Istorija nema epitafe

Nije slučajno da je pozorište apsurda uvelo Evropu u dvadeseti vek. Drugačije rečeno, ima smisla u tome da su dramski tekstovi besmisla pripremili Evropu za sve ono što ju je čekalo u dvadesetom veku – jedan veliki svetski rat u dva dela, slom kolonijalizma, uz nedirnuti, podrazumevajući osećaj kulturne superiornosti.

Alfred Žari i "Kralj Ibi" su bili prvi (premijera decembar 1896), nakon toga su došli nadrealisti, njima odmah za petama zlatno doba apsurdnog pozorišta sa "Sluškinjama" Žana Ženea (april 1947), "Stolicama" Ežena Joneska (april 1952) i Beketovim komadima "Čekajući Godoa" (januar 1953) i "Kraj igre" (april 1957); svi premijerno izvedeni na pariskim scenama, osim "Kraja igre", čija je premijera, zbog bojkota francuskih pozorišta, prebačena za London. 

Za kasniju generaciju "apsurdnih" karakterističan je Harold Pinter i njegov "Party Time" (London 1991), za modernu mladi nemački dramatičar Volfram Lec i "Urnebesna tama" (bečki Burg 2014).

Možda je dobro odmah napomenuti da klica apsurdnog koja se više od jednog veka šeta između teatra i društva nije nešto vansrpsko. To nije trend koji srpska javnost sa strane, kao da sedi u nekom monumentalnom pozorištu, posmatra na primeru Evrope. "Kralj Ibi" je bio kultna predstava Ateljea 212 i samo je smrt Zorana Radmilovića tu predstavu skinula sa scene. Žené, Jonesko i Beket su takođe kućna imena, tim prisutnija na srpskim scenama, što je rasla apsurdnost jugoslovenskog komunizma. 

I savremeni apsurd se srpskoj publici toliko dopao, čak do mere da je Lecova "Urnebesna tama" pre dve godine na Bitefu osvojila prvu nagradu.

Srpsko pozorište ne samo da "uvozi" apsurd već ga i "izvozi". Poslednju premijeru Pinterovog komada "Party Time" (januar 2016) u bečkom Burgu je režirao beogradski reditelj Miloš Lolić. Mišljenja su se razilazila – jedni su ga hvalili, drugi kritikovali. Pri tome su se obe strane pozivale na iste argumente, da je Lolić izvrsno uhvatio smisao apsurda, ali da "izvrstan apsurd" ostaje težak zalogaj za ukus nemačkog govornog teatra. 

Popet i Semiramida se obraćaju večnosti

Pored Beketovog "Godoa", Joneskove "Stolice" su najizvođeniji komad svih generacija apsurdista uzetih zajedno.

Glavni likovi su Popet (Mihael Mertens) i Semiramida (Marija Hapel), ili "Stari" i "Stara". Oni su u braku već 75 godina, dobro su prešili devedesetu i žive u kuli usred močvare. Svet se oporavlja od neke kataklizme, pa okolo nema živog stvora, ako se ne računaju komarci.  

Popet je bio "jako talentovan", kako Semiramida stalno ponavlja, u tonu pasivno-agresivna. Mogao je biti sve što je je hteo, "šef-doktor, šef-reditelj, šef-car", samo da je imao ambiciju i disciplinu.

Njih dvoje sad pripremaju kolektivni suicid, pa su pozvali veliki broj gostiju iz udaljenih krajeva ne bi li im preneli iskustveno naravoučenije svojih dugih života. Na ceremonijalni oproštaj stiže u buci, ritmu i trci gomila nevidljivih gostiju, a njihov broj se naslućuje preko stolica koje "Stara" čas poletno, čas gunđajući, dovlači na scenu. 

Kako je Popet slab govornik, za tu je priliku iznajmio "Oratora" (igra ga glumica Mavi Herbiger), koji će pokolenjima i okupljenim gostima preneti Popetovu poruku za večnost, njegov simbolički epitaf.

Kad Orator na kraju komada stigne, Popet i Semiramida, sa smirenošću ljudi koji su ispunili životnu misiju, nestaju u oblacima u dubini bine (kod Joneska se bace sa kule u blato među komarce). 

Oni napuštaju svet mirno, jer će Orator preneti publici – a u njoj sede generali, lepotice, doktori, profesori, fizičari, umetnici, čak i car sa svitom – njihovu poruku. 

"Kvaka" je u tome da je unajmljeni Orator gluvonem, pa Popet, koji tu stoji kao signum jedne političke epohe, društva, kulture, ostaje bez poruke.

Nema epitafa za infantilnog Popeta, koji je mogao biti "šef-car" da je hteo. Ili, ako ga ima, "konfuzija je njegov epitaf", da parafraziramo jedan refren rok-benda "King Krajmson" ("Epitaf" sa albuma "Na dvoru grimiznog kralja", 1969).

Gde početi sa prikazom Burgovih "Stolica" u situaciji kad se život uliva u pozorište, a pozorište u život? I to ne od teatra apsurda, već skoro 24 veka, još otkad je Aristotel definisao dramu kao mimetički prostor gde realno i igrano testiraju društvene scenarije.

