se novo mora pojaviti u odeći starog, da bismo ga prepoznali".

Nagradu su do sada, između ostalih, dobili muzičari Jehudi Menjuhin i Rikardo Muti; Hanc King, teolog koji je protresao čitavu Katoličku crkvu; Vaclav Havel, koji je "u baršunu" udavio češki komunizam; Džefri Saks, poznat po teoriji da se nijedna zapuštena ekonomija ne može spasiti sama, potrebna joj je pomoć spolja.

Za ovu priliku je "Globart" iznajmio Umetničko-istorijski muzej (KHM) kao najluksuzniji javni prostor u gradu i u tom neobaroknom setingu inscenirao dodelu nagrade kao Bahovu kantatu, sa "anđeoskom" muzikom s galerije (hor Arnolda Šenberga), apoteozom ličnosti i dela slavljenice i mnogo suznih emocija. Jednom rečju, savršeni barokni performans, bez trunke ironije od strane organizatora.

Za ironiju se pobrinula sama Marina – nagradu što formom reminiscira testise na obrnutoj kupi, ona je rukama otvorenim kao pehar primala ispod testisa Tezeja koji ubija Minotaura, dvesta godina stare klasicističke skulpture Antonija Kanove.

Savršeni performans – estetski napet, simbolički slojevit, istovremeno društveno strukturisan u detalje, sa gvozdeno fiksiranim pravilima o "prvom kontaktu" s Marinom, ko joj sme prići, ko se s njom slikati.

Na primer, srpski ambasador u Beču ne može. Njega je "Globart" pozvao na priredbu, tretirao s ritualnim obožavanjem, onako kako Beč i inače tretira sve diplomate, zatim je ambasador od strane organizatora ceremonijalno odveden da joj čestita, ali od protokolarne slike nije bilo ništa – zato što Marina Abramović nikad nije dobila nijednu nagradu od Srbije. Iz istog razloga nije ni RTS dobio izjavu za Kulturni dnevnik.

Najjasnija je bila vlasnica galerije "Krincinger“, u kojoj je dan posle dodeljivanja nagrade otvorena prateća izložba Dva srca Marine Abramović.

"Idite u Beograd pa snimajte u septembru iduće godine, ovo ovde je samo za austrijske novinare“, rekla je Ursula Krincinger.

Poruka je bila: "Polako sa upotrebom Marine, svi vi, Srbi, Austrijanci i ostali, prijatelji iz mladosti i saputnici s kurseva samoranjavanja. Stanite u red!"

Dva srca kô dve duše

I Beč je stao u red. Na otvaranju izložbe u spomenutoj galeriji, masa je zauzela čitav prostor ispred ulaza, blokirala saobraćaj, privatno osiguranje i policija su se brinuli da ulica u minimumu ostane prohodna. Na kraju nisu svi ni ušli, ali su svejedno strpljivo čekali.

Unutra su vladale slične prilike. Crnogorski ambasador samo što nije stradao u stampedu! Bilo je to skoro opasnije od oslobađanja Budve.

Marina Abramović je internacionalna zvezda, možda najsjajnija koju Srbija ovog trenutka ima. Nakon vremena ratova, retrogradno usmerene politike i nametnute kulturne izolacije, participacija u konceptualnom "produktu Marina“ je stvar diplomatskog prestiža.

Ta konstrukcija ima samo jednu malu falinku. Ko koga više treba, Beograd Marinu, ili Marina Beograd? Nesumnjivo, ono prvo je slučaj.

Uslove da bi Srbija ubuduće važila ne samo kao kolevka naizmenične struje, već i kao zemlja iz koje je u svet krenula najuspešnija grana koncepta i performansa, postavlja Marina Abramović.

Njena snaga je faktičko stanje stvari.

Opasna umetnost u potrazi za dobroćudnom teorijom

Marina Abramović nije samo prekoračivala granice fizičke izdržljivosti i pasivno ulazila u situacije koje osobi s razumnim instinktom preživljavanja nikad ne bi pale na pamet. Ona je mnogo više od "kraljice ekstrema", kako je zovu nemačka i austrijska štampa.

Radikalan odnos prema telu je bio određujući za njenu ranu karijeru, kako za RTS kaže Alena Hajs, osnivač i dugogodišnja direktorka zbirke savremene umetnosti u njujorškom muzeju MoMA. Danas Marina Abramović ruši drugu vrstu barijera, tematizuje ljudsku usamljenost, ono što bi se u rečniku Hajdegera nazvalo geworfenheit, ranjivost čoveka "ubačenog" u svet bez vlastite krivice.

