Doručak u Beču, večera u Bukureštu

Ponedeljak počinje radnim doručkom kod austrijskog kancelara, na koji su pozvani premijeri Grupe zapadnobalkanske šestorke, što je u žargonu odomaćenog evropskog polit-neologizma termin za zemlje Zapadnog Balkana.

Dolazi premijerka Srbije Ana Brnabić, premijeri Crne Gore Duško Marković i Albanije Edi Rama, predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić i egzekutivni šef Privremenih institucija samouprave u Prištini Ramuš Haradinaj.

Iako pozvan, makedonski premijer Zoran Zaev će tog dana doručkovati u Skoplju. Izvinio se političkim turbulencijama kod kuće, što je najbolje tumačiti tako da Makedonci ne vole da im aktuelni premijer napušta zemlju pre nego što se prethodni vrati.

Svaka melanž-kafa s kroasanom koja se posluži u sedištu austrijskog kancelara, o radnom doručku, ručku ili svečanim večerama da i ne govorimo, dolazi na sto puna strahopoštovanja pred mestom i zadatkom koje joj je živa istorija dodelila – da miri narode, barem ih okrepi pre političkog okršaja.

Odgovornost koju tu oseća svaki sendvič u svom kratkom životu proizilazi iz koneksa lokacije i sećanja. Balhausplac je bečka adresa sa najvećom koncentracijom državne moći. U normalnim prilikama simbolizam tog trga određuju predsednička i kancelarova palata, čiji prozori se gledaju prijateljski ili neprijateljski, kako kad. U aktuelnom slučaju sa Van der Belenom i Kurcom uglavnom neprijateljski.

Odnedavno, takvom arhitektonskom poretku se pridružio i nacionalni parlament, koji rezidira u montažnim objektima u obližnjem parku, dok se glavna zgrada parlamenta renovira.

Kao domaćin u tom trijumviratu najmoćnijih adresa ugasle imperije, Sebastijan Kurc je pozvao na doručak iz više razloga, pre svega da bi politici proširenja Evropske unije dao privid operativnosti i dinamike, osobine koje je ona izgubila i objektivno ih ovog trenutka nema.

Bauk Jugoistoka kruži Evropom

Kao prvo, Kurc je u goste pozvao, službenim jezikom, "kolege iz Jugoistočne Evrope", a ne sa Zapadnog Balkana, čime pokazuje da je promptno prihvatio sugestiju svoje ministarke diplomatije Karin Knajsl. Ona je, čitalac će se setiti, pre mesec dana predložila takvu promenu, smatrajući da bi simbolika zaboravljene Evrope koja ulazi u nadmenu Evropu oživela proces proširenja Unije.

Već to nije dobar znak. Kad se nekom procesu stalno menja ime, a nema promene u njegovom statusu, onda je to obično znak totemske politike, one kojom se priznaje neodlučnost, rasteruje maler i čeka mana sa neba.

Dobar znak je da dolazi Johanes Han kao komesar Evropske komisije za proširenje. Loš verovatno to da situacija i njega, iako je on sam zagovornik bržih akcija, prisiljava da vodi totemsku politiku, odvraća maler i čeka iznenadni splet srećnih okolnosti.

U toku doručka koji će po protokolu trajati sat i četvrt, predviđene su tri teme – perspektive austrijskog predsedavanja Uniji, regionalna saradnja i bilateralni konflikti.

U okviru prve teme Han će referisati kako stvari trenutno stoje, odnosno leže i ne miču se, dok će kancelar Kurc reći šta Austrija namerava u ostatku svog mandata.

Kod druge teme sve se vrti oko ekonomske saradnje u regionu zapadnobalkanske šestorke ili Jugoistočne Evrope.

Tu su stvari još komplikovanije. Postoji dogovor o stvaranju regionalne ekonomske oblasti, čiji bi napredak trebalo da prati Evropska komisija, odnosno Han. Gosti su sutra, dok ispijaju bečki melanž, pozvani da ukažu na probleme u ispunjavanju dogovorenog i identifikuju mesta gde očekuju tehničku pomoć Unije.

