Zbog jednog "ali" se film gleda samo u bioskopu

Svi oni strahovi da će bioskopi jednog dana nestati demantovani su neprestanom potrebom za njima. Pre mnogo godina kada su se pojavili video rikorderi i VHS trake sa filmovima koji su se iznajmljivali u video klubovima, nastala je prava pometnja.

No, interesovanje za novu tehnologiju koja je omogućavala gledanje filmova kod kuće nije ugrozilo tajnu vezu između bioskopa i njihovih poštovalaca. Čuveni francuski režiser Fransoa Trifo tada je govorio da svaki film treba obavezno prvo gledati u bioskopskoj sali, a tek onda ponoviti projekciju sa VHS-a. Magija filma živi samo u sali na velikom platnu. Nema te improvizacije koja može da ponudi nešto slično.

Pametni televizori velikih dimenzija povezani sa kompjuterom jesu poziv za ulazak u muzej filma i istraživanje filmske umetnosti. Iz bogate ponude raznih platformi može se birati neograničeno, satima, danima...

Tokom ovog korona perioda filmski zavisnici su bili upućeni na uživanje u domaćem ambijentu. Iz razgovora sa mnogima od njih zaključujem samo jedno. Da, ali... To "ali" je sve ono zbog čega se film gleda u bioskopu. Dnevna soba ma kako bila velika sa ogromnim televizorom, nikada neće moći da nas uvede u film kao prava dvorana.

Onog trenutka kada se u sali ugasi svetlo pre nego što krene film, tada počinje iluzija, a ona je moguća samo na tom mestu.

Film kao umetnost simuliranja iskustva ima svoj jezik. Režiser Ingmar Bergman je rekao: "Andrej Tarkovski je za mene najveći reditelj, onaj koji je izmislio novi jezik, pravi za prirodu filma, koji hvata život kao refleksiju, život kao san". Taj jezik razumeju ljubitelji filma, on je taj koji svaki put iznova oživljava povezanost gledalaca sa iluzijom.

Danas, u vreme nove tehnologije nema više zvuka starih kino projektora. Od tog vintidž iskustva ostale su samo kokice. Odlazak u filmski teatar je ritual zadovoljstva koji nema alternativu. Biskopska tišina neuporediva je sa bilo kojom drugom, a gusti mrak u salama za projekciju je poput seratonina.

U kućnom bioskopu je sve "kao" i tišina i mrak i atmosfera i još ako zvoni telefon ili komšija kome je nešto hitno ili se deci baš tog trenutka jedu palačinke ili vam javljaju da su rođaka upravo smestili u bolnicu... Nema filma bez bioskopa.

Naravno da smo u vreme epidemije više kod kuće, da izbegavamo okupljanja i da smo isprobali sve načine za stvaranje kućnog zadovoljstva. Kaže mi drug da je dnevnu sobu potpuno preuredio i napravio mali bioskop sa pravilima ponašanja, dok se gleda film sve se gasi. Projekcije se planiraju za određeno vreme uz pažljiv odabir filma.

Stariji su nostalgični za biskopima iz njihovog vremena, sećaju se prvih mladalačih nežnosti i ritualnog odlaženja u hram sedme umetnosti odakle se izlazilo sa osmehom, ali i sa suzama.

Odlasci na projekcije su pripremani i pamćeni. Tih starih kina je sve manje, sada su prisutniji sinepleksi, sa nekoliko manjih sala. Nema više iščekivanja da film stigne, čim je snimljen vrlo brzo je svima dostupan, ali često samo za gledanje kod kuće.

I sa bioskopima je kao i sa svim ostalim stvarima. Ima onih koji ne mogu bez bioskopske magije, velike dvorane i velikog platna, a ima i onih koji filmove gledaju onako usput i svejedno im je da li se film prikazuje na ekranu ili ogromnom platnu.

Ovi prvi nikada neće kupiti kućni bioskop, radije će filmove gledati u starim dvoranama gde se za malu cenu ulaznice dobija velika iluzija.