Veliki rat, ko je pustio zver s lanca?

Ima li nešto u sveže objavljenoj knjizi najpoznatijeg austrijskog vojnog istoričara Manfrida Rauhenštajnera "Prvi svetski rat i kraj Habsburške monarhije" što bi zanimalo srpsku javnost? Ima, izbor je veoma veliki, a interesantni detalji rasuti su u 32 poglavlja, raspoređena na 1.200 stranica.

Teško je reći da Rauhenštajner otkriva potpuno nove činjenice. Ipak, nova je posvećenost detaljima sa kojom ovaj istoričar pokušava da objasni kako je, u kojim etapama, kojom dinamikom uopšte došlo do tog rata i ko je kriv.

Kriv je Franc Jozef - bio je to njegov rat, on ga je kao neku divlju zver "pustio s lanca" . U vreme Julske krize (period od ubistva prestolonaslednika 28. juna do 25. jula kada Nikola Pašić carskom ambasadoru u Beogradu uručuje notu kojom se odbijaju uslovi ultimatuma), Franc Jozef se nijednom nije udostojio da pristustvuje sednicama vlade.

Kada je u avgustu poslao carsku i kraljevsku vojsku na Beograd, bio je to, formalno-pravno gledano, najobičniji upravni akt.

Nema slučajnih ratova

Da ne bude zabune - Rauhenštajner je austrijski, a ne srpski istoričar, on je godinama bio direktor Vojnog muzeja u Beču, gde se još uvek čuva automobil u kome su ubijeni Franc Ferdinand i Sofija, njihova krvava odeća i drugi eksponati u vezi sa atentatom.

On razume snagu nacionalnih simbola, on je svestan trenutaka nostalgije za imperijalnim vremenom koji povremeno bljesnu u austrijskom javnom i državnom prostoru, što verovatno samo dokazuje da je teško imati imperiju a da ti je svejedno što je propala.

Rauhenštajner čak i počinje priču kao neku vrstu istorijske bajke - negde je to bio "Veliki rat", "Svetski rat", "Grande guere", piše Rauhenštajner, dok se u samoj Austriji neposredno posle poraza odomaćio nostalgični naziv "poslednji rat Austrougarske monarhije".

Ukratko, Beč je hteo rat i pre atentata. Prava nevolja za Beč nastala bi da je Beograd, kojim slučajem, prihvatio uslove iz ultimatuma, kaže Rauhenštajner.

Šef Generalštaba carske armije, grof Franc Konrad Hecendorf je hteo rat - na svaki mogući način, svim mogućim sredstvima trebalo je kraljevski Beograd dovesti u situaciju da se seti šta su Obrenovići obećali na Berlinskom kongresu 1878. godine (Trgovina: Bosna za status Kraljevine), a Karađorđevići od 1903. sistematski gazili.

Monarhija je patila pod "deficitom rata", piše Rauhenštajner, objašnjavajući tom formulom ponašanje Hecendorfa i ostalih "jastrebova" iz vojnih i državnih krugova tadašnjeg Beča. "Deficit" se odnosio na lokalnu vojnu tužbalicu prema kojoj, otkako su Prusi 1866. isterali Austriju iz procesa ujedinjenja nemakog naroda, bečka vojna mašinerija radi u prazno.

Carevina bi u rat, ali nema s kime, u tome je u ozbiljnom "deficitu". Osim toga, novom ratu je trebalo pronaći i ime.

"Tačno je da je Hecendorf svako malo (Aneksiona kriza 1908; Balkanski ratovi 1912-13) govorio „Uostalom, smatram da Srbiju treba napasti" i trubio u napad, ali tada je u Beču još vodio glavnu reč - (pored ostarelog cara, koji je u etapama umirao) - prestolonaslednik Franc Ferdinand. Ferdinand, kao prvo, nije hteo rat, i drugo, nije podnosio Hecendorfa, pa ga je u jednom momentu čak i smenio s položaja u Generalštabu.

