Drame izolacije – da li ste počeli da govorite sami sa sobom

To što ste jedini govornik, bez sumnje, garantuje da kontrolišete konverzaciju. Ali, da li ste čuli sebe? Da li ste pratili svoj unutrašnji monolog u trenucima kada ste bili uskraćeni za kulturne sadržaje, na primer?

Verovatno biste bili zaprepašćeni kad biste mogli da napravite sažeti plejbek onih momenata u kojima niste bili svesni tog monologa.

Drame izolacije su najčešće drame sećanja, "izgubljenog vremena", koje se stalno vraća i opseda nas. Ta sećanja dolaze onako kako sećanja obično i dolaze: kao slike pojedinačnih prizora kojih ne možemo da se otarasimo ili kao fragmenti nekih zbivanja.

U tim trenucima mi smo Prustovi sledbenici, samo što ne krećemo u potragu za „izgubljenim vremenom", već ne uspevamo da ga se otarasimo.

Jedan od mogućih načina tog samooslobađanja nalazi se u pozorištu. Glasno iznošenje i analiziranje misli i emocija, "samoizdaja", iznenađenja i pročišćena saznanja, svojstva su umetnosti monologa - pozorišne forme koja je, iz razumljivih razloga, cvetala u periodu karantina.

Umetnici širom sveta su "uskočili" u vakuum koji je nastao zatvaranjem pozorišta i tako su nastajali različiti "hibridni" formati koji su održali pisce i izvođače na površini.

Ove male glumačke forme su deo tradicije stare gotovo kao istorija pozorišta. Ako stvari postavimo u širi kontekst, onda su te forme čak starije od samog pozorišta: Homer i drevni bardovi širom sveta, govorili su monologe.

Tako nas monolog dovodi na sam izvor civilizacije i kulture, jer je pozorište počelo sa čovekom koji se nalazio u prostoru pozornice i govori ookupljenima o svojim jadima i svojim nesrećama.

Monolog je dramska formula ljudske usamljenosti i nulta tačka pozorišnog izraza.

"Mogu uzeti bilo koji prazan prostor i nazvati ga otvorenom scenom. Neko se kreće u tom praznom prostoru, dok ga neko drugi posmatra, i to je sve što treba da bi se stvorio teatar", pisao je reditelj Piter Bruk u svojoj legendarnoj knjizi "Prazan prostor".

Antičko pozorište je počelo sa jednim glumcem koji je izvodio svoje predstave na drvenim kolima. Onda je došao drugi glumac, pa treći... Potom su stigle i crvene zavese, svetlost reflektora, promene dekora, muzika, rampa, pauza, pozorišna blagajna, Komedi Fransez, Burgteatar, Brodvej - kao da je to, i još ponešto, sušta definicija pozorišta.

Ali, ni tada nije zaboravljen monolog: oživljavanje biografija poznatih ličnosti, gde proslavljeni glumci otkrivaju tajni život još slavnijih pisaca, pevača ili naučnika, samo su najvidljivije u tom izboru priča.

U tim pričama vaskrsavaju i holokaust Prima Levija i dnevnici Ane Frank, egzil anonimnih Avganistanaca, avanture savremenih nomada i mnoge druge angažovane teme.

Sa zorom modernizma u literaturi i njenim usredsređenjem na tok svesti, monolog se pojavljuje kao celovito pozorišno delo. Među najpoznatijima je Koktoov "Ljudski glas" (1928.), koji je Roberto Roselini adaptirao za svoj film "Ljubav", u kojem Ana Manjani igra ostavljenu ženu. Pedro Almodovar je ovaj Koktoov tekst prošle godine pretvorio u uzbudljiv film "Ljudski glas", sa Tilde Svinton u jedinoj ulozi.

Glavna junakinja ovog tridesetominutnog filma koristi svega nekoliko rekvizita: dva DVD-a sa filmskim melodramama.

