Problem nisu plate, već broj zaposlenih?

Plate u javnom sektoru u većini evropskih zemalja veće su nego u privatnom, i to odstupanje nije najveće u Srbiji, kaže urednik portala Makroekonomija Miroslav Zdravković.

Viši nivo zarada u javnom sektoru u odnosu na privatni sektoru posledica je kvalifikacione strukture u kojoj dominiraju fakultetski obrazovana lica, rekao je Zdravković za Tanjug, komentarišući neke od predloženih antikriznih mera.

"Izuzetaka, gde je situacija obrnuta, poput Slovačke, ima ali ih je malo", dodaje urednik ovog portala.

Pozivajući se na uporedne statističke podatke, Zdravković ukazuje da Srbija, u odnosu na evropske zemlje, ima najveće odstupanje kada je u pitanju broj zaposlenih u zdravstvu, obrazovanju, državnoj upravi, i ocenjuje da je "taj relativni pokazatelj" posledica izuzetno velikog smanjenja broja radnika u privatnom sektoru u industrijskim preduzećima.

Prema njegovom mišljenju, dobra mera bi bila da se vežu fondovi zarada a ne prosečne zarade u javnom i privatnom sektoru.

Drugim rečima, ukoliko bi pao broj zaposlenih lica za 10 odsto u privatnom sektoru, a prosečne plate su iste, to bi značilo smanjenje fonda zarada za 10 posto, i onda bi to trebalo da prati i javni sektor. Isto bi bilo i pri rastu broja zaposlenih, navodi Miroslav Zdravković kao primer.

Takva mera, smatra, dala bi potpuno drugačiji pogled političarima na ekonomiju, jer bi tada osnovna motivaciona snaga bila povećati broj zaposlenih, kako bi i plate u javnom sektoru i penzije bile veće.

Prema podacima portala Makroekonomija.org, izuzev Crne Gore, u svim bivšim jugoslovenskim republikama prosečna plata u državnoj upravi je iznad prosečne zarade, s tim što je najveće odstupanje u Bosni i Hercegovini, za 37,5 odsto, pa u Srbiji za 20,2 odsto.

Najveće odstupanje posledica je najmanje uposlenosti radnika u proizvodnji, gde je veći broj zaposlenih sa nižim obrazovanjem i manjim platama.

Srbija ima najveći udeo u ukupnoj zaposlenosti zaposlenih u državnoj upravi 12,3 odsto, u obrazovanju 10,2 odsto i u zdravstvu 11,9 odsto, što je posledica najmanje stope broja zaposlenih na 100 stanovnika u pravnim licima, nakon BiH.

Kada se stave u odnos broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji na 1.000 stanovnika dolazi se do podatka da je proizvodnih radnika najviše u Sloveniji 105, a manje radnika nego u Srbiji 51, imaju BiH 41 i Crna Gora 34 odsto.

Najviše zaposlenih u državnoj upravi na 1.000 stanovnika ima Crna Gora 34,2, dok od Srbije 23,1, više imaju Hrvatska 24,5 i Slovenija 24,1.

Najviše zaposlenih u obrazovanju ima Slovenija 31 odsto, najmanje BiH 16odsto, a Srbija 19 odsto ima samo više od BiH, dok najviše zaposlenih u zdravstvu ima takođe Slovenija 26 odsto, ispred Srbije 22,5 odsto, a najmanje ima zdravstvenih radnika u BiH 12,2 odsto.

Zdravković je ocenio i da će najavljene mere vezane za štednju u javnoj potrošnji, u kom god obliku bile usvojene, imati recesivan karakter jer čim mora da se štedi, obara se ukupna tražnja.

Prema njegovim rečima, prioritet bi trebalo da bude kako povećati zaposlenost u privatnom sektoru, za šta je potrebno "vrlo predvidivo okruženje, prijateljski usmereno ka investitorima kako domaćim, tako i stranim".

Zdravković je naveo da postoje određeni znaci oporavka privrede jer je u martu povećan broj zaposlenih za oko 2.600, a u aprilu za oko 500.

"I kada ne bi bilo više sistemskih šokova, promena poreskih stopa, promena u ekonomskoj politici, mogli bismo da očekujemo neki blagi uzlazni trend, koji je posledica činjenice da se Azija uveliko oporavlja, da je Srbija geografski locirana tako da ako ima nekog oporavka u Aziji, preko Turske i drugih zemalja sa Istoka, on se preliva i na naše zemlje", ističe Miroslav Zdravković.