Ramuš Haradinaj od Dečana preko Haga do Ljubljane

Ramuš Haradinaj rođen je 3. jula 1968. godine u selu Glođane na zapadu Kosova. Njegovi biografi pišu da je želeo i da postane astronom, ali je ranu mladost proveo poput većine svojih vršnjaka u godinama ispunjenim albanskim demonstracijama i trapavim protivmerama vlasti u Beogradu.

Završio je srednju školu i 1989. godine odslužio tadašnju Jugoslovensku narodnu armiju (JNA). Leti je radio u Švajcarskoj, zimi boravio na Kosovu, gde je 1991. optužen, ali i oslobođen, zbog navodnog učešća u demonstracijama. Nakon suđenja pobegao je u Švajcarsku, gde su ga ubrzo regrutovali u Narodni pokret Kosova (LPK) - organizaciju iz koje su u kasnijem sledu događaja izrasli čitav OVK i većina sadašnjih kosovskih političkih stranaka. U Švajcarskoj, prema sopstvenim rečima, vredno je radio i trenirao kung-fu.

Znanja o vojnoj doktrini prikupljao je od švajcarskih vojnika, ali i tokom nikada do kraja razjašnjenih "treninga u Francuskoj". "Nikada nisam bio pripadnik Legije stranaca", rekao je u knjizi "Kazivanje o ratu i slobodi", izdatoj na Kosovu 1999. godine. 

Na Kosovo povremeno svraća od 1994. godine, tako što iz susedne Albanije organizuje ilegalan kanal za doturanje oružja grupi pobunjenika nazvanoj "Dukađin", u koju su sem Ramuša u početku bila uključena samo još njegova dva brata - Ljuan i Škeljzen. Za razliku od ostalih lidera OVK, poput Tačija, Adema Jašarija, Azema Sulje i Agima Čekua, Ramuš Haradinaj je do početka 1998. godine bio poprilično nepoznata ličnost na već jezivo uzburkanoj kosovskoj pozornici, ali je ubrzo, zbog brutalnosti i povremenih uspeha u borbi protiv srpskih snaga bezbednosti, stekao status ratnog heroja.

Grupa je vremenom rasla i bila uključena u niz akcija protiv srpske policije. Sredinom 1998. godine postavljen je za komandanta te jedinice koja je u međuvremenu izrasla u rang "borbene zone", na čijem čelu ostaje do kraja rata na Kosovu. "U septembru 1998. godine praktično smo izgubili rat protiv srpskih snaga bezbednosti, ali je tadašnji američki izaslanik Ričard Holbruk uspeo da isposluje prekid vatre i dolazak verifikacione misije, što nam je dalo dovoljno prostora da se pripremimo za prolećnu ofanzivu", rekao je Haradinaj u jednom intervjuu.

Tokom rata formirao je i specijalnu jedinicu "Crni orlovi", koja je u zapadnim krugovima slovila za najbolje opremljenu i obučenu snagu unutar OVK. Jedan od komandanata te jedinice, Beg Rizaj nedavno je ubijen u Kumanovu. Srpske optužbe tu jedinicu povezuju sa ratnim zločinima, posebno sa likvidacijom srpskih civila kod Radonjičkog jezera.

U srpskoj optužnici protiv Haradinaja, u više od 100 tačaka, navodi se i odgovornost za ubistvo nekoliko desetina srpskih civila čija su tela pronađena u Radonjičkom jezeru nedaleko od Glođana krajem 1998. godine. Ukupno, kako tvrde srpski izvori, ronioci su iz jezera izvadili oko 40 tela, ali je svega 15-ak dospelo na obdukciju.

Tokom sukoba, srpske snage bezbednosti ubile su mu dva brata, a Ramuš je bio ranjen u najmanje dva navrata. Posle dmilitarizacije OVK, postao je zamenik komandanta tih snaga, ali je ubrzo zatim formirao Alijansu za budućnost Kosova, ambiciozno zamišljen politički pokret sastavljen od čitavog niza manjih stranaka i istaknutih lokalnih političara, uključujući i nekadašnjeg komunističkog lidera Mahmuta Bakalija.