"Sve što nebo dopušta" i "Zapisano na vetru", Daglasa Sirka, knjigu Alis Manro, šaku pilula za spavanje i belo vino, sekiru kojom uništava prazan kofer svog ljubavnika i slušalice za poslednji razgovor sa čovekom koji ju je ostavio.

Radnja se dešava u kičasto dizajniranom stanu, koji podseća na Faberžeova jaja. Kontrast ovakvom melodramski intoniranom ambijentu, predstavlja glas Tilde Svinton - njena ljudska nesavršenost koja ispunjava prostor pravim životom.

Na kraju filma "Ljudski glas" glavna junakinja je spremna da se pokrene i ustane - i to ne samo metaforički - kao Feniks iz pepela izgubljene strasti. U tom trenutku Almodovar otvara vrata svoje filmske scenografije i dozvoljava nama, kao i svojoj junakinji, da izađemo napolje, u široki svet novih mogućnosti.

Beketovi monološki komadi "Ne ja", "Krapova poslednja traka" i "Srećni dani" donose drugačiju perspektivu. "Srećni dani" su neuobičajeni u Beketovom opusu, jer je glavni lik žena. Komad se igra pod blještavim svetlom, koje osvetljava humku raspukle zemlje iza koje se nalazi pompezno namalana kulisa, koja predstavlja beskrajnu ravnicu, u daljini spojenu sa nebom.

Glavna ličnost u ovom komadu je žena koja je u prvom činu do struka zakopana u zemlju. U drugom činu je zatrpana do vrata. Njen paralisani muž se nalazi iza humke, gotovo nevidljiv za publiku.

Ova moćna slika vodi nas pravo u srce drame, koja ogoljuje ljudsku izolaciju i bitku za egzistenciju. Beketova vizija je bespoštedna, nemilosrddna, oštra - baš kao što je to slikarstvo još jednog velikog umetnika XX veka, Frensisa Bejkona.

Beketova žena je u nemogućoj situaciji i ona ulaže napore da se svim svojim snagama u takvim okolnostima bori za život. U tome, glavno sredstvo je njen glas. Ona je je duhovita, bez samosažaljenja, nepokolebljivo vedra i istovremeno - na dnu sopstvenog očajanja.

Rekviziti kojima raspolaže i za koje se čvrsto drži, kao za život, su: četkica za zube, maramica, futrola za naočare, revolver, ruž za usne i sve drugo što se može naći u jednoj ženskoj tašni.

Pokušaji žene da održi svoje stvari u redu, njeni svakodnevni postupci i rituali, u suprotnosti su sa bujicom njenih poremećenih sećanja. "Srećni dan", koji bi ona želela da ima, potkopan je mislima na krmke - kastrirane muške svinje - kako nas Beket blagovremeno podseća. Seksualna katastrofa se dogodila i drama to istražuje u ženinim sećanjima i u sadašnjem odnosu između nje i njenog muža.

Beketova misao ide u rasponu od svakodnevnog do biblijskog. U njoj se nalaze i ratna razaranja, ranjivost starenja i bolesti, bešćutni spoljni svet u kome se drugi tretiraju kao prezrene figure iz Freak šou-a.

Intenzitet drame "Srećni dani" dolazi iz jukstapozicije ženine ljubavi za život, koju intenzivno evocira pred svojom publikom, i fizičkog bola, koji ona hrabro trpi, sa svom ekstremnošču i veličinom nevolja koje podnosi. Revolver koji ima uz sebe, žena ljubi i odlaže sa strane.

Jan Kot je pišući o "Okovanom Prometej"u imao na umu i Beketovu dramu. Jer, "Srećni dani", kao poslednja verzija mita o Prometeju, najoptimističkiji je komad napisan od Eshila do današnjih dana.

Još uvek, međutim, čekamo srećne dane teatra, kada će glas glumca i uzdah gledaoca bez prepreka zastrujati u vazduhu pozorišne dvorane, stvarajući jedinstvo između publike i izvođača za vreme izvođenja pozorišne predstave.