Da li je umetnicima mesto na ulici i pijaci

To da umetnici nisu svakodnevno uticajni u politici i javnom životu nije ništa novo. Da li je Dante Aligijeri bio čovek od poverenja u Firenci, da li je Sofokle bio jedan od "pedesetorice" u Atini, da li je Mocart bio poverljivi ambasador svojih gospodara, da li je Bah bio mnogo više od muzičara koji treba da se stara i o orguljama i o krovu katedrale Sveti Toma u Lajpcigu? Svakako, nije.

Čak i kada nisu razbarušeni, neurednih navika, kavgadžije i nesposobni da shvate bilo šta osim svog dela (a nije mali broj takvih), umetnici jednostavno nisu neposredno uticajni. Čast izuzecima kao što su pijanista Ignac Jan Paderevski, premijer Poljske, Vaclav Havel, predsednik Češke i Solon, atinski vođa.

Uticaj umetnika na stvarnost je drugačiji. Umetnik, po onome što nas uče vekovi, najpre treba da bude savest svoga doba, pa će onda, videlo se to, daleko češće moći da popravlja društvo u kojem živi. Tako se događalo sa Viktorom Igoom početkom 19. veka, tako se dešavalo sa Emilom Zolom, tokom Drajfusove afere, krajem 19. veka, tako se zbivalo sa Tomasom Manom tokom nacističkog perioda.

Da li danas imamo takvih umetnika? Nastupilo je egoistično doba. Umetnik je samostalni zanatlija, koji s javnim moralom nema mnogo zajedničkog, ali čak i takav, on ne ide "po parohiji" i ne nudi svoja dela kao zanatlije iz 17. i 18. veka.

Umetnici danas kao da imaju adresu: "Zadnja umetnička pošta b. b." i kao da kažu: "Mi ni prstom nećemo mrdnuti, a vi, izvolite doći po našu umetnost".

To tako ne bi trebalo da bude. Niko, pa ni pisac ovih redova, ne zalaže se za slobodno tržište umetničkih dela gde će se ona kupovati i prodavati kao kukuruz ili bakar na berzi. S druge strane, ako umetnik ne  "pusti svoju umetnost u narod" (Nušićev izraz), on nikako ne može očekivati da će narod pohrliti do njegove "zadnje pošte".

Treba zato jasno reći: iza svih poziva da se pomogne umetnost i umetnici krije se težak i neizvestan život umetnika, ali i artistička lenjost, bezidejnost, pa i prosečnost.

Nikad nismo imali manje predstava, čujem često ovih dana, ali ne čujem da nikad nismo imali manje dobrih predstava. Broj papirnih izdanja knjiga će se prepoloviti: da li to znači da će se prepoloviti i broj izdanja dobrih knjiga koje ostavljaju višedecenijski trag u čitalaštvu?

Hajdemo da razjasnimo na ovom mestu i jednu komunističku zabludu. Sve što je dosad napisano ne znači da umetnost treba da ide na pijac, pa da tamo pevači pevaju svoje arije, niti pisce treba poslati na novosadsku buvlju pijacu  "Najlon" da tamo čitaju svoje romane (iako je pisac ovih redova nedavno odbio jednu ovakvu ponudu iz Novog Sada ne zato što mu se učinila neprivlačnom, nego zato što nije imao vremena).

Uprkos tome, umetnost mora da se obrati svojoj publici i da joj pođe u susret. Umetnik koji nema svoju publiku, nije umetnik, ma koliko misli da je genijalan ili neshvaćen u svom vremenu.

Umetnik, naposletku, stvara jedino zbog svoje publike, pa čak i kad ona u činu stvaranja nije neposredno oko njega (kao na koncertu ili pozorištu), on mora da je ima u vidu, jer predstave o umetnosti umetnika bitno su različite od predstava njegove publike.

Svaki pisac, recimo, nakon dvadeset godina pisanja romana, bez većih problema može napisati hiljadu strana, no da li će to biti zanimljivih hiljadu strana i čak i da jesu, ko će to čitati?

Pomognite zato umetnost, jer bez nje ćemo postati divlje društvo nedostojno bilo kakvog divljenja, ali suze umetnika zbog toga bar jednim delom, sigurno neće prestati da budu "krokodilske".