Ramuševa karijera, ali i život našli su se pred najozbiljnijim iskušenjem 2005. godine, kada ga je Haški sud optužio za ratne zločine. Haradinaj je Sheveningen otišao sa mesta premijera Kosova, na koje je došao mahom zahvaljujući činjenici da je većina lidera kosovskih Albanaca, uključujući i pokojnog Ibrahima Rugovu, smatrala da će ga premijerska funkcija zaštititi od hapšenja. 

Na trenutak se činilo da trud istražitelja Karle del Ponte nije uzaludan, ali je, posle serije ubistava osoba koje su povezivane sa istragom, oslobođen. Na Kosovu je dočekan kao heroj.

Haška optužnica svakako nije bila jedini problem koji je mučio Haradinaja. Zapadni diplomati, izuzimajući Amerikance, smatraju da bi "kosturi iz ormana", oni iz Radonjičkog jezera ili vrleti Metohije, mogli označiti kraj njegove političke karijere.

Spisak kontroverzi je dugačak. Nedaleko od Dečana 2000. godine je predvodio grupu od tridesetak pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK) u napadu na rivalski klan Musaj, blizak Rugovi. Haradinaj je tom prilikom ranjen šrapnelima od granate navodno ispaljene iz ručnog bacača, ali je posle "intervencije" Amerikanaca, prvo helikopterom prebačen u njihovu bazu Bondstil kod Uroševca a zatim u Nemačku. Međunarodni zvaničnici u Prištini već godinama prete otvaranjem te istrage.

Posle ozbiljne svađe između Haradinaja i Hašima Tačija, te 2000. godine, ovaj potonji je bio prinuđen da se neko vreme skloni u Nemačku. Zapadnim diplomatama trebala su dva puna meseca od odobrovolje Ramuša, pa je Tači mogao da se vrati na Kosovo.

Suštinski, Haradinaja već godinama prati glas "ključnog američkog čoveka na Kosovu", pa nije za čuđenje što serija incidenata u koje je Haradinaj bio uključen posle dolaska Kfora 1999. godine, uključujući i pesničenje sa ruskom patrolom takođe 2000. godine, nije nimalo ugrozila njegov povlašćen položaj u Vašingtonu.

Takav položaj "zaslužio" je prikupljanjem informacija pre i tokom NATO bombardovanja, dok je u složenom procesu demilitarizacije OVK bio jedini regionalni komaandant te formacije koji je zaista bio u stanju da ispuni sva obećanja, mahom zbog čudne harizme zasnovane na divljenju potčinjenih, a u brojnim slučajevima i direktnom zastrašivanju.

Među kosovskim Albancima, bez dileme, Haradinaj ima status jednog od najvećih heroja OVK.

Povezivan je i sa izazivanjem rata u Makedoniji 2001. godine, kada se njegov glavni vojni savetnik, nekadašnji oficir JNA Gzim Osterni "iznenada našao u Makedoniji i igrao istu ulogu kao i  tokom sukoba srpskih snaga bezbednosti i albanskih pobunjenika na Kosovu.

Njegov brat, Daut Haradinaj je imao zadatak da koordiniše transport oružja i ljudstva, kako navode Makedonci, mahom pripadnika KZK, sa Kosova na teritoriju Makedonije. Osim u Makedoniji, Haradinaj je bio aktivno uključen i u nemire koji su gotovo dve godine potresali jug Srbije, te je u ime albanskih lidera, uz neizbežnog Hašima Tačija, 2000. godine na nagovor Amerikanaca potpisao Gnjilanski sporazum, kojim se Albanci obavezuju na jednostran prekid neprijateljstava i rasformiranje Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe. 

U najnovijoj političkoj epizodi, zamalo je postao premijer, ali je Demokratski savez Kosova Ise Mustafe u poslednji čas napustio koaliciju i privoleo se Tačijevoj Demokratskoj partiji Kosova. Od tada, najčešće je pominjak kao ozbiljan protivnik formiranja suda za ratne zločine OVK.