Ako Ana Brnabić kod "tehničke pomoći" spomene konkretan slučaj, carine koje je Priština u eklatantnoj suprotnosti sa odredbama Cefte uvela na robu iz centralne Srbije i BiH, onda će to poremetiti ceremonijalni ton doručka. Pogotovo što svi gosti, osim srpske premijerke, posle kao grupa prelaze na skup Bečkog ekonomskog foruma, da razgovaraju o blagoslovima ekonomske saradnje zapadnobalkanske šestorke.

U okviru treće teme, domaćin i gosti će razgovarati o tome kako nadvladati nasleđe prošlosti. Iz takve formulacije je vidljivo da Kurc ostaje pri vlastitoj politici uravnilovke među aspirantima za ulazak u EU, sa motom – zaustaviti brže, ubrzati sporije.

Spominjanje njegove nedavne posete Beogradu i Prištini je u direktnoj funkciji traženja podrške za legitimitet takvog stava austrijske diplomatije.

...and no questions asked

Posle doručka predviđen je kratki nastup domaćina i gostiju pred novinarima, ali samo kao niz monodramskih epizoda. Svako će reći svoje i otići dalje, novinarima nije dopušteno da postavljaju pitanja.

Takva dramaturgija medijskih nastupa obično se završi na način da neko od iritiranih novinara dobaci po koje pitanje u gužvi, na koje onda po pravilu odgovara najnezadovoljniji učesnik političkog susreta.

Ko će to biti ovog puta? Jedno je sigurno – ko od gostiju prihvati izazov i odgovori na pitanje/pitanja koja po protokolu nisu predviđena ni dozvoljena, taj je na skupu najlošije prošao.

Ali, pitanje je, zašto Kurc ne dopušta da mu se doručak prelije u pravu pres-konferenciju?

Razlozi su brojni. Zato što je agenda susreta planirana na knap. Zato što bi hteo da izbegne kontroverze pitanja i odgovora posle kojih bi prospekti austrijskog regionalnog menadžmenta do kraja decembra bili još lošiji nego što jesu.

Ili, zato što u utorak i sredu predsedava za njega mnogo važnijem skupu, konferencijom o Holokaustu, od koje je očekivao da bi Izrael prekinuo blokadu slobodnjačke polovine austrijske vlade. Umesto toga, izraelski premijer Netanjahu čak i ne dolazi u Beč. U poslednji čas je otkazao dolazak pravdajući se, kao i makedonski Zaev, unutrašnjim političkim turbulencijama (ostavka ministra vojske), tako da je Kurc ostao bez brze političke nagrade za promovisanje etički zahvalne teme.

I konačno, pitanja nema zato što glavni događaj sutra i nije doručak kod kancelara, već 15. jubilarno zasedanje Bečkog ekonomskog foruma, ovog puta sa temom "Bečkog dijaloga za budućnost". Taj panel je u međuvremenu unapređen, uključen u službeni program austrijskog predsedanja Uniji i stavljen pod direktno pokroviteljstvo kancelara.

Kao što francuski protokol prošle nedelje nije dopustio bilateralni sastanak Trampa i Putina, kako on ne bi skrenuo internacionalne reflektore sa pobede francuskog predsednika Makrona u Velikom ratu pre sto godina, tako i Kurc ne želi da bilo šta zaseni prioritet bečkog ekonomskog projekta regionalnog prosperiteta.

Srbija, međutim, nije član Bečkog ekonomskog foruma. Istupila je pre deset godina u znak protesta što je on prihvatio članstvo Kosova kao samostalne države. Ono što je počelo kao bojkot, danas je samo držanje distance.

Procena u Beogradu je verovatno da to telo po svojim dimenzijama i značaju ne zaslužuje diplomatske žrtve. Koristi i štete takve odluke ostaju interpretativno otvorene.

Bukurešt, leteća izmena na čelu EU

Impresija da je Beč svesno usporio proces proširenja učvršćuje se posle svakog spominjanja Berlinskog procesa na diplomatskom nivou. "Berlinski proces" je inicijativa koju je pokrenula nemačka kancelarka Merkel 2014, a koja u nedostatku jasne vizije EU prema Zapadnom Balkanu počinje da liči na zamenski projekt, utešni scenario, kompenzaciju za odugovlačenje pravog članstva u EU.