Njeno delo je kompleksno, u teorijskom smislu izvor praktično neiscrpnih referenci. Ovde samo mali izbor:

– Telo/badi-art. O tome s kojim kulturološkim bogatstvom Marina Abramović u umetnosti upotrebljava i zloupotrebljava telo, mogli bi se napisati traktati.

Dobar deo se uliva u filozofsku antropologiju, na primer u teoriju filozofa Helmuta Plesnera (umro 1985), koji se proslavio distinkcijom "biti telo i imati telo“ (Leib sein, Körper haben). Najpre "biti telo" (Leib) koje pati, boluje, umire, koje treba "servisirati" svakodnevnom brigom, i "imati telo" (Körper), u smislu subjekta koji se kreće kroz istoriju, stvara društvo, politiku, potčinjava ili biva potčinjen.

Na primer, performans Tomasove usne (Lips of Thomas), izveden prvi put 1975. godine u galeriji "Krinzinger“, dok je još bila u Inzbruku. Marina dođe naga među posetioce, pojede kilo meda, popije litar vina, nožem ureže simbol na stomak, onda legne na krst od ledenog bloka, ispod toplotnog izvora koji sprečava koagulaciju, i krvari dok se led ne istopi.

Iz publike je, međutim, pozvana hitna pomoć nakon pola sata. Neko će reći čemu to, šta je vrednost takve umetnosti, kad i Rubensova Bundica pokazuje istu distinkciju između privatnog tela i društvenog tela, a i neuporedivo je prijatnija za gledanje.

Marina je svakako autentičnija od Rubensa. Ona "umire" na ledenom krstu da bi demonstrirala tu razliku, koristi estetiku kako bi ranila moralnu superiornost svakog društva koje sebe smatra uređenim.

– Društvo kao Levijatan. U performansu "Ritam 0" 1974. godine u Napulju pasivno je stajala šest sati na raspolaganju publici. Na stoliću pored nje nalazila su se 72 objekta, između ostalog noževi, skalpeli, testere, makaze, čak i jedan pištolj. Publika je bila pozvana da umetnicu tretira kao "objekat" na kojoj će testirati sadržaj stolića. Kako, njoj je svejedno; ona preuzima odgovornost.

U početku su je gladili perom; na kraju je stajala gola, raskrvavljena, s pištoljem uperenim u glavu.

Poruka: Društvo je samo disciplinovalo čovekovu agresiju, ali je nije izbrisalo. Agresija je još tu. O tome se može napisati politički ogled ili započeti rat, a da opet ne bude jasno do kraja. Marina je slikom pokazala suštinu u šest sati.

– Okretanje moderne paradigme. Praktično od renesanse, evropske i prateće kulture su se razvijale ka rastućoj individualizaciji. Ljudi su pod pritiskom da se intelektualno razvijaju, rade na sebi, postaju vlastiti mali projekti u potrazi za srećom, za individualnim izrazom, za ispunjenim životom; od objekata se razvijaju u subjekte. Posebno dramatično se taj trend prati na društvenom statusu žene.

Marinini performansi rane i srednje faze okreću tu paradigmu na glavu. Čovek ponovo postaje objekat, neko ko pasivno trpi – rane, krv, golotinju, sadizam, udarce. Jednom je minutima balansirala sa strelom uperenom u srce (Rest Energy, Dablin, 1980. godine), drugi kraj je držao njen tadašnji životni partner Ulaj (nemački konceptualni umetnik Uve Lajsipen).

U tom smislu je Marinina umetnost provokativno reakcionarna dok stvara privid da je avangardna. Ona dekonstruiše ljudsko društvo, razotkriva pritajenu agresivnost, pokazuje retrogradne tendencije.

Pesimističnija od Adorna, njena umetnost slikom pokazuje ono što je Adorno rečima opisao, a i to namerno nerazumljivim jezikom – da čovek ima dve istorije, jednu "nadzemnu", svetlu i humanističku, drugu "podzemnu", mračnu i agresivnu.

– Vreme je golub u našoj ruci. Jedna od najinteresantnijih stavki u umetnosti Marine Abramović je tranširanje vremena.

Na primer, u muzeju "Gugenhajm" u Njujorku je 2005. godine ponovo izvela Tomasove usne. Tog puta je seting bio takav da publika nije mogla prekinuti performans. Svejedno, nije svako u stanju da satima gleda kako čovek krvari na krstu od leda, neko smirenje je potrebno.

