Kakav nam Sajam knjiga treba

I u nas se, nada se pisac ovog teksta, spremamo za novi početak pre nego za veliko čišćenje. Hajdemo da svi zajedno pogledamo domete onoga što zovemo kultura.

Ovih dana, recimo, govori se o Sajmu knjiga 2020. godine. Hoće li ga biti? Da li će cene zakupa biti snižene? Koliko ljudi će smeti ili želeti da uđe u nekadašnju kovid-bolnicu na Beogradskom sajmu?

Nekoliko činjenica o ovom Sajmu koje su se kao najglasnije čule prethodnih godina su sledeće. Sajam je poligon za megalomansko predstavljanje najjačih izdavačkih kuća. Kako je komercijalna strana prevladala izložbenu, Sajam svoje gostoprimstvo pruža piscima sa margine, onima koji su produžetak rijaliti-programa, proverenim skandal-majstorima, lepoticama svih vrsta i osobama koje sebe vole da zovu "influenserke". Po tome gledano on nema više javnu ulogu, ali...

Ali, Sajam koji bez sumnje liči na vašar, poseti najviše posetilaca u regionu i s njim ne može da se meri nijedan u ovom delu Evrope. Šta iz ovoga možemo zaključiti?

Da bismo shvatili šta ne valja sa našim Sajmom knjiga, treba samo da pratimo tokove novca. Treba zapaziti sledeće: svi izlagači (osim nekoliko) žale se na visoku cenu zakupa i konstatuju da moraju da prodaju, prodaju, prodaju (izraz jednog izdavača), da bi uložen novac ikako vratili i posetiocima pokazali sve manje novih izdanja koje štampaju.

Zašto onda zameramo onim najvećim izdavačima što na ovakvom Sajmu pokazuju jedino svoju komercijalnu stranu (iako i oni, znamo, imaju itekako vrednih izdanja)?

Tajna je dakle u ceni prostora. Sajam knjiga je dobro koje prošlošću ucenjuje sadašnjost, a samim tim i budućnost. Oni koji određuju cene zakupa, nemaju sluha za to da prodaja knjiga ne ide isto kao prodaja nameštaja ili turističkih aranžmana.

Nije im na tome zameriti - oni su prosto jedna sajamska kuća koja i sama gleda kako da zaradi, a u tržišnim okolnostima nema smisla davati jeftino ono što svi misle da je toliko vredno.

Šta je zapravo vredno, jasno je: to je tradicija. Nema vas na Sajmu knjiga, svi misle da ste ludi ili da više ne postojite. E, onda platite dobrim parama da dokažete da ste živ izdavač koji ima novih naslova.

Predložio bih zato da se u budućnosti preraspodele sredstva i pronađe način da država dotira sajamski kvadrat. To će joj omogućiti da uvede dodatna pravila u zakup prostora.

Recimo ovako. Cena kvadrata podeljena je na dva dela: oko 70 odsto se kupuje po dotiranoj ceni, a 30 odsto se deli prema stepenu zasluga za tradiciju ove manifestacije.

Kako na sajmu knjiga u Hali 1 ima oko 30.000 kvadrata, to znači da bi se prodavalo oko 21.000 kvadrata, a 9.000 delilo - dakle, i dalje dominira tržišni princip, ali...

Svi izdavači, dakle, kao i dosad, prema svojoj ekonomskoj snazi, mogu da kupe kvadrate u istim odnosima, ali svako će moći da kupi malo više od dve trećine onoga što je dosad bilo na prodaju, naravno po nižoj ceni.

Ostatak se deli na sledeći način. Svaki izdavač dobija po dva kvadrata za svaku godinu svoga učešća u ovoj manifestaciji. Izdavačke kuće osnovane oko 1991. godine, dakle, mogu računati na dodatnih 58 kvadrata - u čast tradicije!

Neću čitaoce mnogo zamarati procentnim računom. Na ovaj način jednoj ovakvoj izdavačkoj kući - u delu kupljenih, odnosno dodatih kvadrata - skoro se prepolovljuje trošak nastupa na Sajmu, a samim tim omogućava joj se da nudi više izdanja koja nisu striktno komercijalna, jer se za polovinu smanjuje strah da novac uložen u izložbeni prostor neće biti vraćen.

Pažljivi čitalac, vešt u matematici, primetiće dve stvari u ovom sistemu. Prema broju izdavača u glavnom delu Arene Sajma i njihovom prosečnom broju godina prisustva na sajmu, po ovom metodu podeliće se samo 4.500 kvadrata. Šta raditi s ostalim kvadratima? Jednostavno, Sajam, mora imati štand za počasnog gosta sajma, deo za dečje radionice, dostojno mesto za različite promocije.

Sve to odvijaće se na tih preostalih 4.500 kvadrata. Ne treba zaboraviti ni ovo: svake godine svaki izdavač iz arene dobijaće po ovom sistemu po dva kvadrata više, te će se ovaj prostor za predstavljanje i radionice, smanjivati godišnje za oko 100 kvadrata. Ali, ne mari. Sistem će biti uspostavljen, izdavačima će za 10 godina biti „vraćeno" dodatnih 1.000 kvadrata, ali prevlast komercijalnog biće zadugo zaustavljena.

Da li nam takav sajam treba, neka razmisli svako. Ko ima boljih ideja, dobrodošao je da ih napiše u komentarima.