Tijanić: Demokratija nije neizbežna

Na zidu kancelarije Aleksandra Tijanića nalaze se uramljene naslovne strane "Politike", "Tajmsa", a na prozoru stara crno-bela fotografija porodice Tijanić nastala u Podujevu, koja bi mogla da posluži kao krunski dokaz da je direktor RTS-a u svom životu, uprkos opštoj neverici, stigao da bude i simpatično, umiljato dete.

U ćošku kancelarije nalazi se i stari plakat kojim je novinar, biografije dostojne nekog političkog trilera sa previše zapleta, svojevremeno pod parolom "Kurčevito" najavljivao novu knjigu, političku karijeru ili je samo odlučio da široj javnosti objasni svoj stil pisanja ili života. Najavljuje da će se, kada bude napustio funkciju prvog čoveka RTS-a, posvetiti pisanju knjige u kojoj bi mogli da se ukrste njegova burna novinarska karijera i svi značajniji srpski lideri. Na pitanje šta ovih dana čita osim tabloida, odgovara: Siorana i neke stare, visprene Francuze. U intervjuu za NIN se nismo dotakli Siorana. Jesmo o svemu ostalom – novim političkim vladarima, starijim tajkunima, dijagnozi Srbije krajem 2012. godine, ali i napadima tabloida na RTS i njegovog prvog čoveka, kojim se možda najavljuje nova preraspodela medijske moći ili se izmiruju neki stari računi.  

U obraćanju jednom beogradskom tabloidu postavili ste pitanje šta da poručim Ćuruviji? Šta biste zaista mogli da mu poručite, gledajući stanje u medijima i položaj novinara u Srbiji? 

Ubijen uzalud. Kao primer. Bez skrivanja državnih tragova ubica. Kolege koje su oćutale opkoljavanje Ćuruvije i njegovo streljanje ("Ako, bio je dobar sa Mirom Marković"), danas spiraju tragove svog ćutanja. Slavko neće poverovati kad mu kažem ko sve danas nariče nad njim. Od njegove smrti, koeficijent kontrole srpskih medija neprestano raste.

Ali Slavka Ćuruviju, ipak, nisu ubili tabloidi, već tadašnji režim. Jeste li povlačenjem paralele između njega i Vas želeli da javnosti stavite do znanja da iza Vašeg provlačenja kroz tabloidno blato zapravo stoji vlast, službe ili neki podivljali centri moći?  

Isti je rukopis. Uvaljaju te u blato, objave poternicu, pucaju i slave rezultate rada. Danas je na delu koalicija kojoj sam uskratio pristup u 25 miliona evra marketinškog prihoda; deo političara koji hoće kraj nepartijskog RTS-a; neki tajkuni koji se takmiče u servilnosti prema moćnima; komad službe koji ne dozvoljava Srbiji da izađe iz blata; deo regionalne mafije; jedan bogati sadista iz inostranstva; neki komercijalni mediji; buljuk ambicioznih umobolnika i regrutovani, kužni novinarski pacovi. Taj mehanizam i danas funkcioniše kao otrovna strela. Nikad kao luk.  

Kada Vas danas napadaju tabloidi, da li razmišljate da je reč o osveti Vaše novinarske dece jer ste bili profesionalni uzor većini urednika beogradskih tabloida? 

I ja sam primetio isto što i Vi. Kad god uzmem neki tabloid, koji pušta krv žrtvi, ili pornoid, koji kasapi žrtvu, prepoznajem u tim rečenicama i analizama moj stil, moj način, moj rečnik. Samog sebe, takoreći. Kao da sam obavio sepuku, što Srbi prevode kao harikiri. 

Tokom izborne kampanje, ali i nakon formiranja nove Vlade, Tomislav Nikolić je kritikovao rad Javnog servisa, a Vama savetovao da podnesete ostavku. Da li Vam je još neko sugerisao da diskretno napustite Javni servis? 

