Menjam sve internet kupovine za jednu u omiljenoj radnji u komšiluku

Onlajn kupovina je olakšavajuća okolnost koja omogućava da se do nečega dođe bez ikakvog kontakta sa živim bićem. Potrebno je da postoji i takav vid trgovine, naravno, ali kada se život svede na virtuelne obrasce koji teže da postanu navika i ritual savremenog načina života, stvara se jedno novo polje praznine, lišeno stvarnog doživljaja, čulnog, taktilnog...

U takvoj trgovini nema nezgodnih kupaca koji nereviraju sve oko sebe, koji stalno imaju neke primedbe i svi treba njima da se prilagođavaju.

Nema ni onih koji uvek žele preko reda jer su se nepropisno parkirali. Ne postoji mogućnost da neko maltretira prodavce jer oni u tom trenutku postoje samo kao podatak na nekom sajtu.

Ali, ne postoji ni srdačan susret sa kasirkom u prodavnici, koja vas dočekuje kao da ste prijatelji i raduje se kad vidi da ste kupili tortu jer zna da ćete nešto slaviti.

A dok pakujete kupljene stvari razmenjujete lepe reči da će sve ovo da prođe i da će sve biti dobro kao nekad.

Menjam sve internet kupovine za susret sa omiljenom prodavačicom u obližnjem marketu koji ne liči ni na jedan u gradu.

Ništa nije fensi i moderno, zaposleni još uvek nisu uslovljeni određenim ponašanjem, roba stalno stiže i nikad nema dovoljno mesta za mušterije. Nervozni su samo oni koji su slučajno svratili.

Na odeljku za meso i sireve uvek me dočeka osmeh starije žene koja mi čak i pred kraj radnog vremena, iako umorna od svega, secka šunku i priča o svom konju i životu van grada.

"Lepše mi je sa konjima nego sa ljudima, da ti pravo kažem".

Biću zabrinuta onog trenutka kad više ne bude kupovine na pijaci. Kako da naručim najslađe pegave banane onlajn i sebe lišim svih onih druženja sa mojim uvek raspoloženim Šumadincima, Zlatiborcima, Prečanima...koji mi redovno stave više nego što sam platila.

"Evo, uzmi i ovo nek se nađe, dobro je za zdravlje".

Neki moji poznanici iz inostranstva već odavno kupuju isključivo preko interneta i to gotovo sve.

Ne iritira ih to što pre narudžbine moraju da potvrde da nisu roboti i da po nekoliko puta popunjavaju šta vide na slici dok se softver ne uveri da zaista nisu roboti.

Naravno da se dešava da im stigne i ono što nisu naručili, ali to ih ne uzbuđuje previše, vrate proizvod i ponove narudžbinu.

U nekim zemljama postoje i prodavnice u kojima rade samo roboti. Ni to nije loše za one dane kada se ni sa sobom ni sa ljudima baš ne može.

Svet mora da ide napred, razvoj je nezaustavljiv. Prednosti novih mogućnosti ponekad izgledaju kao naučna fantastika. Pitanje je samo kako sačuvati ono što život čini zavodljivim i sa puno mirisa, ukusa i emocija.

Čitava armija dostavljača održava sajber zajednicu živom, a njihovim korisnicima omogućava da ne izlaze iz kuće i izbegnu kontte sa ljudima.

Ili da za neke mučna realnost svakodnevnog kuvanja dobije novu dimenziju, da spremljena hrana lepo stigne do njih.

Digitalni svet je nužnost. Ali teško je zamisliti da kreacija kao što je ljudsko biće, jedna nestvarana organska arhitektura sazdana od nebrojeno mnogo mogućnosti stvaranja, doživljaja, primanja i davanja emocija, treba da bude svedena samo na sajber iskustvo.

Tanka je granica koja se neosetno može preći, a da povratak bude nemoguć.

Čula je lako zavesti. Čovek se brzo navikne na sve što život čini lakšim. Kurirske službe postale su naši saveznici preživljavanja pandemije.

Dođu, donesu i odmah odu. I tako iz dana u dan. Virutelna zajednica imaginarijuma sve je brojnija, zagrljaji su odavno zabranjeni, osmeh je sakriven maskom, a kompjuter, bar za sada, nema program za davanje i primanje emocija, ali zato zna da niste robot.