Priča o dva života sa dve strane jedne Drine

"Za tih dvadeset i pet godina iz sredine 19. veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: 'Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge", ovako je o epidemiji pisao Ivo Andrić u svom remek-delu "Na Drini ćuprija".

Danas nije kuga, nego korona, nije Sarajevo, već ceo svet, samo je Drina ista.

I baš na toj Drini, sa pogledom na tu istu ćupriju iz 16. veka danas sedim i pišem ovaj tekst, smejući se koincidenciji da me je upravo epidemija dovela na ovu veliku i tihu reku, umornu od težine svih sudbina kojima je do danas svedočila.

I ne bi to bilo ništa čudno da se prošle godine istog dana nisam takođe našla na Drini, samo sa druge strane, na Tari. Kao neki kismet - godinu dana kasnije, opet u njenoj blizini, neplanirano ponovo 21. februara.

Pre godinu dana na Tari smo se smejali u lice koroni, "ma, neće to kod nas, šta paniče, kao da je nešto drugačije od gripa". U Italiji je tog dana zabeležen prvi slučaj korone. Ne, neće to kod nas.

Bila sam sa sestrom u nekom restoranu na Tari, potpuno treš bend svirao je narodnjake, scenografija kao u "Boljem životu", falili su samo Boba, Nina i Jataganac.

Pilo se jeftino vino, jelo, do ponoći, kad smo se svi uhvatili u kolo i igrali do iznemoglosti, dok nas klavijaturista nije ubacio u najbrži ritam vlaškog kola. Ruku pod ruku sa znanima i neznanima, đipali smo kao sumanuti, kao da smo znali da uskoro toga više neće biti.

Bilo je to dobro zagrevanje i kratak predah pred sve ono što sam mislila da me čeka u narednim mesecima - tri svadbe, krštenje na kom je trebalo da budem kuma sinu najbolje drugarice, rad u redakciji.

A ništa se od toga nije desilo. Kroz dve nedelje uvedeno je vanredno stanje, svadbe su otkazane, krštenje je odloženo dok situacija ne bude bolja, a posao je preko noći prebačen na rad iz dnevne sobe. Kao onlajn redakcija tome smo se brzo i dobro prilagodili, misleći da neće to tako dugo trajati i da nam treba malo odmora od haotične atmosfere.

Ni užičko, ni vlaško, ni provod do ponoći sa poznatim i nepoznatim ljudima više nije bio moguć. Odjednom ništa. I tako skoro pa godinu dana.

U tih godinu dana desilo se sve, i nije se desilo apsolutno ništa. Čudan osećaj - vreme mi neverovatno brzo prolazi, a kao da stoji. Sa porodicom i rodnim Kovinom bliskija sam nego ikad, svađamo se više nego ikad, gledala sam sestrinog sina kako pravi prve korake i izgovara prve reči. Radili smo više nego ikad, jer za novinare u krizi uvek ima mnogo posla.

Mnogo posla, u četiri zida, među kojima raspravljaš sam sa sobom kako i šta, konsultuješ se sa kolegama preko poruka, bez kontakta, bez žive reči, bez emocije. Bez rituala slušanja muzike u prevozu, na putu do posla, gužve, bez živosti, života.

Bez granice privatnog i poslovnog, sve je postalo jedna užasno teška mešavina. Ne toliko fizički (lakše je), koliko psihički. Sve što je loše, lakše podneseš kad sa drugim deliš, licem u lice, da se ta emocija oseti. Sada ni toliko, po život je opasno.

Osećajući da već upadam u kolotečinu svakodnevice, rutine, beskrajnog čekanja da prođe ovo "što je u početku samo ličilo na grip", odlučujem da malo iskočim iz svega toga i unesem malo one haotične atmosfere iz koje sam prošle godine u ovo vreme želela da pobegnem.

U subotu ujutru sam spakovala svoj posao u torbu za laptop i bez mnogo razmišljanja zašto baš tamo, krenula put Višegrada, ka ćupriji. Samo sam želela da budem negde pored vode, gde je vazduh čist, gde kafa neće koštati kao na Kopaoniku.

I pošto, kao i mnogo puta do sada, Fejsbuk pamti bolje od mene, izlazi mi obaveštenje na uspomenu od prošle godine, sa Tare. Istog dana, godinu dana ranije, sa druge strane Drine. Sve se promenilo, a ništa se nije promenilo.

Drina je za mnoge, vekovima unazad, bila put, za mene je, izgleda, znak pored puta, mesto ka kom bežim, uvek 21. februara.