Red je i da kažete da je predsednik Nikolić, dan posle izbora, u prvom televizijskom razgovoru, rekao da je RTS bio najprofesionalniji i najpošteniji medij. To smatram velikim i hrabrim priznanjem od čoveka koji ne krije da bi na ovom mestu radije video nekog drugog. No, morate odati počast predsedniku koji priznaje da je zakon iznad njegove volje. Potpuno neovlašćeno, iz ruskih izvora, prenosim Nikolićevu definiciju generalnog direktora Javnog servisa Srbije. Pre nekoliko godina, u Petrogradu, u restoranu mog kuma, ruski general bezbednosti pita grupu Srba - „Ko je taj Tijanić kojeg pominjete u razgovoru?". „Evo", kaže Nikolić, „ja ću da vam odgovorim - Tijanić je divlji konj, koji nit se vodi, nit se jaše". Nikad tačniji i pošteniji opis mene kao bronkoida nisam čuo. 

Vaši kritičari kažu da je spisak Vaših bivših političkih prijatelja impozantan, od Mire Marković, Zorana Đinđića do Vojislava Koštunice, kao i da su ta prijateljstva pucala uglavnom iz merkantilnih razloga kada biste uvideli da su njihove političke akcije u padu. Šta danas mislite o liderima sa kojima ste bili prijatelj? 

Posle Osme sednice praktično je rasturena komunistička ćelija u izuzetnom NIN-u, slobisti su sve nas pokažnjavali i poizbacivali, sem Milorada Vučelića. Od tog doba, nemam političke prijatelje. Da imam, valjda bih kod nekog bio u stranci, valjda bih imao svoju televiziju, nekoliko fabrika ili nekoliko miliona. Ni matematika raskida Vam nije tačna. U sukobe sa moćnima ulazio sam dok su bili na vrhuncu. Tada sam rekao sve što sam imao da im kažem. Kad padnu, ja umuknem.  

Od nekih predstavnika vlasti se može čuti da Vam najviše zameraju na veoma bliskim odnosima sa Miroslavom Miškovićem i novim liderom DS-a Draganom Đilasom?  

Kakva god da je istina, danas bih se stideo da kažem kako sa pomenutima nisam u „veoma bliskim odnosima". Ali, istorijske dokumentacije radi, red je da kažem kako praktično nema srpske stranke ili srpske vlade, koja bar sa jednim od pomenutih nije bila u „veoma bliskim odnosima". Toliko bliskim, da se čudim kako nemaju potomke. Ili imaju? 

Kada Vas to pitam, mislim na optužbe Stanka Subotića da ste na platnom spisku Miroslava Miškovića?  

Kad pomenuti gospodin u egzilu, jedan od najopasnijih ljudi Evrope, ovde dobije nezvanično najavljenu aboliciju, i u Srbiji ponovo postane krupan igrač, sudski ću tražiti da mi pomogne da nađem zaturene milione. On je ekspert, između ostalog, i za novinare i za novac. Uostalom, neka Mišković meni ponudi milion evra pred kamerama. Slede dva kviz pitanja: da li bih entuzijastički uzeo taj novac; da li biste me ikad više videli ili čuli ili čitali? I obrnuto.

Neki funkcioneri DS-a uvereni su da ste koautor dva pisma Dragana Đilasa upućena tokom borbe za primat u toj stranci? 

Što se Đilasovih pisama tiče, mene su optuživali i da sam autor stranačkih programa, političkih govora, skriveni autor polemika, pisac Vidovdanskog proglasa i slogana „Pošteno", „Kad je teško, Čović", „Budućnost, odmah", „U centar, Srbijo", „Samo napred", „Možeš i ti", „Veruj Srbiji", „Ozbiljna vremena, ozbiljan posao, ozbiljan čovek", „Evropski korak, dobro za sve", „Nije srpski ćutati", „Verujem u poštene izbore", „Kurčevito", „Snaga Srbije", „BK, Televizija otvorenih očiju", „Vaše pravo da znate sve". Čak su nagađali da sam na jednim izborima istovremeno vodio tri kampanje i da su to svi klijenti znali. Koješta. Pa, da sam školovan, lep i talentovan, a ne ovakav, ne bih mogao sve to da postignem. Sve televizije koje sam napravio - od Politike, BK, Trećeg kanala crnogorske televizije i RTS-a, sve je to posledica neobične sreće, a ne znanja i „umijeća življenja". 

Pre tabloida, kritike na poslovanje Javnog servisa mogle su se naći u čuvenom izveštaju Verice Barać o stanju u medijima. Šta biste danas mogli da kažete o saradnji sa dve marketinške agencije u vlasništvu dva čelnika DS-a, Srđana Šapera i Dragana Đilasa, da li su detalji tih ugovora i dalje nedostupni Povereniku za informacije od javnog značaja i zašto? 