Najpre je glavna glumica Marija Hapel/Semiramida pala na probi (sa stolice...) i slomila nogu. Proba je s januara pomerena za mart. Dve sedmice pre martovske premijere reditelj Klaus Pajman (r. 1937) dobio je grip sa tako teškim komplikacijama da je završio u bolnici. Posao je preuzela zamena, reditelj Leander Hausman.

Na kraju se nekoliko minuta pre premijere prošle srede otkačila zavesa i pala na scenu. Gledaoci su bili u sali, ali ne na mestima, pa je nastala gužva jer se mislilo da je to deo predstave. Bečka publika naime ne seda pre treće trube, čak bi bila zadovoljna da Burg uvede sedmu trubu kao znak za početak predstave. Jasno, treba se pokazati – ko je došao na premijeru, ko se s kim pozdravlja, ko šta nosi!

Dok je publika iz visokog starta trčala na svoja mesta, a scenski radnici se razleteli po bini, peli po merdevinama, lebdeli ispod konzole s reflektorima i uz to se dovikivali na kolokvijalnom nemačkom, prisutnima je polako svitalo da to ipak nije deo predstave. Odnosno jeste, ali bez namere.

Simbolizam situacije je lako čitljiv – tek kad se sve dovede u red, počinje apsurd. Tek tamo gde je sve na svom mestu, fino spakovano, tamo gde vlada poredak perfektnog plana, počinje kraljevstvo apsurda.

Na dvoru plavog mrava 

Teatar apsurda je uveo Evropu u dvadeseti vek. Dela starijih generacija, pre svega onih iz zlatnog doba teatra apsurda – '50. '60. godine – naglašeno su prisutna i preuzimaju ton na evropskim scenama. Zajedno sa novom generacijom "apsurdnih" kao što je spomenuti Lec, ili Herbert Frič, on sada uvodi i u dvadeset i prvi vek. 

Igrali bi se i raniji stanovnici  dramskog "apsurdistana", kao Žarijev "Kralj Ibi", ali treba naći novog Zorana Radmilovića, a takvog još nema u Evropi! 

Apsurd je moderan, apsurd je aktuelan, apsurd je odgovor na sva otvorena pitanja. Čak dve naredne premijere bečkog Burga spadaju u tu vrstu teatra. 

Idućeg petka je premijera Lecovog teksta "Mravi u večnosti", o biologu koji ima sat vremena da u Amazoniji pronađe "plave mrave" i nazove ih svojim imenom. Toliko vremena naime svet ima pre nego što nestane u nuklearnoj katastrofi, a kako su "plavci" otporni na zračenje, onda će profesorovo ime preživeti kataklizmu. 

U Fričovom "Šatoru" (premijera 27. aprila) autor tretira podizanje šatora u kampingu kao šetnju kroz spiritualni i religiozni univerzum evropskih kultura. Frič je u stanju da u sekundi nasmeje i rasplače svakog gledaoca koji odluči da ostane do kraja predstave – što nije uvek slučaj. 

Frič, kao i Lolić kad se prihvati apsurda, polarizuje. Iz razloga gore navedenog – da "izvrstan apsurd" generalno teško pada na želudac nemačkog govornog teatra. Treba ga zato umotati u jako puno reči, dok ne dobije čvršće konture smisla. Kad počinje da liči na Getea ili Šilera, onda je dobar apsurd!

Kulturni dnevnik RTS-a će izveštavati sa obe premijere, tako da i srpski gledaoci mogu dobiti predstavu o aktuelnom nemačkom pozorišnom apsurdu. Srpski apsurd, kao i još par drugih evropskih, već poznaju. 

Konfuzija je naš epitaf

Ozbiljno, zašto teatar apsurda poslednjih godina dobija na zamahu?

Prvi talas je imunizovao evropska društva na do tada neslućene razmere ljudskog beščašća. Onaj iz zlatnog doba im je pomagao da se suoče sa mentalnim posledicama Velikog rata iz dva dela. Kasni, kao onaj iz Pinterovog teksta koji je Lolić postavljao u Burgu, predvideo je i unapred ismejavao euforiju nad rušenjem "Gvozdene zavese". 

Po istom refleksu, evropski apstraktni teatar 21. veka sada reaguje na nove impulse iz društva, kao što je slom univerzalizma i povratak religije na velika vrata, i to tuđe.

Već više od sto godina dramski apsurd ruši tlo samozadovoljstva na kom istrajavaju evropska društva, demontira osećaj sigurnosti, preispituje i unosi nespokoj i u najjednostavnije konsenzualne forme smisla. A kad gledaoce na taj način liši pouzdane tačke gledišta, kad ih rastuži i rasplače, onda ih teši i obećava da će sve biti uredu. 

Jedina stvar koju apsurd tog sublimativnog tipa ne dopušta je epitaf. Nema epitafa zato što nema ni kraja. U pozorištu apsurda nema mesta za poslednje reči koje bi sve objasnile, koje bi bacile svetlo na privatne egzistencije, na društva i epohe, herojstva i poraze; u njemu tonu istorijske lekcije, gube se obećanja budućnosti. 

U životu, epitafe pišu ljudi i kulture dok treniraju večnost. U pozorištu epitafe pišu plavi mravi, a čitaju ih gluvonemi oratori.