To je rešeno sa metronomom. Njegovo ritmično otkucavanje je umirivalo publiku, glasno odbrojavanje protoka vremena je unosilo smisao u fizičko propadanje osobe. Ljudi su na simboličkom planu prepoznavali situaciju i na taj način pristajali na ulogu pasivnog saučesništva u nečemu za šta bi ih u drugoj prilici odvukli na sud zbog nepružanja pomoći.

– Aura. Svet je pun performans-umetnika. Njihovo zlatno doba su bile šezdesete i sedamdesete godine. Jednom se izvede tačka i gotovo, ode čarolija, ode energija, umetniku treba nekoliko meseci da se oporavi.

Marina Abramović je prva standardizovala performans, iz efemerne ga transformisala u trajnu umetnost time što bi izvodila tuđe i svoje stare tačke po izvornom protokolu, kao fiksni scenario (Seven Easy Pieces, Gugenhajm, 2005).

Teoretski, ona je tu direktno na tragu teorije o "auri" umetničkog dela, koju je postavio nemački sociolog Valter Benjamin, inače Adornov obožavalac. U godinama između dva rata, Benjamin je razmišljao o tehničkim mogućnostima reprodukcije, o tome kako reprodukcija uništava auru, "dušu" umetničkog dela, kad svako može držati sliku Mona Lize u kući za nekoliko groša.

Benjaminova "aura" je teorijska paradigma koja i dan-danas zabavlja akademski svet, umetničke kritičare, pa i same umetnike. Neki od njih proizvode umetnost u dijalogu s Benjaminovom "aurom".

Do Marine nikome nije palo na pamet da "auru" dovede u vezu s performansom.

Da li Tomasove usne gube auru ako se izvode više puta? Da li komercijalizacija performansa briše, ili, na Adornov užas, tek uspostavlja njegovu "auru"?

– Mi smo Borg. U svakoj drugoj prilici, kulturni kritičar bi rekao, da, Marina Abramović ima na momente neprijatan karakter, osvetoljubiva je, sitničava, monumentalno centrirana na samu sebe. Takvi su, međutim, svi veliki umetnici, mali isto, pa i ljudi uopšte ako im situacija dopusti.

Rešenje je u razdvajanju čoveka i dela. Problem je da je u konkretnom slučaju to nemoguće – Marina Abramović je svoje delo; Marinino delo je Marina. Opus Abramović tematizuje Marinu Abramović; ona je glavni glumac u estetizovanom narativu vlastitog života.

U teoriji slike bi se reklo – njeno telo je "transportno sredstvo“ (vehikel, od latinskog vehiculum) koje nosi sadržaj, objekt i čitav paket simbola. Ona je Borg, Marina multiplikovana na n-ti stepen.

Ljubav je tako retka

Iz svega je jasno da je Marina Abramović došla do statusa globalne zvezde u vlastitoj krvi. Takva slava se ne deli olako.

Evropske i američke galerije i muzeji su je obožavali još od sedamdesetih. Silazila bi u umetničku arenu kao moderni gladijator, preživljavala performanse na rubu medicinske i pravne etike, kao magnet dovodila publiku u brojevima od nekoliko stotina hiljada. Koji galerista je ne bi voleo!

U svetu umetničkog pogona, ili "produkcije kulture", kako bi rekao američki teoretičar Hauard S. Beker, emocije su roba.

Na performansu Umetnica je prisutna (The Artist is Present, 2010, njujorška MoMA), Marina Abramović je provela 720 sati u totalu nepomično sedeći za stolom dok su se na drugom kraju smenjivali posetioci, njih 1.500. Još 750.000 ih se borilo za šansu da sednu preko puta nje, ili da uopšte uđu u muzej.

Svi svetski mediji su preneli epizodu kako njen bivši životni partner Ulaj neprimećen dolazi i seda na stolicu preko puta Marine. Sede tako kao dva stuba od soli, a onda im se omakne suza zbog sećanja na prošle dane.

Ko god je bio dirnut, sam je kriv. Ne samo da je Ulaj posetio staru ljubav kad je bila u javnom fokusu, već ju je pet godina kasnije tužio sudu da previše koristi njihove stare projekte. Na kraju je dobio proces i Marina mu je isplatila odštetu od 300.000 evra. Od takve ljubavi, rekao bi narod...

I zato, kome treba malo Marinine zlatne prašine, malo dobre reklame, malo performansa kao internacionalno priznatog kapitala visoke umetnosti, taj plaća. Ne obavezno novcem.