Savetu je podmetnut paškvilski materijal fantomskih televizijskih eksperata, unesrećenih profesionalnom sudbinom, i to je proglašeno analizom. Dostavili smo autentična dokumenta i materijale pa zahtevamo da se izveštaj ispravi. Svi ugovori i sva dokumenta poslovanja RTS-a dostupna su u svakom trenutku svim institucijama koje imaju kontrolne funkcije. Tražili smo samo da nam se garantuje da poslovni podaci neće biti zloupotrebljeni. Dakle, sve je vidljivo i dostupno. To zna i Šabić. Inače, saradnja sa svim marketinškim agencijama obavlja se striktno u skladu sa zakonima. Sve je u papirima i ugovorima. Niko nema monopol nad našim marketingom i nikome ne prodajemo sekunde na rok duži od, zakonom predviđenih, godinu dana. Neko je, iz drugih razloga, medijski jurio Đilasa, pa je RTS ispao kolateralna šteta. Skoro. 

Strahujete li da bi istražni organi mogli da se pozabave prodajom reklama na javnom servisu? 

Strah je za mene vrsta nedostojnog luksuza. Već sam obavešten da nam, kao Deda Mraz, dolazi državni revizor sa pripadajućim organima. Radujem se kao najmilijima. Devet godina me jure za nepostojeće afere, smenjuju, medijske hijene pokušavaju da me uhvate. I nikad ništa od toga. Lepo. Za pokrenute sudske sporove valjaće nam sertifikat da poslujemo po zakonu. Inače, moje uputstvo ljudima sa RTS-a je uvek isto: skuvajte kontrolorima jaču kafu, otvorite kasu, dajte im sve ugovore i dokumenta. Ako nešto nađu, sami skočite kroz prozor. 

Kao neko ko važi za jednog od najbogatijih novinara, možete li da nam kažete kako je izgledala Vaša imovinska karta pre stupanja na dužnost, a kako sada? 

U prošloj deceniji zaradio sam tri puta više nego u ovih devet godina koliko sam na čelu RTS. Ovde nemam prava na premije i stimulativna primanja, nemam menadžerski ugovor, nemam „zlatni padobran" u slučaju otkaza, platu sam sebi smanjio za 27 posto. Prodao sam svoj, šest godina star, omiljeni auto, jer više nisam mogao da plaćam benzin, registraciju i osiguranje. Smršao sam dvadeset kila i štedim noseći odela od pre braka. Moj život je izgubio smisao. Ali, još uvek živim bolje od većine Srba. Inače, jedini pravi milioner u srpskom novinarstvu je direktor privatne, „istraživačke" radio-televizije, koju je prodao nepoznatom grčkom kupcu i zaradio, za sebe, dva miliona evra. 

Mislite na Verana Matića? 

Nikada ne mislim na Verana Matića.

Kada bi Vas neko zamolio da date dijagnozu današnje Srbije, njene političke i ekonomske scene, ima li terapije za ovakvo društvo?  

Sve što smo uradili Srbiji, sami ili uz prijateljsku pomoć, poslednjih 20 godina bilo je glupo, pogrešno, skupo i nemoralno. Uporedite skok Japana sa 1960. na 1980. godinu. Mi smo onaj lik iz crtanog filma koji entuzijastički trči iznad ponora sve dok ne pogleda dole i shvati da se drži za molekule kiseonika. Onda uz vrisak pada u provaliju. Srpska kriza stoga nije kratkotrajna, epizodna i površinska. Srpska kriza je bukvalan izbor između života i bolnog, dugotrajnog umiranja nacije. Ova kriza treba da pokaže nama šta smo, kakvi smo, koliko znamo i koliko smemo. Jesmo li opremljeni za život kao što su nam preci bili pripravni na smrt? Bojim se odgovora. Bojim se brzih recepata. Bojim se ponuđenih prečica. Provizornih institucija. Alavih trijumfiratora. No, kao ubeđeni optimista i u ovakvoj godini vidim nešto dobro. Ova godina, sasvim sigurno, bolja je od sledeće. 

Može li nova vlast da preživi kosovski rasplet, bitku protiv korupcije, nasleđeni bankrot u bankama i idejama?  

