Nekada davno u Evropi je postojala konfederacija. Prostirala se od Alpa do Jadrana, duž drevne linije koja je razdvajala zapadni hrišćanski svet i Vizantiju.

Konfederacija je obećala da će zauvek zaustaviti ratove koji su kroz istoriju razdvajali njene narode. Gradilo se jedinstvo i međuzavisnost kroz zajedničku valutu, slobodno kretanje rada i kapitala.

Zalažući se za mir, jednakost i ljudska prava, konfederacija je ponudila "treće rešenje", između nemilosrdnog američkog kapitalizma i neefikasnosti centralnog planiranja.

Pored toga, ponudila je alternativni centar moći zemljama koje nisu bile zadovoljne mogućnošću da saveznike biraju između Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Rusije.

Međutim, Jugoslavija se raspala 1991. godine posle decenije sukoba, koji su postepeno eskalirali. Njen pad praćen je obnavljanjem etničkih sukoba, krvavijih od borbi iz vremena Drugog svetskog rata, koje je posleratna konfederacija trebalo zauvek da zaustavi.

Neću preterivati u poređenju Jugoslavije i današnje problematične Evropske unije. Jugoslovenski "tržišni socijalizam" bio je više autoritaran nego evropska socijaldemokratija.

Jugoslaviju nije održala priča o "bratstvu i jedinstvu" kod kuće i "nesvrstanosti" u inostranstvu. Održala ju je čelična ruka njenog vođe Josipa Broza Tita, koga su posle smrti 1980. godine nasledile neuspešne birokrate, koje nije birao narod.

Kraj nadmetanja između SSSR i SAD oslabio je napetost između Istoka i Zapada, koja je spolja pomogla snaženju zajedništva jugoslovenskih naroda.

Ipak, ne želim da potcenim tu analogiju. Kao i Evropska unija, Jugoslavija je neprekidno pokušavala da birokratskim putem ispravi duboko ukorenjena suparništva – između Albanaca i Srba, između Srba i Hrvata. Rotacija na rukovodećim mestima, dupliranje institucija i izmene ustava nikad nisu uspele da zaustave pomenuta suparništva, iako su skoro svi narodi Jugoslavije govorili istim jezikom.

Tito je koristio ekonomski rast izazvan zaduživanjem kako bi kupio mir, ali kada su računi stigli na naplatu, fiskalne mere štednje dodatno su "potpalile vatru".

Prema tome, kriza sa kojom se danas suočava Evropa nije bez presedana. Nije u pitanju samo finansijska ili ekonomska kriza. Značajnije pitanje je kako (i da li) bilo koja multinacionalna konfederacija može da preživi u kopnenoj masi između Urala i Atlantika, a proteklo je mnogo vremena od rata koji je prvobitno opravdao njeno formiranje, i Hladnog rata koji je bio argument više. Kako Evropska unija može da izbegne sudbinu svakog dosadašnjeg carstva ili konfederacije u istoriji Evrope?

Ukoliko stvari tako posmatramo, budućnost Erope ne izgleda sjajno.

Francusko-nemačko rivalstvo izazivalo je jedno krvoproliće za drugim, a najmonstruoznije je bilo Drugi svetski rat. Ujedinjena Evropa trebalo je da poveže Francusku sa posleratnom Zapadnom Nemačkom toliko ekonomski snažno da bi mogućnost izbijanja rata bila gotovo nemoguća.

To je bio plemenit i, u najmanju ruku, potencijalno izvodljiv projekat. Međutim, ako se osvrnemo na prošlost, potpuno je jasno da su autori evropskog ujedinjenja prevideli izvorni problem.

Mogli su da pomire Francusku i Nemačku i da nisu dali Španiji i Finskoj mogućnost veta na političke odluke koje se tiču naroda Nemačke i Francuske, i obrnuto. Mogli su da imaju slobodno tržište i kretanje kapitala, čak i bez pretvaranja da je Grčkoj i Holandiji mesto u monetarnoj uniji.

Da li se Evropska unija previše proširila zato što je Francuskoj bilo potrebno sredstvo za sopstvene nerealne spoljnopolitičke ambicije? Ili zbog toga što su siromašnije zemlje u Evropi želele povlašćen pristup nemačkom novcu? To više nije ni važno.

Činjenica je da se Evropa zaglavila u toj konfederaciji koja više nije isplativa, ni politički ni ekonomski.

Evropski političari, na kratke staze, pokušavaju da prokrče put kroz nastali nered. Ali, namerili su se na tektonske sile koje su se okrenule protiv EU, baš kao što su slične sile razorile Sveto rimsko carstvo i Jugoslaviju.

Postoje samo dva načina da se krene napred. Jedan od njih je razlaz. Iako je malo verovatno da će biti krvava kao raspad Jugoslavije, propast Evropske unije, čak i postepena, osiromašila bi kontinent i ostavila otrovni talog nacionalističke zlobe.

Drugi način je, naravno, da se sledi večni recept "Više Evrope". Jedini lek za bolesti današnje relativno labave konfederacije jeste još snažnija konfederacija, bar tako kažu.

U praksi, to bi značilo predati Briselu još veći deo nacionalnog suvereniteta, što prvi put uključuje gubitak kontrole izabranih državnih parlamenata nad osnovnim finansijskim odlukama.

Ni takvo prepuštanje moći neće biti simetrično: Nemačka i druge bogate zemlje odrediće nova pravila igre, a dužnici će ih slediti, mada, ne bez prigovora.

Budućnost ujedinjene Evrope, ukoliko uopšte postoji, izgleda sve više asketski, sa više rasprava i, iznad svega, manje demokratski. Ponavljam: ovo je optimistički scenario.