To je prvi zaključak koji se, gledano iz srpskog ugla, nudi u Rauhenštajnerovoj ratnoj epopeji: uloga "ratnog tribuna" koju je Hecendorf sistematski igrao, pogotovo od onog trenutka kada je bolesnom caru, koji je eto još jednom ostao bez prestolonaslednika, mogao utrljati pod nos "Govorio sam ja...!.".

U dvorskoj kući Hofburga, samo je jedan čovek, lični prijatelj nemačkog cara Vilhelma Drugog, bio efikasan u tome da Hecendorfa drži daleko od Franca Jozefa: Franc Ferdinand. U julu 1914. on nažalost leži na odru u sarajevskom Franjevačkom manastiru i nema više nikakvog direktnog uticaja na dalji tog događaja.

Gavrilo Princip je samo ime

Drugi zaključak na osnovu Rauhenštajnerove knjige je da je Gavrilo Princip samo slučajno ime u sinergiji Velikog rata. Mogao je Ferdinanda ubiti i neko drugi iz "Mlade Bosne", mogao je u automobilu sedeti i neki drugi predstavnik Carevine, Poćorek, na primer, mogli su vojni krugovi Kraljevine Srbije i dalje održavati stepen niske, ali konstantne napetosti u odnosu na Bosnu.

Princip se spominje na samo dve stranice - čak ne ni direktno kao "atentator", iako se sam njegov čin ispravno naziva "političkim atentatom".

Rauhenštajner opisuje atmosferu zbunjenosti i šoka u Monarhiji, pri čemu nisu svi bili podjednako zbunjeni i šokirani: Česi su se radovali, Mađari ionako nisu podnosili "arogantnog" Ferdinanda, Hrvati još nisu bili sigurni je li to za njih dobro ili loše, Muslimani su i dalje patili za turskim carstvom, tako da nisu primetili da u međuvremenu još jedno propada.

Usput, Rauhenštajner prenosi razne lokalne priče koje su, i bez moći današnje žute štampe, pronalazile put do publike i dodavale so u supu: po njima je Gavrilo Princip navodno bio unuk Franca Jozefa, vanbračni sin njegovog jedinog sina, prestolonaslednika Rudolfa (ubio ljubavnicu Mari Večeru pa sebe), Princip je po tome ubio Franca Ferdinanda zato što ga je smatrao krivim za smrt svog oca 1889. godine u Majerlingu.

Prema drugim teorijama koje su kružile kroz Monarhiju, atentat je pripremio šef austrougarske vlade, grof Tisa zajedno sa Apisom, sa kojim je inače bio prijatelj; zatim, ruski Generalštab je organizovao atentat; tajna sluba nemačkog Vilhelma Drugog je ubila Ferdinanda, Slobodni masoni su organizatori... narodna mašta nije imala granica.

Za Rauhenštajnera nema dileme da su "izvesni vojno-državni krugovi Kraljevine Srbije" organizovali atentat, ali on opet ne ide dalje od kruga oko Apisa; druge dokaze, osim onih koji se odnose na svedočenja , data pod mučenjem, u toku sarajevskog sudskog procesa, on ne spominje.

U tom smislu, njegova knjiga ne nudi ništa novo, samo ponavlja neospornu činjenicu da je Kraljevina Srbija želela Bosnu - ali to koliko daleko je Kraljevina bila spremna da ide da bi je dobila, ostaje i dalje, sto godina posle, u sivoj istorijskoj zoni.

Austrougarska armija 1915. godine: vojska ili milicija?

Rauhenštajnerov stil je jednostavan i napet, njegova knjiga se i pored dužine, još više težine, čita kao krimi-roman, u jednom dahu.

Tu i tamo iz štiva izrone epizode jakog emotivnog naboja, koje otvaraju vrata u afektivni svet istorijskih aktera, dražeći maštu današnjeg čitaoca predstavom "šta bi bilo da je bilo".