Prethodna vlast je glasala nogama da bi izbegla suočavanje sa konačnim bilansom svoje vladavine. Ako nabrojimo Kosmet, korupciju, socijalnu promociju nove generacije pobednika, satrte institucije, nezaposlenost, finansijsku oskudaciju, sukob države i oligarha oko legalizacije prvobitne akumulacije kapitala, kraj ideologije i bogougodnu saradnju „crvenih" i „crnih", moguće je da nova vlast reši dva od osam problema. Izaberite sami. Imajte na umu samo da demokratija u Srbiji nije neizbežna. Nacija je podeljena na interesne grupe otprilike pola-pola. Polovina je za bilo šta, druga polovina je protiv. Da bi se Srbija pomerila, potrebna je dvotrećinska većina. To je nulta tačka obnove.

Kako Vam deluje misija Aleksandra Vučića u borbi protiv korupcije, ili šta će ostati od srpske poslovne i medijske elite ako u toj borbi bude imao uspeha, a šta će od Vlade ostati ako ne bude imao uspeha? 

Vučić je zaigrao političku i životnu utakmicu kakvu, pre njega, ovde niko nije igrao. Čak i Sloba, kao ratni poglavica, umetnuo se u već projektovane procese metastaziranog regiona. Vučić igra od nule, a u sopstvenu glavu. Igra protiv decenijski etabliranog, vidljivog i nevidljivog moćnog sistema, koji se svojevremeno odrekao i Slobe, procenivši da je za njih održavanje Miloševića na vlasti skuplje nego rizik njegovog rušenja. Tako su preživeli. Sloba nije. Ovo što danas vidimo je polovina Vučića. Izabrao je „brzi start", najbrži način da pokaže sebi i drugima da on nije slučajnost. „Tepih" bombardovanjem razara sve krupnija imena, sve veća bogatstva i sve prepoznatljivije likove. Ali, kad će početi da gradi? Možda tek kad, kao pravi punopravni partner u potpunosti ovlada strankom bez sukoba sa Nikolićem, kad nauči funkciju svičovanja sa broja Dva na broj Jedan, pošto uskoči u odoru Mesije, podržan polovinom biračkog tela i mogućnošću da vlada sam, možda ćemo tada videti celokupnog Vučića i njegov detaljni urbanistički plan Srbije. Možda nam se taj plan svidi. A možda zaključimo da je „pola" Vučića bolje od njega celog. Moguće. Kao što je moguće da nam se svidi transformacija Srbije u efikasno društvo, ne baš nužno demokratsko. Prvi politički test Vučića biće predstojeći sukob oštre i umerene desnice. Ili će umerena desnica tada uzeti karakušljivu levicu za saveznika u promeni Srbije, konstruišući dvotrećinsku većinu, ili će trijumf žestokih pomesti sve sadašnje igrače. 

Koliko je za Vas danas skupa reč Kosovo i šta ona danas znači za vas, budući da ste rođeni u Đakovici i odrasli u Podujevu? Kako će Srbija uopšte podneti uvođenje granice, carine na Merdaru? 

Nerado pričam o tome. Ja sam samo još jedan iz tog naroda koji svojim potomcima neće nikad pokazati pradedovsku kuću, bunar, moju školu, naše groblje, šljivake i Lab. Ali, nisam spreman da zbog toga tamo pošaljem sina i unuka, da ubijaju ili budu ubijeni u ratu sa celim svetom. Čovečanski je, posle stoletnih gluposti i zabluda, pogibija i seoba, da sebe zapitamo - Srbi, ako toliko volimo Kosovo, zašto nismo hteli da živimo na njemu? Ili ga ne volimo koliko se kunemo, ili mi nismo soj od predaka koje prisvajamo? Danas nema više dobrog rešenja. Potrošili smo sva vremena za dobra rešenja. Svi su dobili svoje, tako da nama nije ostalo ništa. Valjalo bi, ako može, bar da zaobiđemo sve buduće nesreće i seobe; i sve naše beskonačne, uzajamne hajke na dobre i loše Srbe, na junake i izdajnike, na hrabre do Merdara i kukavice od Merdara. Dobra srpska politika konačno mora imati i karakter i inteligenciju.

Postoje li danas novinari u Srbiji, iako ima stotine medija?  

