U mojoj smatračnici radio svira od jutra do mraka

I sve što se u filmu dešava zavisi od informacija koje dobijaju na taj način. U životima naših starijih bilo je mnogo takvih situacija u kojima je radio bio jedini način informisanja.

A svi oni prateći zvuci, tokom traženja stanice koji se danas čuvaju u datotekama specijalnih efekata, danas su tako daleko... Zahvaljujući prvom "bežičnom prenosu podataka" kako je 1897. registrovan pronalazak Nikole Tesle, u život je ušla čarolija, glasovi ljudi uselili su se u male kutije – radio-aparate.

Jedan tako star imam i ja kod kuće. Svirao je i pričao sve dok se nisu pojavili novi uređaji, a onda je svima počelo da smeta što krči i šušti. Baka ga je do kraja života slušala u svojoj sobi. Danas je samo ukrasni predmet koji bi možda i oživeo uz vešte ruke nekog majstora.

A jedan koji liči na njega stigao je ovih dana u kuću moje drugarice. Replika, naravno, ali je zaista mnogo lep. Njegov dolazak proslavile smo uz kafu, kolače i muziku iz davnih vremena koja je tog trenutka bila na nekoj radio-stanici. Danima mi je pričala o zvuku iz te male drvene kutije koji ne može da se poredi sa onim što je do nedavno slušala na svom kompjuteru. I stvarno je tako.

Radio je neizostavan u pričama iz prošlosti, ali i iz našeg vremena. U javnom prevozu uglavnom svira radio, u taksiju, prodavnicama, tržnim centrima, na bazenima, u kafićima...

Uprkos svemu nije ništa izgubio od nekadašnje lepote. Tako nenametljiv i diskretan, čest sagovornik usamljenih, a ponekad i jedino društvo onih koji su potpuno sami.

Radio je obeležio živote nekih generacija koje su sa nestrpljenjem čekale omiljene emisije da čuju nove hitove kao u seriji "Grlom u jagode". To doba šezdesetih ostaće upamćeno po farmerkama iz Trsta, pločama iz Londona i Radio Luksemburgu. Radio je nekada donosio mir u kuće i pratio spori ritam života.

Možda je u jednom periodu tehnologija zavela ljude i malo ih udaljila od radija, ali koliko vidim i čujem, radio je sve prisutniji. On je sada i na telefonu i uvek je tu, kao pratilac u šetnji, na trčanju, na putu do posla... Znate one situacije kada niste dobro raspoloženi a na radiju bude baš vaša omiljena pesma. I nema tog tehnološkog napretka koji može da zameni taj osećaj.

Možete vi kod kuće na kompjuteru da pustite tu pesmu milion puta, ali znate i sami da to nije ono o čemu pričam. Pamtim jednu situaciju kada sam posle vrlo neprijatnog događaja sela u taksi, ne znajući šta ću i kako ću, a onda je sa radija krenula pesma koja je u trenutku sve promenila.

Ali, radio nije samo muzika. Radio su i vesti, koje ma kako dramatične bile, lakše se primaju kada su bez slike. Kao da radio ima neku neobjašnjivu moć da umiri slušaoce.

Sećam se da su me roditelji upućivali da slušam Radio Beograd i učim kako se pravilno govori. Ima još nešto, čini mi se vrlo važno, a to su radio-drame. Čitave priče upakovane u zvuk: govor glumaca, muzika, efekti i mašta slušalaca.

Zadivljena sam sa koliko pažnje, ljubavi, strpljenja i stručnosti se ovaj program priprema. Kao i Treći program radija, moj tajni savetnik u oblasti humanističkih nauka.

Iako na prvi pogled deluje da je ono nekadašnje "čuo sam" zamenjeno sa "video sam", u suštini to nije sasvim tako. Bar tako izgleda sa moje smatračnice u kojoj od jutra do mraka svira radio.