Da li je jedina granica nebo nad nama

Od tada je prošlo mnogo godina. Zanosili smo se filmovima „Odiseja u svemiru 2001" i „Odiseja u svemiru 2010". Onda su prošle i 2001. i 2010. godina i ništa nije bilo kao na filmu.

A kosmos nad našim glavama i dalje ćuti i svetli najlepšim lampionima, jer ga Grci ne zovu za džabe tako: „kosmos" (od grčkog glagola „kosmeo", ukrašavati). Kosmos je dakle nešto ukrašeno, uređeno. U kosmos putuju kosmonauti.

Sanjao sam da budem prvi srpski astronaut, koji će se otisnuti u otvoreni kosmos i vezan samo labavim užetom, lebdeti nad najdivnijom plavom Zemljom. Ali, ni to se nije desilo. Sada čujem dve stvari: prva je da će „Virdžin galaktika" bogataše voziti do ivice Zemljine atmosfere, i druga da će prvi na Mars stići - Kinezi.

Koga to danas zanima? Ma koliko da nas je pre nekoliko godina oduševio ludak i avanturista Baumgartner koji je skočio sa ivice kosmosa i u slobodnom padu proveo bestraga dugo, kosmos, zvezde, mogući susret sa vanzemaljcima nikoga ne zapravo više ne interesuje.

Osim dva filma - „Dolazak" iz 2016. i „Međuzvezdani" iz 2014. - filmovi sa temom prvog kontakta zemaljske i vanzemaljske civilizacije snimljeni u poslednjoj deceniji prosto se utrkuju u svojoj gluposti i stupidnoj homocentričnosti, sa posebnim akcentom na novo američko odnosno rusko naoružanje i ljudsku domišljatost ("Bitka za Losanđeles", 2011, „Dan nezavisnosti 2", 2012, i ruski film „Invazija" iz 2020, da ne bude da kritikujem samo američku treš-kinematografiju).

Ajnštajnova brava za koju još nema ključa 

A kosmos i dalje ćuti. 

Rezu na njega stavio je Albert Ajnštajn, pravu bravu koja ne može tek tako biti otključana. Generacije genijalnih fizičara nakon Ajnštajna, koje zovu zajedničkim engleskim nazivom „nrdovi", trude se da probiju ovu blokadu koja kaže da jedna generacija ne može da ode ni do najbliže naseljene planete, odatle se vrati i donese vesti, čak ni ako putuje brzinom svetlosti - jer će to za kosmonaute trajati oko 160 godina, a za one na Zemlji više hiljada godina, zbog dilatacije vremena.

Dakle, nema šanse. Ali „nrdovi" izmišljaju strune, petlje, crvotočine i šta već ne, ne bi li preskočili barijeru „Ajnštajn", ali odande, kroz sve te strune, petlje i crvotočine niko ne dolazi, nikog ne čujemo i ništa novo ne saznajemo. Da li smo zaista sami u kosmosu? Ovo pitanje mi je strašno koliko i ono da li iza smrti nema ničeg?

Nemoguće je da je svemir jedna velika šala koja buja civilizacijama (jer milijarde i milijarde sunaca moraju napraviti još prelepih plavih planeta punih vode), a da one međusobno ne mogu da se čuju i vide, čak ni kada shvate da drugih sličnih nepobitno mora biti.

Ne, kazaće, prvaci teorija zavera: bili su, a njihovi ostaci kriju se u „Oblasti 51" u Nevadi, SAD; ne tu su, ali neće da naprave kontakt, jer smo mnogo loši i zaostali momci; ne oni stalno putuju ali u nekim drugim dimenzijama, nama nepoznatim...

Znam samo da ih u našem saznanju i percepciji zasad nema, gde god da su.

A zamislimo samo šta bi se desilo kada bi došlo do prvog susreta. Ništa više ne bi bilo kao pre. Svako bi ujutru ustao, i dok maže džem na hleb, kazao sebi: „bože, nepoznata rasa je tu". Makar i kad bi samo ćutali i ne bi se pomerali, ili kada bi, kao u kultnom filmu „Stalker", posejali za sobom čudne predmete i otišli, više ništa ne bi bilo isto.

Mislim da su nam potrebni vanzemaljci. Ne samo zbog jednostavne činjenice da bi nam pokazali koliko smo zapravo slični - svi mi, ljudi - nego i zbog toga da prestanemo da se bavimo tričarijama, efemeralijama, i nepotrebnim sitnicama. Jeste, i da nas zaustave u bespotrebnoj trci u brzini prenošenja ljudskih informacija. „Gugl" polaže novi kabl u Atlantik. Ju-pi, sada će čitavi naučni radovi sa 3D projekcijama od 30 terabajta virtuelne težine, moći da se šalju iz Londona u Njujork za sekund ili manje!

Glupi da ne možemo biti gluplji 

Smanjili smo svet, postao je globalno selo, ali je kosmos i dalje globalna zagonetka. 

Tih je, kažu beskonačan; osim starih zagonetki pokazuje i nove: tamnu energiju, recimo. Teleskop „Habl" uperio je sočivo u dosad najudaljeniju tačku koja se približava pretpostavljenom vremenu kada se dogodio „Veliki prasak" ili dobi malo posle njega.

Naravno, to je zato što je Ajnštajn i danje u pravu, i svetlost putuje bestraga sporo. 

Što se gleda više u daljinu kosmosa, sve se više posmatra prošlost! Treba samo da nađemo tačku gde se „Veliki prasak" dogodio i da u otvoreni kosmos lansiramo dovoljno veliko sočivo i videćemo sopstveni prapočetak. Možda tu negde ugledamo i Boga samog, jer tu za njega ima mesta u jednostavnom dečjem pitanju: „Ako je sve nastalo iz Velikog praska, šta je bilo pre njega i koje uopšte smislio i dizajnirao tu neverovatno gustu tačku sve materije i energije iz koje je nastao i svemir, pretpostavljeni antisvemir i sve drugo" - sve do mojih prstiju koji ovog časa zaneseno kucaju po tastaturi mog aj-meka ovaj tekst, dodaću. 

Dok ne ugledamo sve to, možemo slobodno biti i dalje glupi da ne možemo biti gluplji! Recimo imate 250.000 dolara u džepu, ne znate šta ćete s njima i uplatite stolicu u letelici „Virdžin galaktika". Udobno se zavalite. Odbrojavanje počne, ogroman potisak prilepi vas za stolicu. Potom malo odlebdite u stratosferi, napravite fotografije, pa kući - glumili ste astronauta, i to loše.

Želeo bih da moja deca stvarno odlete u kosmos i tamo budu deo svega toga.

Hteo bih da se tada sete i svog tate koji je to više od svega želeo!