A deca nasmejana – gle, parče neba na zemlji!

"Dali smo sve od sebe da deci bude bolje", odzvanjaju mi reči čoveka iz Socijalnog.

Slika napuštene dece kod Alibunara je baš užasna, zamišljam kakva bi mogla biti da ovi ljudi nisu dali sve od sebe. A i majka im je obećala.

Da, mogu misliti, obećala, a oni još uvek čekaju da ispuni obećanje. Preudala se, možda bi ispunila obećanje kad bi mogla, kad bi joj pomogli. Ko zna, možda i ne bi, nagađam... Otac je u zatvoru.

Njih šestoro, najmlađi još u pelenama, nešto starija sestra, 11 godina, obavlja kućne poslove, cepa drva da bi nešto zaradila.

Najstariji, brat, 15 godina, radi fizičke poslove da bi zajedno sa pet sestara preživeo.

I da, svi su konstatovali da su deca napuštena i zanemarena. I onda, šta radimo, onda?
Čekamo, čekamo, čekamo, ne znam koga, ne znam šta. Neki izveštaj... to se valjda stručno tako zove.

A deca nasmejana – gle, parče neba na zemlji!

I dan i noć. A noć je tamna i duga, sa zvezdama ili bez njih. A deca sama, i ona najmanja u pelenama.

Crna je noć, duga ali i hladna. Ali, dobili su "smederevac". Sam baš ne može da se založi, a mala deca ne bi trebalo da se igraju vatrom. Da ne zaboravim, bilo je i oko dva metra drva pride.

A ljudi? Ko su ljudi? Stvarno, ko su ti ljudi kojima dete, devojčica od 11 godina cepa drva da bi nešto zaradila?

Zar takvi ljudi postoje u Srbiji? Zakon to dozvoljava? Društvo prećutno odobrava.

Centar za socijalni rad to gleda, čuje, istražuje... i... Da, obavešteni smo i dali smo sve od sebe da deci bude bolje, čekamo tužioca.

Ljuta sam, sramota me... Nesreće se događaju i pogađaju me veoma, ali ništa me ne razara kao dečja patnja i bol.

Gde su ti ljudi, te komšije. Kako dozvoljavaju tako maloj deci da tako žive, da rade za dnevnicu.

Pitam se, da nije bilo novinara RTS-a kad bi saznali za njihovu tugu, nesreću, siromaštvo?

A onda crne misli, šta je sve moglo da im se desi. Da, lakše mi je, sad se sve saznalo.

A deca nasmejana - gle, parče neba na zemlji!

Ko je kriv? Ko je kriv? Srbija je mala zemlja, nema nas tako mnogo da ne možemo da nahranimo svu našu decu.

Ne trebaju nam toliki zakoni da bi obrisali suze napuštenoj, nezbrinutoj, gladnoj i tužnoj deci.

Hajde Srbijo, uradi nešto, pronađi gladne i ostavljene, pronađi čeljad koju već imaš.

Ne čekaj više da nam neko javi. A Alibunar i Kozjak su tako blizu Beogradu, nešto preko 50 kilometara.

A tamo dalje i dalje, koliko istih sudbina čeka. A ljudi, šta rade ljudi?

A deca nasmejana – gle, parče neba na zemlji!