Na primer, kada su Srbi u decembru 1914. godine isterali austrougarsku vojsku iz Beograda i Srbije (i pri tome počinili brojne ratne zločine, žali se Rauhenštajner), "jastreb" Hecendorf je bio prvi koji je priznao poraz.

Što se njega tiče, rat je i za Austrougarsku monarhiju i za Srbiju bio završen, protivnik je pobedio, rivalstvo sa Kraljevinom Srbijom je konačno okončano srpskom pobedom. Kao što je nekad obijao carska i kraljevska vrata kukajući da mu daju rat sa Srbijom, Hecendorf je sada od starog cara tražio da sklopi mir sa Srbijom.

Austrougarska armija je bila slomljena u kratkom ratu na Balkanu, general je to svakako bolje znao nego sam car.

Dalja sudbina rata više nije bila u rukama Beča. Tek na tom mestu u igru ulazi ona floskula koja se često čuje u srpskom javnom prostoru, da je, naime "Vilhelm Drugi Nemački bio taj koji je počeo Veliki rat".

Nije ga počeo, ali ga je tada, posle austrijskog poraza na Balkanu u zimu 1914. godine, preuzeo u svoje ruke. Berlinu je tek tada do rata, kad Beču više nije - treba mu Balkan, treba mu Grčka da bi protresao Bugarsku i Rumuniju, uveo ih u rat na strani Sila osovine i tako se "odozdo" približio Rusiji.

Hecendorfa više niko ništa ne pita, car umire, njegov naslednik Karl je slabić. Srbija, s druge strane, čija je vojska takođe pretrpela teške gubitke u zimskom ratu, ne koristi predah za oporavak, već ide na Tiranu i sprema se za pohod na Bugarsku i Rumuniju - Putnik bi hteo mir, Pašić sada odjednom hoće nastavak rata.

Rat je tako ušao u drugo poluvreme, s time da su dve vojske, koje su ga i otvorile, imale u daljem toku samo minorne uloge: Srbi su umirali u Solunu, Austrijanci su se, "po izgledu i ulozi sličniji jednoj narodnoj miliciji, nego armiji nekadašnje velike sile" borili pod nemačkom komandom.

Moderna Srbija - samoproglašeni taoc Principa?

Ono što čitaocu ostaje nakon Rauhenštajnerove knjige je sledeće pitanje: zašto se u srpskoj javnosti tako žilavo održava predstava da se Principov čin mora, i to bez ikakvog ostatka, doživeti kao uzvišeni moralni čin?

Naime, ako se na taj čin gleda kroz uzvišene moralne naočare, on vrlo brzo vodi do Dostojevskog, do pitanja zločina i kazne, odnosno do dileme da li je Raskoljnikov imao pravo da ubije "babu zelenašicu" samo zato što je bila loš čovek i što je na taj način "oslobodio" druge iz njene vlasti?

Isto pitanje, drugačije postavljeno - zašto se današnja Srbija, pre svega javnost, donekle i vlast, oseća prozvana svaki put kada neko u zapadnim medijima napiše da je "Princip bio politički atentator"? Zašto je stopostotno prihvatanje stava da je Princip bio "borac za slobodu" pretvoreno u preduslov za svaki razgovor o izbijanju Velikog rata pre 99 godina?

Još jednostavnije, sme li danas neko u Srbiji, regionu ili Evropi da nazove Principa "političkim atentatorom", a da moderni Beograd to ne doživi kao direktnu referencu na sebe danas?

Sigurno da u muslimanskom Sarajevu postoji namera da se Princip i Dačić stave u istu ideološku liniju, ali ta tendencija nije vidljiva na Zapadu, čak ne ni kod "najdržavnijeg" vojnog istoričara moderne Austrije, Manfrida Rauhenštajnera. U prevodu, Srbija se uzbuđuje bez razloga.

