Bauk degenerisane umetnosti još kruži

Mnogi ne znaju šta pojam "degenerisane umetnosti", znači ni to ko ga je smislio. Prvi put su ga upotrebili nacisti kada su u Minhenu od 19. do 30. jula 1937. napravili prvu izložbu "Degenerisane umetnosti". 

Bila je to parada nacističke propagande, koja je tada mnogima bila impresivna. Na jednom mestu, nacisti su skupili sve radove modernih umetnika (tvrdili su mahom Jevreja) koji su im pali ruku. 

Izložba je bila izložena u nekoliko salona. Sva izložena dela bila su predstavljena tako da se izvrgnu javnom ruglu. Kokoškina dela bila su nabacana kao u podrumu. Pored Kirhnerovog dela Vojnički autoportret stajao je jedan "savršeni" portret iz Pompeje, ne bi li se primetilo koliko umetnik nije znao ništa o portretu i proporcijama ljudskog lica. 

Uz neka apstraktna platna stajao je kustos-nacista koji ih je svakih nekoliko minuta okretao da bi se videlo da ni s jedne strane ne govore ništa. Kraj ponekih dela na izložbi "Entartetekunst" bile su izložene i mazarije duševnih bolesnika, pa je i neobrazovana publika mogla "jednostavno" da ih uporedi. 

Ispisane su i cene po kojima su slike prodate muzejima, što je trebalo da pokaže kako su se u periodu opšte bede umetnici obogatili na račun naroda…

Bila je ovo umetnička kritika kakva nikad, ni pre ni kasnije nije ispisana. Nacisti su verovali u savršeno, mahom grčko i helensko, preslikavanje stvarnosti, ulepšano do potpunih proporcija atleta. 

Nova nordijska umetnost trebalo je da slavi natčoveka, a to znači njegovo božansko arijevsko telo, kao i porodicu, koja je na žanr-slikama nacističkih slikara predstavljana kao vrhunac seoske i narodne idile, sa složnim roditeljima, poslušnim ćerkama sa plavim pletenicama i ratničkim sinovima.

Nacisti su bili skorojevići i umetničke neznalice – ali su krili i jednu veliku, stidnu tajnu.

Većina "osramoćenih" eksponata završila je u privatnom vlasništvu samog vrha nacističkih funkcionera. Kako se moglo dogoditi da nešto "tako nakaradno", "tako protivno idealu nordijskog čoveka" postane deo kolekcija koje se ljubomorno čuvaju i čak, na kraju rata, sele sa svojim vlasnicima, kao deo najvrednijeg porodičnog blaga?

Neki kažu, i u tom smislu nisu u krivu, da su nacisti čuvali dela modernih ekspresionističkih slikara kao menice koje, po njima nakaradni zapadni trgovci umetninama hoće da unovče. Ipak, novija istraživanja upotpunjena iskazima koji nisu bili ranije poznati, govore da su najveći kolekcionari među nacistima na neki podmukli način voleli ova dela i gledali ih u tajnosti skoro svakodnevno. 

Sve je to ličilo na zabranjenu ljubav, na stidno sagrešenje, na susret sa anđelom ili đavolom. Zamislite nacistu: odeven u smeđu uniformu, sa lakovanim čizmama koje blistaju kao ogledala. Od glave do pete pedigriran je novijom istorijom: sedeo u prvom redu na Kongresu svenemačkog ujedinjenja desnice, prvi bacio kamen u izlog za vreme "Kristalne noći", prvi došao da uhapsi osramoćenog Gregora Štrasera i sl. 

Takav nacista iz podruma svoje kuće, u vreme kad mu porodica nije tu, iznosi Kirhnerov Vojnički autoportret, postavlja ga uza zid i gleda ga s gađenjem, ali i s nekim divljenjem, koje bi samo psihijatri mogli da objasne. Onda se čuje zvono na vratima: žena opisanog naciste, inače vatrena pobornica nacizma, s njihovo petoro dece vraća se kući, pa on umetninu, kao da mu je ljubavnica, mora da smota i žurno odnese u podrum…

Najbolje je da i preko ove scene, koju sam opisao prema uzorima iz dokumenata, ponovo padne zaborav, a svi koji olako izgovaraju izraz "degenerisana umetnost" dobro razmisle u kom kontekstu ga koriste.