Razlika između dobrog i lošeg novinara jednaka je razlici između vrhunskog violiniste i verglaša. Ovde čujem samo monotoni vergl. Ima pet dobrih novinara u Srbiji, ali nemaju instrumente. Ako razumete tu malu igru reči. Kome treba naša profesija? Mi smo iskorenjeni, jer nismo umeli da dokažemo koliko koristimo društvu. Gde je Srbija na skali država vidljivo je iz poređenja naših medija i medija u Nemačkoj, Francuskoj ili Britaniji. Ako Srbija može bez teške industrije, može vala i bez novinara. Nikakva šteta, velika žalost. Pad novinarstva u stopu prati pad pismenosti, obrazovanja, kulture, zdravlja, tradicija, i mi više nismo u stanju da pomognemo ustajanje Srbije. Već sam bio na ražnju zbog stava da tabloidna politika pravi tabloidnu ekonomiju, pa tabloidno novinarstvo i na kraju tabloidno društvo. Bez integriteta, u večitoj borbi za preživljavanje i u strahu od besa moćnih, mi smo svedeni na „romski duvački orkestar koji svira ispod svakog prozora sa kojeg se baca bakšiš".

Osećate li kao čelnik najveće medijske kuće u Srbiji neku vrstu odgovornosti za kataklizmu srpskih medija?

Ne osećam. Zašto bih? Propast srpskog novinarstva je udruženi zločinački poduhvat politike, tajnih službi, nekih tajkuna, mafije i netalentovane gomile zašećerenih hijena. Nisam u tome učestvovao.

RTS neće izdržati do sredine februara 

Koliko je teška finansijska dubioza javnog servisa? Imate li Vi predlog za izlazak iz finansijske krize? 

Ukupni finansijski gubici RTS-a u dinar su jednaki padu pretplate i sabranom startnom gubitku iz 2004. godine kada je Koštuničina vlada smanjila budžet sa 54 miliona evra na 21 milion. Da se razumemo, nije na RTS-u da zarađuje novac. Država, po evropskim standardima, dužna je da obezbedi dovoljan i stabilan izvor finansiranja. A onda, javni servis tim novcem pravi program koji ispunjava zakonske standarde. Hrvatska država, od dva puta manje stanovnika, sakupi taksom oko 180 miliona evra za HRT. Naša država daje RTS-u manje od 40 miliona. Uz sve to, RTS ima hiljadu ljudi viška - ja ne mogu toliko ljudi, usred krize, da pošaljem na ulicu. Minut domaće serije košta od 1.200 do 2.000 evra. A cela epizoda turske, tajvanske, indijske i fudži serije košta koliko minut domaće. Zato je ovo poslednja godina u kojoj RTS, kao najveći centar srpske kulture, dominira medijskim prostorom. Naša gledanost je samo incident, distorzija. 

Koliko procenata građana Srbije trenutno plaća pretplatu? Vidite li uzroke u tom padu u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji ili, možda, u padu poverenja gledalaca? 

Pre pet godina država je prikupljala oko 60 procenata moguće pretplate, poslednjih meseci naplaćuje oko 30. Beograd herojski prednjači sa 69 posto. Da je gledanost programa vrsta referenduma, to bi značilo da smo najstabilnija srpska institucija jer smo, po zvaničnom merenju, već šest godina najgledanija srpska televizija. Zna se da je za opstanak ovakvog RTS-a potrebno 80 do 90 miliona evra godišnje. Za razvoj, digitalizaciju i novu programsku generaciju, potrebno je oko sto miliona evra.Tek u ovo vreme naši političari, kroz razgovore sa evropskim liderima, shvataju važnost koju Evropa pridaje svakom javnom servisu i njegovoj ulozi. Koliko znam, mi smo visoko na listi briselskih pitanja Dačiću i Vučiću. 

Kako danas i pored napada tabloida, ali i otvorenog poziva predsednika Nikolića da se povučete, sarađujete sa vlastima?  

Ljudi sa vrha sadašnje srpske vlade su korektni u kontaktima. Međutim, kao i sve prethodne vlade, ostavili su RTS bez trajno rešenog sistema finansiranja. Poslovni kolegijum istrošio je sve vanredne finansijske izvore. Ako od ove nedelje pa sledećih šest meseci Vlada nama ne pozajmljuje po tri miliona evra mesečno, i za to vreme reši pitanje primenljivog zakona i stabilnog finansiranja, RTS neće izdržati do sredine februara. Odgovornost će pasti na onaj deo srpske vlade i zakonodavce koji veruju da je RTS „samo još jedna televizija".