Ristić: Pokazati saosećanje i empatiju sa žrtvama ratnih sukoba

Početak avgusta je u Srbiji vreme sećanja na patnju i dane kada je, u Oluji, sa vekovnih ognjišta prognano oko 250.000 ljudi.

Prošlo je 27 godina od hrvatske akcije Oluja. Iz Srpske Krajine se, u koloni, kojoj se nije video ni početak ni kraj, ceo jedan narod preselio u Srbiju, ili su otišli u neke druge zemlje, a najmanje njih se vratilo u Hrvatsku.

Srbija se seća i ne zaboravlja etničko čišćenje, najveće u Evropi posle Drugog svetskog rata, a Hrvatska danas slavi Dan pobede i domovinske zahvalnosti.

Dejan Ristić, istoričar i direktor Muzeja žrtava genocida rekao je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, da s jedne strane protok vremena utiče na ublažavanje rana posle svakog dramatičnog događaja kakav je Oluja, Bljesak, dve vojnopolicijske akcije koje imaju elemente genocida u sebi, a imale su za cilj da se izvrši etničko čišćenje preostalih pripadnika srpskog naroda sa teritorije Hrvatske.

Smatra da je potrebno obogatiti i objektivizovati znanje i pokazati saosećanje i empatiju sa žrtvama i porodicama žrtava tih ratnih sukoba.

"Stvoriti atmosferu da se ti ljudi osećaju prihvaćenim u društvu u kome jesu, u Srbiji kao svojoj matičnoj zemlji i sve učiniti da ta stigma, koja je stavljena na njih u hrvatskom društvu od strane političke elite da se radilo o teroristima, pobunjenicima, o ljudima trećeg reda, koje je trebalo eliminisati - otkloniti znanjem, istinom,  insistiranjem na činjenicama i hrabrim i odlučnim svedočenjem o onome što se desilo i u maju i u avgustu 1995. na većem delu hrvatske teritorije, rekao je Ristić.

Ristić kaže da sada nema etničkog čišćenja u Hrvatskoj, Srbi su svedeni na nekoliko procenata u ukupnom hrvatskom stanovništvu, ali radi se o obespravljenoj populaciji u Hrvatskoj što se vidi po kršenju osnovnih ljudskih i građanskih prava, nekih od osnovnih propisa unutar hrvatske države, Ustava, pojedinih zakona.

Ukazuje da je ćirilica iako formalno dozvoljena i dalje progonjena i zabranjena na svakom mogućem mestu, veliča se ustaštvo u znatnom delu političke, kulturne i intelektualne, posebno crkvene elite u Hrvatskoj.

Navodi da se podižu se spomenici, imenuju se ulice i trgovi po, kako kaže, ustaškim zlikovcima i koljačima, stvara se atmosfera koja podseća na kraj tridesetih ili kraj osmadesetih godina prošlog veka, stvara se animozitet u odnosu na drugog koji kao da treba da dovrši ono što nije okončano u maju 1945. odnosno u avgustu 1995. godine.

"Ako posmatramo u širem istorijskom kontekstu dešavanja u čitavom 20. veku, može se zaključiti da ono što se desilo u maju i u avgustu 1995. godine je logičan i za retke očekivan ishod ili okončanje onoga što se dešavalo na teritoriji Nezavoisne države Hrvatske u periodu Drugog svetskog rata, to je genocid počinjen nad Srbima. Sve ono što je bila ideja, trećinu ubiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti, ovaj treći elemenat trećinu proterati je okončan nekoliko decenija po okončanju Drugog svetskog rata pred očima celog sveta", kaže Ristić.

Koje je to junaštvo kada neko kidiše na starce, na decu koji beže, nenaoružani, upitao je Ristić.

Dok se u Srbiji tuguje, Hrvatska slavi. Postavlja se pitanje kako graditi bolje odnose.

"I dalje smo u toj vrsti identitetskog i istorijskog sukoba. Dok naša strana insistira na poštovanju istorijskih činjenica, dotle u znatnom delu hrvatskog društva se te činjenice potiru, pa s egovori o agresiji na Hrvatsku", zaključio je Ristić.