Recept za dugovečnost tetka Vere

Nisam je videla godinama, a ona je već u godinama koje su više nego za poštovanje. Tetka Vera, tačnije baba-tetka, jer je rođena sestra moje bake. Pre mesec dana napunila je 93 godine.

Iako epidemija još traje, a sa mnom su bila i deca koja već dve nedelje idu u vrtić, nije mi palo na pamet da mogu da je zarazim, a i ne bih da propustim priliku da je posetim. Doduše, sedeli smo u njenom malom dvorištu, nismo ulazili u kuću, tako da smo eventualni rizik od infekcije sveli na minimum.

Ali i da nije bilo tako, ne verujem da bi se razbolela, zato što je, jednostavno, zdrava, ali i zato što se nikada nije predavala, ni odustajala od života. A život je nije mazio.

U velikoj seoskoj kući kao devojčica ostala je bez majke i odgajale su je starije sestre i žene koje je otac dovodio da mu zamene prerano preminulu ženu. No, preke naravi i često pijan, brzo ih je terao od sebe, te je veliko sremačko domaćinstvo, i kuća, i štala i bašta, ostajalo na njoj i njenim sestrama. Brat, najmlađi među njima, nije skoro ništa radio. Naslednik je tretiran kao polubožanstvo.

Kada je odrasla, teške poslove na selu zamenila je osmočasovnim kucanjem na pisaćoj mašini u daktilo-birou velikog preduzeća. Zaposlila se, udala se, rodila dva sina. U srećnoj porodici izgledalo je da se snovi seoske devojčice ostvaruju. No, ta sreća nije dugo trajala.

Ostala je udovica sa dva sina koja je trebalo podići i odškolovati. Vredno je radila, pre podne za pisaćom, posle podne za šivaćom mašinom i sestre su joj pomagale. Uspela je da na malom placu, na kraju sela podigne kućicu za sebe i svoje dečake.

Kad su odrasli, svesna ili ne da im treba sloboda, a ne mamina suknja, udala se ponovo i desetak godina lepo proživela sa svojim Srbom. Uvek spremna da pomogne, čuva unuke, spremi ručak, napravi zimnicu, sašije, dodatno radi i zaradi da dâ unucima i uvek u pokretu. Čini se da je celu familiju držala na okupu tako što je svakoga redovno obilazila, nosila darove i prenosila novosti.

A kada je drugi put ostala udovica, vratila se na selo i u malom dvorištu dozidala sobu i kuhinju za sebe. Ipak, izgleda da nije došlo vreme predaha i da je sudbina imala još teških udara za nju.

Sirotice bez majke, dva puta udovica ispratila je na onaj svet i mlađeg sina. "Eto, šta ćeš... ode moj Braca, umesto mene", tužno je govorila, ali se na sudbinu nije žalila. Prihvatila je i taj udar.

Negovala je i već ostarele starije sestre, pre nego što su je i one zauvek napustile. Sahranila je i brata, sestrića, sestričine i sestrinog unuka. I mada je svaki puta kada je ispraćala voljene znala da je ogromna nepravda bol koju trpi, nije se žalila. Tugovala je u sebi i nastavljala vredno da radi u bašti, dvorištu, kuhinji.

Dugo je nisam videla, i ne znam zašto sam pomislila da se, posle svega što je preživela i sa više od 90 godina, verovatno ne kreće i ne radi ništa. A ona je prestala da ide do obližnje prodavnice tek sa početkom vanrednog stanja, ali je šetala u svom dvorištu. Tu su s njom sin i snaha, pomažu joj kad treba, ali ona i dalje sama sebi kuva. Zna imena svih praunuka i svojih i sestrinih i skoro da se nije promenila, samo malo usporila.

Recept za dugovečnost, nisam je pitala, ali čini mi se da je njen, pored verovatno dobre genetike i vredan rad, stalno kretanje i bez kukanja nad sudbinom.

Možda taj recept ne daje kod svakoga podjednako dobre rezultate, ali sasvim sigurno nema kontraindikacija, a i nuspojave su pozitivne. Dobar je i za pandemiju, verujem, čim se Vera ni na nju ne žali.