Besnilo u doba korone

Sve što jeste, bilo je i biće nalazi se u knjigama. Rečeno bolje i jezgrovitije od bilo koje stvarnosti koju vidimo. Kako li će u knjigama biti ispričana ova naša stvarnost? Ova 2020. koju niko od nas nije mogao ni da zamisli kad smo je 31. decembra uglavnom (polu)pijani čekali?

Da sam tada znala da će nas pandemija sačekati, 31. na 1. čitala bih "Besnilo", da se psihički pripremim za karantin, za čekanje, za nepoznato. Za koronu, sada skoro osam meseci od pojave prvog slučaja, i dalje nepoznatu. 

A tada u martu, kada je sve ovo počelo, na lageru sam imala nekoliko knjiga, nepročitanih zbog manjka vremena (čist izgovor), i listu šta treba pročitati. Među njima i "Besnilo". Svi koju su ga već pročitali odreda su govorili "Čitaj sve, samo nemoj 'Besnilo', da dodatno ne poludiš u ovom haosu od korone". I nisam. A čitala sam sve što mi je palo šaka – i ljubav i smrt i mržnju...

Sa završetkom vanrednog stanja, "Besnilo" je ostalo da sačeka neko novo "besnilo" (kad poludiš od ljudi, haosa, trčanja na sve strane) pa da ga uzmem u ruke. Ko bi rekao da će tako brzo doći? Drugi pik prvog talasa, drugi talas, rep prvog talasa, šta god da je ovo...

I tad sam znala: vreme je da se suočim sa "Besnilom". I posle prvih nekoliko stranica, shvatim: tu je sve. Sve što je sada pred nama (samo malo gore/slikovitije)! I virusi i karantin i strah i smrt i neznanje i bežanje. Od virusa, od čoveka...

Odmah na početku, rečenice poput metka jasne, Pekić piše o tom malenom biću koje živi da bi ubijalo tuđi život:

"Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj.

Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.

Vrhunac veštačke je – inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu čoveka a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka.

Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo." Ovim rečima počinje prolog, čiji je autor prof. dr Frederik Liberman, jedan od ključnih likova Pekićevog romana.

Nastavak uvoda o virusu besnila

Dalje, na narednim stranicama, Pekić piše, lagano nas uvodeći u priču o psećem besnilu koje zaposeda londonski aerodrom "Hitrou":

"Kada je u VIII pevanju Ilijade, kroz usta Ahajca Teukra, Homer opisao Trojanca Hektora kao Kion lisitir ili "besnog psa", čovek za Njega još nije znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom prvi put ugledao imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180 milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je trista miliona puta manji od životinje u kojoj se rodio, šezdeset miliona puta manji od čoveka koga će ubijati.

Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali ga ova nepravda nije brinula. Jer - bio je jači od svega što je živelo.

Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje i izvan nade. Pustošio je svoju rodnu sredinu s podmuklom svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom čovek zloupotrebljava i razara svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa, zapaljeno da bude sunce i svih ostalih.

Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i glikoproteinskom plaštu.

Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv.

Jer, bio je MUTANT, prvi u svom soju.

Iako sam, nije se usamljenim osećao. Imao je usađen instinkt Velikog broja. Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi Njegovih predaka 6.000, za devedeset šest sati 200.000, za dve nedelje 20.000.000. Takvih kao On, za dvadeset četiri ljudska časa biće 40.000.000. Njegovim razmnožavanjem carevala je progresija koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti.

On će tada biti već ko zna gde.

Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja će ga voditi kroz esta sa tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice gorje Hindukuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile maglice Andromede, sazvežđe Aldebarana, zvezda Proxima Centauri. Njegove kosmičke luke biće Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, salivarna glandula. Njegov transgalaktički put - Kičmena moždina. Njegov cilj - Mozak.

Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi strašnijoj od svakog zemljotresa koji je još od Postanja pogodio Planetu. Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bez onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati saznanje u čiju prirodu niko nekad neće moći da pronikne.

Opet će biti ono za šta je stvoren i što mu je oholi uzurpator priore Čovek nakratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u Vaseljeni nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.

Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus, sin boga Apolona, ali se u stare bogove više ne veruje.

Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu - da mori i umre."

Završiće se i ovo 

Više od bilo koje vesti, informacije, teksta koji sam o koroni pročitala ili napisala, "Besnilo" me smiruje (!) i daje nadu da će OVO da se završi. Ova korona, ovo nepoznato. Iako knjigu još nisam završila. Ali mi je lakše jer su ljudi to već proživeli i preživeli, makar na stranicama knjige.

Završiće svoje i ovaj "naš" koronavirus, onda kada mu mi presudimo. Barem pranjem ruku, nošenjem maske i držanjem distance. Kad ne bude više mogao da ispunjava svoju sudbinu.

Kakva će knjiga nastati od ove stvarnosti danas? Možda tek tada više o koroni saznamo, šta je bilo, jeste i šta će biti posle svega ovoga... Kad bismo bar danas imali jednog Pekića...