Ako odete u divljinu, morate da se pokorite njenim zakonima

Moram da priznam da sam od početka ove epidemije bezbroj puta pomislila kako bi beg u nepoznato, u netaknutu prirodu, bio pravi i jedini spas. Zavidim i sad onima koji žive daleko od grada, gužve i opasnosti od zaraze.

Nažalost, nemam tu privilegiju. Nemam vikendicu, rođake u nekoj "divljini", a i ni mogućnost da "radim od kuće". A, po svemu sudeći, nemam ni dovoljno hrabrosti ili ludosti da odem tek tako, bez ozbiljnog i izvodivog plana. Ovaj nesrećni mladić je, izgleda, baš to učinio i sve se, nažalost, loše završilo.

Šta se tačno dešavalo na Tari, zašto je i kako nastradao, tek će se utvrditi. Žao mi je što uopšte pominjem ovaj tragični slučaj, ali to činim u želji da, na neki način, upozorim sve one koji će odmor ili bar vikend provesti u prirodi, da je ne shvataju olako.

Iako već skoro tri decenije živim u Beogradu, rođena sam i odrasla u kraju u kojem je priroda prelepa, ali i prilično surova i divlja. Provodeći raspuste kod babe i dede na selu, rasla sam slušajući priče o opasnim susretima sa vukovima i medvedima, o mećavama i "snegu od dva metra", letnjim olujama, gradu, grmljavini.

Iako je bilo i žrtava, većina tih priča nije se završavala tragično. Ne zbog toga što su ih ljudi izmišljali, već zato što su znali kako da se snađu u takvim situacijama. Živeli su u prirodi i od prirode, pokoravajući se njenim zakonima. Bili su, naravno, i fizički izdržljiviji od "ljudi iz grada", ali suština je bila u tome da su se prilagođavali prirodi i nisu pokušavali da joj se suprotstave.

Ako je neko to i činio, nije se dobro završavalo. I bez opreme za planinarenje i preživljavanje, bez mobilnih telefona i navigacije, savršeno su se snalazili u sredini koja ih je okruživala. Išli su utabanim stazama koje su stvarale i krčile generacije pre njih i retko kad su pravili pogrešan korak.

Vremena su se promenila. Danas živimo mnogo udobnije, sve nam je dostupno, napravljeno po "našoj meri". Imamo pametne telefone, pametne kućne uređaje, automobile sa navigacijom, satelite, uvek dostupnu detaljnu vremensku prognozu, ali fali nam onaj iskonski kontakt s prirodom.

Opijeni tehničkom superiornošću, mislimo da smo nedodirljivi. Verujemo da znamo odgovor na svako pitanje i da nas ništa ne može iznenaditi. Tako pristupamo i prirodi. Zaboravljamo da ona ima svoje zakone i da tako lako može da nas učini bespomoćnim.

Mislite o tome ako se odlučite za odmor ili izlet u netaknutu prirodu, daleko od civilizacije. Planina ili nepristupačna šuma nisu park ili neko gradsko izletište i svaku nepažnju možete skupo da platite.

Ne krećite na planinarenje ako nemate iskustva ili dobre vodiče. Isto važi i za sve popularnije splavarenje. Iako vam izgleda zabavno, to nije igra i može da bude veoma opasno ukoliko se dobro ne pripremite i ne slušate savete.

Mobilni telefon i internet vam neće značiti ništa ukoliko se nađete negde gde nema signala, ali će vam od presudne koristi biti sve što ste naučili i pripremili pre nego što ste krenuli na put. Hrana i voda koju ste poneli, toplija garderoba, baterijska lampa, šibice, karta. Gotovo zaboravljene sitnice mogu vam spasiti život u kriznoj situaciji, a potrudite se i da neko uvek zna gde ste se zaputili.

Iako mi se sad verovatno smejete i mislite da preterujem, razmislite ipak malo o ovome što ste pročitali. Čak i ako ne mislite na svoju bezbednost, setite se da će, ukoliko budete neodgovorni, neko morati da rizikuje svoj život da bi spasio vaš.