Ako pretresanje moralnog okvira Principovog čina ne vodi dalje od etičkih dilema literature iz doba Romantizma, treba pogledati da li politička teorija i istorija nude širi okvir za njegovu interpretaciju.

Prva moguća varijanta: Atentat na habsburškog prestolonaslednika Franca Ferdinanda može se podvesti pod definiciju "ubistva tiranina", kao kategoriju političke filozofije. To je, mereno količinom istorijskih kontroverzi, plodno polje, pogotovu ako se uzme u obzir da jedno "ubistvo tiranina" u šestom veku pre Hrista u Atini stoji na samom početku rađanja pojma demokratije.

Ali, da li je Franc Ferdinand ispunjavao monumentalne kriterijume jednog "tiranina"?

Lovačke priče

"Taj je čovek bio pravi kasapin: u pedeset godina koliko je živeo ubio je 274.899 životinja, u principu 15 dnevno", komentarisali su nemački mediji dnevničke beleške Franca Ferdinanada iz 1892-1893. koje su se početkom ove godine pojavile kao knjiga pod naslovom "Lokalci nisu ostavili dobar utisak".

Računica je pogrešna, pošto Franc Ferdinand kao beba sigurno nije išao u lov - ako pretpostavimo da je sa lovom počeo tek u uzrastu od, recimo, 15 godina, onda to znači da je životinje ubijao tempom od 7.854,3 godišnje, ili 654,5 mesečno ili 22,1 dnevno, odnosno, da je pucao na sve što na "nije uteklo na drvo ili u morske dubine".

Ali opet, to samo otkriva Ferdinandovu nesazrelu psihičku strukturu, ali ga ne čini automatski tiraninom u državno-pravnom smislu. Štaviše, kad se pogledaju habsburške prestolonasledničke čekaonice, on spada u racionalnije vladalačke tipove.

Svakako je bizarna činjenica da je Ferdinand 1892-93. na elitnom brodu habzburške mornarice apsolvirao jednogodišnji program državnih poseta po svetu i pri tome iz dosade s palube pucao na delfine.

Međutim, čitalac njegovih dnevničkih zapisa ne može drugo nego da se pita - a od koga je to jugoslovenski komunistički vođa Tito video da se u državne posete putuje brodom na godinu dana, ako ne od Franca Ferdinanda, čak iako se pretpostavi da Josip Broz, po rođenju podanik austrougarske krune, nije nikad pucao na delfine. Njegovi su bili jeleni kapitalci. Ferdinand ih je isto voleo.

Da li su građani bili za oslobođenje BiH?

Druga varijanta političko istorijske interpretacije Principovog čina: On je simbolički oslobodio Južne Slavene Bosne i Hercegovine tuđinske čizme.

Tu međutim postoji jedan mali problem: nisu svi slovenski narodi u Bosni i Hercegovini hteli da se oslobode od Austrougarske, a neki ni od Turske. Neki o tome nisu imali jasno mišljenje, a nekima je bilo svejedno.

Da je neko u julu 1914. vršio ispitivanje javnog mnjenja po Bosni i Hercegovini, pitajući ljude "da li hoćete da Austrougarska ode, sa odgovorima: da, ne, možda, nemam mišljenje", stvar je empirije šta bi intervjuisane osobe zaokruživale.

Struktura stanovništva u Bosni i Hercegovini je bila sve osim jednostavna. 1910. je na tim prostorima živelo 43,9 odsto Srba, 22,87 odsto Hrvata i 32, 25 odsto Muslimana (Izvor: Đorđe Pejanović, "Stanovništvo Bosne i Hercegovine", Beograd, 1955).

Te brojeve nije moguće lakonski sažeti u "99,02 odsto Južnih Slavena", jer da jeste, ni Prvi, ni Drugi svetski rat, ni domaći rat 1992-95. ne bi protekli u tako zastrašujućim formama.