Kuća Laze Lazarevića ruglo, zapušteno i zaboravljeno – ko će to pozlatiti

Beograd – istorijski pačvork, misao o trajanju i kolektivno pamćenje onoga što je tokom vekova uništeno i nestalo. Prvi susret sa njim je doživljaj neočekivane bliskosti s nekim koga ste tek upoznali.

Moji poznanici iz inostranstva najviše vole Kalemegdan. Prate Jutjub kanale o izgradnji "Beograda na vodi" i javljaju mi da kula dobro napreduje, a da su večernji snimci grada najbolja turistička reklama. Neki od njih ozbiljno razmišljaju da svoj život i poslove presele u srpsku prestonicu.

"Inspiriše me taj neuhvatljiv duh Beograda koji poziva na sećanje", kaže mi gošća iz Španije, koja je najlepše stranice novog romana napisala na obali Save.

Beograd je danas veliko gradilište. Mnogo toga je izgrađeno i urađeno. Međutim, nešto je zaboravljeno. Ili je slučajno promaklo. Ili nije bilo dovoljno vidljivo u evidenciji objekata od posebnog značaja za nacionalnu istoriju. Ili je u planu za neko buduće vreme. Ili je nevidljivo onima koji imaju moć da stvari učine vidljivim.

Ne tako daleko od beogradske gostinske sobe, Knez Mihailove ulice, nalazi se kuća u kojoj je živeo i radio pisac i lekar Laza Lazarević, realista i tvorac srpske psihološke pripovetke, član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Otvorena trula kapija. Dvorište prljavo i išarano grafitima. Kuća potpuno oronula i zapuštena. Ulazna vrata otvorena. Đubre svuda. Na fasadi tabla da je tu živeo stvaralac čija umetnička zaoštavština čini deo srpske kulturne baštine.

"I mrtvi imaju pravo na život", govorio je pesnik Tanasije Mladenović.

Često se setim reči knjiženika Boška Petrović "da prostor pamti". To je velika uteha, naročito ako tome dodamo saznanja iz oblasti kvantne fizike o holografskom univerzumu.

Moj školski drug, astrofizičar, profesor u Americi, kaže da zahvaljujući naučnim dostignućima možemo biti spokojni, jer svaka čestica ima svest o celini i ono što je postojalo ne može biti uništeno. U nekoj realnosti je uvek prisutno. Do ove priče došli smo posle moje tugovanke o kući Laze Lazarevića, u čijoj blizini je on proveo najranije detinjstvo.

"Ovo na fotografiji je horor. Zar nisi rekla da je kuća kulturno dobro i da je pod zaštitom države? Ako je tako, ne treba da brineš, sve će biti u redu", kaže mi drug koji trideset godina nije dolazio u Srbiju.

Dok sam fotografisala kuću, jedan gospodin koji živi u toj ulici reče mi: "Nemojte ulaziti, unutra često spavaju beskućnici. Kuća propada, izgleda naslednici ne mogu da se dogovore."

"Naslednici mogu da se dogovaraju narednih sto godina. Kuća je pod zaštitom. Država mora da brine o tome", dodaje prolaznik koji je čuo naš razgovor.

I sada kad spojim pravo mrtvih na život, prostor koji pamti i holografski univerzum, shvatam da su možda neki procenili da nije neophodna kultura sećanja. Jer sećanje se ustvari samo seća, a prostor koji pamti pronaći će sebe u holografskom univerzumu...

I kuću Laze Lazarevića, kad se skroz uruši i počiste je bageri pronaći ćemo u holografskom univerzumu. Ne brinite, sve će biti u redu. Sve će to narod pozlatiti...