Patriotizam nije samo intoniranje himne u školama

Iako kalendarski još nije stigla jesen, 1. septembar odavno je neka vrsta modernog Preobraženja, datuma koji označava kraj leta, bezbrižnosti, planova o odmoru, putovanjima i uživanju.

Prvo zvono u novoj školskoj godini diktira taj pravac čak i onima koji nemaju nikakve veze sa školom i obavezama koje ona donosi.

I eto, dočekasmo i ovaj 1. septembar. Deca su ponovo u školskim klupama, roditelji na slatkim (i manje slatkim) mukama, a neke teme iznova na dnevnom redu...

Jedna od njih, koja je prošle godine izazvala pravu buru, ponovo deli srpsku javnost. Naime, na osnovu zvanične odluke koja je doneta prošle godine, nova školska godina počinje intoniranjem himne "Bože pravde".

Ono što se, bez ikakvih problema i rasprava, praktikuje u brojnim državama u svetu, u Srbiji raspiruje strasti i pokreće, po mom mišljenju, potpuno nepotrebne rasprave. Ipak, poželeh da i sama napišem par reči na ovu temu.

Čitajući i slušajući komentare i suprotstavljene stavove koji se uglavnom svode na propitivanja o tome šta je patriotizam, setih se objave koja se često mogla videti po društvenim mrežama dok su trajali protesti zbog ekoloških problema.

Uz fotografije srpske zastave i reke prepune otpada, stajala je jednostavna poruka da patriotizam nije "vitlanje" zastavama, već briga o sredini u kojoj živimo. Ispod su se, naravno, ređali komentari prepuni potpuno različitih i isključivih stavova, a meni je u glavi bila samo jedna misao. Patriotizam je i jedno i drugo! I jedno nikako ne isključuje drugo!

Zašto bi ljubav prema zastavi države i naroda kojima pripadate isključivala iskrenu želju i nameru da taj isti narod živi u zdravoj i čistoj sredini? Pitanje, naravno, može da se postavi i obrnuto.

Potpuno slično gledam i na "slučaj" sa intoniranjem himne na početku nove školske godine. Ne vidim u tome zaista ništa loše i iskreno verujem da deca trebaju da odrastaju ponosna na svoj narod, zastavu, himnu, na istoriju i velike ljude koji su nas zadužili. Naravno, uz puno uvažavanje nacionalnih manjina i svega onoga što nas razlikuje, ali istovremeno  i spaja.

Ipak, brine me to što će neka deca svoju himnu slušati u školama koji nikada nisu renovirane, uz peći na drva, učionice bez televizora i kompjutera. Žalosna sam zbog činjenice da u školi, koja je od Beograda udaljena svega stotinak kilometara, i dalje postoji samo poljski toalet i da za decu iz okolnih sela nije organizovan prevoz, već ih u školu dovoze roditelji.

Tužna sam zbog saznanja da će moja mala sestričina, koja ove godine polazi u prvi razred, pevati "Bože pravde" u solidno opremljenoj seoskoj školi, ali u društvu svega dvanaestoro vršnjaka.

Teško mi je i kad pomislim na to da njena majka (moja sestra) nikada nije dobila priliku da "upotrebi" svoju diplomu Učiteljskog fakulteta i da već godinama radi kao prodavačica i kasirka.

E pa, kao što ne bi trebalo da se isključuju one zastave i zaštita životne sredine, tako ne bi trebalo da se potiru himna i opremljene, moderne škole pune đaka i zadovoljnih i dobro plaćenih prosvetnih radnika.

I ne da ne bi trebalo da se potiru već moraju zajedno, ako zaista želimo da pričamo o patriotizmu.

Bar ja tako shvatam ljubav prema narodu kojem pripadam...