Ima indicija da će se sutra na doručku kod kancelara razgovarati i o narednom šestom samitu Berlinskog procesa idućeg jula u poljskom Poznanju.

Ako Kurc zaista otvori razgovor o tome, to je hladan tuš za barem dve zemlje, Srbiju i Crnu Goru. One su najdalje otišle u približavanju standardima EU, pa svaka diplomatska fraza koja počinje izjavom "iduće godine u Poznanju" vraća obe te zemlje na ranžirni kolosek i dodatno produbljuje neprijatan ton njihovih međusobnih odnosa ovog trenutka.

Još jedna diplomatska fraza koja će se do kraja austrijskog mandata ovde čuti sve češće je ona o "mostu saradnje koji od Beča vodi ka Bukureštu" (iz najave sutrašnjeg zasedanja Bečkog ekonomskog foruma).

"Most" je u ovom slučaju metafora za primopredaju turnusa predsedanja nad EU, Austrija završava 31. decembra, Rumunija preuzima 1. januara.

Situacija nije bez ironije – Bukurešt, koji preuzima rukovođenje nad elitnim evropskim "klubom vrednosti" zasnovanom na poštovanju prava i demokratije, istovremeno proživljava duboku političku krizu zbog nepoštovanja prava i demokratije u vlastitoj zemlji.

Početkom prošle sedmice je Evropska komisija objavila porazan izveštaj o Rumuniji, iz kog proizlazi da "Bukurešt nije samo zaustavo proces reformi, već je nazadovao u nizu oblasti" (izjava Fransa Timermansa, potpredsednika Evropske komisije).

Samo nekoliko sati pre toga, Evropski parlament je objavio Rezoluciju u kojoj se vlada u Bukureštu upozorava da "prestane sa ugrožavanjem nezavisnost pravosuđa i konačno krene u pravi obračun sa podivljalom korupcijom".

Paralelno s takvim razvojem, Viktor Negresku (socijaldemokrata), ministar evropskih poslova u bukureštanskoj vladi i koordinator rumunskog turnusa EU od 1. januara 2019, podneo je ostavku. Podneo, ili nateran, zato što nije bio patriota i sprečio dokumente Evropske komisije i Parlamenta o Rumuniji.

"Situacija se otela kontroli. Više nije jasno ko vodi vladu u Bukureštu, ko je odgovoran, ko oteran, ko dao ostavku", rekao je rumunski predsednik Klaus Johanis (hrišćanski demokrata).

Johanisov zaključak koji su preneli svi evropski mediji: "Mi nismo spremni da preuzmemo turnus predsedanja Uniji."

Isto misli i Evropska komisija. Isto misle i Finci, koji na red dolaze u drugoj polovini iduće godine.

Helsinki je već ponudio rumunskoj socijaldemokratskoj vladi premijerke Vjorike Danćile trampu – da Finska sad u januaru preuzme predsedanje Uniji, a Rumunija dobije finski termin u drugoj polovini 2019.

Tu amoralnu finsku ponudu Bukurešt za sada odbija, jer bi njenim prihvatanjem izgubio privid minimuma političke operativnosti i priznao bankrot rumunskog evropskog projekta.

Evropskoj uniji bi se moglo dogoditi da je vodi zemlja protiv čije vlade Evropska komisija pokreće Član 7 Lisabonskog ugovora, onaj isti koji je zbog kršenja demokratije i prava već pokrenut protiv Mađarske i Poljske.

"Most" koji iz Beča vodi ka Bukureštu ne obećava ništa dobro za politiku proširenja EU.

Unijina dilema je, kako proširivati, kad su se neka proširenja, kao na primer Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Poljska ili Mađarska, onda definitivno Engleska, povremeno Grčka ili Baltik... pokazala kao problematične, u nekim slučajevima katastrofalne odluke.

Pouka koju je Brisel izveo iz svojih grešaka nije u tome da kaže "više nećemo primati po političkom rezonu, već po spremnosti i motivaciji kandidata", već u tome da kaže "više nećemo primati nikoga".

To je prava katastrofa Unije. To je i suština tragične uloge koju je EU dodelila Beogradu.